СРЕМ – Мирослав Мика Антић / Видео, Рецитација (говори Мира Бањац), Текст песме
https://youtu.be/Nsg1egEDzRM
СРЕМ
Први део
ПОСЛАНИЦА ЖИВИМА
I
Дође мени тако, пред јесени,
па устајем испод земље.
Преседне ми да се стално
ветровима и временом поравнавам.
Јесам мртав. Ал’ ко каже
да ја доле мирно спавам.
Чувај! Склањај снове!
Ја у њима будан сањам.
Чудан сањам.
Чувај! Склањај стакло.
Биће срче! Васкрсавам!
Са стратишта свих ратова
лагано се приближавам.
Широк Дунав. Раван Срем.
Чувај, свете, — ја идем!
II
Стжем! Копам зубима корење.
Ничем с горском травом.
Чувај! Ријем испод Фрушке горе
камен главом.
Из муља ме месечина љуља
над Босутом, над Вуком и Савом.
То се ноћас луд тоциљам
по свом мокром срцу. Циљам
клиповима свог зубатог смеха
окрњене звезде изнад стреха.
Чувај! Склањај децу!
То ја јашем
сам на себи, ко на белом коњу.
И сам себи руком машем.
И љубим ти шуме иза уха.
И љубим ти Чот испод пазуха.
III
Славину сам ударио себи
у гркљан и усред чела.
Чујеш како моја нежност врела
клокоће и тече кроз сва села.
Уз обрежја хоћу плотун винограда
да ме чека.
Из себе ти стижем.
То је страшно издалека.
Ја стрњиште.
А из мене муње вриште.
И корења вриште. Чувај!
Чувај! Склањај Фрушку гору
да не смета у прозору.
Дај видела мало! Сунца иштем!
Самог себе ја сам овде
лепотама и ужасом дотицао.
Самом себи кроз зеницу
и кроз грло протицао.
Све сам овом лудом свету дао.
Јесам пао, али нисам стао.
Посустао. Па мртав устао.
IV
Ја сам самом себи химна.
Као барјак, — себи косу дижем.
На исти глас њиштим
и сватовце и опела.
Отечен из себе стижем.
Тетурам се,
а из мене вече вене.
Кукуричем,
а из мене зора светли.
Ја сам моји први петли
и последњи моји петли.
Одакле сам родом?
Из свих сремских костију.
Устај, свете, и отварај капију!
Ево теби изненада гостију!
V
Лако ми је да верујем другом.
Тешко ми је да верујем себи.
Заогрнут подераном дугом
никада се обукао не бих.
Иначе сам гола мозга био.
Иначе сам гола срца био.
Иначе сам голе среће био.
Свој се живот уме — ил’ не уме.
Ја сам своје беле зубе пио.
Над крезубим сновима сам бдио.
Памет пио.
И душу попио.
Уме л’ неко мене да разуме?
Баш ме брига што ме не разуме.
VI
Баш ме брига има л’ неко
да ме схвати
што ми усне треба дати.
Баш ме брига има л’ неко
да се сети
у мом длану сто столећа
да примети.
То сам ја тај неки неко
што ми, грешном, псовку реко
кад преда мном, ко пред фреском,
у Фенеку клецав клеко.
То сам ја тај неки ђаво
што се с небом натпеваво.
Певам јаче од себе. И јаче
шапућем. И — јаче плачем.
А кад вејем — мећаву засмејем.
VII
Сав сам Сремац, ето.
То ми проклето. Ал’ то ми свето.
Узмеш тако човека. По њему
као по жицама ситно свираш.
Набијеш га у буџак па кажеш:
сад — да бираш!
Шта да радим? Шта да одаберем?
Могу само себе да одерем.
Сад знаш што се дерем и подерем.
Узмеш тако човека. По њему
као по бегешу чупаш. Кидаш.
Зар ти мислиш да ја чујем, после,
кад на гробљу за мном ридаш?
Зар ти мислиш да ја чујем, после,
кад се мене неко касно сети?
Сав сам Сремац. Ми смо лепо проклети.
И ољуштено свети.
VIII
Понекад је касно бити човек
ал’ је зато часно бити човек —
кад си луд и кад си Сремац довек.
Знаш ме, свете, одраније.
Сузе су ми најсланије.
Ја милујем.
Ја се тучем.
Ја јаучем.
Ја гугучем.
У срцу ми од тамбура
двеста звезда, триста бура.
У ребрима хармоника.
А у грлу виолина.
У подруму увек вина.
Пуне крви ораније.
Од ратова и сватова
нема земље пијаније.
IX
Заклан, па поливен кречом,
у кревету свога гроба, са брдима
и чудима својим ја се ваљам.
До рамена одваљен, па спаљен,
брашном свога веровања
у лебове ја се печем.
Стрељан, дран и неодеран се
плодан себи из бедара
и недара као рођендан помаљам.
То је као кад сам себи сунцем течеш.
То је као кад сам себе сунцем каљаш.
То ти дође као да је твој лични бог
случајно заборавио
да је икад у теби блесав боравио.
Еј, боже, боже, ала ја не ваљам!
Е, боже, боже, ала ти не ваљаш!
…
XXVII
Ајдемо ми, браћо моја — мој једини,
да се мало умијемо позлаћеним коштицама
прве росе на ледини.
Зарудела трешњо моја — сузо рана,
затруднела песмо моја необрана,
весниче мог пролећа и мојих Ђурђевдана,
ајдемо ми, уз јесени вознесени!
Ти знаш, мила моја,
сад живим помало у сваком Сремцу,
али не знаш, мила моја,
колико те, док он спава, љубим у сну.
Лизни усну.
Пробај усну.
Осетићеш моју усну.
Све ћу жене зашити за мене.
Конац су ми опаране вене.
Највиши сам ове зоре
ја врх Фрушке горе.
Други део
ПОСЛАНИЦА ПРЕЖИВЕЛИХ
I
У Фрушкој сам гори срце
у виново лишће завио.
Кад заплачем, плакао сам у себи.
Унутра.
Споља сам се увек шерет правио.
Кад се точи,
прво нек се точе моје очи.
Кад се срче,
прво нек се срче моје јуче.
Кад се пије,
прво нек се моје сутра лије.
Је л’ ја неког питам како му је?
Шта се неког тиче како ми је.
Што пре, жене, усвојите мене.
Ајд’, у здравље, уз моје узглавље!
II
Кад пољубим усну од бокала,
кад откинем ногу од астала,
па кад кренем да свет преокренем,
па заљуљам као клатно
шоровима златан звоним,
како другом — кад ни себи
нећу, пргав, да се склоним!
Зар не видиш да ја себе
сачекујем шашав ноћу
и подмећем себи ногу.
И бећарлук.
И самоћу.
Дај ракије, да умијем уста.
Није ли нам време месец потковати?
цео живот држим са два прста.
Није ли нам време, брале, сремовати?
III
Није ли нам дошло, ево,
такво неко пусто доба
да се љубав кашикама
врело проба?
И да нежност, опапрену,
набадамо на виљушке
од колевке
па до гроба?
Чашим.
Флашим.
Фрушкогоријашим.
И бомбашим.
Историју плашим.
Небо плашим,
Фрушкогоријашим.
Чим оживим и шешир накривим,
и чим зинем — сам од себе гинем.
…
XI
Земља мала, винограде брала,
главе брала, сто хероја дала.
Не бој ми се, туго моја стара,
не бој ми се сремачког бећара.
Не вара те.
Себе Сремац вара.
С Гором фрушком и рођеном пушком.
С беспућима сву ноћ разговара
преко плота — живљи од живота.
негуто се барута и дима.
Хлеб му немир, а устанак пиће.
Кад ме има, заувек ме има.
И кад нема, заувек ме биће.
Не дирај ме — нећу да те дирам.
Ал’ кад такнеш и кад ме помакнеш,
рафалима себи химну свирам.
…
XXI
Не питај ме откуд мени
у тој души златни зуби.
Свитања сам уједао.
То ми зора усне љуби.
Кад су Сремци кренули,
снове су покренули.
Ја сам неко племе од племенке.
Ја сам нека рика из Врдника,
питом као диња из Сибача.
бесан као паприка из Марадика.
Кипи шира — па ми не да мира.
Зато ти се у зеници настањујем.
Зато себе у твој осмех сахрањујем.
Зато теби на јастуку освањујем.
Кад су Сремци кренули,
на наличје небо су окренули.
…
XXIV
Нека куца срце мога Срема.
Биће песме и кад мене нема.
Крај уха ћеш осетити дах мој врео.
Кроз мећаве шапутаћу
као бела виолина.
Кад те будем у најлепшем Сутра срео,
за душу ми попиј гутљај старог вина.
И кад год ти мира нема,
кад се неки помор спрема,
бићу опет у бусији и устанку.
Осетићеш како ноћу на рамену твоме
дремам
и шапућем, гласом горким од дувана
успаванку.
Кад би знала од чега сам смешен,
кад би знала што вриштим насмешен,
кад би само макар мало знала,
ти би мени пола сунца дала
и још би ми казала и хвала
што си мене таквог изабрала.
…
XXIX
У Иригу уз књигу и бригу.
Понад Вогња пуно небо огња:
свуд опела и свуд теревенке.
Све до Љубе, где се душе губе
кад пољубе у уста евенке.
Отечен сам, па мислиш: умрећу.
Гадни су ме умори притисли.
Умрећу кад ја то хоћу,
а не кад се теби мисли.
И немој ми живом спровод приређивати.
Склањај ми са чела венце од пешкира.
Ја већ имам Фрушкогорски венац.
Сам са својом свећом тамо одмаршираћу.
Не прави се као да сам невидљив
и не пролази кроз мене гунђајући.
Ја сам заостало минско поље.
Експлодираћу!
Шашинци. Бачинци. радинци, Страдинци.
Кукујевци. Ердевик. На векове имам пик.
Ко год бане — ноћ у срце кане.
Ко год прође — душу ми оглође.
Хвала ти, земљо, што си ме смогла
и, наопаког, људски разумела.
Што нисам могао, ти си могла.
Што нисам умео, ти си умела.
Хвала ти земљо, што си ме родила
и око мене чудеса свила.
Хвала ти што си ме ка сунцу водила.
Што нисам био, ти си била.
Хвала ти што си ме бесом надојила,
и лепим мирисом твојих цветова.
Хвала ти што си ми гроб искројила
да будем колевка нових светова.
Хвала ти што си се уз мене борила.
Хвала ти што си ми душу отворила.
Хвала ти што си слободу створила
и са мном вечност изговорила.
Мирослав Мика Антић
Поема „СРЕМ“ је премијерно изведена на Спомен-гробљу у Сремској Митровици 11. окробра 1986. године. Сценско извођење Поеме посвећено је родољубима Срема, жртвама фашистичког терора у току НОБ-е. Целу поему прочитајте у књизи „Мирослав Антић – СРЕМ“ (1986) Издавач: Дом омладине „1. новембар“, Сремска Митровица.
Прочитајте више:
Мирослав Мика Антић – АНТОЛОГИЈА ПОЕЗИЈЕ, ЦИТАТА И ПРОЗНИХ ДЕЛА
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена
БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена
ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…
ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂