Јован Дучић – БИОГРАФИЈА
У литератури о Јовану Дучићу до сада се помињало неколико година које су сматране годинама његовог рођења и то најчешће 1871, 1872. и 1874. У Дучићевој оставштини сачувано је „Увјерење”, с потписом пароха требињског, у којем се тврди да је песник рођен у „Подгливљу код Требиња дана 15. фебруара 1874. године.”
Што се тиче места песниковог рођења, неоспорно је реч о Требињу, тачније о предграђу које се назива Хрупјели или о нешто удаљенијем селу које се назива Подгливље. Јован је рођен у браку Јоке, рођ. Сушић, и Андрије Дучића, а имао је и старију сестру Милеву.
Песников отац, Андрија Дучић, из Подгливља, био је трговац у Требињу, учесник Херцеговачког устанка, у ком је и рањен, а као и син много година касније, умреће од упале плућа 1878. године. Млади Дучић у Требињу завршава основну школу, затим школовање наставља у Сарајеву, где је и завршио прву годину Учитељске школе. Наредне две године се налази у Сомбору на школовању и 1893. године положиће „јавни испит о учитељској способности.”
Са дипломом учитеља у српским основним школама, Дучић добија учитељско место у Бијељини, али га је убрзо изгубио. Не само код српске читалачке публике, већ и код аустријских власти, Дучић је препознат као песник и млади национални радник. Приликом претреса, полиција је међу његовим рукописима нашла песме „Ој Босно” и „Отаџбина”, због којих је оптужен за „сметање јавног мира и реда.” Затим је постао учитељ у Мостару, а већ следеће, 1895. године, оснива часопис за забаву, поуку и књижевност „Зора”, где постаје и главни уредник.
Потреба за проширивањем видика Дучића води у Женеву. На Филозофско-социолошком факултету уписује студије књижевности и филозофије. Током студија у Женеви објављује свој први књижевни есеј, прву песму у прози „Мала принцеза” („Српски књижевни гласник”, 1903), као и најважнији књижевни програм читаве српске модерне, „Споменик Војиславу” („Дело”, 1902). Јануара 1907. дошао је у Београд и постао „неуказни чиновник” са посебним задацима у вези са БиХ.
Поводом најаве аустроугарске анексије БиХ, српска влада шаље га у Рим да обавља пропагандне послове против аустроугарске политике. Тамо је објавио брошуру „Анексија Босне и Херцеговине и српско питање.” У Српској књижевној задрузи објавио је збирку „Песме” (1908) и код „С. Б. Цвијановића” „Песме” (1911), за коју је добио награду Академије наука. Затим креће Дучићева интензивна дипломатска каријера. Прво се налази у дипломатској мисији у Атини, затим у Каиру, у Риму, у Букурешту, Будимпешти и Мадриду.
Шпанију је коначно напустио 2. јула 1941. године и отишао у Лисабон, одакле је хидроавионом отпутовао у Њујорк, потом се сместио код Михајла Дучића у градићу Гери, у држави Индијани. Упоредо са дипломатском каријером, Дучић се бавио књижевним радом. Поред поезије, по којој је најпознатији, Дучић је писао и путописе, есеје и објавио је историографску студију о Сави Владиславићу, „Србину дипломати на двору Петра Великог и Катарине I.”
Од шпанске грознице разболео се 1. априла 1943. и убрзо добио запаљење плућа од којег и умире. Песникови посмртни остаци пренети су 13. септембра 1946. у Либертвил, где је сахрањен у порти манастира Светог Саве.
Пренос песникових земних остатака из САД реализован је тек септембра 1999. године. На брду Црквина, у Требињу, по угледу на Грачаницу, саграђена је црква Благовештење, у којој се данас налази Дучићево гробно место.
Награда „Јован Дучић“ је установљена као награда за песништво. Додељује се сваке године током манифестације „Дучићеве вечери“ у Требињу.
Српска академија наука и уметности је 2021. годину посветила Јовану Дучићу. У оквиру тога је у Галерији САНУ одржана двомесечна изложба посвећена Јовну Дучићу.
Награде
Одликовања Јована Дучића у Музеју Херцеговине у Требињу
Орден Светог Саве
Орден југословенске круне
Орден Спаситеља, Грчка
Орден италијанске круне, Краљевина Италија
Орден Нила, Египат
Орден Христовог реда, I степен, Португал
Орден румунске звезде, Румунија
Орден белог лава, Чехословачка
Орден за заслуге Краљевина Мађарске
Члан књижевног друштва Парнасос, Грчка
Почасни члан друштва енглеских књижевника у Лондону
Дела
Пјесме, књига прва, издање уредништва Зоре у Мостару, 1901.
Песме, Српска књижевна задруга, Коло XVII, књ. 113. Београд, 1908.
Песме у прози, Плаве легенде, писано у Женеви 1905. Београд, 1908.
Песме (штампа „Давидовић“), Београд, 1908.
Песме, издање С. Б. Цвијановића, Београд, 1911.
Сабрана дела, Књ. I-V. Библиотека савремених југословенских писаца, Београд, Издавачко предузеће „Народна просвета“ (1929—1930).
Књ. I Песме сунца (1929)
Књ. II Песме љубави и смрти (1929)
Књ. III Царски сонети (1930)
Књ. IV Плаве легенде (1930)
Књ. V Градови и химере (1930)
Књ. VI Благо цара Радована: књига о судбини, Београд, издање пишчево, 1932. (тј. окт. 1931[21])
Градови и химере, (Путничка писма), Српска књижевна задруга, Коло XLII, Књ. 294. Београд, 1940.
Федерализам или централизам: Истина о “спорном питању“ у бившој Југославији, Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.
Југословенска идеологија: истина о “југославизму“, Централни одбор Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1942.
Лирика, издање пишчево, Питсбург, 1943.
Сабрана дела, Књ. X Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Катарине I – Гроф Сава Владиславић – Рагузински, Питсбург, 1943.
Сабрана дела, Књ. VII-IX (Одабране стране). Рукописе одабрали Ј. Ђоновић и П. Бубрешко. Издање Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1951.
Сабрана дела, (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић), Свјетлост, Сарајево, 1969.
Сабрана дела, (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић. Прегледао и допунио Живорад Стојковић), БИГЗ, Свјетлост, Просвета, Београд-Сарајево, 1989.
Прочитајте више:
ЈОВАН ДУЧИЋ (1874 — 1943) – АНТОЛОГИЈА најлепших песама и цитата
ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
Најлепше бајке и приче за децу – Дечја ризница
БАСНЕ – Антологија најлепших басни
ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂