ДЕВОЈЧИЦА СА ШИБИЦАМА – Ханс Кристијан Андерсен / Бајке, Текст
ДЕВОЈЧИЦА СА ШИБИЦАМА
Напољу је било веома хладно. Читаво поподне дувао је ледени ветар и витлао градским улицама крупне пахуљице снега, док је мраз својим белим прстом шарао ледено цвеће на прозорским окнима.
Већ је почело да се смркава. Мали разносач новина трчао је од куће до куће, а ретки пролазници хитали су да што пре стигну својим топлим домовима. Почело је новогодишње вече.
Сред ове студи и таме која се све више спуштала на већ опустеле улице, лутала је кроз град једна сиромашна девојчица, гологлава и босих ногу. Полазећи од куће, имала је, додуше, на ногама неке старе, изношене папуче које је њена мајка скинула са својих ногу, али су оне биле превелике за њена малена стопала. Зато их је и изгубила.
Једна је остала у снегу, када је одскочила у страну, како је не би прегазиле неке господске кочије, које су у трку протутњале. Другу је дограбио један улични деран и побегао са њом. Пре него што је замакао изг угла, добацио јој је кроз смех да ће му добро послужити као колевка када једном буде имао деце.
Тако је девојчица продужила потпуно боса, па јој ноге убрзо постадоше модре од хладноће. У старој кецељи, чије је крајеве чврсто прикупила, носила је неколико свежњева фосфорних шибица, један свежањ држала је у промрзлој руци, нудећи последњим ретким пролазницима: „Шибице! Купите шибице!“
Али тога дана нико није застао да купи њене шибице, нити се ко машио за џеп да јој спусти у длан неки новчић.
Гладна и прозебла, вукла се улицама, све малодушнија и уморнија. Пахуље снега прекриле су њену плаву косу, која јој је у крупним увојцима падала низ плећа. Из свих домова ширила се топла, блага светлост, а улицом је пловио замамни мирис печених гусака и свежих колача. Била је то последња ноћ у старој години и девојчица с уздахом покуша да се сети када је последњи пут окусила гушчију паштету.
Најзад се изнемогло спустила у један заклоњени кутак између двеју кућа, од којих је једна била нешто истуренија према улици, и ту се шћућурила уза зид. Своје модре, отечене ноге подвукла је испод подеране хаљине, затим је почела да дува у своје укочене прсте, али јој од тога не бејаше ништа топлије. Али, ни код куће јој није било топлије него ту, на улици.
Једино што су имали кров над главом, иначе је са свиж страна фијукао ветар, иако ду највеће пукотине биле затиснуте крпама и сламом. Њене мале руке биле су већ потпуно укочене од хладноће. Ох! како би јој овог часа пријала топлота упаљене шибице! Кад би смела да извади само једно дрвце из свежнја који је стискала у руци па да њиме кресне о зид, одмах би јој било топлије.
Дуго је девојчица оклевала, док се најзад није одважила и креснула једном фосфорном шибицом о зид.
Како је само плануло дрвце у њеној прозеблој руци! Какав топао и сјајан пламен! Нека пријатна топлина проструји њеним телом и одједном јој се учини као да седи крај неке велике тучане пећи са месинганим ножицама и сјајним украсима, у којој весело пламса ватра ширећи око себе тако пријатну топлоту да девојче несвесно опружи своје промрзле ноге према тој замишљеној пећи.
У том утрну пламен и у детињој руци остаде још само остатак догореле шибице. Девојчица сад кресну и друго дрвце. Пламен сукну још јаркијим сјајем, а на месту које је обасјала светлост шибице зид постаде прозиран попут неког тананог вела и пред сањивим очима девојчице указа се унутрашњост собе с оне стране зида.
На дугачком столу, застртом снежнобелим столњаком, стајало је поређано блиставо посуђе, сребрна котарица пуна пецива, велика кристална чинија у којој је било грожђа, јабука, крушака и ананаса, један китњасти сребрни свећњак са зеленим свећама, велики суд пун топлог пунча и боца вина, а на једној великој плиткој чинији пушила се тек испечена гуска, украшена свуд наоколо печеним јабукама.
Одједном се чинија заједно са гуском вину у ваздух и полете према промрзлој девојчици. Она се изненађено усправи и тек што пружи руку, скупоцена порцуланска чинија на којој се налазила гуска паде са праском и разби се у парампарчад. Девојчица се трже уплашено. У исти час светлост утрну и уместо печене гуске у њеној руци остаде само комадић догореле шибице.
Када је поново погледала према соби, угледала је пред собом само тврд, снегом овлажен, хладан зид. Не могавши одолети срцу, девојчица хтеде још једном да дочара сву ону лепоту која је потрајала тако кратко време, па кресну и трећу шибицу. Али шибица не хтеде да плане.
Трипут је морала њом да превуче по влажном зиду док се није најзад запалила.
Овога пута блеснула је чудесним сјајем који се све више ширио, да би се одједном пред изненађеном девојчицом створила најдивнија и најблиставија новогодишња јелка. Како је јадно изгледала са овом новогодишња јелка коју је те вечери опазила кроз стаклена врата у кући богатог трговца! На њеним дугим, сребрнастозеленим гранама блистале су многобројне свеће у свим бојама.
Крупне шарене кугле висиле су свуд наоколо измешане са укусно извезеним пакетићима, у којима су се налазили разни поклони. Шта ли је било у њима? Угледала је неколико прекрасних лутака. Ох, када би барем једну од њих смела да задржи за себе! Изгледале су као неке нежне шумске виле и све су јој се љубазно осмехивале. Ено и једног пајаца на грани! Размахивао је рукама и ногама тако живо да му је прапорац на црвеној капици звецкао попут стотине сребрних звончића.
Сасвим на врху јелке угледала је једну велику звезду, која је блистала као да је направљена од самих дијаманата. Због њеног јарког сјаја, девојчица није знала да ли је причвршћена за врх јелке или је пала са неба, па лебди над њом како би њена јелка била што богатија и лепша.
И што је дуже о томе размишљала, чинило јој се као да се звезда све више и више диже негде увис. Испружила је према њој руке да је задржи, али се у том часу угасила шибица и блистава јелка нестаде под тамним велом ноћи. Заједно са њом нестао је и пајац, и лутке, и пакетићи са поклонима, и блиставе стаклене куге, а свећице су се дизале све више и више увис, док се нису претвориле у безброј далеких звезда које су трептале на хладном зимском небу.
Једна од њих склизну са свода и нестаде у модрим дубинама неба остављајући за собом дуг и блистав траг.
„Сада ће неко умрети“, прошапта девојчица речи које је често слушала од своје добре баке док је она још била жива. „Кад год падне нека звезда“, говорила је бака, „једна душа отићи ће са овог света!“ Свуд наоколо владала је тама и студ.
Али девојчица није више осећала хладноћу. Помисао на баку врати је далеко уназад и пред њоме поново оживеше давно протекли дани… Била је болесна, а крај њеног узглавља седела је бака. Како није могла заспати, бака јој је причала неку тужну причу, од које су јој навирале сузе на очи, а бака их је утирала својим пољупцима…
Као некада, бака јој се чинила тако близу, а у исти мах и бескрајно далеко: нека тама затирала је њено лице, а руке јој није могла додирнути. Тада девојчица кресну још једну шибицу. Опет блесну јарка светлост и овога пута сасвим јасно виде своју баку и њен добро познати благи осмех. Како је лепа била овога пута њена бака! На њој бејаше дуга плава хаљина, на рукама је имала рукавице од скупоцене чипке, а у недрима велику црвену ружу.
„Бако!“, узвикнула је девојчица. „Поведи ме са собом! Не смеш ишчезнути као што су ишчезле једна за другом топла пећ, печена гуска и велика, прекрасна новогодишња јелка! Остани крај мене! Ох, како се бојим да те не изгубим када ми догори шибица!“ Бака не одговори ни речи, али у њеним очима огледала се бескрајна благост и милошта.
Раширених руку долазила је све ближе својој девојчици, која је неуморно кресала шибицу за шибицом, из страха да не изгуби своју драгу баку коју је најзад поново нашла. Упаљене шибице шириле су свуда око себе такву светлост као да се налазе усред белог дана. Месец и звезде нестадоше, па чак и сунце избледе пред толиким сјајем.
Широм отворених очију, девојчица је задивљено гледала у своју баку, која јој се учини већа, лепша и млађа него што је икада била. Онда јој похита у сусрет, а бака је, тако јој се чинило, нежно подиже у наручје и, лица озарена благошћу и добротом, вину се некуда увис.
Новогодишња ноћ узмицала је првом дану у години.
Наслоњена о хладни камени зид, седела је смрзнута девојчица, образа румених од јутарње светлости и блаженог осмеха на уснама. Тако су је затекли први рани пролазници. Била је већ потпуно укочена, а свуда око ње лежале су догореле фосфорне шибице.
„Јадница! Хтела је да се огреје!“ – примети неко. А нико није ни слутио шта је девојчица у својој машти угледала те своје последње ноћи, пре него што је умрла од хладноће: дом, топлоту, добру баку – све што није имала и за чим је чезнула.
Ханс Кристијан Андерсен
(Превод: Станислав Винавер)
Прочитајте више:
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена
Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂