ЦАРЕВО НОВО ОДЕЛО – Ханс Кристијан Андерсен / Бајке, Дечја ризница, Текст
ЦАРЕВО НОВО ОДЕЛО
Живео пре много година неки цар, који је толико много волео лепе и нове хаљине, да је сав свој новац трошио на гиздање. Није марио за своје војнике, није волео позориште, није ловио по шуми, осим кад је требало да покаже нове хаљине. Имао је по једно одело за сваки сат у дану и као што се за друге цареве каже: „Цар је у савету“, тако се за њега говорило: „Цар је у соби за облачење“.
У великом граду, где му је био двор, живело се врло безбрижно; сваког дана долазило је много странаца, трговаца и занатлија, па једног дана дођоше тамо и две варалице. Они су се издавали за ткаче и говорили да умеју изаткати најлепшу тканину, која се само може замислити. Не само ,да би боје и шаре биле нешто изванредно лепо, већ би и одело сашивено од те тканине имало чудну особину: било би невидљиво сваком човеку који није ваљао у свом позиву или је био неизрециво глуп.
„То би било дивно одело“ — помисли цар, — „кад бих га носио могао бих да дознам ко у мом царству није способан за дужност коју врши. Могао бих да разазнам паметне од глупих. Та се тканина мора одмах изаткати за мене!“ — и цар даде много пара двојици варалица да започну свој рад.
Они наместише два разбоја и правили су се као да раде, али нису имали ничега на разбојима. Захтевали су најфинију свилу и најчистије злато, па су то трпали у своју торбу, а радили на празним разбојима до дубоко у ноћ.
„Баш бих волео да видим докле су стигли са ткањем!“ — мислио је цар, али му је било помало хладно око срца кад помисли да онај ко је глуп или не одговара свом послу, не може да види ту необичну тканину. Он је, додуше, веровао да за себе не треба да се боји, али је ипак хтео да пошаље најпре неког другог да испита како ствар стоји. Сви су у граду знали какву чудну особину има та тканина, и сви су били радознали да виде да ли је рђав или глуп њихов сусед.
„Послаћу ткачима свог старог поштеног министра“, — размишљао је цар. — „Он ће најбоље видети како тканина изгледа, јер он има разума и нико није савеснији на дужности од њега“.
Тада пође стари часни министар у дворану где су две варалице седеле и радиле за празним разбојем.
„Боже ме сачувај!“ — помисли стари министар и разрогачи очи. — „Не видим баш ништа!“ — Али то не рече гласно.
Варалице га замолише да изволи прићи ближе и запиташе га зар нису лепе шаре и дивне боје на тканини. Притом су показивали на празан разбој. Јадни стари министар буљио је очи, али ништа није видео, јер ничег није ни било.
„Господе боже!“ — помисли он, — „значи ли то да сам глуп! То никад нисам веровао и то не сме нико да сазна! Зар сам неспособан за свој посао? Не, никако не смем рећи да не видим тканину.“
— Па зар ништа нећете рећи? — запита један од ткача.
— О, дивна је! Прекрасна је! — рече стари министар гледајући кроз наочаре. — Те шаре, па те боје! Рећи ћу цару да ми се необично допада!
— То нас радује! — рекоше оба ткача и стадоше да набрајају боје по имену и истичу лепоту шаре. Стари министар их је добро слушао да би могао то исто рећи цару кад се врати. Тако и учини.
Из дана у дан варалице су захтевале све више пара, свиле и злата за ткање. Они све то трпаше у своје торбе, а на разбој не дође ни један једини кончић, већ су и даље ткали на празно.
Цар пошаље другог часног дворанина да види како напредује ткање и да ли ће тканина бити ускоро готова. С њим се збило исто што и с министром; гледао је и гледао, али пошто није било ничег сем празних разбоја, није могао ништа ни видети.
— Зар то није леп комад тканине! — рекоше обе варалице показујући лепу шару, која није ни постојала.
„Глуп нисам“, — мислио је човек, — „значи, дакле, да не ваљам на свом послу. То је, додуше, чудно, али не смем допустити да се то примети!“ — И тако је хвалио тканину коју није видео и уверавао ткаче како се диви лепим бојама и дивним шарама.
— Заиста је прекрасна, — рекао је цару.
Сви су у граду говорили о дивној тканини. Тада зажеле сам цар да је види док је још на разбоју. С пратњом одабраних дворских људи, пође двојици лукавих варалица, који су тобоже ткали из све снаге, али без нити и конца.
— Зар није величанствена? — рекоше она двојица честитих дворана. — Нека само ваше величанство погледа какве су то шаре и боје! — и показаше на празан разбој, јер су веровали да други виде тканину.
„Шта ли је ово!“ — помисли цар. — „Ја ништа не видим. То је страшно! Да ли сам глуп? Да ли сам неспосабан за цара? То је најстрашније што ме је могло снаћи!“
— О, врло је лепо! — рече гласно, — одајем вам своје највише признање! — па задовољно климну главом и стаде посматрати празан разбој, јер није хтео рећи да ништа не види. Сви из пратње буљили су у разбој, али иако нико није видео ништа, јер ничег није ни било, рекли су као и цар:
— О, дивна је! — и саветовали су га да први пут обуче одело од те нове дивне тканине за велику свечаност, која је ускоро требало да се одржи.
— Величанствено, дивно, изванредно! — ишло је од уста до уста и сви су се од срца радовали.
Цар даде сваком од варалица витешки крст, да га ставе у рупицу од капута, и титулу ткача племића.
Целу ноћ уочи дана кад је требало да се одржи свечаност, варалице су преседеле, док им је горело шеснаест и више свећа. Народ је могао да види како се журе да сврше царево ново одело. Правили су се као да скидају тканину с разбоја, секли су по ваздуху великим маказама, шили су иглом без конца и најзад рекли: — Ево, хаљине су готове!
Сам цар дође тамо са својим дворанима и обе варалице дигоше по једну руку увис као да нешто придржавају, и рекоше:
— Ево чакшира! Ево прслука! Ево огртача! — и тако редом. — Све је лако као паучина! Човек би помислио да нема ништа на себи, али у томе баш и јесте преимућство.
— Тако је, — рекоше сви племићи, али нису могли ништа да виде, јер ничег није ни било.
— Хоће ли сад, ваше царско величанство најмилостивије, да изволи скинути своје одело! — рекоше варалице, — да бисмо му обукли ново, овде пред великим огледалом! — Цар скиде своје одело, а варалице су му тобоже додавале кошуљу, чакшире, огртач, па га обухватише око појаса као да му нешто везују, док се цар окретао и вртео пред огледалом.
— Ох, како су лепе хаљине! Како дивно стоје! — рекоше сви углас. — Каква шара! Какве боје! То је скупоцено одело!
— Напољу стоје људи са балдахином, који ће се носити над вашим величанством док будете ишли у поворци! — рече главни мајстор церемонијала.
Ја сам готов! — рече цар. Да ли ми добро стоји? — па се још једном окрете пред огледалом, што је требало да значи да добро разгледа своје ново одело. Коморници који су морали да носе скуте, пипали су рукама по поду као да дижу скут. Ишли су држећи руке у ваздуху, јер нису смели дозволити да неко примети како они у ствари ништа не виде.
И тако је цар ишао наг у поворци под лепим балдахином, а народ по улицама и прозорима је говорио:
— Како су лепе цареве нове хаљине! Како дивно стоје! — Нико није дозволио да се примети да у ствари ништа не види, јер би то значило да не ваља на свом послу, или да је врло глуп. Ниједно од царевих одела није имало толико успеха.
— Па он нема ништа на себи! — повика утом једно дете.
— Ово је глас невиног! — рече детињи отац и то се брзо пронесе по сакупљеном народу.
— Нема ништа на себи! Једно дете каже да цар нема ништа на себи!
— Па он заиста нема ништа на себи! — повикаше најзад сви углас.
А и цара је то мучило, јер му се чинило да су у праву, али је мислио отприлике овако: „Сад немам куд. Морам да издржим у поворци.“
И понашао се још поносније, а коморници су ишли за њим носећи скуте којих није било.
Ханс Кристијан Андерсен
Из књиге: Андерсенове бајке, Издавач: Младо поколење, Београд, 1959.
С данског превела Вера Југовић.
Прочитајте више:
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена
БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…
ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂