БОСОНОГИ И НЕБО – Бранислав Црнчевић / Приче за децу, Текст
БОСОНОГИ И НЕБО
Цело пролеће и лето ишао је бос, дубоко ујесен ишао је бос, тек крајем јесени облачио је огромне ципеле које би и многим одраслима биле велике. Отуда, ваљда, и доби надимак Босоноги. Годинама покушавам да се сетим његовог имена, па ништа. Нестало је његово име под наслагом дана који су нападали по мени, брату и њему, по свима стварима и свима људима, од оног дана када сам га последњи пут видео.
Остао је само надимак Босоноги. Па нека, то је довољно, за причу.
Брату и мени чинило се да без Босоногог свет уопште не би био занимљив, јер он је могао све и знао је све, а био је најјачи дечак не само у нашој улици него и у улици која је секла нашу. Одрасли га нису баш много волели. Говорили су да квари децу, да дружећи се с њим деца постају неваспитана, да од њега уче многе чудне и рогобатне речи. Можда баш зато што су одрасли били против њега не беше детета које га није обожавало. Било је довољно да прође улицом и зазвижди, онако чудесно како је само он умео, па да стрмоглавце изјуримо напоље.
Једном га три дана нигде није било. Брат и ја смо се просто разболели од туге, требало је да, за неколико дана, кренемо са родитељима на море, а Босоногог нигде. Уплашили смо се да га пре поласка нећемо видети. Он се, ипак, појавио. Био је прашњав и изгребан, што је само повећавало нашу радозналост.
– Где си? – упитао га је брат усхићено – ми се спремамо на море, а тебе
нема.
– Не вреди, децо, да идете на море, запалио сам га.
– Како запалио! – запрепастио се брат – како си га запалио7
– Тако, није ми се свидело па сам га запалио.
– Како – чудио сам се ја.
– Лепо. Полио сам га бензином, насуо сам педесет канти бензина. И, ето, тако, запалио сам шибицу. Пшшш. И готово!
– И даље?
– Даље, ништа. Остала је само рупа.
– Као кућа? – питао сам ја.
– Као пет кућа! – поправљао ме је брат.
– Као хиљаду и пет кућа! – рекао је Босоноги презриво.
Поподне, иако је до поласка било још неколико дана, мајка је већ стављала понеку ствар у куфер припремајући се за море. Брат и ја смо се кришом смејали: ала ће се изненадити кад стигнемо тамо, а оно нигде мора, само рупа! Размишљали смо да ли да им кажемо да је Босоноги запалио море и да не путујемо, али је и њега и мене интересовало колика је рупа, па смо се договорили да ћутимо.
Босоноги је итекако знао да нас изненади. Увече је звизнуо продорно и брат и ја смо истрчали напоље.
– Децо, да ли знате – питао нас је – да дрвеће ноћу не остаје на истом месту, дрвеће устаје и шета, а тек пред зору се свако дрво врати на своје место.
– Лажеш – рекао је брат ширећи очи од неверице.
– А ви останите целу ноћ будни па гледајте – рекао је Босоноги увређено.
До пола ноћи издржали смо заједно на прозору. Дуд у нашем дворишту се није ни померио. Договорили смо се да, пошто нам се приспавало, пазимо на смену. Сваки час смо будили један другог. Дочекали смо зору неиспавани, а дуд се није померио.
– Слагао си нас – рекао сам и ја увређено.
– Које сте дрво гледали?
– Дуд. Наш дуд – рекао је брат.
Босоноги је пришао дуду и зарезао га мало ножем. Гледали смо запрепашћено. Шта ће с тим; Рекао је наглашавајући сваку реч:
– Ваш дуд је болестан. Он се не креће. Има још само четири дрвета у граду која се не крећу. Болест, ето, то је то.
Рекао нам је још и да ће се наш дуд једнога дана срушити. Толико је болестан. Брат и ја смо га од тога дана једнако обилазили, страхујући да се не сручи на нас.
Сасвим заборављајући на дуд Босоноги нам је рекао:
– Пољубио сам небо.
– Е то лажеш. Све ти верујем, али, то лажеш! – рекао је брат.
– Ниси га могао дохватити уснама! – сумњичио сам га.
– А ја га уснама нисам ни дохватио. Попео сам се на једно брдо и штапом дохватио небо. Затим сам пољубио штап, а то је исто као да сам пољубио небо.
То нас је поколебало. Босоноги нам је понудио да, ако не верујемо, кренемо са њим на то брдо. Били смо одушевљени. Када? Одмах ујутро. На растанку нам је рекао да понесемо ужину.
– Ја волим пекмез – рекаоје.
Узели смо целу теглу пекмеза и ставили је у очеву торбу. И векну хлеба. И кухињски нож. Пробудили смо се врлорано и чекали га. Куцнуо је на прозор опрезно да не би пробудио старије. Искочили смо кроз прозор на улицу и кренули. Тек што смо изашли из града затражио је хлеб, а и пекмеза. Доручковали смо и кренули даље, Попели смо се на једно брдо. Босоноги је рекао да је то ниско брдо и да он са њега није пољубио небо. Пешачили смо све даље и даље. Ја сам био уморан, а Босоноги је рекао да ће он и брат, ако ја цмиздрим, наставити даље сами. То ме је уплашило и ја сам рекао да никако нисам уморан. Попели смо се на неколико брда, али ни једно није било оно брдо. Пошто смо, да ми не бисмо залутали, најчешће ишли друмом, увече нас је стигао отац.
Рекао је да неће да нас бије, ни Босоногог, и вратио нас је сву тројицу у град.
Мама је плакала:
– Казала сам да се не друже са Босоногим.
Ујутру се Босоноги прикрао нашем прозору само на толико да нам каже:
– Замислите, децо, одмах иза оног брда испред кога су нас стигли било је оно брдо, оно на коме сам пољубио небо!
– Их, штета! – рекао је брат разочарано.
Поподне смо кренули на море. Било је на своме месту. Помислио сам да нас је Босоноги слагао и да није запалио море. Али, брат је мислио другачије.
– Питаћемо оца – рекао је – мени се чини да има неколико мора.
– Тата, да ли има више мора или само једно?
– Има много мора, а не само једно – рекао је отац.
– Ето, видиш! Босоноги је запалио једно море, то није ово, он је запалио неко друго море.
Поверење у Босоногог је опет било успостављено и ми смо, при крају летовања, једва чекали да одемо кући и да кренемо с њим да пољубимо небо.
Босоноги је, међутим, отишао у неки други град, тако да никада нисмо проверили да ли нас је онда слагао.
Бранислав Црнчевић
Прочитајте више:
ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена
БАСНЕ – Антологија најлепших басни
ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂