МОЈ ЖИВОТ И КЊИЖЕВНИ РАД – Бранко Ћопић

МОЈ ЖИВОТ И КЊИЖЕВНИ РАД / Аутобиографија – Бранко Ћопић

МОЈ ЖИВОТ И КЊИЖЕВНИ РАД

Рођен сам почетком првог свјетског рата 1915, у селу под планином Грмечом. У то исто вријеме мој отац, као војник аустроугарске армије, борио се негдје на фронту у Карпатима, а мој стриц Ниџо, српски добровољац, борио се у српској војсци против аустроугарских завојевача. Тако су се два брата, налазећи се у двије зараћене војске, борили у ствари један поред другога. Тек пошто се рат завршио, мој отац и стриц Ниџо нађоше се поново заједно, у истој кући. Од њих сам добио своје прве играчке, месингане пушчане чауре и чуо прве ратне приче.

Кад ми је било четири године, умре ми отац. Тако, заједно с млађим братом и сестром, остадох да живим поред мајке, дједа Рада и стрица Ниџе. Стриц Ниџо знао је ваздан којекаквих народних прича и пјесама, а имао је доста и својих доживљаја, јер је био рудар у Америци и ратник добровољац, па нам је у зимске вечери често причао до дубоко у ноћ. Да бисмо га одобровољили за причање, ми, дјеца, чистили смо му ципеле, прали ноге и чешали га по леђима.

Тако се, захваљујући стрицу Ниџи, преда мном први пут отворио богати свијет који је створила народна машта. Видио сам змајеве, виле, дивове, патуљке, вампире, јунаке, чаробњаке, ратнике. Дјед ме је водио са собом да заједно чувамо овце. Трчкарајући са њим око гајева, по пашњацима, кроз шикаре и око потока, откривао сам богат и бујан свијет природе. О свему сам неуморно запиткивао дједа, а он ми је одговарао како је најбоље знао и умио. Тако ми је, на примјер, на моје питање о небу одговорио:

— Небо је везано за земљу кукама и ланцима.

Кад сам га питао да ли би се мјесец могао дохватити кад се спусти на ивицу бријега, он ми је сасвим озбиљно одговорио да би то било могуће. Тада сам ја начинио свој први план за освајање мјесеца: једне вечери, крадом, отићи ћу на врх бријега, попети се на највише дрво и докучити мјесец дугачким грабљама нашег комшије Лазе Угарчине.

Мој план се није остварио у првом реду због тога што сам био велика страшљивица па увече нисам смио да изиђем ни у двориште, а камоли да се попнем на бријег. Кад сам већ био у шестој години, дали су ми да чувам јагањце. Био је то лак и занимљив посао, особито ако је лијеп дан и ако се у близини нађе још које чобанче. Онда смо се играли, тражили птичја јаја, зидали куле. брали јагоде и печурке. Често бисмо у игри заборавили на своје стадо и оно би се зачас нашло у туђем житу. Ако би то спазио сеоски пољар, чувар усјева, надигао би грдну вику и појурио да нас бије или би нас тужио родитељима, па је било батина као кише.

Нарочито сам добро запамтио једног старог пољара који је волио ракију и према њему сам касније радио лик сеоског пољара и партизанског кувара, чича Лијана, главног јунака мојих ратних романа за дјецу.

Први велики и преломни догађај у мом животу био је полазак у основну школу. Старији у селу увијек су нас плашили школом. Чим нешто скривиш, већ ти пријете:

— Чек, чек, поћи ћеш ти у школу, па ће ти учитељица одерати кожу с леђа, а поп ће ти одсјећи језик.

Наравно, нисам се усудио да сам одем до школе. Одвео ме дјед Раде и уз пут ми обећао:

— Не бој се ти ништа, иди слободно у разред, а ја ћу те чекати иза живице. Ако дође до боја ти само вичи и ето мене одмах.

У школи су ме чекала разна изненађења. Разред пун слика, Овдје зец, тамо вук, онамо змија, па медвјед, лав, камила. И лијепо и страшно. Да није остале дјеце, не бих ти се ја, мајци, сам усудио да завирим у разред. На ормару, покрај табле, угледах глобус и шапатом питам свог друга из клупе шта је оно.

— Бостан — каже он.

Кад је нас, прваке, учитељица стала испитивати како је коме име и презиме, ја казах своје име, али како ми је презиме — нисам знао.

— Молим, он се зове Ћопић! — поможе ми један ђак из другог разреда.

— Зовеш ли се Ћопић? — пита учитељица.

— Не зовем — кажем ја. — Наша се кућа зове кућа Ћопића, и овце и говеда зову се Ћопића, и њива…

Ипак, брзо сам се навикао на школу и заволио је. Ту је било толико нових другова, игара, трке у школу, из школе. Научио сам од ђака и разне подвале и смицалице и, наравно, најприје сам их опробао на свом дједу. Дотрчим, на примјер, из школе и још с прага питам дједа:

— Ђеде, колико ти је година?

— Шездесет — вели он.

— Толико има и мој магарац! — кажем ја побједоносно.

Старац на то запрепашћено гракне и од чуда сједне на столац.

— Зар си то у школи научио, јадан ти сам ја.

Учитељица нам је била строга и знала је ишибати прутом немирна ђака и незналице. Због тога се једна велика група ђака одметну од школе, па су ујутру одлазили у један велики гај и ту се крили читав дан, све док се не би завршила настава, а онда су севраћали кући као да тобож иду из школе. У томе гају начинили су читав логор: колибу, огњиште итд. Једног дана сазнаде се за тај логор па га сељаци, под командом стрица Ниџе, опколише, заузеше на јуриш, а одметнике похваташе и доведоше у школу. То је био славан догађај о коме се дуго причало.

Поједине јунаке из тога ђачког хајдучког логора и њихове подвиге описао сам касније у роману »Орлови рано лете« сликајући Прокин гај и дјечаке из Јованчетове дружине.

У основној школи дошао сам и до првих књига. Истина, било их је врло мало, али сваку сам запамтио. Дуга је то прича како сам научио да читам ћирилицу још прије поласка у основну школу, па како сам пронашао у неком сандуку једну књигу народних пјесама, па како сам се необично узбудио читајући је, па како је дјед мислио да сам се разболио зато што сам био сав уплакан, па како… Дакле, да много не дуљим, та пјесмарица је била прва књига која ми је доспјела у руке.

У школи сам, тек негдје у трећем разреду, купио од учитељице књигу »Мигуел Сервантес«. За њу сам искамчио с великом муком два динара од стрица Ниџе. (Дјед ми је већ био умро.) У тој књизи био је описан живот славног шпанског писца Сервантеса и штампано неколико одломака из његовог романа »Дон Кихот«. Сљедећа прочитана књига била је »Доживљаји једног вука«, затим »Доживљаји једне корњаче«. Све су биле лијепо илустроване.

Читајући те књиге био сам тако узбуђен и занесен, тако разигране маште, да сам све оно што сам прочитао замишљао живље него стварни свијет око себе. Преда мном су се откривали нови непознати крајеви, људи, животиње. Све ми се чинило љепше, боље и чудесније него у обичном животу.

Једном је неки мој даљњи рођак добио на лутрији пакет књига. Знајући како он воли крушке, ја му однесем пуну своју школску торбу крушака, а он ми, за узврат, поклони двије књиге: збирку народних прича и збирку прича енглеског писца Оскара Вајлда. Како је тај рођак живио у једном доста удаљеном селу, том приликом предузео сам и своје дотад највеће самостално путовање. На два-три мјеста умало ме не уједоше пси, али се ипак све добро свршило: и ја и књиге читаве стигосмо кући.

Велики прелом у мом животу настао је оних дана кад сам први пут у животу оставио родну кућу и свој завичај и отишао у Бихаћ, у гимназију. Настанио сам се у једном ђачком интернату. Првих дана сваке сам ноћи плакао тугујући за мајком, за кућом, за својим селом. Чинило ми се да више никад нећу видјети родне Хашане, да никад више нећу ловити рибу у рјечици Јапри, слушати брујање малог млина, ни поиграти се с братом, сестром и својим негдашњим друговима. Много година касније те успомене на дјетињство поменуо сам у књизи »Деда Тришин млин«.

Чим очи склопим, ја одмах видим
и поток Јапру, и врба ред,
ево и млина препуног лупе
и пред њим Триша, старина сед…

У Бихаћу су ме чекала нова познанства, нова сазнања и доживљаји. Ево најприје нових другова из свих околних градова и села па и из других крајева. чим смо се мало упознали и зближили, најприје смо једни другима дознали надимке или смо их на лицу мјеста измислили. Сјећам се и данас неких: Струњо, Снашица, Чукан, Кравица, Баја- Бајазит, Кракија, Шуцкор. Најдужи надимак имао је неки наш колега Вид кога су звали »Симон Фите, трговина пите«.

Надимке су, такођер, имали и наши професори, послужитељи, полицајци итд. Један од мојих нераздвојних другова с којим сам иначе највише ратовао и ја и остали, био је мој даљњи комшија испод Грмеча, Душан Дивјак. И њега и те незаборавне дане и доживљаје добрим дијелом описао сам у свом роману за дјецу »Магареће године«.

Због свог дугачког језика често сам долазио у сукоб и са старијим ђацима па сам знао и батина добити. Сјећам се, нарочито ме је због мог »лајања« упорно јурио око интерната ђак Стојан Матић, који је 1942. погинуо на Лапцу командујући личким партизанима и проглашен за народног хероја.

Да имам смисла за писање то сам најприје чуо од свог наставника српскохрватског језика. Донесе он једног дана у разред наше ђачке свеске с исправљеним задацима, спусти их на сто и озбиљно упита:

— Који је то међу вама Бранко Ћопић?

Мени се одсјекоше ноге. Готов сам, помислих, сигурно ме је неко тужио због мог »лајања«.

Лагано устадох и промуцах:

— Молим, то сам ја.

— Написао си врло добар задатак — грмну он, а ја од великог изненађења и олакшања — цоц — поново сједох у клупу, опет ми се ноге подсјекоше.

Тих година прочитао сам читав низ одабраних књига које су ми препоручили моји наставници. Скоро исто толико прочитао сам и разних других књига које су ми случајно до руку дошле. Међу њима је било доста петпарачке, шунд-литературе, али ја сам и то халапљиво гутао. Чак ми се понекад чинило да су те књиге боље од оне праве, умјетничке литературе, а тек сам касније почео уочавати разлику између њих.

У првом разреду гимназије написао сам и своју прву пјесму. Једног дана, послије обилне кише, ја се склоним у ћошак учионице и почех да пишем пјесму о минулој киши:

Над градом се облак вије,
из облака киша лије…

Послије те пјесмице почео сам да пишем пјесме у прози, јер ми је то, чини ми се, лакше ишло од руке. Прву штампану ствар, један кратак прозни састав, објавио сам 1928. у омладинском часопису »Венац«. Био сам тада у четвртом разреду гимназије, имао сам скоро четрнаест година.

По завршетку ниже гимназије уписао сам се у Учитељску школу у Бањој Луци. Опет сам се настанио у интернату. У томе новом интернату, међу старијим и одраслијим друговима,
било је много живље и интересантније. Ту је већ било више ђака који су писали и штампали пјесме и приче. Осим тога, у интернату је излазио, у једном примјерку, писан руком, недјељни хумористички лист »Зембиљ«, а у нашем разреду, у школи, сличан лист под насловом »Огледало«. Наше »Огледало« било је још и илустровано, и то чак и сликама у боји. Радио их је наш разредни колега, данашњи академски сликар Милош Бајић.

Наравно, ја сам био ревностан сарадник оба листа. Објављивао сам у њима шаљиве пјесмице, анегдоте и чланчиће. Многи су ми због тога пријетили батинама, а нарочито мој стари друг још из ниже гимназије, Душан Дивјак, својеглави Де-Де-Ха из »Магарећих година«. Под утицајем СКОЈ-а (Савеза комунистичке омладине Југославије) међу одраслијим ђацима почео је да буја врло жив политички рад. Револуционарно расположење незадрживо се ширило у редовима омладине. Популарисана је и читана напредна литература, организовани штрајкови против лоше хране у дому, против рђавих наставника, упознаван тежак живот наших радних људи под краљевском Југославијом.

У исто вријеме почео је и прогон и искључивање из школе свих напреднијих ученика.

Тако, у четвртом учитељске, искључише и мене због читања и ширења напредне литературе. Разред сам завршио у Сарајеву. Сљедеће године опет се вратих у Бању Луку и опет ме искључише због истих ствари. Коначно, учитељску школу заврших у Карловцу, у Хрватској.

У учитељској школи почео сам да пишем своје прве приче и да их објављујем по ђачким листовима и по новинама. Сјећам се како ми је тешко полазило за руком да »саставим« своју прву причу. Описи природе у самој причи ишли су ми глатко, јер сам њене љепоте осјећао још из дана дјетињства, али нисам познавао људе, нисам још почињао да их озбиљније посматрам. Тек онда кад се код мене пробудило живље интересовање за људе око мене и за њихов живот, и моје је причање постало течније и увјерљивије.

Напредна, револуционарна литература која је говорила о борби, страдању и патњама људи, такођер ме је упућивала да посматрам нашег човјека и његов живот. Развијала је код мене љубав и дивљење за човјека борца. Тих година нарочито су ми били прирасли за срце од наших писаца огорчени бунтовник Цанкар и снажни револуционар Крлежа, а од страних писаца Максим Горки, велики и неуморни човјекољубац.

По завршетку учитељске школе уписао сам се на Филозофски факултет у Београду. Тада почињем озбиљно да се бавим књижевним радом. Током четири године студија редовно сам објављивао у дневном листу »Политици« кратке приче из живота крајишких сељака. Један дио тих прича објавио сам прије рата у збиркама »Под Грмечом«, »Борци и бјегунци« и »Планинци«. У тим својим причама описивао сам људе свога краја које памтим још од најранијег дјетињства: свог дједа, мајку, комшије, сеоске слуге, просјаке, скитнице, врачаре, Цигане-мечкаре, пеливане, дрвосјече, угљаре, лажове, крадљивце, сањаре, занесене и тужне дјечаке, шарен је и занимљив био тај свијет мојих јунака.

Начули моји сељаци да их, каже, »мећем у новине«, па ми неки пријете, други се смију, а неки се, опет, ућуте кад ме виде и све шапућу:

— Не говори ништа пред њим, јер ће те одмах метнути у новине па пуче грдна брука!

— Мотиком би њега требало негдје из мрака — препоручивао је понеко.

Током студија почео сам да пишем и приче за дјецу. Описивао сам доживљаје разних животиња, све од лептирова па до медвједа. Те приче објављене су у књизи »У свету лептирова и медведа«.

1941. отишао сам у партизане и тамо остао све до ослобођења радећи, углавном, на културно-просвјетном сектору. Током читаве народноослободилачке борбе трудио сам се да што више видим, чујем и запамтим од свега онога што се око ме догађало тих славних дана. А ја сам гледао своје школске другове, комшије и познанике, дојучерашње чобане, сељаке, раднике и ђаке, како преко ноћи израстају у ратнике, хероје и у команданте народне војске. Гледао сам нашу распјевану младост како се бори и гине за слободу родне груде, за спас човјечанства од фашистичког мрака и ропства.

Тада сам, 1941, из пуног срца почео да пишем пјесме о нашој славној партизанској војсци и њеној борби. Тако су никле пјесме »Гроб у житу«, »Пјесма мртвих пролетера«, »На петровачкој цести« итд. Оне су касније сабране у збирци »Огњено рађање домовине« и штампане још у току рата.

Током рата написао сам и већи број кратких позоришних комада који су извођени од стране омладинских позоришних дружина широм слободне партизанске територије. Нисам заборављао ни наше прве, ратне, пионире, чије су чете ницале по свим нашим ослобођеним селима и градовима. Писао сам за њих пјесме, а крајем рата завршио сам и штампао и књигу прича за дјецу под насловом »Приче партизанке«.

Једанпут ме тако, у току рата, сусрете у селу Дубовику једна чета пионира, па кад ме препознадоше, њихов командир заустави ме и рече:

— Друже Бранко, ево ти оловка и хартија па нам напиши једну пјесму, а ми ћемо мало причекати.

Пионири пободоше свој барјак у неку хладовину и посједаше око њега. Сједох и ја уз неко дрво и написах им на оној хартији пјесму »Мој митраљез« коју сам уз пут већ био у глави срочио.

— Добра је — рече њихов командир кад је прочитах наглас. — Ево ти једна прегршт љешника, дај капу.

Ослободилачки рат и народна револуција дали су ми огроман материјал за књижевну обраду. Видио сам толико битака, упознао безброј смјелих бораца, хероја, делија, племенитих људи, пожртвованих мајки, славних митраљезаца, бомбаша, курира, партизанских кувара, минера, коњоводаца.

Једног дана, у четвртој непријатељској офанзиви, упознао сам и једног необичног митраљесца према коме сам, касније, обрађивао лик свог популарног јунака Николетине Бурсаћа. Било је то овако. Почетком четрдесет треће, као ратни дописник »Борбе« за Пету крајишку дивизију, написао сам пјесму »Марш Пете дивизије« који је почињао стиховима:

Петокрака звијезда сија,
гура Пета дивизија…

Пјесму су борци дивизија брзо научили и често је пјевали на моју велику радост. Убрзо груну четврта офанзива. Наша дивизија, упорно се борећи, повлачила се пред надмоћнијим непријатељем. Једне вечери, дубоко у планини Клековачи, док смо се кратко одмарали стојећи у снијегу, једна крупна и носата делија, с митраљезом о рамену, одједном се обрати мени и рече:

— Ама гдје ли је сад онај Бранко Ћопић што је спјевао ону пјесму »Гура Пета дивизија«? Баш бих га волио видјети како сад он гура кроз овај снијег.

— И ја бих га волио видјети — додадох ја не казујући ко сам.

— Баш би му ваљало дати по туру! — добродушно грмну делија митраљезац и заколута очима.

— Право кажеш! — сложих се и ја опрезно шкиљећи у носатог ратника.

Утом низ колону дође хитна команда:

— Митраљесци напријед!

— Аха, док мене зову напријед, богме су дошле гаће на решето, ваља негдје пробијати обруч! — гракну делија с митраљезом и журно закорачи према челу колоне.

Према томе непознатом ратнику почео сам једног дана да радим лик Николетине Бурсаћа, партизанске јуначине.

Послије ослобођења Београда постао сам први уредник дјечјег листа »Пионир« и тај сам посао радио више година. Као уредник прочитао сам безброј дјечјих радова, нарочито пјесама. Неки од тих
некадашњих пионира пјесника већ су данас постали сасвим озбиљни млади писци.

Сада живим у Београду као професионални писац. Бавим се, дакле, само књижевним радом.

У годинама послије ослобођења написао сам већи број књига, претежно с мотивима из револуције.

Написао сам досад романе »Пролом«, »Глуви барут«, »Не тугуј бронзана стражо« и »Осма офанзива«. Затим имам збирке приповиједака »Роса на бајонетима«, »Сурова школа«, »Љубав и смрт«, »Доживљаји Николетине Бурсаћа«, »Горки мед«, »Свети магарац«, »Људи с репом« и збирке пјесама »Огњено рађање домовине« и »Ратниково прољеће«.

За дјецу сам написао романе »Орлови рано лете«, »Славно војевање«, »Битка у златној долини« и »Магареће године«, затим збирке прича »Приче партизанке«, »Вратоломне приче«, »Приче испод змајевих крила« и »Доживљаји мачка Тоше«, а од збирки пјесама »Чаробна шума«, »Армија одбрана твоја«, »Партизанске тужне бајке«, »Вечерње приче«, »Дједа Тришин млин« и »Несташни дјечаци«. За позориште сам написао комедију »Доживљаји Вука Бубала« и комад за дјецу »Ударници« (»Дружина јунака«) а за филм сценарија за ратне филмове »Живјеће овај народ« и »Мајор Баук«.

Књиге су ми превођене на руски, украјински, пољски, чешки, бугарски, мађарски и њемачки језик.

Током рата и у годинама послије ослобођења имао сам безброј пута прилике да видим колико наши људи, како одрасли, тако и дјеца, воле књигу и књижевност, а нарочито она дјела која говоре о животу и борби наших људи, блиских свакоме од нас. То ме је увијек подстицало на то да са још већим жаром и полетом радим своје књижевне ствари. Незаборавни ми остају у сјећању бројни сусрети са мојим најмлађим читаоцима, пионирима, разговори с њима и књижевне приредбе по школама. Том приликом увијек се сјетим свог дјетињства и своје жудње за књигама па сам пред собом обећам да ћу још више писати за наше најмлађе читаоце, свима нама најдраже.

Писање за дјецу за мене је најљепши посао, најпријатнија забава и најбољи одмор. Кад завршим једну књигу за дјецу, ја се осјећам тако весео и расположен као да се враћам с неке велике мајске свечаности.

БРАНКО ЋОПИЋ

Из књиге: БОСОНОГО ДЈЕТИЊСТВО, Издавач: СВЈЕТЛОСТ, САРАЈЕВО 1987.

Прочитајте више:

Бранко Ћопић – Песме за децу, Прозна дела, Цитати, Аутобиографија, Поезија

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

Бранко Ћопић

Бранко Ћопић / Песме за децу, Прозна дела, Цитати, Аутобиографија, Поезија, Басне

Бранко Ћопић (1915-1984) је један од најпопуларнијих и најплоднијих писаца наше књижевности XX века. Његово дело је обимно и жанровски разнолико – писао је приповетке, романе, песме, комедије, сатире, филмске сценарије, приче и песме за децу. У току свог дугог стваралачког рада, који је трајао више од пола века, створио је књижевно дело које временски и тематски обухвата велико раздобље – од периода између два светска рата до осме деценије двадесетог века.

 

МОЈ ЖИВОТ И КЊИЖЕВНИ РАД – Бранко Ћопић – Аутобиографија

Кад је Бранко Ћопић био дете – анегдоте, занимљивости

 

ПРОЗНА ДЕЛА:

 

СУНЧЕВ ПЈЕВАЧ

 

БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ

 

ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ

 

ИЗОКРЕНУТА ПРИЧА

 

ПЕСМЕ:

 

БОЛЕСНИК НА ТРИ СПРАТА

 

БОСАНСКИ ТРКАЧИ

 

ДРУГАР ВЈЕРНИ

 

ЈЕЖЕВА КУЋИЦА (басна у стиху)

ЛИКА

 

МАЛА МОЈА ИЗ БОСАНСКЕ КРУПЕ

 

МЈЕСЕЦ И ЊЕГОВА БАКА

 

МУДРЕ ПОРУКЕ ЗА ШТЕНЕ

 

ПИТЕ

 

ПЈЕСМА ЂАКА ПРВАКА

 

ПРОЉЕЋЕ

 

РАСТАНАК

 

СВАШТАРА

 

ЦИТАТИ:

 

„Шта знам о себи да кажем? Много причам и причам на хумористички начин, правим шале на свој и туђ рачун. Понекад имам утисак да све то причам како не бих казао што мислим. И, кад причам о свом животу, једном причам овако, једном онако. Имам утисак да човјек има више својих биографија. Једна је за дјецу, друга за политичаре, трећа за жене… Али што сам у ствари, не знам ни сам.“

„Мени писање није претјерано тежак напор. Писање ми је одувјек било велика разонода. Истина, ваљало је запети, сједити за радним столом, али увек ми је то причињавало велику радост, тако да сам заборављао на успутне тешкоће.“

„Књиге су ми превођене на руски, украјински, пољски, чешки, бугарски, мађарски и њемачки језик.

Током рата и у годинама послије ослобођења имао сам безброј пута прилике да видим колико наши људи, како одрасли, тако и дјеца, воле књигу и књижевност, а нарочито она дјела која говоре о животу и борби наших људи, блиских свакоме од нас. То ме је увијек подстицало на то да са још већим жаром и полетом радим своје књижевне ствари.

Незаборавни ми остају у сјећању бројни сусрети са мојим најмлађим читаоцима, пионирима, разговори с њима и књижевне приредбе по школама. Том приликом увијек се сјетим свог дјетињства и своје жудње за књигама па сам пред собом обећам да ћу још више писати за наше најмлађе читаоце, свима нама најдраже. Писање за дјецу за мене је најљепши посао, најпријатнија забава и најбољи одмор.

Кад завршим једну књигу за дјецу, ја се осјећам тако весео и расположен као да се враћам с неке велике мајске свечаности.“

Бранко Ћопић

Прочитајте више:

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

Јован Дучић – БИОГРАФИЈА

Јован Дучић – БИОГРАФИЈА

У литератури о Јовану Дучићу до сада се помињало неколико година које су сматране годинама његовог рођења и то најчешће 1871, 1872. и 1874. У Дучићевој оставштини сачувано је „Увјерење”, с потписом пароха требињског, у којем се тврди да је песник рођен у „Подгливљу код Требиња дана 15. фебруара 1874. године.”

Што се тиче места песниковог рођења, неоспорно је реч о Требињу, тачније о предграђу које се назива Хрупјели или о нешто удаљенијем селу које се назива Подгливље. Јован је рођен у браку Јоке, рођ. Сушић, и Андрије Дучића, а имао је и старију сестру Милеву.

Песников отац, Андрија Дучић, из Подгливља, био је трговац у Требињу, учесник Херцеговачког устанка, у ком је и рањен, а као и син много година касније, умреће од упале плућа 1878. године. Млади Дучић у Требињу завршава основну школу, затим школовање наставља у Сарајеву, где је и завршио прву годину Учитељске школе. Наредне две године се налази у Сомбору на школовању и 1893. године положиће „јавни испит о учитељској способности.”

Са дипломом учитеља у српским основним школама, Дучић добија учитељско место у Бијељини, али га је убрзо изгубио. Не само код српске читалачке публике, већ и код аустријских власти, Дучић је препознат као песник и млади национални радник. Приликом претреса, полиција је међу његовим рукописима нашла песме „Ој Босно” и „Отаџбина”, због којих је оптужен за „сметање јавног мира и реда.” Затим је постао учитељ у Мостару, а већ следеће, 1895. године, оснива часопис за забаву, поуку и књижевност „Зора”, где постаје и главни уредник.

Потреба за проширивањем видика Дучића води у Женеву. На Филозофско-социолошком факултету уписује студије књижевности и филозофије. Током студија у Женеви објављује свој први књижевни есеј, прву песму у прози „Мала принцеза” („Српски књижевни гласник”, 1903), као и најважнији књижевни програм читаве српске модерне, „Споменик Војиславу” („Дело”, 1902). Јануара 1907. дошао је у Београд и постао „неуказни чиновник” са посебним задацима у вези са БиХ.

Поводом најаве аустроугарске анексије БиХ, српска влада шаље га у Рим да обавља пропагандне послове против аустроугарске политике. Тамо је објавио брошуру „Анексија Босне и Херцеговине и српско питање.” У Српској књижевној задрузи објавио је збирку „Песме” (1908) и код „С. Б. Цвијановића” „Песме” (1911), за коју је добио награду Академије наука. Затим креће Дучићева интензивна дипломатска каријера. Прво се налази у дипломатској мисији у Атини, затим у Каиру, у Риму, у Букурешту, Будимпешти и Мадриду.

Шпанију је коначно напустио 2. јула 1941. године и отишао у Лисабон, одакле је хидроавионом отпутовао у Њујорк, потом се сместио код Михајла Дучића у градићу Гери, у држави Индијани. Упоредо са дипломатском каријером, Дучић се бавио књижевним радом. Поред поезије, по којој је најпознатији, Дучић је писао и путописе, есеје и објавио је историографску студију о Сави Владиславићу, „Србину дипломати на двору Петра Великог и Катарине I.”

Од шпанске грознице разболео се 1. априла 1943. и убрзо добио запаљење плућа од којег и умире. Песникови посмртни остаци пренети су 13. септембра 1946. у Либертвил, где је сахрањен у порти манастира Светог Саве.

Пренос песникових земних остатака из САД реализован је тек септембра 1999. године. На брду Црквина, у Требињу, по угледу на Грачаницу, саграђена је црква Благовештење, у којој се данас налази Дучићево гробно место.

Награда „Јован Дучић“ је установљена као награда за песништво. Додељује се сваке године током манифестације „Дучићеве вечери“ у Требињу.

Српска академија наука и уметности је 2021. годину посветила Јовану Дучићу. У оквиру тога је у Галерији САНУ одржана двомесечна изложба посвећена Јовну Дучићу.

Награде

Одликовања Јована Дучића у Музеју Херцеговине у Требињу
Орден Светог Саве
Орден југословенске круне
Орден Спаситеља, Грчка
Орден италијанске круне, Краљевина Италија
Орден Нила, Египат
Орден Христовог реда, I степен, Португал
Орден румунске звезде, Румунија
Орден белог лава, Чехословачка
Орден за заслуге Краљевина Мађарске
Члан књижевног друштва Парнасос, Грчка
Почасни члан друштва енглеских књижевника у Лондону

Дела

Пјесме, књига прва, издање уредништва Зоре у Мостару, 1901.
Песме, Српска књижевна задруга, Коло XVII, књ. 113. Београд, 1908.
Песме у прози, Плаве легенде, писано у Женеви 1905. Београд, 1908.
Песме (штампа „Давидовић“), Београд, 1908.
Песме, издање С. Б. Цвијановића, Београд, 1911.
Сабрана дела, Књ. I-V. Библиотека савремених југословенских писаца, Београд, Издавачко предузеће „Народна просвета“ (1929—1930).
Књ. I Песме сунца (1929)
Књ. II Песме љубави и смрти (1929)
Књ. III Царски сонети (1930)
Књ. IV Плаве легенде (1930)
Књ. V Градови и химере (1930)
Књ. VI Благо цара Радована: књига о судбини, Београд, издање пишчево, 1932. (тј. окт. 1931[21])
Градови и химере, (Путничка писма), Српска књижевна задруга, Коло XLII, Књ. 294. Београд, 1940.
Федерализам или централизам: Истина о “спорном питању“ у бившој Југославији, Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.
Југословенска идеологија: истина о “југославизму“, Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.
Лирика, издање пишчево, Питсбург, 1943.
Сабрана дела, Књ. X Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине I – Гроф Сава Владиславић – Рагузински, Питсбург, 1943.
Сабрана дела, Књ. VII-IX (Одабране стране). Рукописе одабрали Ј. Ђоновић и П. Бубрешко. Издање Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1951.
Сабрана дела, (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић), Свјетлост, Сарајево, 1969.
Сабрана дела, (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић. Прегледао и допунио Живорад Стојковић), БИГЗ, Свјетлост, Просвета, Београд-Сарајево, 1989.

Прочитајте више:

ЈОВАН ДУЧИЋ (1874 — 1943) – АНТОЛОГИЈА најлепших песама и цитата

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, Рецитације, Књиге, Отпеване песме, Видео…

Најлепше бајке и приче за децу – Дечја ризница

БАСНЕ – Антологија најлепших басни

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

Јован Дучић

ЈОВАН ДУЧИЋ (1874 — 1943) – АНТОЛОГИЈА најлепших песама и цитата / Биографија, Поезија, Цитати

Јован Дучић – БИОГРАФИЈА

„Велики брег Леутар који се диже изнад мог родног Требиња, као модро платно између неба и земље, носи илирско или грчко име по речи елефтерија, што значи слобода. Са овог се брега види на ведром дану, преко мора које је у близини, обала Италије. Тај велики видокруг није био без утицаја на мој завичај и његове људе.“ („Белешке о себи“ – Јован Дучић)

Јован Дучић – О ЉУБАВИ (БЛАГО ЦАРА РАДОВАНА)

ПЕСМЕ:

БОР

ДУША

ЖЕНА   

ЗВЕЗДЕ

ЈЕСЕЊА ПЕСМА

ЛЕТО

ЉУБАВ

МИРНА ПЕСМА

ПЕСМА ЖЕНИ

ПЕСМА ТИШИНЕ 

ПОДНЕ

РАСТАНАК

РЕФРЕН (Сневај…) 

СОНАТА

СРЦЕ

СУНЦОКРЕТИ

СУСРЕТ

ХИМЕРА

„Сви су филозофи веровали да филозофија даје мир, и да бити мудрацем значи бити срећним, пошто је мудрац једини који познаје величину самоодрицања. Чак и Монтескје негде каже како госпођа Ди Шатле није хтела спавати како би научила филозофију, а он јој је рекао да, напротив, треба научити филозофију да би научила спавати. Одиста, само су узбуђење и страст два непријатеља човековог живота, јер они живот загорче и скрате. Зато сва срећа лежи у равнотежи између страсти и апатије.“ (Јован Дучић, Јутра са Леутара)

Иво Андрић је у својој књизи приповедака коју је поклонио Јовану Дучићу написао посвету следеће садржине:

„Драги господине Дучићу, нека Вам ова моја црвена књига каже ово: Ваше дело је постало својина једног народа. Вашим именом се заклињу покољења. Али, када би нешто било могућно да једном буде заборављено Ваше име и изгубљено Ваше дело, чврсто верујем да би младићи и девојке тих далеких нараштаја хтијући да изразе оно што је најлепше у њима од бола и љубави проговорили језиком Ваше поезије, нашли исте, Ваше, речи и усклике. То је судбина великих песника.

Одувек сам хтео да Вам кажем ово:

Ваш искрени поштовалац Иво Андрић“

„Јер екстатички део града није у лепоти старих ствари него у лепоти старих прича; његова је тајна у евокацијама и сугестијама које живе само у тренутном лудилу срца: у оном што није назидано на земљи и подигнуто у ваздуху, него изграђено у машти и у души. Градови, то су унутрашње истине. Ако нису најпре унутрашње истине, онда су то само гомиле људи и камења, али нису градови.“ (Јован Дучић, Градови и химере)

Прочитајте више:

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, Рецитације, Књиге, Отпеване песме, Видео…

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

Васко Попа – ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ

Василе Васко Попа – ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈЕ / Песма из циклуса ДАЛЕКО У НАМА / КОРА / Поезија, Рецитација, Текст песме

Васко Попа је све песме из овог циклуса обележавао бројевима, ова песма је бр. 8

8.

Очију твојих да није
Не би било неба
У слепом нашем стану

Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали

Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило

Песма „Очију твојих да није“ је једна из циклуса песама „Далеко у нама“. Писане су од 1943. до 1951. године и имају неколико верзија.

Друга верзија:

Очију твојих да није
Не би било неба
У малом нашем стану

Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали

Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило

Васко Попа

БИОГРАФИЈА

Василе „Васко“ Попа (Гребенац, 29. јун 1922 – Београд, 5. јануар 1991) је био један од најпознатијих песника на српском језику, академик и убројен је међу 100 најзнаменитијих Срба.
Рођен је 29. јуна 1922. у Гребенцу код Беле Цркве као Василе Попа. По етничком пореклу је био Румун. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.

Прве песме објављује у листовима „Књижевне новине“ и „Борба“. Његова прва збирка песама „Кора“ (1953) уз „87 песама“ Миодрага Павловића сматра се почетком српске послератне модерне поезије. Та књига је покренула расправе књижевне јавности и оставила велики утицај на млађе нараштаје песника. После Коре, Попа је објавио следеће збирке песама: „Непочин-поље“ (1956), „Споредно небо“ (1968), „Усправна земља“ (1972), „Вучја со“ (1975), „Кућа насред друма“ (1975), „Живо месо“ (1975), „Рез“ (1981) као и циклус песама „Мала кутија“ (1984), део будуће збирке „Гвоздени сад“ коју никад није довршио.

Васко Попа је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика. У Вршцу, 29. маја 1972. године основао је Књижевну општину Вршац (КОВ) и покренуо необичну библиотеку на дописницама, названу „Слободно лишће“. Исте године изабран је за дописног члана Српске академије наука и уметности. Један је од оснивача Војвођанске академије наука и уметности (14. 12. 1979) у Новом Саду.

Умро је у Београду 5. јануара 1991. године и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.

Прочитајте више:

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница

ЦРТАНИ ФИЛМОВИ – Стари, добри цртаћи / Синхронизовани

МУЗИКА ЗА ДЕЦУ – Најлепше отпеване песме и музика за децу

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи и текст: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

Милош Црњански

МИЛОШ ЦРЊАНСКИ – Поезија, Прозни радови, Цитати, Биографија

Милош Црњански, песник, прозаиста и драмски писац је рођен 26. 10. 1893. у Чонграду. Већ у петнаестој години у сомборском листу “Голуб” објављена му је прва песма „Судба“. Био је радознао дух, широких интересовања, учио је мачевање, играо фудбал, скијао, сликао, фотографисао, бавио се новинарством, преводио, путовао, познавао бројне језике (мађарски, немачки, француски, енглески, италијански, шпански, португалски, руски, старогрчки и латински). . .

Непрестано је учио, па је студирао и у својим педесетим годинама, а почео је од деветнаесте на Експортној академији у Ријеци, потом је студирао медицину у Бечу, напушта је и уписује историју уметности и филозофију такође у Бечу, у Београду је студирао упоредну књижевност, историју и историју уметности, 1921. године студира на Сорбони, у Лондону је стекао диплому из хотелијерства, али и дипломе из драматургије, филмске режије и спољне политике.

Радио је у дипломатији, као аташе за штампу у нашим амбасадама у Берлину, Риму и Лондону. Од 1945. године живео је тешким емигрантским животом у Лондону и тек 1965. враћа се у Београд. За „Сеобе“ је 1930. добио награду Српске краљевске академије, 1971. добија награду Удружења књижевника Србије за животно дело, за „Роман о Лондону“ НИН-ову награду 1972, а наредне године за исто дело добија и награду Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, као и награду „Дисово пролеће“. Награда француских издавача за најбољи страни роман припала је 1988. године „Сеобама“, једанаест година након његове смрти.

„Тако ја свет видех: да се све може пренети морем и, у туђини научих: да се на ничему може сазидати брдо, пролећно и мирисно.“ (Милош Црњански, „Љубав у Тоскани“)

ПЕСМЕ

ВЕЧНИ СЛУГА

ЕТЕРИЗАМ

ЗДРАВИЦА

ЈА, ТИ, И СВИ САВРЕМЕНИ ПАРОВИ

ЛАМЕНТ НАД БЕОГРАДОМ

МИЗЕРА

ПРИЧА

СЕРБИА

СТРАЖИЛОВО

СУМАТРА

ПРОЗНИ РАДОВИ

АПОТЕОЗА

СВЕТА ВОЈВОДИНА

ЦИТАТИ

Милош Црњански о поезији, песницима, критици…

„Можда би овај свет (а још није измишљено ништа моћније од живота) био отворенији, пунији, бољи и праведнији када би сви упорни и радознали читали једино дела која трају више од једног читања, дела која треба поново, поново и поново читати. А такви су стихови и проза Милоша Црњанског. Његове речи су као мелем. Писање је терапија (као и читање).“ (Мирослав Јосић Вишњић)

Прочитајте више:

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

Exit mobile version