АФОРИЗМИ – Душан Душко Радовић

АФОРИЗМИ – Душан Душко Радовић / Видео, Текст / Колекција афоризама Душка Радовића

АФОРИЗМИ

Боље нам је било док смо сами били деца него сад кад имамо децу. Деца су безобразна и незахвална.

Ноћ је по београдским котлинама оставила густу измаглицу, која ни сама није знала шта хоће – да ли да буде киша, роса или слана. Сунце је било на „јединици“ и магла је још могла да се заноси. Међутим, кад смо сунце укључили, најпре на „двојку“, па на „тројку“, магла је испарила, и ево нашег града у лепом плавом јутру.

Стари Београд кренуо је у Нови, Нови у стари, као и сваког јутра. Мостови су пуни аутомобила. И једни и други мисле да је боље на другој страни. Кад утврде да није, вратиће се тамо одакле су пошли.

Ако од мајке више немате никакве користи, закуните се у њу па слажите.

Данас ће професори поново кришом пушити Зету да их не примете ученици који пуше Кент.

Да нема бога у неким земљама на западу многа наша деца не би видела своје родитеље за новогодишње празнике.

Једна Јелена из Пете београдске најзад је нашла дечка. Питала га је: – Ко си ти? А он јој је лепо рекао: – Ја сам твој дечко.

Младе васпитачице у београдским обдаништима причаће деци и овог јутра бајке. То су сетне приче о томе шта се стално дешава принцезама, а никад васпитачицама.

Дечаци су читаво прво полугодиште узалуд звиждали под прозорима девојчица. Оне се нису одазивале, морале су да уче. Почео је зимски распуст, сад девојчице узалуд дозивају оне исте дечаке. Прави дечаци уче само за време зимског и летњег распуста.

Ако вам је мајка сама, снимите плочу а она нека купи транзистор. Многи синови се само тако дописују са својим мајкама, преко радио-таласа. „Ти си мила мајко на Вождовцу сама, а ја горко плачем на Теразијама“.

Јуче су се најзад срели један отац и једна ћерка и овако се договорили: Ако ћерка престане да пуши отац ће јој купити аутомобил, а ако престане и да пије купиће јој и возачку дозволу.

Само за мало пара треба много да се ради.

Кад у трговини пробате одело или хаљину, одведу вас у кабину. А кад пробате ципеле то морате радити на лицу места, пред очима свих. Па вас продавачица може запитати: – Зашто купујете ципеле кад су вам чарапе потребније?

Жали нам се један слушалац: чим почне да мисли, он заспи. Ми немамо објашњење за ову појаву. Само га молимо да не мисли док ради.

Нема више крађа аутомобила, изгледа да је већ свако украо по један.

Предузете су мере за оздрављење једне радне организације. Уклоњен је шофер који је много знао.

Нисмо више толико сиромашни да бисмо здравље проглашавали највећим богатством. Нека сада мало други буду здрави, гладни и жељни свега.

На млађима свет остаје чим старији донесу такву одлуку.

Сваког јутра, први тролејбуси покупе двадесетак баба и чича у улици Војислава Илића. Они иду на посао по мраку, кад их нико не види, да не брукају своју децу и нашу социјалну политику.

Јуче је на једном збору радних људи избачена парола: Не спуштајте руке, има још да се гласа!

Ко нема у глави – има у ногама. Ко нема у ногама – има у банци. Ко нема у банци има нешто у Гроцкој. Ко нема ни у Гроцкој наћи ће му се нешто у мокраћи. НИКО БАШ НИЈЕ ДА НЕМА НИГДЕ И НИШТА.

Ко не зна шта му је, нека погледа где му је. Па ако га не нађе – то му је.

Београд нема довољно занатлија. Када смо зацртавали будућност замишљали смо је без кварова.

Чувајте своје здравље негде, на неком тајном месту, далеко, далеко од посла и породице.

Школовање је на почетку обавезно, затим је нешто мало усмерено, да би на крају било сасвим неизвесно.

Ко нема пара да живи ноћу ево му дана да животари.

Јаки и здрави људи се такмиче а стари и немоћни им суде.

Ви мислите да живот мучи вас, а ми имамо утисак да ви мучите, гњавите и понижавате живот.

Туците своју децу чим приметите да почињу да личе на вас.

Нико нема више од једног живота али има много оних који поред свог живота троше и неколико туђих.

Док ми дремамо и зевамо, наше мајке, сестре, жене везу, плету и штрикају нашу доколицу.

Шта ћете данас за ручак? Ми вам предлажемо да прво ставите воду да кључа, па онда потражите нешто што би се могло бацити у кључалу воду. Ако баш ништа не нађете, та вам вода неће пропасти.

Такозвани женски послови су такви да се уз њих увек може и мислити на некога, и бринути о некоме и жалити за неким.

За љубав су згодни мало времена, незгодна места, тескоба, брзина, низ отежавајућих околности. Тада је љубав лепа, само тада цвета. Што је више времена и простора и разних других погодности, љубав губи драж. Нигде се тако не мрзе као у великим, лепо намештеним и добро загрејаним становима.

Ко жели да је стално у праву мора често да мења мишљење.

Најважнији погони друштва раде на виски, мање важни на вињак а непосредна производња ради на брљу и пиво.

Београдске улице личе на ногавице фармерки са белим штепом преко шавова.

Дан је округао као и Земља. Изненадићете се кад на крају данашњег пута поново угледате кревет из кога сте јутрос кренули или тек треба да кренете.

На Аутобуској станици Београд затражен је тајм – аут. Аутобуси се окупили око својих диспечера и договарају се да пређу на пресинг.

Ратно острво, као куче, отреса воду у којој је доскора било.

Булевар Револуције и овог јутра тече низбрдо.

Жуборе мотори, гргућу ауспуси, цвркућу кочнице. Са обе стране процветали црвени, жути и зелени семафори. Лепо летње јутро.

Пре него што ће јој се десити оно што ће јој се десити, Сава се увија и успија, као да јој је први пут, као да не зна да је иза окуке чека стари пробисвет Дунав.

Време је за слатко и воду, који се још увек служе само у неразвијеним и заосталим деловима града.

На плавом тигању неба, сунце на око.

Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно.

Рано јутрос затекли смо сенку Палате Београд далеко, чак на Палати правде. Сад бар знамо каква је то сенка пала на ову високу правосудну установу.

Не знамо докле се Београд рачуна у висину. За нас, са највишег спрата Палате Београд, могло би се рећи да смо пореклом из Београда.

На небеском роштиљу Земља се врти око свог замишљеног ражња и пече на Сунцу које се не гаси.

Сунце је јутрос уранило да га трошимо на оно од чега живимо, а доколице могу и у мраку. Сунцокрети га прате као радари.

Једна зграда у Кондиној улици личи на машину за прање рубља. У њу су синоћ ушла прљава деца. Очекујемо да се јутрос појаве чиста.

Да би тој деци био јаснији Победник на Калемегдану, можда је време да му заменимо реквизиту. Могао би у једној руци да држи лопту за кошарку. То су последње битке које смо водили и победоносно завршили.

Јутрос рано, један тролејбус са линије 11 изгубио се и нестао. Зелене је боје и одазива се на име Цане. Ако га негде приметите, јавите најближим путницима.

Куда ћете за викенд? Ако су вам мајка или отац у старачком дому, могли бисте да их посетите. Распитајте се где су и свакако отиђите.

На Славији, на крају Немањине улице, високо под кровом оронуле зграде, суше се пелене. Двадесетак белих пелена греје јако сунце. Благо оном кога у њих јутрос буду повили.

Волите се кад нисте заједно. То је права љубав. Ко уме да се воли само кад је заједно, тај не прави питање с ким је.

Понесите на море сајлу. Да вас можемо довући кад за то дође време.

Лако је неким радницима кафилерије да хватају псе, кад нема за шта пас да их уједе.

Данас ћемо доручковати оно што је остало од јуче: мало млаког и киселог јутра.

Небо над Београдом се убајатило.

Ако ћемо поштено, Београд овог јутра не изгледа богзнакако. Гледамо га упитно а он невољно слеже раменима Карабурме и Бановог Брда: данас му не иде, Београд данас нема свој дан.

Сава све више протиче кроз Београд, а Дунав и даље отиче поред Београда.

Испод нас су велике кошнице савезне и републичке администрације. Мед ће се делити путем штампе, радија и телевизије.

На Цветном тргу цвета цвеће без корења. У строгом центру нашло се мало места само за цветове. Корењу је место на периферији.

Станарима солитера од петнаест и више спратова предлажемо да стално држе таоце, одговорне другове из заједнице становања и сервиса за лифтове. Па кад им стане лифт, да могу да их стрељају, макар очима.

Они који много знају – мало говоре. И обрнуто – највише говоре они који ништа не знају. То има везе. Само мишљење може човека спречити да говори.

Дан је и овога јутра кренуо узбрдо, улицама – Батутовом , Рузвелтовом, Таковском, Цетињском, Француском, Седмог јула, Тадеуша Кошћушког… Кад посвршава послове и кад се умори, спустиће се полако – Париском, Балканском, Немањином, Бирчаниновом, Војводе Миленка, Милоша Поцерца… Све полако и низбрдо, за сунцем.

На кровове Београда слетела су нова јата телевизијских антена. Оне кљуцају невидљиве телевизијске таласе и носе црно – бела и шарена јаја.

На Чубури се жути саће импровизованог занатског базара. Стари београдски мајстори пију пиво и гледају дрво које расте на хумци Кикевца.

Не да се стари Београд. Два илегалца са периферије пробила су се у строги центар и на крову старе и отмене зграде подигла голубарник. Из њега сваког јутра испаљују рафале голубова у небо изнад Теразија.

Зашто се код нас не отворе јавне куће? Било би знатно јефтиније него овако.

Само онај, ко није био у прилици да проба, не зна колико кошта једна обична и мања увертира.

Вечерас ће се поново одиграти једна од ранијих утакмица измедју Црвене Звезде и Партизана. Продаваће се оне исте погачице и кафа.

Од како постоји свет, данас је први пут осванула субота, 9. август 1975. За нашу планету то је јединствен рекорд.

У првим јутарњим тролејбусима има три пута више жена него мушкараца. Да ли су синоћ успеле да погледају Голе и мртве, или су већ код голих мртве заспале?

Неко је јутрос срећан, пресрећан, јер је нашао место за паркирање. Неко други је тужан и жалостан, јер му се родило женско дете.

С оне стране вам је све што је било, цео ваш живот, од рођења до овог јутра. С ове стране вам је оно што ће тек бити, од овог јутра на даље. Време пролази и претаче живот и слатко вино успомена. Пожурите. Неко је кренуо ко зна одакле, можда чак из Хамбурга, да се судари са вама.

Све вам у браку и кући шкрипи али бисте могли да подмажете бар врата. Кад чујемо та врата, имамо утисак да се ради о браку страве и ужаса.

Ово кварно јутро као да је ишчупано из вилице ноћи, у зубној амбуланти, у Ивана Милутиновића улици.

Тумарамо по календару, један дан додаје нас другом, нигде сувог места и сунца. Спопале нас неке магле и кише, све неки погрешни, промашени дани.

За своје године, Београд овог јутра изгледа много старији.

У парку код Југословенског драмског позоришта неко је препознао дрво из свог краја и сада се јадају једно другом: шта ће овде, где се чак и вода плаћа?

Ако вам се данас не ради, то је на време, многи се на то жале.

Ових дана, неке београдске теткице поћиће по тридесети пут у основну школу. Од силног посла, никако да је заврше.

Чули смо да Новобеограђани из милоште зову четири своја солитера – четири идиота. Гледамо одавде и не можемо да погодимо који су. Сви су нам сумњиви.

Немојте бити себични. Уделите мало својих жена и мужева онима који их немају.

Киша је капала, и росила, и падала, и лила, и пљуштала… Само још није престала. Стојимо на највишем прозору Палате Београд, посматрамо наш град под јаком кишом и мислимо: има ли живота на Марсу и је ли чему?

Београдски лекари окупљају се полако по амбулантама, болницама и клиникама, навлаче беле мантиле и договарају се шта да нам раде.

На послужавнику Новог Београда и овог јутра служе наполитанке нових стамбених зграда.

Ако није рано, позајмите негде у комшилуку кафу, шећер и неку цигарету. Седите, смирите се и размислите – код кога бисте данас могли ручати. Ако вам деца кажу да су гладна, реците им да би било боље да уче. Испричајте им поново како сте се ви мучили док нисте стигли дотле да позајмљујете тек 28. у месецу.

На углу улица Народног фронта и Балканске, у минијатурној продавници, мањој од лифта, од рана јутра дежура продавац срећака и среће. Он сачекује оне који су кренули низбрдо. Можда би им једна срећка могла променити животни правац.

Није тешко бити толико несрећан да би човек почео да пије. Људе треба одвикавати од несреће, а не од алкохола. Несрећа је већи порок.

Има много распарених људи и много непарних комбинација. То је честа животна прича. Или сте сами или сте сувишни.

Наш град се претворио у велику чекаоницу. Сви чекамо лепше дане.

Четвртак је прозвиждао као метак. Нигде га нема. Ово је опет почетак дана који се зове петак. Петак, пети септембар.

Сунце, бело и хладно као петодинарка, котрља се небеском низбрдицом. Ко га нађе – његово је.

На београдским пијацама овог јутра можете добити свеж и хладан лук, свеже и хладно цвеће, свеже и хладне новине, свеже и хладне цигарете.

На железничкој станици носачи и таксисти наплаћују улазнице свима који на та врата улазе у Београд.

Аутобуси Јата, пре него што пребаце путнике у авионе, направе један круг испред Цркве Светог Марка. За сваки случај.

Београдске улице личе на ногавице фармерки, са белим штепом преко шавова.

Мало пара квари тело а много пара квари душу. Човек је на великој муци. У чему да чува душу ако поквари тело? Шта да чува у здравом телу ако остане без душе?

Благо бабама и дедама, који имају унуке. Тешко нама, који имамо децу.

Београд је већ толики да једва може цео да стане у један дан. У Вишњици је ново јутро, петак, у Баричу нагађају да ли је среда или четвртак. Неко је синоћ на Звездари оставио отворена врата. А неко у Сурчину није затворио прозор. И направила се промаја.

Лишће се уморило и стари. Оно се наживело свог малог и скромног живота.

Аутобуси – самоуслуге јуре градом и скупљају јучерашње кусуре.

На прозорима женског интерната у улици Пролетерских бригада синоћ је отворена изложба средњошколског стандарда: марамица, пешкира и других лепих ствари. Пошто их сунце и кошава осуше, изложба ће бити затворена до вечерас, када се отвара нова.

Последњи је дан друге школске недеље. Ђаци још нису стигли да не уче, нису имали довољно времена.

Један мали Београђанин, са високе мансарде у центру града, питао је маму – када ће и они имати кућу на земљи. У Београду је све мање кућа на земљи. Београд се потрпао у лифтове и кренуо увис.

Зашто у апотекама не дозвољавају да се пробају лекови, као сир и кајмак на пијацама? Људи имају пара. Купили би кило или две киле лека ако им се допадне.

Дан се буди, али се лето лагано гаси. Пре него што поново легнемо, мораћемо устати. Такав је ред. Сунце и хоће и неће, али ми морамо.

Јутрос је ниско сунце пресекло свилену траку Дунава и тако свечано отворило нови дан, први дан нове недеље.

Сунце се сваког јутра залети пречицом, међутим, кад примети кафилерију и депонију на Карабурми, избаци леви мигавац и скрене на Кружни пут.

Шта ли раде они наши у Зоолошком врту? Можда мисле како смо ми успели у животу, а како су они остали тамо где су и били.

На углу улица Ивана Милутиновића и Маршала Толбухина срушена је приземна кућа, нечији дом и драга успомена.

Ако вам вечерас нестане светла, запалите свећу за њену душу.

У самоуслугама је прошла прва гужва. Касирке дотерују фризуре, причају шта су ноћас сањале и оговарају мужеве.

Пред Народном библиотеком је ред, али за трамвај. Ред је и пред Народним музејем, али за аутобус.

Жене које су се добро удале, јутрос иду колима на посао. Возе их мужеви који су се лоше оженили.

Они који немају ни школе ни квалификација први се ујутру буде и журе да заузму какве – такве положаје.

Канцеларије се полако пуне. Отварају се фиоке и роло – ормани, подмазују зумбе, поправљају гајтани од решоа. Кад проради она љута администрација, имаће привреда да се пуши.

Ево нас у петковом јутру, са петковим сунцем на лепом петковом небу. Овако су некада изгледале само недеље и празници, и то ретко. А данас, ево, и петак блиста ведар и озарен.

Заиста можемо бити поносни оним што смо за ово кратко време постигли.

Ко има лепе завесе, отворио је прозоре. А ко има и лепу постељину, наслагао је преко прозора, па нам се чини да се негеде лепота и доброта преливају, као нарасло тесто.

Два часовника, један на Албанији, други на хотелу Славија, утркују се – који ће пре стићи до краја.

У фудбалском клубу Партизан данас ће се увежбавати спасоносна комбинација: овако, па овако, па овако и – гол. То је најједноставније и најефикасније.

Неко јутрос седи на клупи у Пионирском парку, нема шта друго да ради, па мисли оно што га се не тиче.

Највећи београдски ћорсокак, Булевар Црвене армије, стао је код бензинске пумпе у Грчића Миленка улици и нема куда даље.

Данас ће професори поново кришом пушити Зету да их не примете ученици који пуше Кент.

Ако већ тучете децу, туците их без разлога, јер су сви други разлози глупљи.

Почела је сезона шљива и кнедли са шљивама. Пошто једу само оно што остане, мајке и жене обично спреме мало више.

Оно што сте сањали био је сан. А ово је сада јава – лепи, благи, ведри, топли, сунчани дан.

Данас би вам могло бити лепо и добро. Ако хоћете. Ако нећете – далеко вам лепа кућа. На Петловом брду или још даље.

Балкан почиње пред семафором, у делу аутопута који се зове Улица Стевана Првовенчаног. Тамо је од рана јутра скуп Балканаца. Што испред семафора, што око вулканизера, што око лубеница, што онако, без везе и разлога, балкански и најлепше.

Установе за дневни боравак очева и мужева раде и данас. Медју првима је отворена Касина на теразијама.

Јулино брдо пита Улицу Мајке Јевросиме: шта је са Баба-Вишњином? Све је у реду. Баба-Вишњина се добро држи. Тренутно је на Каленића пијаци, спрема зимницу.

Униформисани чобани Градског саобраћајног предузећа истерали су стада аутомобила на београдске тргове.

Са високе катарке Палате Београд гледамо и тражимо-има ли краја овој лепој, плавој и сунчаној суботи? Не видимо га. Биће је за сваког здравог и гладног. Ова субота душу је дала за леп и добар живот. Те суботе, 20. септембра 1975. године, више никад неће бити.

Сваки дан свиће због нечега. То се још ујутро не мора знати. Али ће вечерас многима бити јасно – зашто је морао сванути и овај уторак, 23. септембар.

Под један водоравно је и овог јутра – Сава. Под један усправно – Палата Београд, из које вас поздрављамо.

Данас ће у Обреновцу и Младеновцу вршити упис деце у пубертет. Предност имају деца која нису вуковци.

У неким београдским улицама биће посечено старо дрвеће. На њихова места посадиће лепе младе милиционаре.

Јутрос будале претичу идиоте, јер испред идиота неким кретенима не раде штоп-светла.

Рингишпил на Славији ради. Аутомобили се врте око зеленог острва. У њима седе бивша деца, они који су почињали на рингишпилима испод Теразија, на Ташмајдану и Звездари. Сетите се, другарице и другови, тих далеких лепих дана и насмешите се једни другима.

Ево нам среде, фине госпође, са златним брошем на плавој хаљини. Ко воли среде, нека узме ову, биће му верна све до ноћас.

Сунце нас греје, али у шрех. Више нас промашује. И оно се изокренуло. Сад греје ону празну и мртву страну неба.

Колекционари дана и година не праве питање. Само нека је дан и нека је живот.

Шта ће вам та продуховљена фаца, као да не знате шта вам фали, као да имате пара, а само вам идеје недостају? Не изигравајте интелектуалца. Били смо и ми гладни.

Неко је таман јутрос хтео да учи. Дошло му, решио је, али не може, не да му се, мора у школу.

Хоће ли тројка, шестица и седмица целог века теглити своје брачне другове? Благо нежењама, трамвајима двојки, деветки и десетки.

Живот пролази, а ми не знамо шта бисмо са њим. Мрзи нас или не умемо да живимо.

Најрадије бисмо га уступили неком другом и уживали гледајући како је леп наш живот кад га други живе.

Оно што сте пропустили у животу, не можете надокнадити брзом, суманутом вожњом.

Не претичите паметније од себе. Права возачка такмичарска дисциплина зове се – ко ће дуже, а не ко ће брже возити.

Јесен је, сезона кад се кољу мале гипсане свиње и краде дечја уштеђевина.

Јутрос у градском саобраћају сви имају ситнину. Није страшно, може и са ситнином док нас греје овај небески дукат.

Деца спавају, а родитељи шапућу, договарају се како да их васпитавају, да све буде фино и културно и да има ефекта.

А једно злато мамино синоћ је заспало са цигаретом и прогорело јорган. А једна срећа мамина заглавила је негде ноћас и заспала, како је ушла у кућу, испод чивилука у антреу. А једног пилета маминог још нема…

Данас це у Палати правде бити подељена извесна колицина правде. Ко у томе оскудева, могао би да позури.

Засто се улицне корпе за отпатке не подигну на висину косева за косарку? Била би то провокација којој нико од насе косаркаске нације не би одолео. Косеви би били пуни, а Београд цист.

У Земуну, на обали Дунава, кува се и данас добра рибља чорба. До чорбе се стиже овако: иде се до центра Земуна, а онда даље за мирисом чорбе.

Морате имати неко, макар тајно место, где ћете правити глупости. Глупост је потребна здрављу. Слобода да се праве глупости је здрава привилегија за коју се сами морате изборити.

У последњем тренутку, кад је вец изгледало да нам нема спаса, када су синоћ многи вечерали последњу теглу слатког и помишљали на најгоре – јутрос нам је стигао ПРВИ.

Љуби га све што скакуће са првог на први, као са камена на камен, и једва одржава равнотежу.

Јутрос је поранила и кошава да нам прегледа прозоре и зубе и утврди како дихтују.

Булевар револуције закопчао се рајсфершлусом до грла, до фонтане на Тргу Маркса и Енгелса.

За једну малу, средње развијену земљу мозда је мало много да упразњава сва цетири годисња доба. и ту смо се мало залетели. Једно, евентуално два, то би јос и могло. Али цетири, то је много и нескромно.

Сава и Дунав и овог јутра долазе и пролазе, а ми не знамо ста да им радимо.

У многим предузецима уведен је обавезни топли оброк. Некад је било обрнуто. Некад су топли оброци били обавезни код куце, а хладни на послу.

Косава дува, неки другови се клате. Календар им броји дане, а сат им броји сате.

Зене и деца једва цекају да им се врате: Вратите нам музеве, дајте нам тате! Макар примали лицне дохотке уместо плате.

Уторак је дан скроман, могао би проћи и без имена колико је неупадљив. Дан после понедељка или дан пре среде. Понедељком се коментарише протекла недеља и сређују утисци. Среда је прави почетак нове недеље. А уторак је негде између, као нека остава за ствари и теме које се иначе често не користе. Као фебруар међу месецима.

Контролори Градског саобраћајног предузеца и овог јутра траже путнике без карата. Имали бисмо више вајде и ми и они кад би нам прегледали зубе и мерили крвни притисак.

На Чукарици се производи шецер за реферате и деветомесецне билансе.

Високо горе, на Душановцу, завршава се нова фабрика цоколаде. Некада су чоколаду јела само добра деца. То је било у она стара времена кад су родитељи имали више деце, па су нека могла бити и рђава. Сад се не прави питање, само нек је дете.

За љубав је важна и неопходна она лепа и слатка глупост. А за брак се тражи она одвратна и сурова памет.

Шта је нека жена нашла у свом човеку? Шта је неки човек нашао у својој жени? Морали су дуго пребирати и тражити док нису нашли то што су тражили.

Не секирајте се јер то шкоди здрављу. А ако већ не можете, немојте се бар секирати због тога што не можете да се не секирате, јер је то онда још горе.

Жали нам се један пријатељ: Ја сам луд сто сам глуп па увек испаднем блесав.

Уторак је други дан у недељи. Значи паран, питом и добар. Непарни дани су љући, агресивнији и тежи. Зато се данас одморите да сутра спремни дочекате среду.

Синоћ је у Београду отворен Сајам књига. Било је лепо и свечано. Примећени су и неки другови за које се зна да не читају књиге. Они не читају, али немају ниста против читања.

Јутрос су ученици шестог разреда основне школе поранили да се још једном преслишају – шта су СПИРОГИРЕ. Да не би заборавила оно сто је важно, деца уче и оно што могу заборавити.

Крај је месеца, недеља солидарности. Они који раде зајме од оних који имају.

Не моземо зивети без других људи. Једни нам стварају а други ресавају проблеме.

Многи београдски погони раде на бурек. Неколико хиљада курира кренуло је да обезбеди тих неколико критицних тона бурека. Вруц бурек изазива ведра располозења, па це београдска привреда, уз вицеве и подригивање, забелезити нови скок.

Ако зелите да будете и останете постени, бирајте посао на коме је могуце бити постен.

Као и сваког јутра, прво су устали они који вас греју, па они који вас возе, па они који вас хране…. и тек посто је све било спремно, замољени сте да устанете и ви.

Над Звездаром се упалило бело неонско сунце. На таквом сунцу ни зива неце да расте.

У порти Вазнесенске цркве, испод нас, најстарије и највеце дрво позлатило се од старости и јесени. Висока Палата Београд, из које вам се јављамо, могла би се сагнути, убрати га као цвет и њиме закитити своју тамну фасаду. Лепо би јој стајало.

У Улици Цетрнаестог децембра јос стоји фирма казандзије. На првој куци у Улици Војислава Илица је фирма цурције. Стране реци, заборављени занати у новом, модерном граду. Нецемо казандзије, хоцемо психијатре!

Да ли је у Градском саобрацајном обавезно бријање за све који раде са публиком?

Моземо им реци да неке кондуктерке долазе необријане на посао.

Не знам како вас греју овог јутра, али треба разумети и те људе из топлана: кад помисле кога све треба да греју, не ради им се. Просветни радници им муце децу, код лекара никако да додју на ред, трговци их деру, милиционери им узимају меру.

А због једног или два цестита цовека не вреди палити толику ватру.

Ускоро нас оцекује велико славље: прорадице тобоган од Београда до Бара.

Драги слусаоци, кад се зимус попнете на брдасце, ставите руку на срдасце и сетите се овог добра, овог лепог тридесетог октобра.

Неки су будни буквално и одавно и ти вец увелико раде.

Јос спавају само они који су будни у једном, како да каземо, сирем или висем смислу.

Ми се и овог јутра јављамо са насег високог, танког минарета.

Да се, заједно са вама, помолимо свима од којих зависи да ли цемо данас имати воде, светла и топлоте.

Косава се помамила и носи остатке некад нове и срецне 1975. године.

Ова нова висе никад неце бити, а за срецу јој је остало јос неколико кола лутрије и спортске прогнозе.

Солитери код Новог гробља свирају на косави као усне хармонике.

Станари ових, пре времена остарелих зграда, питају нас – да ли це се и ови солитери русити и када.

Ми им предлаземо да их јос мало русе сами, док се не донесе конацна одлука.

Јутрос су водјени исцрпни телефонски разговори измедју цистацица у Изврсном вецу Србије и цистацица у Скупстини града. Како споразум није постигнут, разговори це бити настављени сутра, у исто време, са истих телефона. Наиме, другарице из Изврсног веца имају своју оцену трзиста и цена, са којом се другарице из Скупстине града не могу слозити.

Јуце је Коњарником протрцало мало, цисто и румено прасе. Побегло је са неције трпезе. У последњем тренутку.

Сан сваког прасета је да умре као свиња.

Два ниска степена јутрошње температуре кошава разноси брзином од осам и више метара у секунди и распоређује по ногама, леђима и глави становника Београда.

Београд је јутрос велики фрижидер у који је стављено милион и триста хиљада људи, ваљда да се не покваре. И то је у реду.

Али засто муцимо оне који су вец покварени?

На Авали трепери телевизијски торањ као казаљка на ваги.

Време је да се кисели купус.

Многи Београђани се тиме баве ових дана.

Медјутим, у Београду је данас лаксе наци купус него камен.

Неке инадзије и распикуце стављају телевизоре преко купуса.

Ако од мајке висе немате никакве користи, закуните се у њу па слазите.

Градско стамбено це пропасти ако бас ви не платите кирију. И Електродистрибуцији недостаје бас васих двеста или триста динара. То мора да су нека много јака предузеца кад толико зависе бас од вас.

Ста би радили да ви нисте досли у Београд, као сто сте могли да не додјете и као сто би било боље да нисте ни досли?

А ако Београд бас толико зависи од вас, нека вас позову у Градску скупстину и нека вам дају орден.

Близи се крај године, време је за инвентарисање.

Здрави људи инвентарисаце само оно сто имају, а болесни искљуциво оно сто немају.

Овај уторак оцигледно није видео неке друге дане кад мозе себи дозволити да овако изгледа.

То нема смисла. Знају колико волимо да зивимо и подмецу нам неке дане који нигде не би просли сем код нас.

У Врањској улици косава клати, хоце да скине саобрацајни знак ограницења брзине до 40 км на цас. Мало јој је.

Јуче је одржан састанак београдске подружнице Деда-Мразева. Анализирана су прослогодисња искуства и утврђен план за предстојећу нову годину. Подељени су рејони и утврђен ценовник. Деда – Мразеви су замољени да се укљуце у борбу против сунда и да избегавају стихове као што су: Драга децо, мали врази, ми смо ваши деда-Мрази! Или: Ево иде Деда-Мрашче да вас штипне за обрашче!

Прошао је Месец дана књиге. У току су једанаест месеци радија и телевизије.

Нити кошава ради на струју, нити струја на кошаву. Тако да још увек има кошаве, а нема струје.

Овог хладног, ветровитог уторка држите се старе, пословичне мудрости: не пушите уз ветар!

Мечке су у старом Београду биле један од првих заметака културног живота. Што значи да је Нови Београд на добром и провереном путу.

Боримо се за достојанство и висок ниво свог незадовољства. Срамота је чиме све људи могу бити незадовољни.

Другарице, претворите своју кућу у кафану па ћете се изненадити како вам је муж весео и забаван човек.

У наше време љубав се водила по строго моралним правилима, као шах – такнуто – макнуто. Оно што сте пипнули морали сте и узети. Данас нема такве строгости. Пипајте кога хоћете, враћајте потезе, боље је и то него да изгубите меч.

Остарило се, другарице и другови. Старост личи на телевизијске драме. Дуго се гледамо у очи, мало говоримо и ништа се не дешава. Седимо, одмарамо се и размишљамо. Живот нам је преопширан. Многа места се понављају. Многа су празна и без садржаја. Било би боље кад би био нешто сажетији, краћи али садржајнији.

Колицни је врабац, а колико је у њему живота и радости. У њему је, могли бисмо рећи, само душа. Из малог тела и велике душе лакше израсту крила него кад је, као код нас, обрнуто.

Волите се, људи! Лакше вам је и практичније да се волите него да се не волите. Ако се волите, можете мислити и на нешто друго и радити нешто друго. А ако се не волите, мислите само на то.

Ко је лењ, боље му је да се воли, јер је све друго много напорније.

Будимо искрени и прецизни кад се обраћамо младима. Они треба да буду онакви какви смо ми НЕКАД били. А тек кад остаре, могу бити овакви какви смо данас.

Неки људи имају нешто дужи нос и користе га као мушицу, преко које нишане своје циљеве и жртве.

Деца не подносе васпитавање. Морате крити од деце да их васпитавате. Па ако на крају и примете да су преварена и васпитана – биће им криво, али ће тада већ бити касно.

Саставили смо за данас и једну малу београдску химну. Слушајте:

БРЕ, ТЕ НАШЕ РЕКЕ ДОБРЕ,

АВАЛА, БРЕ, И ТАЈ ХЛАД,

СВЕ ТЕ ЛЕПЕ ЗГОДЕ, ТО, БРЕ,

ИМА САМО Б Р Е О Г Р А Д.

Душан Душко Радовић

Прочитајте више:

Душан Душко Радовић – Најлепше песме, приче, афоризми, књиге, цитати…

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, Рецитације, Књиге, Отпеване песме, Видео…

Најлепше бајке и приче за децу – Дечја ризница

БАСНЕ – Антологија најлепших басни

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂