Бранислав Нушић – ПРВА ЉУБАВ / Приче, Проза, Приче за децу, Текст
ПРВА ЉУБАВ
Заљубио сам се у Персу, нашу комшику, јер она ми је била најближа. Перса је била пегава, носила је жуте чарапе и увек су јој биле искривљене штикле на ципелама. Док се нисам заљубио, нисам ни обраћао пажњу на њу, али од часа кад сам се заљубио, изгледала ми је божанствено лепа и довољно ми је било да је видим, ма и издалека, да видим само њене криве штикле, па да се одмах узбудим и похитам јој у сусрет, не бих ли што пре срео осмех на њеноме пегавоме лицу.
Она је била ћерка професора који нам је предавао рачуницу и који о мени, не знам зашто, није имао тако добро мишљење. Било јој је девет година и учила је трећи разред основне школе. Љубав сам јој исказао на један необично романтичан начин. Једном приликом, када смо се играли жмурке, ми се заједно сакријемо у једно буре, у коме је моја мајка зими киселила купус. Ту, у том бурету, ја сам јој исказао љубав, и због те миле ми успомене, и данас ме још троне кад год прођем крај каквог бурета.
Једанпут се нађемо после школе и пођемо заједно кући… Том приликом сам је озбиљно запитао:
– Шта мислиш, Персо, хоће ли ми те дати твој отац ако те запросим?
Она поцрвени, обори очи и у забуни преби легиштар на три парчета.
– Не верујем! – одговори ми полугласно.
– А зашто? – запитах је узбуђено и пођоше ми сузе на очи.
– Зато што си код њега рђав ђак!
Заклео сам се да ћу и ноћу и дању учити рачуницу, само да поправим белешку. И учио сам, али зар сам ја могао савладати оно на чему су толико њих сломили своју снагу – зар сам могао измирити љубав и рачуницу? Имајући да бирам измеђ’ љубави и рачунице, изабрао сам као лакшу љубав и идућег часа уместо двојке, коју сам дотад имао, добио сам јединицу.
Идућег четвртка… на подне сачекам Персу пред њеном школом и, пратећи је, признам јој да сад још горе стојим, јер сам добио јединицу из предмета њеног оца. Она болно рече:
– Онда никад нећу бити твоја!
– Ти мораш бити моја, па ако не на овоме, а оно на ономе свету! – узвикнух ја ове речи које сам неколико дана раније чуо на позоришној представи.
– Како то може да буде? – упита она радознало.
– Отроваћемо се, ако пристајеш.
– А како ћемо се отровати?
– Тако – наставих ја одлучније – попићемо отров!
– Добро – одговори она решена – пристајем! А кад?
– Сутра после подне.
– Е, сутра после подне имамо школе – присети се она.
– То јесте – паде и мени на памет. – Не могу ни ја сутра, јер би ми забележили одсуство, а имам их већ двадесет и четири, па би ме могли истерати из школе. Него ако хоћеш у четвртак
после подне, онда немамо школе ни ја ни ти.
Она пристаде и споразумесмо се да ја припремим све за тровање.
Идућег четвртка после подне ја украдем од куће кутију палидрваца и пођем на уречени састанак са Персом, где ћемо заједно отићи на онај свет.
Састали смо се у нашој башти и сели на траву, а из душе нам се отимао дубоки уздах бола и чежње…
Цела се ствар, међутим, свршила овако:
Она је отишла кући и замолила мајку да јој спреми постељу да умре. Том приликом јој је признала да се отровала, односно да је јела дрва са мном. Мајка њена, без икаква обзира на њен положај и њене осећаје, рече:
– Е, кад си могла да једеш дрва у башти, јешћеш их и овде у соби!
Задигла јој је затим сукњицу и почела јој с те стране истеривати оне осећаје који су Перси дубоко у срцу били усађени.
Због тих батина Перса ме је омрзла и тако се свршила моја прва љубав.
Бранислав Нушић
Прочитајте више:
ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ / Антологија поезије за децу
Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница
ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂