БУРЕ – Исидора Секулић / Проза, Приче за децу, Видео, Текст
БУРЕ
Одмах се познају она несрећна мала деца која из школе долазе у празну кућу, која знају Робинзона напамет, и у деветој години читају Живот и патње у Сибиру и Пут у земљу Вашукулумба.
Познају се мали сирочићи који рано остану без матере, који сакривају главу под јастуке кад пролазе мртвачка кола, боје се кад ноћу сат избија, и имају мршаво бледо лице и дугачке суве ручице.
* * *
Школски задаци нису ми задавали много бриге. Све је било просто и лако и могло се већ у школи научити и запамтити. А брат ми је био несташко и мали дивљак. Подизао је Скадар на Бојани и зазиђивао моје лутке, тражио мравима ртењачу, презао скакавце у кола од карата, и више ишао на глави него на ногама.
Седела сам дакле по цео дан сама, у каквом кутићу, и превртала шарене и светле картоне по лексиконима и књигама природних наука.
Тамо се видела како букти поларна светлост, тамо је било оних чудних тропских биљака са физиогномијама дивљих животиња, шуштало је море и возиле су по њему грдне галије асирских веслача, ишли су у бој египатски војници, све један као други, са запетим стрелама и оним чудним оштрим профилима главе на оба рамена.
Тамо је Карон превозио душе покојника, тамо је било намрштено ћутање залеђеног севера и страшна смрт у песку који не да воде, тамо су, као оштре сабље, севале жуте очи краљевских тигрова и умиљато се плавиле добре очи скандинавских белих соколова.
Тако данас, тако сутра, тако зимус, тако летос, прво у соби, па у ходнику, па на тавану, па у башти, па најзад у бурету.
Ја сам то звала буретом, али у ствари је то била једна грдна каца, расушена, раздрмана стара каца која је стајала у дну дворишта и без икаква опредељења полагано трунула и пропадала. Бочне дуге се још некако и држале, али се расушиле и испрепуцале. Доле није било дна, а дно, окренуто навише као кров, све се изрешетало, свака се даска могла померити, а много главних дасака није више ни било.
Поодавно сам осећала неки укус за тај расклиматани стари дворац. Између дасака сам завиривала у њега, штапићем гуркала и пипала огромну и као камен тврду печурку, размицала лулиће густог и угасито зеленог корова, и волела да слушам сиву мелодију ћутања и тишине.
Помишљала сам прво да у друштву продрем у буре, али сам се предомислила и решила да та сама испитам и по робинзонски освојим.
Једног раног летњег јутра дограбим собне мердевине, чекић и сикирицу, попнем се на кров и размакнем даске по њему да може сунце унутра, а затим иставим једну трулу даску и с бока да бих и сама могла да уђем.
Гњило и мртво дрво није много јечало под ударцима, али се каца ипак тресла, и у густом замршеном корову почело је неко многоструко мицање и шуштање као што се чује да кипи и пуцка у земљи кад после кише опет гране сунце.
Прво сам чупала и секла коров стојећи напољу, а кад се очистило повеће местанце, уђем унутра, и, које од жеље које од страха, до ручка сам проредила и утаманила све шуме и луге мрава и гуштерова. Оставила сам, али разређен, један ред репува; остала је велика печурка; на оној утнутој страни, где се вода сливала, остао је ред ситних, бледоцрвених гљивица, и остала је једна вештачки исплетена паукова мрежа.
Земља је била влажна и црна као гроб, оне ситне гљивице изгледале су као болесне оспе, а из гњилих дасака је зрачила нека загушљива млечна парица. Али се све то брзо изменило. Брзо је дошао непријатељ влаге и тмине. Ушао је јули са врелим и сухим својим дахом, и сутрадан је земља већ имала кору, гљивице су, као сухе красте, поотпадале, а намрштени отромбољени репув се насмешио у зеленијој боји.
Тога дана сам се уселила у буре. Прво сам унела малу столичицу и над њом разапела стари неки избељени кишобран с којим су млађи ишли у јесен да пазаре. Па онда сам довукла сву моју баштицу у лонцима, између осталога и два лепа висока фикуса који су у бурету изгледали као палме.
Одмах затим је ушла гомила танких дрвених кутија од цигара које сам грозничаво прибирала, па чак и куповала, јер сам у то време, од јутра до мрака, измишљала и резала галије и лађе.
Укуцам затим неколико клинова и повешам тестерицу, чекић, старе маказе, кантицу, кутију с ексерима и канапима, и довучем, најзад, стару једну енглеску историју где је било пуно цртежа и резбарија са тебанских и египатских гробова, који су представљали море, буре, галије и морепловце. С почетка је било неког детињег страха, и ја бих почешће искакала из бурета да се после мале паузе и ослушкивања опет вратим у њ. Али навика је брзо дошла, и ја се од бурета нисам одвајала. И ако је требало да ме траже, тражили су ме у бурету, и ако је требало да ме нађу, нашли су ме у бурету.
* * *
Једног дана, киша је пробила у зору и залевала моје буре до саме вечери. Све се напило влаге и воде, и цео дан нисам могла у буре. Било ми је необично и дуго време, и чим би се капљице мало проредиле трчала сам и завиривала како је у њему. Море се разлило и узмутило, а све друго омлитавило и поцрнило, и само се чули болни тонови прокисавања. Право мртво острво где црни лептири, као мумаказе, гасе сјај и боју цвета на који падну.
Пред вече је престало да пада, и на дворишту је опет стајало оно добро плаветнило позног летњег неба. Месец је играо на ивици сутона и дугог летњег дана који се тешко гаси. Прво ми је било да стрчим и увучем главу у буре.
Ветрић, који се споља није осећао, пролазио је у некој финој промаји кроз пукотине бурета, и чуло се нешто као да се гудалом вуче преко стаклених крила вилинског коњица. Над морем, око Бразилије, неко млако, меко, клизаво испарење, а у зеленилу оно застрашено дисање биљака по заласку сунца. Предмети се укосили и накривили, столичица као да се љуља, а по мердевинама силази нешто зелено и ваздушасто као вампир месечине.
А дете се смешило и волело кишу и добру летњу ноћ и добро своје буре.
* * *
Плитке и дубоке, велике и мале, моје галије се из дана у дан множиле, и на канапима разне дужине пловила је читава флота.
Али су дани опадали, зора се све теже будила, а мој брод за Бразилију све је касније полазио. Једног јутра сам у јесењем капутићу кренула на пут, и било ми је зима, и нисам се ни у Бразилији угрејала.
Тога истог дана, пред вече, одједаред упаде у буре, јадан и сав обамро, лептирић с искиданим и процепаним крилима. Поплашила сам се од тог рањеника као од смрти, и дршћућим рукама сам га подигла са земље. Једва се мицао, и био је бедан као какав мали акробат који је у ружичастом трикоу са златним шљокицама малочас пао са трапеза и пребио обе ноге. Лептирић је затим умро, и то је био први знак јесени, и то је било, на моје очи, прво умирање у бурету.
Бојим се од то доба јесени која плодовима и бојама лаже и вара, а убија лептире и ласте. Једне септембарске ноћи се дигла страховита олуја. Праскало је и крхало се и на небу и на земљи. Ја сам немирно спавала, бојала се, и неколико пута будила оца. Те септембарске ноћи је увенуо мој летњи сан.
Вихор је покидао кров на бурету, разредио и почупао даске са бокова, порушио и покрхао моје покућанство, и подавио лађице и избрисао Мадагаскар и Бразилију. Лонци с цвећем изврнути и разбијени, пуно мртвих буба, а моја столичица, као додола, затрпана мокрим, прозеблим и мртвим гранчицама. . .
Отац ме је држао за руку и говорио да се буре не може оправити, да га је олуј уништио, и да ће сада и тако доћи зима. А ја сам вриштала. Вриштала и дрхтала с оним болесним очајањем сирочета које комшијске матере љуби и у бурету летује. И кад се буре склопило и легло, над дрвеном његовом лешином јецало је дете, и мртва ствар је нашла свога малог песника.
* * *
То је место, заједно са кућом и двориштем, продато. . . Да ми је да га купим, да га узидам у кулу, да кулу забравим са девет кључева, од времена на време бих се затворила у њу, и у мраку и ћутању бих лудовала да се могу зазидати трагови мртвих дана.
Исидора Секулић
О КЊИЗИ
Када је, године 1912, у загребачком Савременику, био објављен први прозни рад Исидоре Секулић, Буре, да је то одједном било другачије но што се тада писало и приповедало у српској прози, забележио је, у истом часопису, најпре онај дирљиви сваштар, али видовити савременик Матош: „У последње вријеме има много новости код Срба и Хрвата, али како их има мало, врло мало литерарних, прочитавши у овом листу Буре помислих: — За том тобожњом Исидором Секулић крије се јамачно мушкарац рафиниране осјећајности што нас мистифицира женским псеудонимом, јер данас нема жене што би могла написати. . . „Телом својим сам осећала падање вечери.“ „Тица, светла као распрснута звезда. „Лептир, шарен као да је кроз дугу пролетео“. . . „Сива мелодија ћутања и тишине.“ (Која музика!“)
Једна наставница из Шапца која са првом својом књигом постаје „готов писац“, и од прве улази у историју српске књижевности, једна оштра госпођа са Топчидерског брда, која ни у осамдесетпрвој години није била готова са послом, већ га јаче радила но икад у својој књижевној служби; један аутентичан космополит који се није скрасио ни у једној култури или епохи, и који је двоструко више био овдашњи но што је, иначе, не мали Енглез и Француз бивао заједно; Један песник који није имао много среће у литератури, и који је то умео да претвори у јединствену, велику књижевну судбину; једна од кључних личности модерне српске литературе, која се није остварила ни у једној од својих петнаестину књига, којој су фрагменти такође били судбина, већ се остваривала. У свакој својој реченици, и читавим својим писањем, читавим живљењем по свом писању, оличавала кад врхунски мир, кад насушни немир поетски и људски — или, укратко, жена која се догодила нашој култури, писац је чије име стоји на овим двема међу „Сто књига српске књижевности“.
У тој литератури, међутим, Исидора Секулић је ознака не само за један немерљив књижевни доходак, већ и за једну духовну формулу завичајне културе.
(Из књиге: Исидора Секулић – ПРОЗА, Издавач: МАТИЦА СРПСКА и СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, Нови Сад, Београд, 1971.)
Прочитајте више:
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена
БАСНЕ – Антологија најлепших басни
МУЗИКА ЗА ДЕЦУ – Најлепше отпеване песме за децу
ЦРТАНИ ФИЛМОВИ – Стари, добри цртаћи / Синхронизовани
ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
ДЕЧЈА РИЗНИЦА – Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу. . .
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂