ПЕПЕЉУГА – Браћа Грим / Бајке, Текст
ПЕПЕЉУГА
Једном богатом човеку разболе се жена, и када осети да јој се ближи крај, дозове своју јединицу кћер па јој рече: — Драго дете, остани смерна и добра па ће и теби бити добро. — Онда заклопи очи и издахну.
Девојка је сваког дана излазила на мајчин гроб, плакала и остала смерна и добра. Кад је дошла зима, снег је белим покривачем застро гроб, а кад га је пролећно сунце опет растопило, човек је узео другу жену.
Жена је у кућу довела две кћери. Обе су имале лепо бело лице, али гадно црно срце.
Сада настадоше тешки дани за сироту пасторку. — Зар да та глупача седи с нама у соби! — рекоше оне. — Ко хоће да једе, мора да заради свој хлеб. Вуци се напоље, судоперо!
Оне јој одузеше њене лепе хаљине и дадоше јој неки стари сиви хаљетак и дрвене кломпе. — Гле горде књегиње, како се удесила, — ругале су јој се и отерале је у кухињу.
Ту је морала од јутра до мрака да ради тешке послове, да устаје пре зоре, носи воду, ложи ватру, кува и пере. Осим тога су јој сестре пакостиле на све могуће начине, исмевале је и сипале јој грашак и сочиво у пепео, те је морала да седи и да га треби. А увече, кад је била малаксала од посла, није смела да легне у постељу, већ поред огњишта у пепео. И пошто је због тога увек изгледала прашљива и прљава, прозвале су је Пепељуга.
Једном када се отац спремао на сајам, упитао је пасторке шта да им донесе.
— Лепих хаљина, — рече једна.
— Бисера и драгог камења, — рече друга.
— А ти, Пепељуго, — упита он, — шта хоћеш ти?
— Оче, откини ми прву гранчицу која вам на повратку окрзне шешир!
Он накупова за обе полусестре лепих хаљина, бисера и драгог камења, а при повратку, кад је јахао кроз зелени шумарак, окрзну га лескова гранчица и смаче му шешир. Он откину гранчицу и понесе је са собом. Кад је стигао кући, поклонио је пасторкама шта су тражиле, а Пепељуги дао лескову гранчицу.
Пепељуга му се захвали на дару и оде на мајчин гроб. Тамо је посадила гранчицу и тако горко плакала да су сузе капале и заливале гранчицу, која је израсла у лепо дрвце. Пепељуга је сваког дана три пута одлазила онамо и горко плакала, и увек је на дрвце слетала бела птичица, и чим би она изрекла неку жељу птичица би јој добацила оно што је пожелела.
Десило се да је краљ приређивао свечаност која је требало да траје три дана и на коју су биле позване све лепе девојке из земље да би краљевић могао да изабере себи невесту. Кад су чуле да ће и оне ићи у двор, обе полусестре се врло обрадоваше, позваше Пепељугу и рекоше јој: — Очешљај нас, очеткај нам ципеле и причврсти копче, идемо на свечаност у краљев двор.
Пепељуга је послушала, али је плакала, јер је она желела да иде на игранку и молила је маћеху да је пусти.
— Зар ти, Пепељуго, тако прашљива и прљава хоћеш да идеш на свечаност? Немаш ни хаљина ни ципела, а хтела би да играш!
Али пошто је она и даље молила, маћеха најзад рече: — Сасула сам ти чинију сочива у пепео, ако га за два сата опет покупиш, можеш и ти поћи.
Девојка изиђе на стражња врата у врт и викну: — Питоми голубићи, грлице, све птичице под небом, дођите и помозите ми да требим: Зрно у зделицу, кукољ у гушицу.
Тада кроз кухињски прозор дођоше два бела голубића, а затим грлице, и најзад долетеше и долепршаше све птичице под небом и спустише се на пепео. Голубићи климнуше главицама и стадоше да кљуцају. Тада и остале птичице отпочеше кљуц, кљуц, кљуц и одвојише сва добра зрна у зделу. Није прошло ни сат, а оне су већ биле готове и одлетеле су.
Девојка однесе зделу маћехи, радујући се што ће сада моћи да пође с њима на свечаност.
Али маћеха рече: — Не, Пепељуго, ти немаш хаљина и не умеш да играш, па ће ти се само смејати.
А пошто је Пепељуга плакала, она рече: — Ако можеш за један сат да ми пробереш две зделе сочива, можеш да пођеш с нама. — А у себи је мислила: — То она неће никада бити у стању.
Кад је маћеха сасула две зделе сочива у пепео, девојка изиђе на стражња врата у врт и викну: — Питоми голубићи, гр-лице, све птичице под небом, дођите и помозите ми да требим: Зрно у зделицу, кукољ у гушицу.
Тада кроз кухињски прозор дођоше два бела голубића, а затим грлице, и најзад долетеше и долепршаше све птице под небом и спустише се на пепео. Голубићи климнуше главицама и стадоше да кљуцају. Тада и остали почеше кљуц, кљуц, кљуц, кљуц, и одвојише сва добра зрна у зделу. И пре но што је прошло пола сата, већ су биле готове и одлетеле су.
Девојка однесе зделу маћехи, радујући се што ће сада смети да пође с њима на свечаност. Али маћеха рече: — Ништа ти не помаже, ти немаш хаљина и не умеш да играш. Морали бисмо да те се стидимо. — Па јој окрену леђа и оде са својим двема гордим ћеркама.
Пошто више никога није било код куће, Пепељуга оде на мајчин гроб под леску и викну: „Дрвце мило, залелујај гране, да на мене сребро, злато пане.“
А птичица јој добаци хаљину сву исткану од злата и сребра и папучице извезене свилом и срмом. Она се журно обуче и оде на свечаност. Маћеха и сестре нису је познале него су мислиле да је то свакако нека страна кнегињица, толико је дивно изгледала у златној хаљини. На Пепељугу нису ни мислили, верујући да седи код куће поред пепела и пребира сочиво.
Краљевић јој приђе, узе је за руку и поче с њом да игра. И више није хтео ни са којом другом да игра и није јој испуштао руку. А кад би дошао неки други да је позове на игру, он би рекао: — То је моја играчица.
Она је играла све док се није спустила ноћ. Тада хтеде да пође кући, али краљевић рече: — Поћи ћу с тобом да те испратим, — јер је хтео да види чија је то лепа девојка. Но она му умаче и побеже у голубињак.
Краљевић је чекао док није дошао отац. Он му рече да је непозната девојка побегла у голубињак. А стари помисли: „Да то није Пепељуга?“
Морадоше да му донесу секиру и пијук да развали голубињак, али унутра није било никога.
Кад су ушли у кућу, лежала је Пепељуга у својој прљавој одећи у пепелу, а над огњиштем је жмиркала мутна уљана светиљка. Јер она је хитро с друге стране искочила из голубињака и отрчала до леске. Тамо је скинула лепу хаљину и положила је на гроб, и птица ју је опет однела, па је онда у свом сивом хаљетку села у кухињу поред пепела.
Сутрадан кад је поново отпочела свечаност и кад су родитељи и полусестре отишле, Пепељуга оде лесковом дрвцету и рече: „Дрвце мило, залелујај гране, да на мене сребро, злато пане.“
Тада јој птица добаци још много раскошнију хаљину него претходног дана. И кад се у њој појавила на свечаности, све се живо задивило њеној лепоти. А краљевић је чекао да она дође, узео је одмах за руку и само с њом играо. А кад би дошли други да је позову на игру, он би рекао: — То је моја играчица.
Кад се спустила ноћ, она је хтела да оде, али краљевић је пошао за њом желећи да види у коју ће кућу ући. Но она му побеже у врт иза куће. Тамо је била велика крушка, која се повијала под теретом најдивнијих плодова. Она се хитро као веверица попе међу гране и краљевић не могаде да види куда је ишчезла.
Он је чекао док није дошао отац па му је рекао: — Незнанка ми је умакла. Мислим да је скочила на крушку.
Отац помисли: „Да то није Пепељуга?“ па нареди да му се донесе секира и посече дрво, али не нађе никога.
А кад дођоше у кухињу, Пепељуга је лежала у пепелу као и увек, јер је с друге стране скочила са дрвета, вратила птици на лески лепе хаљине и опет обукла свој сиви хаљетак.
Трећег дана, кад су отишли родитељи и сестре, Пепељуга поново оде на мајчин гроб и рече дрвцету: „Дрвце мило, залелујај гране, да на мене сребро, злато пане.“
Тада јој птица добаци хаљину, прекрасну и блиставу као што још није имала ниједну, а папучице су јој биле од сувог злата. Кад је у тој хаљини дошла на свечаност, сви су занемели од одушевљења. Краљевић је играо само с њом, а кад би је неко позвао на игру, он би рекао: — То је моја играчица.
Кад се спустила ноћ, хтела је Пепељуга да пође, а краљевић је желео да је прати. Али она му брзо побеже да није могао да је стигне.
Но краљевић се досетио и наредио да се степенице намажу смолом. И док је Пепељуга трчала низа степенице, залепи јој се за њих лева папуча. Краљевић је узе. Била је мајушна и лепа и сва од злата.
Идућег јутра он оде с њом човеку и рече: — Ниједна друга неће ми бити супруга до она на чију ногу пристане ова златна ципела.
Тада се обе сестре обрадоваше, јер су имале лепе ноге. Старија кћи оде с ципелом у собу да је обује, а и мајка пође с њом. Али како јој је ципела била премала, није могла ни палац да угура.
Тада јој мајка пружи нож и рече: — Отсеци палац, кад будеш краљица нећеш више ићи пешице.
Девојка отсече палац, угура ногу у ципелу, пригуши бол и изиђе пред краљевића. Он се с њом, као својом вереницом, вину на коња и одјаха. Али морали су да прођу поред гроба. Ту су на лесковом дрвцету седела два бела голубића и гукала:
„Гу-гу, гу-гу, гу-гу, има крви ту, од ципеле нога страда, а код куће седи млада.“
Он тада погледа њену ципелу и виде како из ње липти крв, окрену коња и одведе лажну вереницу кући, рекавши да то није она права, па нареди нека друга сестра обује ципелу.
Ова пође у собу и срећно угура прсте у ципелу, али пета никако да јој стане. Тада јој мајка пружи нож и рече: — Одрежи парче од пете; кад будеш краљица нећеш више ићи пешице.
Девојка отсече парче од пете, угура ногу у ципелу, отрпи бол и изиђе пред краљевића. Он је као своју вереницу вину на коња и одјаха с њом. А кад су прошли поред леске, на њој су седела оба голубића и гукала:
„Гу-гу, гу-гу, гу-гу, има крви ту, од ципеле нога страда, а код куће седи млада.“
Он погледа њену ногу и виде како из ципелице липти крв, те јој се црвене чарапе, натопљене крвљу. Тада окрену коња и врати вереницу кући.
— Ни то није она права, — рече он. — Зар немате више кћери?
— Немамо, — рече човек. — Ту је још само мала, кржљава Пепељуга, што ми је остала иза покојне жене. Али искључено је да је то вереница.
Краљевић рече нека је пошаљу горе, али маћеха одговори: — Ах, немојте, она је и одвише прљава и не сме да се покаже.
Но он је пошто пото хтео да она дође, па су морали да позову Пепељугу. Она најпре опра руке и лице, па онда уђе и поклони се краљевићу који јој пружи златну ципелу. Она седе на клупицу, извуче ногу из тешког дрвењака и стави је у папучу, која јој пристајала као саливена. А кад се исправила и краљевић јој угледао лице, познао је лепу девојку која је с њим играла и рекао: — То је права вереница!
Маћеха и обе сестре уплашише се и побледеше од јада. А он вину Пепељугу на коња и одјаха с њом. Кад пројахаше поред лесковог дрвета, загукаше два бела голубића:
„Гу-гу, гу-гу, гу-гу, крви сада нема ту,
ова ножица не страда, пронашла се права млада.“
А пошто су то рекли слетоше и седоше Пепељуги на рамена, један десно, други лево, и ту остадоше.
Кад је требало да се обави венчање са краљевићем, дођоше притворне сестре и хтедоше да јој се додворе, не би ли и оне имале удела у срећи.
Кад су младенци улазили у цркву, ишла је старија с десне стране а млађа с леве: тада им голубови искљуваше свакој по једно око.
Потом, кад су излазиле, ишла је старија с леве а млађа с десне стране: тада им голубови искљуваше и друго око.
Тако су за своју злоћу и дволичност биле кажњене доживотним слепилом.
Браћа Грим
Прочитајте више:
БАЈКЕ И ПРИЧЕ – Најлепше бајке и приче за децу свих времена
БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…
ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂