Oznaka: Desanka Maksimović

Desanka Maksimović – BAJKA O KRATKOVEČNOJ / Bajke, Tekst

BAJKA O KRATKOVEČNOJ

KAKO JE NASTALA BAJKA KOJU IMATE U OVOJ KNJIZI

Rodila sam se u selu Rabrovici u Srbiji, zemlji punoj reka i leptira, zemlji koja obiluje livadama i insektima. Detinjstvo sam provela slobodno, u prirodi. I osnovnu školu sam svršila u selu, Brankovini, koja je negde tamo gde počinju pocerska brda. Škola, u kojoj sam i stanovala, nalazila mi se uza sam potok, blizu šume, blizu duga, gromova i vetrova.
Nisam iz prirodopisa učila ni o krtici, ni o veverici i rovcu, ni pčeli i svilenoj bubi. Ta stvorenja su bila moji prvi susedi i moje igračke. Pre nego što sam zavirila ma u koji udžbenik, izbrojala sam gundelju noge, ježu bodlje, zavirila sam u lisičju jamu, sretala zeca i jazavca, hodala po strnjici sa gavranima i vranama, pratila let kopca pod nebom. Pažnju dece u gradu zaustavljaju igračke po izlozima, ta mala čuda tehnike, a ja sam se hodajući poljem zaustavljala kraj prirodnih čuda i lepota. Mene je opčinjavao vilin konjic, njegovi oštri pokreti kao u navijene igračke, mene je radovalo leženje pilića i njihova boja slična boji jagorčevine, čudila sam se visini mravinjaka i sićušnosti njegovih neimara, divila sam se geometrijskoj pravilnosti okaca u saću koja se jedva postigne i na geometrijskim slikama. Znala sam još pre nego što sam pošla u školu da prema letu laste i glasu gatalinke odredim kakvo će biti vreme. Znala sam da ždralovi u nebu nagoveštavaju početak jeseni i da iza divljih gusaka dolaze snegovi.
Možda se Bajka o Kratkovečnoj začela još tada, u mom detinjstvu, dok sam kraj potoka posmatrala bele leptire kako se u igri nadmeću sa vilinim konjicima koji su munjevito izleteli iz granja nagnutog nad dremljivi vir. Možda kad sam prvi put čula da leptirica vodeni cvet živi samo jedan jedini dan, za koje vreme i odraste, i cveta, i ostavi potomstvo.
Mnogo naučnih istina liči na neobičnu priču i privlači pesnikovo srce i maštu. Za mene je uvek kao bajka bila činjenica da od gusenice postaje leptir, da insekt može presti svilu lepše nego ikakva prelja ili tvornica, da svetlost zvezde mesecima i godinama putuje do nas, te se desi da se zvezda i ugasi, a poslednji zraci s nje otrgnuti nisu još stigli do zemlje. Pesniku zbilja ne treba mnogo da od ovoga stvori zanimljivu priču, ili bar lepo poređenje. Tako je pesnik Milan Rakić uporedio Simonidine iskopane, mrtve oči sa ugašenim zvezdama, jer mu se činilo da ga te oči i mrtve gledaju, kao što se čoveku pričinjava da vidi svetlost zvezda koje više ne sijaju. Tako sam ja činjenicu da vodeni cvet u toku svoga kratkog života niti jede niti pije, obuzet jedino ljubavnom čežnjom i opsenjen svetlošću, pretvorila u bajku. Da bih istakla kako ovo čudno biće može da živi samo o ljubavi, dovela sam ga na gozbu insekata koji izobiluju voljom za jelo, izložila sam ga njihovom čuđenju; a da bih osvetlila bezazlenost i bespomoćnost toga bića, našla sam mu među kukcima nastavnike za fiziku, matematiku, zemljopis. Pretvorila sam ga u devojku sanjalicu i našla joj zaštitnike.
Za sve stvari na svetu treba pripreme. Da bi se izučavala matematika, moraju se najpre naučiti brojke i osnovne računske radnje. Da bi neko postao kosmonaut, mora proći kroz školu koja prilagođava čoveka za boravak na velikim visinama. Da bi se moglo uživati u bajkama kojima je u osnovi neko čudo prirode, mora se biti prijatelj nemuštih bića koja se sretaju po šumama i poljima, mora se znati ćud vetrova i ćud voda, mora se voleti crv i mrav i popac i jelenak. Mora se biti ranoranilac, zaljubljen u boje, u sunčanu svetlost, moraju se znati osnovne činjenice iz prirodnih nauka. Ne sme se pripadati onima koji idući kroz šumu vide jedino da je zelena, koji ne primećuju da je list bukve gladak a list graba zgužvan, da je stablo hrasta crno a bukvino da je sivobelo, onima koji ne razlikuju javor od platana ili klena, a jasen od bagrema. Ne sme se pripadati onima koji smatraju da je na zemlji čovek najvažnije biće, ili najsloženije. Mora se znati da i u nemuštom svetu vladaju opšti ne samo fizički nego i moralni zakoni, koji bi se, ako se to kome više dopada, mogli nazvati i ravnotežom u prirodi.
Da bi se uživalo u Bajki o Kratkovečnoj, mora se najpre prošetati više puta kraj potoka gde borave vodeni cvetovi i vilini konjici, mora se prisustvovati njihovom svadbenom letu, mora se bar dvadesetak puta razgrnuti livada i zaviriti ko sve živi u travi, mora se isto toliko puta držati bubamara na dlanu i prebrojati tačkice na njenim krilima, mora se sprijateljiti sa popcima i ispitati gde i kako oni žive, mora se umeti pogoditi otprve ko je popac a ko je trčuljak, mora se zastati prilikom svake šetnje šumom kraj paukove mreže i posmatrati njegov strpljivi, umetnički posao, mora se posmatrati više puta rađanje duge i njeno nastajanje, mora se opredeliti za koju se boju navija, mora se umeti razlikovati južnjak od severca i istočnjaka, mora se uživati u njihovoj borbi kao u borbi između dva fudbalska tima, mora se bar toliko znati matematika da se brzo može sračunati kolikom razdoblju ljudskog veka odgovara jedan minut života vodenog cveta. Mora se malo prelistati zoologija i zaviriti malo u crteže u fizici.
Ostavljam vas sad nasamo s Kratkovečnom, s njenim prijateljima i neprijateljima. Idite na livadski bal i angažujte je za jednu igru. Prisustvujte njenim časovima fizike i matematike. Pozovite je na ručak, ali umesto jela i pića nabavite mirise kojima biste je ugostili. Pomozite popcima da umese kolačiće za njenu svadbu. Sudelujte na konkursu za njenu svadbenu pesmu. Ponudite se za glasnika koji će odneti vest vilinom konjicu da ga ona nestrpljivo čeka. Postojte zamišljeni nad virom koji će biti i njen grob i kolevka njenog potomstva.
Ako vam se ova bajka bude svidela, pročitajte je i kakvom leptiru i bubamari, popcu ili trčuljku ili svome nastavniku prirodnih nauka, jer ja sam ovu knjigu pisala za sva stvorenja koja dišu, vole, gledaju, trče, raduju se i tuguju.

PIŠČEVA MOLITVA NA ZARAVNI

Hodala sam jednom po Zaravni sa nekoliko devojčica i dečaka. Bilo je letnje jutro, išli smo pokraj reke nad kojom su se dizali vilini konjici. Skakavci i paukove mreže presecali su nam svaki čas put. Sunce nas je grejalo, sad u lice, sad u potiljak. A deca su mnogo pitala. Jedno je htelo znati razumem li šta govori trava kad je osluškujem, drugo znam li kud idu vilini konjici kad im dovikujem: srećan put, treće jesam li kagod jela hlepčiće popaca kad ih pitam gde su im hlebarnice, četvrto da li zbilja umem i ja da pletem mreže kad sam pauku u žbunu rekla da ću doći da mu pomognem, peto da li doista leptiri znaju crtati kad sam onoga žutog zvala da mi ilustruje bajku o Zaravni, šesto šta se vidi u baricama kad se stalno nad njih naginjem.
Počela sam se moliti prirodi oko sebe da mi pomogne odgovoriti, a da deci bude shvatljivo, na sva njina pitanja:
„Barice svetla u stopi i kopitancu zverke, rekla sam, pomozi mi da u tvoje ogledalo uhvatim svet i da umednem lepo ispričati šta sam videla!
Pozajmite mi, suncokreti, oči, da bih u sunce mogla pravce gledati i posle opisati kako je bubama i cveću kad u njega netremice gledaju!
Vodeni cvetovi, pričajte mi o svome životu, objasnite mi zašto takvo ime nosite da bih ja mogla posle deci bajku o vama ispričati!
Vetre, što stanuješ u livadi, tumači mi šta govori trava da bih posle ja drugima protumačila!
Popci, vodite me do svojih pepelišta da vidim kako hleb mesite, vodite me u vodenice gde brašno meljete!
Gundelju, moj stari poznaniče, idi preda mnom kroz bogaze trava i pričaj mi šta vidiš svojim šestostrukim očima!
Pomozite mi, pauci, da ispletem bajku prozračnu kao vaše mreže, a kojom ću kao i vi mrežama uloviti i nebo i zemlju, i vodu i oblake!
Leptire, što večno opisuješ krugove po nebu, pomozi mi da nađem leptira ili devojčicu koji bi umeli da nacrtaju bića i događaje iz bajke o Zaravni!“

OMLADINI ISPOD TRI DANA ZABRANJENO

U livadi kraj reke bube su u rano jutro priredile igranku pod maskama. Pred vratnicama su stajala dva zrikavca i stalno izgovarala: „Omladini ispod tri dana zabranjeno“, jer iako znaju mnoga znanja nama nepoznata, kukci ne umeju da pišu pa nisu mogli istaći objave. Pored zrikavaca stajale su još dve bube važna izgleda, u crnim oklopima, utegnute u struku; one su imale dužnost da na igranku ne puštaju premlada stvorenjca, ne što bi stariji imali nekih tajni pred decom, već da im se oko nogu ne motaju, ne zapitkuju, da ne zaviruju ko je pod kakvom maskom.
Još sa prvim sunčevim zrakom pojavilo se deset tanušnih kukaca visokih nogu pa se činilo da su dojahali a ne dopešačili. One dve bube na ulazu su ih odmah zamolile da pokažu krilca jer se po njima kod nekih određivala starost.
– Prolazi! Prolazi! Prolazi! – izgovorila je prva buba-vratar devet puta, a kad otvori krilce poslednji, deseti kukac, ona reče strogo: – Ti ne možeš unutra, tek ti je dan i po života!
Stao se najmlađi dugonogi kukac praćati, buniti, ali mu ništa nije pomoglo, druga buba-vratar ga je sklonila, jer su već pristizali ostali igrači pa ih je trebalo legitimisati, to jest pogledati im krioca ili članke na nogama ako su bili bez krila. Propušteni su brzo pretrčavali ledinu određenu za igranje i išli pravo prema muzici: zrikavcima u zelenim dolamama, poljskim cvrčcima, trubačima i zrikavcima koji su se tek smeštali u travi i onako bez reda ciguljali da probaju gudala i svirale.
Svakih nekoliko časaka stizali su novi igrači u sve neobičnijim i sve smešnijim kostimima. Neki su u struku bili toliko utegnuti da se činilo da im je grudni koš sa trbušnom dupljom vezan samo jednim končićem. Neki su bili na visokim štulama, a brkove prilepili triput8 veće nego što su bili oni sami. Jednome su bili tako veliki da su mu oko tela opisivali krug. Neki su u zubima držali male vile, a nekima se tur završavao dugim tanušnim končićem, pa su morali vrlo obazrivo koračati da ih ko ne očepi i ne otkine ga. Bilo je smešnih bubica nalik na grabulje ili pokretne osmonožne klupice, i drugih debeljušnih, okruglastih kao uglačane šarene đinđuve, zatim buba nalik na buzdovančiće, na makove čaure.
Nagrnule su uskoro i leptirice u divnim haljinama duginih boja, krupnih žućkastih očiju sa crnim zenicama. Neke su se cele providele kroz tanušne haljinice; kod nekih su opet donje kratke suknje bile modre i žute boje, a preko njih su padale gornje, duge i prozračne. Neke četiri sestre bile su u haljinama kao perje pirgavih kokošaka, a njihove drugarice su imale suknje opšivene kresticama i mesecima raznih boja. Dve-tri su oko struka bile zakićene belim ćubama nalik na krune zrelog maslačka. Bilo je tu haljina boje i oblika lišća, i kostima nalik na nošnju leptirica iz Indije i Afrike: vrlo živih boja i sa krupnim šarama. I svaka leptirica je imala preko lica masku odakle su virile samo očice i vrh nosa. To je budilo veliku radoznalost, nagađalo se ko je ko samo po pokretima, glasu ili kakvoj sitnici u odevanju: neko je imao običaj da nosi prstenje ili obruče u ušima ili grivne i na nogama i rukama.
Među poslednjima su stigle tri sviloprelje. Još izdaleka su šuštale svilom i svetlucale zlatnim i srebrnastim šljokicama. One su se činile zdrave, tutuškaste i igrači sa ledine već su na njih izvirivali.
– Prolazi! Prolazi! – izgovori dvaput vratarka a onda zamuckujući, dodade, zbunjena umiljatošću treće sviloprelje: – Žalim, ti nemaš još tri puna dana!
Utom su se one dve propuštene osvrnule, uglas se buneći:
– Mi smo njene tetke! Mi za nju odgovaramo. Ona će za jedan samo čas navršiti tri dana. Pogledajte joj bolje u krila!
Kako su bube na vratima ostale nepokolebljive, tetke sviloprelje izjave da onda neće ni one ostati na igranci. Oko vrata se iskupe igrači, muzikanti i kako im se najmlađa sviloprelja svidela, navale na važne bube da je propuste kad je već u pitanju samo jedan čas do punoletnosti. Zahvaljujući tome, i nepunoletna leptirica prođe i izmeša se sa ostalim svečano odevenim igračima, još uzbuđena od događaja pred vratima. Neki kukac nestašnog izgleda govorio je drugovima odveć glasno da bi ga i ona čula:
– Ja ne bih vraćao igračice ispod tri dana, nego sve one koje su ih pre nekoliko časova navršile.
Posle ovoga je zamoli da sa njim igra, a za njime je opkoli cela četa igrača, a ona je, zbunjena, redom obećavala svakome po igru kad počne muzika svirati.
Na ulazu se, međutim, čulo:
– Prolazi, punih deset dana!
Ušla je leptirica po čijim se pokretima videlo da je ljuta što joj vratarka tako glasno prebrojava dane. Brzo se pomešala sa rojevima drugih igračica koje su je sa radoznalošću odmerile. One su, čini se, jedna drugu i pod maskom poznavale jer su se svaki čas čule razne podsmešljive primedbe o odelu i starosti. Razgovore je prekinuo visok tanak kukac zelenih skutova koji je otvorio igranku. Prišao je leptirici u haljini sličnoj prozoru s bezbroj okanaca nepravilnog oblika i s njom nekoliko puta obleteo livadu. Posle njega su se i ostali digli u igru pa je nastalo opšte komešanje i šarenilo.
Bilo je tu i stvorova koji nisu voleli da igraju, starih gusenica obučenih u svilu izvezenu đinđuvama, kukaca surlaša nalik na miševe, nekih nespretnih sredovečnih buba tvrdokrilaca, bića koja su tek bila ozdravila kakve bolesti, trčuljaka koji su iščašili nogu, insekata što su smatrali da im je prošlo vreme za igru. Da je kakav pastir sedamdesetogodišnjak tuda prošao, smešno bi mu bilo da ih čuje kako se vajkaju:
– Prođe život, moj susede: navršio sam danas dvadeset i devet dana.
– Nisam ti ni ja mlađi, zelenko, danas u zoru sam napunio dvadeset i osam. I kad pomisliš da je od njih dvadeset i osam sedam prošlo u kiši, šta mi je ostalo?
Sav je taj svet živeo kratko: po jednu godinu ili jedno leto ili samo jedno proleće, i otimao je što je mogao više od života. Jurišao je u sunčane zrake, u cvetove, u mirise. Zaletao se visoko u zrak i opisivao tamo krugove, vijugave putanjice, vrteo se oko sebe, spuštao strmoglavce u travu, gnjurao u granje, nadletao nad vodu da se rashladi i opet peo u pravcu sunca.
I upravo kad je igra bila u najvećem jeku, kad je najmlađa sviloprelja odigrala stotu igru, odnekud sa reke, kao da niče iz samog vira, diže se oblak prozračnih leptirica i leptira i zakovitla nad poljanom. Svi ostali su prestali igrati gledajući te prozirne stvorove, koji se nijednog trena nisu odmarali, nisu prilazili cveću da se napiju mirisa, kao da im se žurilo više nego ikojem stvoru na svetu. Uto se pronese glas kroz poljanu:
– To je vodeno cveće: leptirice i leptiri koji izleću iz vode i žive samo jedan dan na ovom svetu.
– Samo jedan dan! Samo jedan dan! – išao je začuđeni šapat od cveta do cveta.
Kukci sa sjanim oklopima pohrliše da ih pozovu u igru, ali ta vazdušasta bića se i ne okretoše na njih. Ona su se, kao kakva bela lesa, držala zagrljeno dok se, zamorena letom, poneka ne bi otrgla i pala na glatku površinu vode i tu tonula.
Posle malo vremena spusti se pred vratnice livade majušno snežno stvorenjce i zamoli da uđe.
– Pokaži krilca! Kad došljakinja, spuštajući se na vlat trave, uspravi kao dašak laka krioca, bube poviču začuđeno:
– Pa tebi nema ni pola časa života! Ne možeš unutra.
Tada sićušno biće briznu u plač preklinjući da je puste i brzo sakriju, obećavši da će im kasnije objasniti u čemu je stvar. Videći da nije došla na igranku već beži od nekoga, vratarke je puste. Svirka je najednom prestala i svi se načetili oko nežne došljakinje željni da doznaju ko je i od koga se krije, ali kako ona od uzbuđenja nije mogla mnogo govoriti i samo molila da je što pre sakriju, predadu je bubamari da je vodi u cvet zevalice, koji se kao kutijica čvrsto zatvarao.
– Kako se zoveš? – upita je bubamara kada su se našle same.
– Kratkovečna – odgovori glas tih kao šum trave i još tiši.
– Zašto tako čudno ime nosiš?
– Na zemlji ostajem samo jedan dan, samo jedan nepun dan.
– Kratkovečna! Kratkovečna! – razleže se dozivanje nad livadom i njih dve opaze kako se od reke bliži nekoliko brzih vilinih konjica.
– Kratkovečna! – vikali su opet oni. – Otac te poziva da se vratiš. Za nekoliko časaka treba da se obave zaruke između tebe i sina starešine vilinih konjica.
Na te reči došljakinja uzdrhta i sakri se što je dublje mogla u zevalicu, a bubamara raširi krila i ostade ispred cveta sve dok vilini konjici nisu otišli na drugi kraj livade. Za sve to vreme Kratkovečna je šaptala:
– Ne daj me! Ne daj me!
Bubamari, ili Crvenoj Kapljici, kako je nazva nežno biće izletelo iz vode koje ničemu na livadi nije znalo uobičajeno ime, sažali se na svoju štićenicu i zareče se da će biti uz nju dokle joj god bude potrebna.
– Zar vilin konjic za koga treba da se udaš nije lep? – upita Crvena Kapljica.
– Lep je, ali ja sam u snu pod vodom videla leptira zvanog Vodeni Cvet i zavolela ga. Njegov otac je starešina vodenih cvetova sa nekog udaljenog vira ove iste reke.
Crvena Kapljica je nije mogla iz to nekoliko reči dovoljno razumeti i ona joj opet podrobno objasni da je pre nego što je izletela na livadu, kao larva spavala tvrdim snom u pesku na dnu reke i čekala da joj krila porastu. Odmah posle njenog buđenja stigao je na vir starešina vodenih cvetova da je prosi za svoga sina, upravo onoga koga je pod vodom sanjala i kome je isto tako bilo određeno da na zemlji ne sastavi ni jedan dan. Kako je otac Vodenog Cveta tražio u miraz hiljadu mreža livadskih paukova od po hiljadu niti, i još toliko prozračnih mreža šumskih pauka, svaku sa po sto kapi rose, zatim hiljadu sedefastih školjki koje bi bile podvodne kolevčice njegovih unuka, vodenih cvetova, otac Kratkovečnin nije na to pristao i odluči da je uda za Vilina Konjica, kome nije trebalo davati miraza. A mala prozirna leptirica je htela da se uda samo za onoga koga je još kao larva usnila i zavolela. Još u snu joj se svidele njegove oči i trouglasta prozračna krila. Još i sad je kao u stvarnosti videla to sanjano veče pokraj vode pune sjaja kad je on grabi krilima i odnosi u svoj zavičaj.
Dok je ona tako pričala sa Crvenom Kapljicom, opet se načetilo puno livadskog sveta što se razilazio sa igranke. Svi su bili dirnuti njenom subinom i zaricali se, kao i bubamara, da će joj omogućiti željenu udaju, nabaviti svadbenu spremu, poslati glasnika Vodenom Cvetu, koji možda negde kraj svog vira očajava što im se očevi nisu sporazumeli. Svi su se uz to odmah dali na smišljanje plana kako da sve to izvedu i dobro je sakriju, da je očevi glasnici ni potera ne nađu.
Posle prilično dugog većanja prenesu je iz zevalice, gde je bilo prilično zagušljivo, u veseli zvončić i ostave opet Crvenu Kapljicu da je čuva, a sami pođu za drugim poslovima koje je za nju trebalo hitno svršavati.

RAČUNDŽIJA

Najednom su svi, koliko ih je na jutarnjoj igranci bilo, zavoleli Kratkovečnu. Njena sudbina ih je ražalostila. I oni koji su živeli samo mesec dana osetili su se daleko bogatiji vremenom – bilo je to ipak trideset puta više života nego u Kratkovečne, kojoj je priroda poklonila samo jedan jedini dan boravka na suncu. Svi su hteli da joj pomognu da bar to malo što živi provede srećno, da joj omoguće udaju za onoga koga voli. A da bi to mogli, trebalo je u vrlo kratkom roku obaviti mnogo poslova: naručiti svilene darove kod pauka umetnika, dospeti do Reke Sedefnih školjki i doneti kolevčice za buduću leptiričinu decu; trebalo je nabaviti hleb i piće za svadbu, stvoriti kočije za one koji mile a žele mladu da prate na njenom svadbenom letu; trebalo je smisliti plan za Kratkovečnino školovanje i izvesti ga; omogućiti joj da se upozna sa lepotama sveta koji je morala tako brzo napustiti.
Bio je jedan jedini stvor koji je mogao to sprovesti: kukac Račundžija, jako obdaren za matematiku. Obično se misli da su oni što znaju i vole račun neosetljiviji od umetnika, ali to nije istina – Račundžiju je više nego ikad takla sudbina nežne leptirice. Zato se i on sav toga dana stavio njoj na službu. Da bi posao brže išao i da bi se znalo koliko se vremena sme na što utrošiti, sav njen život je podelio na devedesetine, od kojih je svaka brojala petnaestak minuta, i odmah se dao na računanje koliko će tih devedesetina otići na pripremanje svadbe, koliko na školovanje i ostale stvari.
I pre je on, kud god je išao, samo računao. Kad padne veče, broji zvezde na nebu, točkove na Malim i Velikim Kolima, braću Vlašiće, slamke u Kumovoj Slami. Kad hoda livadom, broji na cvetovima čašične i krunične listiće. Broji stanovnike reke, šume, livade. Sračunava godine starosti ptica i koliko puta više žive jedne od drugih.
Čim je Kratkovečna stigla na Zaravan i čim je čuo da druge zore neće dočekati, bacio se na sračunavanje koliko ko na Zaravni ima život duži od njenog. I svaki novi račun ga je sve više čudio i izazivao sve više sažaljenja prema njenoj sudbini. Bilo je tu bića koja su živela po trideset, po trista i po tri hiljade puta duže nego ona. Naročito je život ptica bio mnogo duži od njenog, kako je pokazivao njegov račun. Prvi put je sad Račundžija, iako se bavio sračunavanjem svih vrsta, doznao da stvor od stvora može živeti po devetak hiljada puta duže, kao recimo ševa od Kratkovečne, ili trideset i šest hiljada puta kao orao. I sva ova saznanja su povećavala njegovu nežnost prema beloj leptirici došljakinji.
Ko zna koliko bi on tako sračunavao da ga kratkoća leptiričinog života nije primoravala da brzo radi. Zato je trenutno prekinuo ovaj svoj najomiljeniji posao i smesta postavio Kratkovečnoj staratelje, izabrane između ptica, kukaca i gmizavaca na Zaravni, od kojih tri najglavnija dobiše ime Tri Svata. Oni su bili glavni Račundžijini pomoćnici u ostvarenju zamišljenog plana. Doduše, sve živo na Zaravni taj dan je bilo posvetilo nežnoj došljakinji. Ptice su prestale da grade gnezda i trenutno zaboravile na svoje poletarce. Pčele se nisu rojile. Mravi su ostavili zidarske poslove u mravinjaku. Rovci su toga dana napustili svoje rudarske radove. Pčele su odmah ponudile da one preuzmu brigu oko pića za svatove. Obećale su da će za svakoga pripremiti čašicu nektara i veliku čašu medovine. Račundžija je odmah stao množiti, da proveri mogu li obećanje ispuniti:
– Deset duplji meda, koliko ih je na Zaravni, sa po dvadeset satova, to je dvesta. U svakom satu meda po hiljadu okaca, to je dvesta hiljada okaca. U svakom okcu po deset kapljica,6 to je deset puta po dvesta hiljada…
To Račundžija nije umeo da pomnoži, nedostajalo mu je članaka na nogama pomoću kojih je množio, a pismeno nije znao računati. Samo to nije ništa smetalo, već i dovde dokle je sračunao, uverio se da će pčele moći izvršiti obećanje.
Posle ovoga su najstariji popci javili da će oni spremiti hleb za svadbu.
– Koliko jedna hlebara može da primi hleba? – upita Račundžija, gotov da se da na posao.
– Sto dvadeset! – odgovorili su uglas popci.
– A koliko ih imate?
– Trideset.
Račundžija stade vešto ukrštati svoje nožice i govoriti:
– Sto dvadeset puta trideset jesu tri hiljade šest stotina. Da za svadbu bude dovoljno, treba deset puta hleba vaditi.
– Pre ćemo mi ispeći hleb nego što će darovi biti gotovi – primetili su malo uvređeno popci i pošli do svojih pepelišta.
Kad su livadski pauci javili da imaju gotovih stotinu mreža za darove i pauci krstaši dodali da će i u šumi biti isto toliko, Račundžija je odmah sabrao:
– Sto i sto su dvesta. A treba nam još osam stotina, znači četiri puta po toliko.
Rovci su se nudili da oprave putove. Zrikavci i cvrčci da sviraju za sve vreme svadbenog Kratkovečninog leta. Ptice su se nudile da prenose darove ili, ako se ko od svatova umori, da ga uzmu sebi na plećanca do vira gde stanuje Vodeni Cvet.
Dok su sve to izgovarali i objasnili, dok je Račundžija izdelio, izmnožio, isabirao, bilo je prošlo već četvrt časa, što bi značilo za ljudsku dužinu veka da je na većanje samo utrošeno blizu godinu dana. Tu se svi jako uplašiše da neće stići sve na vreme da posvršavaju, tim pre što još nisu bili ni otpočeli razgovor o kočijama, o prenosu sedefastih školjki, ni o Kratkovečninom školovanju. Zato još užurbanije nastave razgovor. Odluče da kočije za svadbu naruče kod buba svrdlara i surlaša, koje su bile neka vrsta stolara među insektima.
– Na većanje smo utrošili dve devedesetine života svoje štićenice – najednom uplašeno objavi Račundžija, koji nije nikako jeo ni pio otkako se Kratkovečna pojavila i otkako se počeo starati za nju, jer bi i na najbrži obed morao utrošiti bar pola devedesetine njenog života, a to bi značilo, mereno ljudskim merama, da bi na jelo utrošio pola godine.
Odmah iza ovoga on predloži tri stvari na koje svi pristanu: prvo da on svaki četvrt časa javlja koliko je još života Kratkovečnoj ostalo i tako pripremu oko svadbe užurbava, drugo, da svoju štićenicu dobro sakriju od Zlog Prosca i njegovog prijatelja Brzog Viteza i ostalih koji su želeli da se njome ožene, dok se ne pojavi onaj koga je ona izabrala, i, treće, da pošlju glasniku na vir preko deset livada sa vešću da Vodeni Cvet, kako je Kratkovečna zvala sina starešine na viru, može doći po nju kad sunce bude selo da se odmori u kruni velikog bresta na brdu, a to je čas kad će se navršiti skoro polovina dana.
Leptirice su često obilazile Kratkovečnu. Kratkokrili prizemni vetrovi su joj donosili mirise sa cele Zaravni. Zrikavci su joj svirali podoknice. Da ne bi bila nestrpljiva i mislila na Vodeni Cvet, pričali su joj bajke, koje su svojom dužinom odgovarale dužini njena života. A okolo su, samo da to ona ne primeti, postavili straže: najuži krug sačinjavale su ose, drugi, malo širi, bumbari, treći stršljeni, i četvrti, najširi, ptice.
Za to vreme, povučen u samoću, Račundžija je nastavio brigu o svojoj štićenici:
– Dvadeset četiri časa manje osam noćnih časova jesu šesnaest. Šesnaest puta četiri jesu šezdeset i četiri. Znači do zalaska sunčeva ima još samo pedesetak devedesetina Kratkovečnina života.
I on se dade u brige kako da do zalaska meseca Kratkovečna već bude nad virom Vodenog Cveta.

POBEĐENI VETAR UHODA

Bube su pripremu oko Kratkovečnine svadbe htele da sprovedu u potaji od Zlog Prosca, kako su nazvale onoga za koga je hteo njen otac nasilno da je uda. A da on to ne dozna, morale su se čuvati od vetra Doušnika i od nasrtljivih udvarača što su stali oko nje obletati čim se pojavila na livadi.
Taj vetar Doušnik bio je od rođenja uhoda. On je pamtio svaki šum i cvrkut kraj koga je prolazio i umeo je da čuje i mrave i ribe. Posle je to što bi prisluškujući doznao, ponavljao između gudura koje su po sto puta ponavljale celom svetu njegove reči. Dok su drugi vetrovi gazili šumno, dok si ih mogao čuti još iza brda, Doušnik je išao mačećim hodom, uzdržana daha. Čak ni vetrovi nisu voleli da ga sretnu. Čim ga izdaleka ugleda, potok utiša žubor; oni koji su se smejali načine ozbiljno lice, a koji su dotle bili ozbiljni stanu se bezrazložno smejati; koji su stajali krenu dalje, a koji su hodali zastanu dok on ne prođe, da ga ne bi imali za svojim leđima. Ko ima kućicu zatvori je čim on naiđe, ko ima praznik uplaši se da on ne svrati. Ima li ko veselje, boji se da ga on ne pokvari, ima li ko kakav bol, zatvori ga, da mu ga Doušnik ne oskrnavi.
Koliko li su se puta, ugledavši ga, izdaleka, leptiri na livadi, kao po zapovesti, svi učaurili, puževi uvukli u kućice, školjke se sklopile, ribe sišle na dno reke a popci zatvorili hlebarnice.
Upravo kad su prijatelji Kratkovečne dovršavali svoj dogovor i poslali leptirice da je čuvaju, kukac sa okom na potiljku opazi ga pre ostalih i dižući oprezno desnu prednju nožicu prema uhu, što je značilo na jeziku buba: „Eno Doušnika!“, javi da je vetar uhoda na pomolu. Ceo zbor istoga časa, kao po zapovesti, kleče i upre oči prema suncu moleći ga da ih spase opasnog prisluškivača. Molile su se ćutke, jer da je i stoti deo njihovog šapata čuo, Doušnik bi moga ostalo pogoditi. Poređane u polukružne redove i nepomične, ličile su na niske ćilibara, bisera i dukata. Kako se nisu smele osvrnuti da vide je li neprijatelj prošao, počela ih je hvatati vrtoglavica i suze im od svetlosti teći, pa su jedne sunce videle kao krupnu modru šljivu, dok se drugima činilo kao pomorandža, trećima odeveno u zelenu dolamu, a nekima se prikazivalo u ljubičastoj magli ili belo kao sneg na vrhu planine.
– Prošlo je sedam devedesetina Kratkovečninog života! – prvi se javi Račundžija i prekide jutarnji zanos na livadi.
On je u strahu da vreme zalud ne prolazi bio smeo s uma da je uhoda negde u blizini, a tih nekoliko njegovih reči bilo je dovoljno Doušniku. Odmah se povukao kao da neće da smeta molitvi, a u stvari je odjurio da ispita šta znače te neobične reči mnogonogog kukca čija je strast bila računanje. Bio je već smislio kako će dokučiti tajnu. Sa stene nad provalijom, odakle je obično razglašavao ono što je ko hteo da sakrije, reče nekoliko puta podražavajući Račundžijin glas:
– Prošlo je sedam devedesetina Kratkovečninog života!
Pri tom se povuče u žbun da vidi kakav će utisak učiniti ono što je rekao, hoće li ko nehotice rastumačiti ko je Kratkovečna i zašto Račundžija meri njen život. Kad odjek ponovi njegove reči, ču se sa raznih strana šume uzdah:
– Sirota Kratkovečna! Već sedam devedesetina, a nije još dobro ni odjutrilo!
Doušnik brzo sračuna da jedna devedesetina života te Kratkovečne ne može iznositi više od petnaestak minuta, kad ga je od jutros već toliko prošlo. Zatim zaključi da mora biti leptirica jer su one obično kratka veka. Da bi i ostalo doznao, oslovi zveri, ptice i insekte, ali su svi oni vešto izbegli razgovor sa njim. Uto iza njega neko reče tiše nego što bi rekla trava:
– Baš se sve protiv mene zaverilo…
Vetar uhoda se obazre i opazi belog leptira, sitnog i prozračnog. Bio je to Zli Prosac, onaj što ga je Kratkovečna odbila. Jedini on nije poznavao Doušnika, a i da jeste, opet bi ga oslovio, jer ko hoće da se osveti, gotov je da se služi i uhodama.
– Sve se protiv mene zaverilo – ponovi on poverljivo. – Sakrili su je negde u livadi i poslali glasnike Vodenom Cvetu, mom suparniku, da dođe po nju sa svatovima. Kako da je nađem, kako da je otmem, kako da glasnika sprečim da ne ode Vodenom Cvetu, i sve to dok se mesec ne pojavi.
– Ja ću ti je pronaći – reče uslužno vetar uhoda, uveren da je biće za kojim leptirak čezne Kratkovečna. – Ja letim brže od ptice i gazim tiše od puža.
Zli Prosac unapred, za nagradu, izdade vetru sve podvodne tajne, tajne peska na rečnom dnu i tajne rečnih školjki i riba i punoglavaca, vodenih kovitlaca i vodopada, a za Doušnika je nečija tajna bila skuplja od zlata i dragog kamenja. Pošto se dogovore gde će se opet naći, Zli Prosac ode da javi ocu da je stekao saveznika, a vetar se ušulja u duboku livadsku travu. Gazio je tiho, da ni maslačkov puhor nije krunio i osluškivao šta se priča među bubama i biljem. Međutim tu, među travama, najednom je nastala tišina kao pred oluju. Nijedna travka, nijedna buba da pomene Kratkovečnu. Pucajući od jeda, Doušnik je zavirivao u zenice belih rada, u srca minđušica, slušao smeh zvončića, ali ništa, pa ništa. Ili ga je livadski svet primećivao, ili se bio zaverio da leptiricu ne uzima u usta, kako se ne bi odao.
Šuljajući se tako, naiđe na buniku. Ona je toga dana imala groznicu od četrdeset stepeni i neprestano je buncala. Sad ili nikad, pomislio je uhoda i oslušnuo ne bližeći se mnogo, jer je mogao da čuje i iz velike daljine. „Ne boj se ništa!“, buncala je bolesna biljka, „oko tebe je trostruka straža. Koga ne opaze stršljeni, uješće ga ptice“. „Koga ptice ne opaze, uješće ga stršljeni!“, popravi je on već dobro raspoložen, jer nema veće slasti takvom stvoru nego da sazna ono što od njega kriješ. Zar mogu ptice opaziti nekoga ko je proziran i čuti nekoga ko gazi tiše od puža, šepurio se u sebi. Zar mogu stršljenovi ujedi škoditi nekome ko se ni koplja ne boji!
Mehovi u kojima je stajala njegova sujeta i osionost pri ovim mislima su se napeli kao jedra na oluji i podigli ga iznad livade tako visoko da se nikako nije mogao da vrati. Te mehove sa sujetom Doušnik je krio kao guja noge i ovo je bilo prvi put da se iznad Zaravni pokazao u takvom vidu. Imao ih je nekoliko, jer mu sva sujeta nije mogla stati u jedan ili dva, i bili su zelenkaste i sive boje, pa su se lako primećivali i činili kao svežanj balona otrgnut iz detinjih ruku. Takva nevolja mu se nije skoro dogodila. Pokušao je krilima kao veslima da savlada težnju zelenkastih mehura da se popnu pod oblake, hteo je da opet u času stane na čvrsto tle i uvuče se u travu i šiblje, da se skrije od radoznalih pogleda. Zar da se oda sad kad se približio cilju! Zar nešto što je celog života krio da pokaže na očigled tolikih očiju cveća i insekata.
I zbilja straža ga uskoro opazi i poznade.
– Eno ga! Eno ga, pun je zelenkastih zaušaka! Eno ga nosi maglu u mehovima da nas zaspe njome i zbuni, pa da nam ukrade Kratkovečnu!
U času se sjate oko njega stršljeni i ose i stanu mu zarivati žalce u one zelenkaste mehure. Bilo ih je tako mnogo i s takvom silinom su navalili, da je on, naglo splasnuvši, pao daleko od cveta gde se čuvala Kratkovečna. Ona je samo primetila negde iznad sebe neku buku i komešanje pa se odmah sve umirilo. Niko joj nije hteo reći šta se dogodilo, da je ne uplaši.
Upravo kad je vetar uhoda bio otkriven. Zli Prosac je pričao ocu kako je stekao saveznika, ni slutio nije da će Doušnik za nekoliko časaka ležati pobeđen i deset puta manji, ali, doduše, još pun namisli kako da omete bar glasnika, ako već nije mogao da ukrade Kratkovečnu.

POPCI HLEBARI

Nedaleko od Zaravni, kraj pastirske kolibe bile su gomilice pepela. Tu su popci imali svoje hlebarnice. Oni su bili svi istoga rasta, svi obučeni u mrke, do zemlje duge dolame, opasane vlaću trave, pa su ličili na kaluđere ili pitomce kakvog internata za kukce. Njine hlebarnice su bile dobro snabdevene posuđem i alatima. Za naćve su im služile suhe mahune graha koje su svakoga leta naprtnjacima oko pastirske kolibe skupljali. Brašno su pravili od semena graorica i maka i nisu ga mleli već tucali u stupama načinjenim od kapica suvog hrastovog žira. Hlebovi su im bili mali kao zrno graška, ali prema njihovom rastu to je bilo kao naš hleb od deset kila.
Mada su se bavili hlebarskim zanatom, za umetnost su imali mnogo više smisla nego neki stvorovi iz šume i livade koji su uobražavali da su veliki umetnici. Nije se retko desilo da je putnik, dok se na poljima spuštalo veče, radije slušao njihovu toplu i tihu pesmu nego slavujevo pevanje, i da su čobani ostavljali svirale kad bi se negde kraj njihovih koliba začuo glas popca.
Popci hlebari su obožavali sunce i svaku vatru i svetlost na ovome svetu. Oni su umeli da ugledaju svetlost i kroz maglu i u najvećoj udaljenosti. I ne samo da su je tražili i zapažali svuda oko sebe, već i kada bi zatvorili oči, videli bi u sebi raznobojne ognjeve što su ikad svetlili na zemlji i iznad nje: svetlucanje svitaca nad žitom i fosforasto sijanje panjeva, mesečevo jezero i usijani sunčev krater, kopljaste zrake belih i rumenih zvezda, vatrene poskoke munje što se često nad planinom igraju. Kad su bili bolesni, sanjali su vatre na čobanskim ognjištima, fenjere sovinih očiju, požare. A kad se noću otkriju i ozebu, sanjaju da su na blistavom januarskom celcu i da im se inje uhvatilo po odelu.
Njihov starešina, Popac Hlebar, bio je rođeni pesnik. Umeo je da gleda i u sebe i oko sebe. Umeo je i da ćuti dugo i zamišljeno, i da svu noć peva – i to uvek o nekim skrivenim, nenametljivim lepotama života, o domaćem ognjištu, o večernjoj tišini, o kratkovečnim svetlostima i zvucima, o svemu onome što brzo prolazi. Voleo je šum kiše, sunčane odbleske na vodi, miris pokisle zemlje. Niko u šumi, međutim, nije slutio o njegovom pesničkom daru, nije znao za svetla priviđenja iza njegovih očnih kapaka, jer se, kao i ostali popci, odevao jednostavno, kao vojnik ili seljak, a umetnici u šumi, kao i među ljudima, voleli su da se izdvoje odelom i ponašanjem. Neki su koračali na rukama, umesto da idu nogom; deklamovali kad treba obično da govore; držali glavu tako kao da večno mirišu oblake. Neki su išli s krupnim cvetovima u ruci, da bi se izdaleka videli; neki su pričali da sunce samo zbog njih sija i da kiša ne bi padala da oni ne vole zvuk kiše. Neki su se hvalili da se hrane mesečinom, a neki da im je jedino piće slavujeva pesma.
Jednom je Popac Hlebar izvadio hlebove iz peći i pokrio ih lišćem da se ne ohlade pa zaspao. Dok je tonuo u najčešći san svih popaca: kako po prostranom pustom pepelištu idu povorke popaca sa žiščicom u ruci, nešto je šušnulo i ugledao je kako Brzi Vitez, onaj pesnik što se hvalio da se hrani mesečinom, polako otvara vrata hlebarnice i kupi hlepčiće od makova zrna. Popac Hlebar se toliko iznenadio da je skočio s mesta, a Brzi Vitez je ispustio hlepčiće i uz metalni zvuk odleteo. Od toga dana Brzi Vitez je omrznuo Popca Hlebara i kad god bi o njemu govorio, glas bi mu postajao metalan kao i njegove pesme koje su imale neki ubojiti zvuk i završavale se uvek rečima: „Ja, pa ja!“
I njih dvojica su se našla među ostalim bubama na livadi kad se kraj potoka pojavila leptirica Kratkovečna. I zbog svoje neobične sudbine i zbog lepote, ona im se obojici svidela više nego sve leptirice što su ih dotle sretali na livadi; samo što je to svaki na svoj način pokazivao. Brzi Vitez je odmah stao da obleće oko nje u sve manjim krugovima i da joj deklamuje svoje pesme; a Popac Hlebar se nije usudio ni da joj priđe, smatrajući da joj se, onako skromno odeven i neizgledan, ne može svideti. On je vest da se Kratkovečna treba da uda za Vodeni Cvet čak sa desetog vira primio kao kakav zakon prirode koji se mora ispuniti.
Idući kući, sretao je bića manja, ružnija od nje, koja niti su doprinosila lepoti prirode, niti su joj, po njegovom bar mišljenju, bila od velike koristi, pa su ipak imala pravo da prožive na suncu bar nekoliko meseci, a ona, iako nežna i blaga i željna svetlosti, morala se tako brzo rastaviti sa radostima života. Dok je on bio u tim mislima, projuri deset glasnika trčuljaka vičući što ih grlo nosi:
– Objavljuje se utakmica za svadbenu pesmu leptirici Kratkovečnoj. Treba da bude gotova najdalje za tri časa. Uzdrhtala su srca svih šumskih i livadskih pesnika. Svaki je poželeo da se takmiči: neki da pokažu svoj dar, neki da učine radost nežnoj leptirici kojoj je dosuđen tako kratak život.
U Popcu Hlebaru su se i bez ovoga poziva stale stvarati pesme za Kratkovečnu. Istina, on nije znao kakve treba da budu svadbene pesme, niti je želeo da se takmiči, ali sama od sebe u njemu su se rađala osećanja bez kojih se lepa svadbena pesma nije dala stvoriti. Međutim, upravo u trenutku kad su prvi glasnici objavili utakmicu, došli su drugi u hlebarnice i naručili trideset šest hiljada hlebova za svadbu Kratkovečne. Bio je to dotle nezapamćen broj, a Popac Hlebar je bio starešina svih popaca i morao je da se brine i o ovome. Jedina sreća je bila što je on mogao i uz drugi posao da stvara pesme, jer ih nije s mukom izmišljao već su mu iz srca tekle.
Kad je narudžbina došla, popci u hlebarnicama nisu imali semena ni graorice ni maka, niti ikog drugog. Već nekoliko dana vetra nije bilo, a bez njega mali hlebari nisu mogli nakupiti semena ni za obične potrebe, a svaki propušteni minut u jednom danu bio je kao propuštenih nekoliko časova u ljudskom životu. Zato su i bez vetra krenuli u livadu, rešeni da prućem mlate seme ako vreme ostane i dalje mirno.
Od hlebarnica se krenula duga mrka reka i zašla u zelenu prašumu trave, gde su postojali samo uski puteljci mrava i bogazi zrikavaca i gundelja. Sa sobom su nosili vreće od suvih krunica lubenika. Od časa kad su trčuljci bili naručili hleb, pa dok popci nisu zašli u livadu, buba Račundžija, je već jednom objavila:
– Prošlo je deset devedesetina Kratkovečninog života!
Ona je to činila zato da opomene one što su se brinuli o svadbi kako trenuci njenog života brzo promiču. Otkako se pojavila na livadi bilo je prošlo dva i po časa, znači ostalo joj je samo još oko dvadeset. Zato su popci posle bubine opomene još više požurili. Na sreću i vetar je duhnuo i zatresao zrele čaure bilja. Seme se prosipalo na sve strane i vredni hlebari su prionuli na posao. Mirisala je metvica i neprosušena zemlja po bogazima i popci su uz rad razmišljali kako je to tužno što će leptirica tako kratko uživati u lepom sunčanom danu.
Račundžija je svakih četvrt časa javljao koliko je devedesetina prošlo, te popci nisu morali ni na sunce da dižu oči, kako bi posao što pre svršili. Kad je Račundžija treći put javio, jedan deo hlebara je već otišao sa punim vrećama da tuca seme pod velikim hrastom na proplanku.
Popac Hlebar je stalno bio uz njih i radio kao najobičniji radnik: kupio seme, tucao ga, razgrtao vreli pepeo i stavljao hlebove u njega; a u isto se vreme u njemu rađala pesma o lepoti Kratkovečne i kratkoći njena života. Te pesme su se rađale same od sebe, bez njegove želje da se takmiči, i baš zato su bile lepe i kao stvorene da se pevaju na njenoj svadbi. Sklopljenih očiju, sa svetlom slikom bele leptirice pred sobom, on je neprestano šaputao:
– Sunce, sijaj danas dokle god mesec ne izađe, beloj liptirici ovo je jedini dan života.
– Potoče, žubori danas najslađim svojim glasom, beloj leptirici je ovo jedini dan života.
– Cvetovi, mirišite danas što igda možete, beloj leptirici ovo je jedini dan života.
– Meseče, kad izgreješ, grej do jutra, beloj leptirici je ovo jedini dan života. Onda bi malo zaćutao pa bi se rađala nova pesma:
– Vetrovi, pričajte danas o dalekim krajevima, bela leptirica neće stići da ih vidi.
– Pauci, pletite joj svilene darove, bela leptirica neće stići da ih iscepa.
– Vodeni Cvete sa dalekog vira, požuri po belu leptiricu, kratko ćeš u njenoj lepoti uživati.
– Daleke livade, volite belu leptiricu kad tamo stigne, ovo je njoj jedini dan života.
Kada je otkucala dvadeset druga devedesetina, glasnici trčuljci su pozvali takmičare da se jave trojici kukaca što su se brinuli o svadbenim pripremama. Sa svih strana su učesnici pojurili i oni što sviraju u kljunove, i oni što udaraju u citre i drže violine u rukama, i oni što svoje pesme govore bez ikakve pratnje. Tri Svata su slušala i slušala, ali nijedna pesma da im se učini dostojna nežnosti leptiričine ni njene tužne, neobične sudbine. A nije im se još čekalo, jer je vreme odmicalo strahovito brzo.
Dok su Tri Svata razmišljala šta da čine, Popac Hlebar je razgrtao pepeo i tražio po njemu pečene hlebove kao što se traže krompiri u zemlji pa ih slagao u korpe pletene od suve trave i slame. Nije mu ni na um padalo da ide i kaže svoje pesme, jer je po prirodi bio povučen i jer je smatrao da nisu dovoljno lepe da uveličaju sjaj Kratkovečnine svadbe. Verovao je da će drugi mnogo lepše nešto smisliti.
Uto su trčuljci glasnici i po drugi put pozvali da se jave oni što žele da se takmiče. Kako se Popac Hlebar ponašao kao da ih ne čuje, njegov najbolji drug mu reče:
– Daj meni posao, a ti trči, kaži pesmu dok izbor nije završen!
Popac Hlebar se, međutim, ponašao kao da ni njega ne čuje. Srećom, njegov dug je, slušajući ga krišom kako recituje i uživajući, bio naučio napamet sve, i brzo pođe i ne pitajući za dozvolu, da on kaže svatima šta je skromni pesnik Hlebar smislio. Kad je dotrčao na mesto izbora, mnogo ptica, buba, leptira čekalo je da čuje rezultat. Brzi Vitez je oholo i metalno zujao, gotov da se naruga svakoj pesmi koja bude izabrana, ako to ne bude njegova. Upravo je najstariji Svat hteo da objavi da je u takmičenju pobedio slavuj sa stare bukve, a Popčev drug dotrča i stade onako zadihan govoriti.
– Sunce, sijaj danas dokle god mesec ne izađe, beloj leptirici je ovo jedini dan života…
Najednom sav skup zaćuta i skoro ne dišući sačeka kraj pesme. Kad recitator završi, svi radosno zazuje, zacvrkuću, počnu zrikati refren izrecitovane pesme: „Beloj leptirici je ovo jedini dan života“, čestitajući mu uspeh, tako da se Brzi Vitez nije usudio ništa da prigovara. Kad su okupljeni čuli da je pesmu smislio Popac Hlebar, mnogo se začude znajući ga onako smirenog i kao obuzetog jedino svojim zanatom, ali se ipak obraduju i pođu da ga traže. Neko mu je uz put uzabrao i poneo cvet, neko šačicu semena, neko novu vreću od lubenikove krunice, neko kapice žira. Uz put su pričali kako je čudno što se među popcima rodio bolji pesnik nego među slavujima.
Samo je Brzi Vitez bio pokunjen i smišljao kako će mu i čime ovu slavu pomračiti.

SVADBENI DAROVI

Malo pre nego što će glasnici objaviti utakmicu za svadbene darove, paučak Tkač, neobično obdaren i pitom umetnik, nihao se u mreži između dve grane nad potokom. Posmatrao je celo jutro srebrne kolutove na vodi i očaran njima uplitao u mrežu šaru koja je predstavljala igru tih vodenih kolutića. Sa te visine zemlja se paučku činila drukčija nego mravima i ostalim insektima vezanim za tle. Livada mu je ličila na zeleno more kojim plove bela i ljubičasta jedra i u kome se ogledaju sunce i zvezde. S vremena na vreme bi se na žici strmoglavce spuštao čak do rečne obale. Učini tako nekoliko puta pa, kad sustane, opet se zakači o mrežu i posmatra ribe u potoku što za bubama isplivavaju do površine. Kad se nečeg uplaše i počnu jurišati u svim pravcima. Tkaču se čini da, onako prozračne, proleću jedna kroz drugu.
Dok je on tako uživao u svom delu i svetu oko sebe, začuju se glasnici trčuljci gde objavljuju utakmicu za najlepši venčani duvak Kratkovečnoj koji nije smeo imati više od dvadesetak niti i za svadbene rupce i ogrtače, koji su morali biti gusti, pleteni od po hiljadu vlakana. Tkač s početka nije hteo da se takmiči. Prvo zato što je bio bojažljiv, drugo što je smatrao da nema lepote koja je svakome lepa i da je nema koja će pobediti sve svoje neprijatelje: zavist, sujetu, koristoljublje i zabludu.
U tom trenutku rano sunce se pope u visinu njegove mreže i Tkaču se učini da ga je njome zarobio pa mu to povrati polet i volju za rad. Srce mu je bilo toliko puno da je osećao da će moći iz njega ispresti u toku jednoga časa i tri venčana duvaka. Izabrao je opet granu kraj reke i stao postavljati osnovu od svetlih niti zategnutih kao žice na violini. Bila mu je želja da izatka tkivo tanje nego Kratkovečnina krila, koja je prvo na njoj opazio kad je stigla na igranku. Kroz njih se, kao kroz mreže šumskih pauka,7 moglo gledati u nebo i reku, isto su se tako i u njima videle zvezdaste svilene niti, i isto tako je s malo njih bilo stvoreno veliko umetničko delo. Zato se i njemu, kao i svima nežnijim insektima na Zaravni, bela leptirica svidela. Kako će biti radosna, mislio je, kad spazi da joj je u duvak upleo šare s krila vodenih cvetova, a nije potrošio više od dvadeset žica.
I ostali pauci su se užurbali. Neki su imali već gotovih mreža, ali su po njima sad vezli srebrne zvezde slične pahuljicama, bele sitne pčele i bobice. Neki su pregledali šare sa leptirskih krila, sa kotura na vodi. Livadski pauci su imali toliko napletenih mreža i ni u jednoj nije bilo manje od hiljadu vlakanca i mnogi su samo čekali da Barjaktari prođu i odaberu one koje im se sviđaju.
Barjaktarima su se zvali pauci koji su se bavili ocenjivanjem lepote umetničkih dela u šumi. Na mestu gde kičmenjacima stoji srce, oni su imali spravicu koja bi na svaku boju, zvuk, pametnu ili glupu reč zatreperila kao kakva prozračna krilca. Kad im je prijatno ono što doživljuju, kad se dive nečemu, sprava u njima se otvara i treperi kao jasikin list; a kad su nezadovoljni, kad im se što ne sviđa, ona se sklapa. Za ocenjivačima su išle u gomilama bube, zverčice i ptice koje su im odobravale, pa su zbog toga valjda i bili nazvani Barjaktarima. Bube su strepele od njih jer su bili podeljeni u dve zavađene grupe. Kad bi Barjaktar s leve obale naišao na desnoj paukovu mrežu, mravinjak ili sat meda, oglasio bi da ne valjaju, a nisu nepristrasniji bili ni oni sa desne obale.
Barjaktari su se uskoro i pojavili i našli šumu na Zaravni kao uhvaćenu i srebrne nežne mrežice. Kad su stigli do mreža paučka Tkača, radosno su zastali: spravice u njinim srcima za merenje lepote uzbuđeno raširiše kazaljke. Roj navijača što ih je pratio oživi i uskoleba se. Pčela zazuja:
– Pauk Tkač je ulovio sunce u svoju mrežu!
Slavuj zapeva:
– Pauk Tkač ima žicu jasnu kao glas pevačice!
Gavran se javi dubokim basom:
– Njegovo srce neće biti još dugo i dugo iscrpljeno!
Mreža određena za duvak svima im se najviše svidela. Kroz nju se videlo nebo iseckano u sićušne krugove, trougle i trapeze, a bila je poprskana bobicama nalik na snežne pahuljice. Tad najstariji Barjaktar zaključi pohvale rečima:
– Tkačev duvak za Kratkovečnu liči na najnežniju vilinu kosicu. Samo kako da ga skinemo a da rosu s njega ne skrunimo.
Tkač od radosti sav pretrnu, a naročito zato što je Barjaktar, koji ga je pohvalio, živeo na drugoj obali i nije imao običaj da hvali umetnike sa suprotne strane reke. Prvo je poželeo da nijedna mreža ne bude tako pohvaljena, ali, kako je bio pravičan, odmah ga je bilo stid takve želje. Pčele su, međutim, pokušale da skinu mrežu a da nijednu kap rose ne odrone. Prihvativši je nožicama, u vodoravnom su je položaju ponele kud im je bilo rečeno. Svi su ih netremice pratili pogledom, zadivljeni kako ravnomerno lete. Kad su zamakle iza zavijutka održavši svu rosu u tako retkoj tkanini i kad se otud čulo kako ih najstariji Svat hvali zbog takve veštine. Tkač odahnu. Da bi smirio veliku radost, spusti se žicom u travu do livadskih pauka na razgovor. Dole, ispod hajdučice, pevao je zrikavac: „Milo mi je što zričem! Milo mi je što zričem!“ I tako bez prestanka. Tkač ga pogleda malo bolje i poznade u njemu zrikavca što je na utakmici za svadbenu pesmu propao. Najpre se začudi kako neko može biti veseo i kad ne uspe; ali kad bolje promisli, morade priznati da je i njemu veća radost bila dok je mrežu pleo negoli posle kad su je pohvalili i izabrali. Bio je mlad i na svakom koraku sticao iskustvo.
Gore u granju svaki čas se čula presuda Barjaktara ili njihovih navijača. Barjakatar, njegov sused, je za nečiji rad rekao:
– Žice su grubo predene. Ovo je užar, a ne pauk!
Njegovi navijači su kao po zapovesti pokude prihvatili. Kos je ljutito zviznuo:
– Ovo je zamka za hvatanje plena, a ne svadbeni dar!
Neki bumbar prihvati:
– Ovaj nije umeo da opiše krugove!
Nekome bi zamerili da je mreža premala, nekom da je suviše velika, nekom da je odveć retko pletena; ali darova je toliko trebalo da su morali uzimati i mreže kojima su ponešto zamerali.
Međutim se pojavila nevolja koje se nisu mogli ubojati: nisu sve pčele znale onako vešto da lete kao one što su odnele Tkačeve darove za kratkovečnu. Iz mnogih mreža rosa se odronila čim su ih nosačice poskidale s grana i ponele. Dok su zbog toga stajali zabrinuti, neka bubica, ne veća od makovog zrna, predloži da se mreže ne pomeraju i da se tek kad svatovi naiđu, skidaju s grana i daju njima u ruke. Svi ovaj predlog odmah usvoje i pošlju glasnike Trojici Svata da ih izveste o ovoj odluci.
Red je bio došao na mreže livadskih pauka i Barjaktari krenu tamo, praćeni navijačima. Odmah na ulazu na livadu zastanu zadivljeno: u jednom samo kutu bilo je nekoliko stotina mrežica i svaka je bila prepuna rose što se na suncu blistala. Gusto pletene i izvešane o strukove trave ličile su na mreže za ljuljanje livadskog sveta i na svilene torbice pune dragog kamenja.
Napravivši izbor, i njih ostave tako izvešane dok svati ne naiđu, mada se rosa u njima lakše čuvala.
Dok su Tri Svata, navijači i Barjaktari svršavali ove poslove, Tkač je pleo novu mrežu, čardak za sebe, trudeći se da i ona bude nalik na prozirna kratkovečnina krila. Davao je pritom reč sebi da će uvek, i kad kratkovečne više ne bude bilo, plesti samo takve mreže da mu sećanje na nju ne bi izbledelo. Oko njega su leteli i zujali razni insekti: lepi i ružni, dobri i zli, i svi su oni živeli bar po mesec dana, a njoj sudbina nije dodelila ni jedan jedini pun letnji dan. Tkač ih sve skoro neprijateljski odmeri, kao da su oni krivi što su bili bolje sreće. Kako je, međutim, bio blag, on sa ovih osećanja brzo pređe na snove o tome kako će leptirica biti lepa pod duvakom koji je on ispleo kad Vodeni Cvet dođe sa svatovima po nju. Video je u tim snovima sebe kako je prati sa čardaka pogledom punim suza, i kako se ona osvrće i maše mu rupčićem izatkanim dole na livadi.

DUGIN MOST

Od svih zahteva što ih je postavio otac Vodenog Cveta proseći mu Kratkovečnu, najteži je bio za njene staratelje nabavka sedefnih školjki, kolevčica budućeg Kratkovečninog poroda. Lako je bilo nabaviti prozirni venčani duvak od dvadeset niti kod tolikih pauka u šumi i još lakše stvoriti svatovske dolame od najmanje hiljadu vlakana kod tolikih livadskih pauka. Ni hleb za svadbu nije bio velika briga kod popaca hlebara. Ni smišljanje svadbene pesme ih nije plašilo kod tolikih svirači i pevača u šumi i na livadi. Reka sedefnih školjki nalazila se , međutim, iza neprohodnih planina na čijim uvalama su se uvek kovitlali tako gusti oblaci da su i ptice tuda leteći uvek zalutale. Tri Svata od te prepreke su se gotovo razbolela: do mesta gde su se školjke nalazile, pešaku bi trebalo planinama pet dana, a ptici možda od jutra do mraka i kad bi mogla kroz maglu da se probije – a Kratkovečnin ceo život se sastojao od jednog nepunog dana. Kad školjke da se donesu, kad svadba da se obavi, kad Kratkovečna da izvrši svoje životne zadatke! Zar zbilja nisu u mogućnosti da svojoj štićenici stvore sreću?
Dok su oni tako zbunjeni i bespomoćni posmatrali jedan drugog, uzdahnu njihov savetnik, crni tvrdokrilac:
– Da hoće kojom srećom da padne kiša! Svi su ga pogledali kao neosetljivka ili glupog šaljivčinu, a najstariji Svat primeti prekorno:
– Da joj jedini dan života prođe u kiši i oblacima!
Crni tvrdokrilac, međutim, ponovi uporno:
– Da hoće da padne kiša, nagla letnja plamenjača, i da nam sa Suncem digne most do Reke sedefnih školjki!
– Slab je to most – primeti najstariji Svat – on se brzo ruši.
– To nam je jedina mogućnost – opet će crna buba.
I Tri Svata su najzad morala priznati da je to jedina mogućnost, te pozovu sve živo na Zaravni da dođe na molitvu gospodaru svih ognjeva da pripekom izazove pljusak i digne dugu. To je značilo hvatanje za slamku, ali su ipak svi prihvatili. Mnogo puta je Sunce njine želje ispunilo pa su se nadali da će i sada.
Brzo se sve što je milelo, letelo i skakutalo iskupilo oko Trojice Svata.
Smilova se i Sunce na Kratkovečnu. Ako joj je suđeno da njegovu putanju nebom vidi samo jednom, neka se bar za to vreme nauživa radosti ovoga života, mislilo je ono. Podići će dugin most lepši i veći nego ikoji dosad i podržati ga dugo na nebu, neka Kratkovečna ne ode sa ovoga sveta ne videći jedno od njegovih najlepših svetlosnih čuda i neka se njime donese ono što će joj život ulepšati. Podići će ga sad odmah, uz to će s reke na livadu baciti jato svetlih leptirova i prostreće maticom zlatnu prostirku: pa će rosu na livadi pretvoriti u drago kamenje i zelenilo šuma će učiniti još zelenijim, a rumen cveća još rumenijim. Iz bilja i zemlje izmamiće najslađe mirise, da Kratkovečna ne ode sa Zaravni ne upoznavši sve blagodeti koje Sunce zemlji daruje. Dok je tako razmišljalo, ono se toliko uzbudilo i zagrejalo da je vrlo lako i brzo izazvalo pripeku te već posle nekoliko časaka pade pljusak i javi se divna jasna duga od Zaravni preko planina i jaruga do Reke sedefnih školjki.
Sve je to teklo munjevitom brzinom, kao i sam Kratkovečnin život, a između stanovnika Zaravni javljali se junaci koji su želeli da krenu tim mostom kojim dotle bića sa zemlje nisu išla. Bilo je među njima čak i puževa i drugih sličnih stvorova što puze, mile ili gmižu. Njima su Svati dali druge dužnosti a po školjke poslaše trčuljke kao najbrže i najlakše. Jata ptica pođu za njima da ih prate dokle god se može dalje u dužinu i visinu i da ih sačekaju kad se sa teretom budu vratili te im pomognu nositi. U tom trenutku je Račundžija javio:
– Prošlo je deset devedesetina Kratkovečnina života!
I stotine trčuljaka je krenulo. Išli su tako brzo i tako su uplitali nožicama da se činilo da ih imaju i više nego što su ih imali. Svi koji su ostali na Zaravni netremice su pratili pogledom njihov hod, strepeći da duga ne počne bledeti i da požrtvovani junaci ne izginu strmoglaviv se sa takve visine. Sunce je, međutim, stalno održavalo pripeku i krupna plamenjača je stalno prskala Zaravan.
Kako je most imao sedam koloseka, jedni putnici su se stali peti modrim, drugi zelenim, treći žutim, a ostali narandžastim, crvenim, ljubičastim i zelenomodrim. Kad bi im oči zasenile od gledanja u jednu boju, menjali su se: oni sa modre staze su prelazili na zelenu, sa crvene na narandžastu i tako redom. Ponekad bi bacili pogled dole na poljanu gde su drugi stanovnici Zaravni ostali, ali ih više nisu mogli sagledati. Neki nisu ni smeli gledati ponor pod sobom, bojeći se da ne izgube ravnotežu. Negde pri vrhu duginog luka zapahnu ih hladan vazduh i krajičkom oka opaziše da su blizu nekog vodopada što dolazi sa glečera. Puno sitnih duga, pravih igračaka prema onoj kojom su stupali, lebdelo je iznad vodopada; ali oni nisu imali vremena da uživaju u tome prizoru. Hitalo im se da čas pre stignu kuda su naumili. Sad su već svi bili zadihani i trčali otvorenih usta. Bili su na samom vrhu mosta kad u strahu spaze da on bledi. Prvo je počelo nestajati prelaznih boja i putnici koji su njima išli osete neobičnu vrtoglavicu. Šta će biti ako staze pod njima nestane? Časom im bi žao livade na kojoj su se rodili, drugova, igračaka – zrnaca šarenog peska, jelenkovih rogova, slamki što su im služile kao svirale, šišarki na kojima su se klackali.
– Brže, brže! – vikali su jedan drugom zabacujući noge u trku toliko da su se njima po turu udarali.
Najednom se duga stade naglo spuštati. Silazili su u rečnu dolinu brzo kao da su se spuštali smučkama po snegu i čim su stali na zemlju, duge je nestalo. Trčuljci se razbegnu po dolini da je bolje razgledaju. Sredinom je tekla Reka Sedefnog Sjaja, a ono što im se kad su se s mosta spustili činilo kao smetovi peska, bile su sićušne školjkice. U nekima je preovlađivala crvena, u nekima zelena, ljubičasta ili srebrnasta boja. Mali radnici su ih odmah stali skupljati u vrećice od cvetnih sasušenih kruna. nisu ni osećali kako vreme brzo teče, toliko su te školjke bile lepe i toliko je taj posao bio zanimljiv.
Tamo negde iza planine Račundžija je zacelo merio vreme i javljao ga radnicima i takmičarima, ali se njegov glas u sedefnoj dolini nije čuo. Upravo kad su počeli o ovome misliti i razgovarati, bojeći se da ne ostanu duže nego što se smelo. Sunce im opet diže most. Ponovo, kao kad su išli prema Reci, koračali su prvo stazom jedne boje pa kad im oči zasene, prelazili na drugu. Negde ispod vrha dočekale su ih ptice, one iste što su ih pratile, i glas Račundžijin:
Prošlo je sedamnaest devedesetina kratkovečnina života!
– Sedamnaest devedesetina! – prepadnu se putnici pa požure opet prema Zaravni.
Neke koji su bili iznemogli ponele su ptice u kljunovima, a mnogima su uzele teret što je, ma kako lak bio, postepeno otežavao. Let su udesile prema njihovom hodu, da bi u isti čas stigli svi.
Već se videla šuma i livada na Zaravni, već se presijavala reka, već se most, kako su se bližili zemlji, sužavao: nestajalo je opet jedne po jedne stazice, dok nije ostala samo jedna kojom su se svi na zemlju spustili.
A dole, za vreme njihova odsustva, mnogo se štošta dogodilo.

KRATKOVEČNINO ŠKOLOVANJE

Mada je imala da živi samo nepun dan, Kratkovečna je morala svršiti malu leptirsku školu. Za upravitelja ove školice s jednim đakom i koja nije smela trajati duže od sat i po, bio je određen Račundžija. On joj je za predmete odabrao prirodopis, fiziku, muziku i račun, a za učionicu odredio malu kolibicu u spletu ivanjske trave. Tu su odmah bili doneti piljci i štapići za računanje, muzički instrumenti, male tablice od škriljca, zatim primerci insekata i bilja u Zaravni.
Kratkovečna se mnogo bojala škole i zadrhtala je kad se pojavila učiteljica prirodopisa, gusenica u svetložutoj haljini ukrašenoj plavim đinđuvama; ali se vrlo brzo oslobodila i već posle prvog časa bolje od ikakvog đačića stala razlikovati mrave od trčuljka3 , moljce od sviloprelja, detelinu od maslačka. Kako je bila mala,4 brzo se umarala, pa su se svaki čas smenjivali časovi i odmori. Učiteljica je bila stara i iskusna, pa joj je u majušnim bajkama držala predavanja. Čim ona završi jednu bajčicu, učenica rekne:
– Pričaj još!
– Nosila neka pčela u torbi cvetni prah, pa se umori i padne na neki cvet6 a cvetni prah se prospe u njega. Posle se u tom cvetu zemetnu semenke slatke kao med.
– Šta je dalje bilo?
– Ništa, time se bajka svršava.
– Pričaj još!
– Izletela dva vodena cveta iz reke pa se, zagrljena, vinula čak nad šumsko granje. A kad su se umorila, pala su u vir i potonula u njemu.
– Šta je dalje bilo?
– Ništa, time se bajka svršava.
– Pričaj još!
– Bila jednom neka sedefasta kolevčica u reci pa ju je ljuškao, ljuškao mali punoglavac. Jednom naiđe bujica i odnese sedefastu kolevčicu, a punoglavac je plakao za njom i kad je do žapca dorastao.
– Pričaj još?
– Bela leptirica, ćerka vilinog konjica, umirući na površini vira, snela je jaja iz kojih su se izlegle nove leptirice, iste kao majka, koje su, isto tako umirući na vodi, snele jaja iz kojih su izletele njine kćeri.
– Šta je dalje bilo?
– Od pamtiveka pa do kraja sve je tako bilo i tako će biti. One bi možda još pričale da Račundžija ne objavi da je čas prošao.
Odredio joj je samo minut odmora, ali je to za nju bilo toliko kao da đaci imaju ceo raspust. Loptala se najpre zrncem graorice, zatim preskakala uže ispredeno od paučine, kao sve devojčice na školskim dvorištima.
Odmor joj je prekinuo učitelj fizike, smešan čičica kukac, čiji se nos produživao u kljun, u krutom zelenocrvenom oklopu, nalik na kakvu kutiju za pera. Nosio je na dlanu pažljivo, pažljivo, kao da nosi prepunu čašu vode, kaplju rose.
Kako se pojavi, zapovedi učenici:
– Pogledaj kroz ovu kapljicu u sunce!
Ona nije znala da se učitelju ne sme protivurečiti pa odvrati bezazleno:
– Više volim da gledam ovako, neću kroz kapljicu.
„Šta da učiniš tako nezrelom stvoru, pomisli fizičar, koji na zemlji neće sastaviti ni dvadeset časova!“ Kada je ipak nagovori da pogleda, ona uzviknu:
– Kako je divno! Pred očima mi trepere tračice raznih boja. Joj, što je lepa ova crvena! Sav srećan, učitelj joj objasni da je to duga i htede zatim da joj pokaže prelamanje svetlosti u vodi i kako se pomoću sjajnog predmeta bacaju sunčani odsjaji, ali nije mogao više da je odvoji od rose. Zalud su tu stajale stvari potrebne za opite: pločica liskuna i voda u orahovoj ljusci. Razgovor im je prekinula krupna kiša, zbog koje se Kratkovečna povukla duboko u čašicu cveta. Odmah zatim pojavila se duga, veliki šaren most prebačen od Zaravni do Reke sedefastih školjki.
– Gle, to je majka onih tračica što sam ih videla u rosi! – uzviknu ona radosno provirivši iz cveta.
„Ti joj predaješ fiziku, a ona veli: majka“, gunđao je fizičar sebi pod nos. Tad ugledaju kako se sav onaj narod trčuljaka penje uz dugu i čičica kukac morade prekinuti čas, jer je leptirica sad samo posmatrala divni prizor kako se putnici pentraju uz raznobojne stazice. Prestala je posmatrati tek kad je duga stala bledeti i mali trkači zašli s druge strane njenog luka, koji se spuštao prema Reci.
– Nastaje čas muzike, i to bez odmora! – objavi upravitelj. Iz trave je odnekud iskočio čitav orkestar učitelja: komarac, zrikavac, popac, stršljen, žaba gatalinka. Kako su iskočili, tako su počeli čas. Hteli su najpre da ja nauče razlikovati soprane od altova, tenore od baritona i basa, ali im nije pošlo za rukom. Leptirica je za krave govorila da muču u sopranu, za slavuje da pevaju basom, za komarce da zuje altom. Gatalinka se toliko na to smejala da posle nikako nije mogla da zatvori usta, te je ceo orkestar morao pomagati da sklopi vilice; a komarac se toliko kikotao da mu se glas prekinuo pa su ga morali kao končić zavezivati. Kako je i na drugom času tvrdila da vrapci cvrkuću basom, a gavrani gaču sopranom, učitelji su digli ruke od teorije i priredili joj nekoliko koncerata, da joj tako rastumače i omile muziku. Niz bubica je sviralo na klavir, to jest, bezbrojnim nožicama skladno lupkalo u zrnca biljurnog peska, druge su duvale u trube, udarale u citre i svirale na violini.
Dok je bila na časovima, dve plave pčele su joj vezale ljuljašku od viline kose za dva stabaoca hajdučke trave i čim je sa muzikom bila gotova, stave je na nju i zaljuljaju iz sve snage. Njoj se mutilo u glavi, ali je tražila da je uzbacuju sve više. Bila je tu u blizini i divna bublja vrteška, načinjena na visokoj ljubičastoj boci, opet pomoću vrpci pletenih od viline kose. Ko nije hteo da ga oštra biljka bode, morao se smelo uzbacivati. Kako se u Kratkovečnoj mešala još sa odraslom devojkom devojčica, što voli igru, morali su je voditi na vrtešku među zajapurene bubamare, zlatice, gundelje i trčuljke. Njeni zaštitnici su mislili da nikad nije dosta radosti onome kome je sudbina dodelila tako kratak vek.
Na izgled neobično strog, Račundžija je bio blag učitelj. Gimanstičeći svoje noge-palice razmišljao je: „Dosta će joj biti da zna izbrojati krilca na ramenima, oči u glavi, krunične listove; za nju je to kao da đaci broje do milion“.
– Koliko sunaca ima na nebu? – bilo je prvo pitanje.
– Jedno.
Učitelj je bio ushićen. Ni on, naravno, nije znao astronomiju ni to da sunce koje nas greje nije jedino. Kad je učenica lako pogodila i koliko očiju ima u glavi i krila na ramenima, iznenada upita:
– Koliko dana ima u godini?
– Jedan – opet odgovori učenica.
– Tako je! – tužno odobri učitelj pomislivši: „Sirota mala! Živi samo nepun dan na ovome svetu i što da mori mozak pamteći broj onih koje neće nikad ugledati.“
Pošto su izbrojali listove deteline, tačkice na bubamarinom kaputu, đinđuve na haljini učiteljice prirodopisa, obližnje žbunje, Račundžija povede Kratkovečnu u malu šetnju po stazama između trava, da joj pokaže koliko-toliko svet u koji je samo nakratko došla.
Kad su se vratili opet ljubičastom čardačiću, ostali učitelji joj predadu svedočanstvo o završenom školovanju, tabličicu od liskuna na kojoj su drugim, tvrđim, kamenom bile ispisane ocene. Iz velike ljubavi, iz svakog predmeta su joj dali ne prosto pet već pet stotina pedeset i pet – 555.

KRATKOVEČNINO STRAŠNO OTKRIĆE

Pošto su se učitelji razišli, Kratkovečna stade sa čardaka posmatrati okolinu. Pažnju joj privukoše leptiri i pčele koji su se zavlačili u krunice cvetova, izlazili otud i ponovo ulazili u nove. Ona je ovo u početku smatrala igrom i pokušavala da joj dokuči pravila. Uto u gustom spletu trave ugleda bubu bogomoljku. Prvo se pojavi njena trouglasta glava buljavih očiju, pa ruke duže od celog tela, najzad se ukaza sva, utegnuta u mrku reklu, sukanja dugih kao u kaluđerice. Kako se kroz travu probijala, tako je gutala sitne kukce što ih je na putu nailazila. Leptirica se povuče u cvet bojeći se da to čudno stvorenje ne strpa i nju u usta. Pošto je bila određena da sav svoj život pod suncem provede samo u vazduhu, mirisima i ljubavi, nije znala za glad i žeđ, pa je i ovo smatrala za neku neobičnu i strašnu igru. Tad u susret rukatoj proždrljivoj bubi naiđe ista takva i poče među njima rvanje. Stale su jedna drugu ujedati za noge, za ruke, dok jača slabiju ne proguta. Ovo je toliko uplaši i ožalosti da pobeže u unutrašnjost svog čardačića, ali i do tamo dopre glas nekih dveju buba koje u trku zanjihaše okolnu travu:
– Gladna sam kao bogomoljka. Pođimo što dublje u livadu da lovimo.
I druga izjavi da je mrtva od gladi pa se zatim njihov razgovor pomeša sa šumom trave.
Dok se ona čudila šta je glad kad se od nje može umreti, i kako se to smrt od nje sprečava trpanjem u usta drugih stvorova, nedaleko od nje su stanovnici Zaravni spremali njoj svečan ručak. Bube snabdevene oštrim sekutićima odsecale su široko lipovo lišće, a bube pletilje ga povezivale u veliki zelen stolnjak. Kad je bio gotov, prostrle su ga na travu i svako je stao donositi ono što ima i čime se sam hrani. Bilo je tu lešnika, oraha, kukuruza, kupusa, zelja, semenja, meda, cvetnog praha, rose u čašicama od žira. I svugde je bilo razbacano cveće snažnog mirisa.
– Celu jednu devedesetinu Kratkovečnina života ste utrošili samo na postavljanje – razvika se Račundžija hramucajući oko stola. – Koliko li će tek trebati dok se gozba završi! Beli leptiri, idite je dovedite!
Kad su je doveli, Račundžija je zamoli da se spusti na mesto za nju određeno, a i ovi ostali da zauzimaju svoja mesta. Posle ovoga su se svi okrenuli suncu i počeli mu se moliti poznatom prazničnom molitvom:
– Gospodaru svih vatara, grej dok ručamo, da bude lepše i veselije!
– Gospodaru svih vatara, učini da plodovi uvek sazru i da budu slatki, da rose odu pod oblake, da se oblaci stoče u plahe kiše, da kiše steku u bistre izvore!
– Gospodaru svih vatara, stražari dok ručamo, da ne naiđu neprijatelji i uhode, da našem gostu u miru prođe ovaj čas!
Onda su dve leptirice, žuta s desne strane a crvena s leve, rekle:
– Služi se! Pred tobom su najukusnija jela što smo ih imali na Zaravni. Tako su rekle i čekale kao i ostali da ona prva počne, ali Kratkovečna nije znala šta treba da čini, iako je želela da im ugodi, iako je znala da su sve to priredili zbog nje. Utom na kraju stola ugleda bogomoljku, koja nije čekala na gosta, već je krišom nešto trpala u usta. Dosetivši se da se to isto od nje očekuje, mala leptirica što je živela samo od sunca, vazduha i ljubavi uplaši se i zasuzi.
– Ja ne znam kako se to radi – primeti bojažljivo.
Misleći da se plaši hoće li se za stolom ponašati kako je uobičajeno na Zaravni, Račundžija, da bi je oslobodio, nožicama što su mu služile i za računanje, strpa nekog mrtvog kukca u usta. Tako učiniše i svi njeni dobri zaštitnici i prijatelji, i Tri Svata, i pauci, i ptice, a zečevi navale na zelen i plodove na stolu.
Ona u čudu upita:
– Zašto to da činim? Zašto to činite?
Svi su je zadivljeno pogledali. Jedan od Trojice Svata blago primeti, još se ne snalazeći otkud ovakvo njeno čudno ponašanje:
– Zar nisi gladna?
Kratkovečna kao da se doseti o čemu je reč, odgovori:
– Ja sam gladna samo sunca i vazduha i želim da Vodeni Cvet što pre dođe.
– Od sunca i vazduha se ne može živeti – primeti Drugi Svat. – Ko hoće da živi mora i da jede, ma i ne osećao glad.
Još neko za stolom primeti:
– Počni samo jesti, volja će ti za jelo već doći.
Bubamara im tad dade znak da ručaju ne obraćajući pažnje na ljubimicu Zaravni, jer je mislila da su je pitanjima zbunili. U času se začu krckanje oraha i lešnika, komljenje kukuruza, srkanje, kljuckanje, šuškanje. Svak se pravio da ne vidi gošću, u nadi da će najzad i ona početi ručati. Kad su je, međutim, opet pogledali, jelo pred njom je stajalo još nedirnuto, a ona ih je gledala kao i u početku začuđeno.
– Jesi li bar kad jela meda? – pitali su je.
Ona je već znala šta znači reč jesti i odgovori:
– Nisam i ne jede mi se.
– Jesi li ikad pila vode?
– Nisam i ne pije mi se.
Najzad su svi pojmili da je Kratkovečnu priroda stvorila takvom da ne oseća potrebu za jelom i pićem. Ne samo što joj je odredila tako kratak život, već je lišila osobine koju su svi širom Zaravni imali. Shvativši to, najednom su i oni što su se još gostili prestali piti i jesti i zamislili se. Najednom su je počeli još više žaliti. Pčela kraj pčele je zujala začuđeno i uzbuđeno:
– Nikad nije okusila kaplje meda!
Ptica kraj ptice je cvrkutala:
– Nikad nije ispila rose sa lista!
Kad se vratio u jamu, jazavac je svojoj deci pričao:
– Na zemlji živi neko biće koje nije nikad progutalo zalogaja.
Povetarac što je dvorio oko stola i brisao im usta, brčiće, pipke, pričao je negde u dubokoj travi:
– Na zemlju je stiglo neko stvorenje slično nama: niti jede niti pije, i lako je kao mi, samo što se da videti.
Neki čiča kukac je gunđao sam za sebe:
– Kad bih bio sujeveran, pomislio bih da je naša Kratkovečna sestrica kakvog duha pretvorena u leptiricu.
A Tri Svata, Račundžija i ostali njeni staraoci dali su se u brigu šta da učine za stvora koji ostaje tako kratko među njima a uz to niti jede niti pije. Možda joj treba stalno pod čardakom pevati i svirati? Nateravati najslađe mirise u njenu okolinu? Hvatati ljuspicom liskuna sunce i ubacivati joj u njen čardačić? Čime da joj naknade ono što joj je priroda oduzela?
I dok su svi na raznim stranama Zaravni bili obuzeti istim mislima, dok su je žalili zbog prekratka života i što je lišena tolikih zadovoljstava ostalih živih bića, ona je u svom cvetnom čardaku razgovarala sa Crvenom Kapljicom:
– Koliko još ima do dolaska Vodenog Cveta?
– Još deset devedesetina tvoga života – odgovorila je rumena bubica kojoj se Račundžijin način brojanja sviđao.
A leptirica se zamisli: koliko li joj je tih devedesetina o kojima stalno sluša ostalo da provede u letu sa Vodenim Cvetom.

GLASNIKOV POLAZAK

Za svadbu je bilo skoro sve spremno, a i školovanje se bližilo kraju. Zato Tri Svata počnu posmatrati koga bi poslali, a sve potajno, da se ne odadu pred vetrom Uhodom, koji bi zacelo sve odmah javio Zlom Proscu i Brzom Vitezu. Posle razgovora od dva minuta, što je u vreme kad se žuri značilo mnogo, odrede najmlađeg stršljena sa Zaravni: bio je brz, jak, snabdeven otrovnim žaokama, dovitljiv.
Osa koja je prisustvovala većanju opisa mu tajne znake što su ih ose postavile od Zaravni, kuda su dolazile na pašu, pa do okoline vira, gde su imale svoja gnezda. Po njima se, kao po planinarskima u šumi, mogao upravljati da ne zaluta. Rovac mu kaza sve njive u kojima ima potajnih hodnika. Rekoše mu još nekoliko tajni o šumi, polju i pećini kraj koje će proći, koje je čuo samo on i oni što su mu ih poverili.
Snabdeven tako svim potrebnim iskustvima, glasnik izlete iz tunela gde se većalo, ali ne krete odmah na put, da se ne bi odao. Kružio je prvo iznad livade, zavlačio se u česte, srušio iz zaleta jednu paukovu mrežu, da bi pokazao kako nije u vezi sa Kratkovečninim staraocima i tek onda se dao na put, oštro motreći gde će ugledati prvi osinji znak. Leteo je munjevito i zujao čisto metalno, te su sitne bube po skrivenim bogazima u travi uplašeno dizale glavu prema zlatastoj tački koja je jurila iznad njih ne obećavajući ništa dobro. Njihov strah je povećavalo i to što se on s vremena na vreme naglo spuštao prema zemlji, kao da je pošao upravo njih da uništi. U stvari, nikako još nije mogao da pronađe osinje znake i odredi pravac; na neke je bilo palo lišće i pokrilo ih, ispred drugih je pauk ispleo mrežu i zaklonio ih kao zavesom, treće je detlić tražeći hranu kljunom izgrebao. Tako ga je tih nekoliko glupih okolnosti naterivalo da svaki čas slazi sa visine kojom je leteo i da se osvrće. A ko god se mnogo osvrće postane sumnjiv ili bar skrene pažnju na sebe.
– Gledajte onoga otrovnika! – uzviknu posmešljivo svraka spazivši ga. – Kako se samo kao pijan vrti sve u jednom mestu.
Uhodama je svraka i nehotice pomoćnica zato što je radoznala, što sve vidi i što sve ono što vidi glasno objavi. Zato je vetar Doušnik, koji se već bio malo oporavio od onoga poraza, čak sa druge livade dotrčao prema svrakinom glasu. Ugledavši je, okrenuo se onamo kuda ona gleda i odmah spazio stršljena. Mozak mu je počeo brzo raditi: taj stršljen je sa Zaravni, poznajem ga po krilima, osvrće se ovud kao da je nešto izgubio ili kao da se nada da će što važno za sebe naći. Mora biti da je i to u vezi sa leptiricom koja je toliku uzbunu digla. Ako pođem da javim Zlom Proscu, koji želi leptiricom da se oženi, može mi stršljen umaći; ako pođem sa stršljenom ne javivši se svojim saveznicima, neću znati sve što treba da znam pre nego što ga počnem goniti. Ipak se odluči da njih najpre pronađe.
Glasnik je, međutim, nastavio prema jugu, kuda je uglavnom znao da treba krenuti. Sad je nailazio na pakosne snažne boce koje su cvetale nežnim ljubičastim cvetom, sad na repušine čije je lišće meko i veliko kao slonove uši, sad na vretenastu divizmu načičkanu žutim cvetovima, kao da se roj sitnih, žutih leptira o nju uhvatio. Sad bi naišao na guste čestare, gde su se mladice između sebe tukle i borile za prostor: tamo je mlad hrastić šakama odgurnuo i povio zemlji grab što mu se bio primakao; tamo je leska pružila valjda dvadesetak tankih ruku i probijala se suncu između gusto niklih bukava; tamo se trn sa drenom boksovao, obojica zgurena zamahivala su jedan na drugog pesnicama; onamo, opet, majušna lipa razapela šator ispred koga su vrvile uznemirene crvene bube.
Glasnik to doduše nije imao vremena dugo da posmatra ni da u tome uživa, njegova je sva pažnja bila uperena samo na to da pronađe putokaz do vira. Kako bi bilo da upita onu žutu gusenicu načičkanu plavim đinđuvama, ili onu čupavu kao da se nikad grebenom nije zagladila. Ali ne, ko ima neku tajnu bolje je da je nikom ne poveri, jer ako je on ne može sačuvati, kako će onda drugi! Borio se tako sa sobom pa opet uzaman tražio, naposletku odluči da upita puža: on je povučen i skoro nem pa ga ne može odati. Da bi ga odobrovoljio, prvo mu laskavo reče:
– Prijatelju, zavidim ti na kućici. Neka je kao lula mala, svoja je.
Pužić od zadovoljstva nekoliko puta ispruži i uvuče rogove, a glasnik nastavi:
– Bi li mi mogao reći gde su osinji znaci što vode u njihovo selo?
Puž brzo uvuče levi rog, a desni ispruži kao kažiprst i pokaza u pravcu obližnjeg bukovog stabla.
Glasnik nemade vremena da se zahvali, već jurnu prema pokazanoj bukvi, srećan što znak zbilja ugleda, ubediv se da je na pravom putu. Sad je već mnogo lakše išlo: na svakih nekoliko uzleta čekala ga je osinja potvrda da se kreće dobrim pravcem. Bilo mu je kao zalutalom putniku pešaku kad u velikoj planini gde krstare vuci i medvedi nađe crveni planinarski kružić što onako ohrabrujući gleda. Iako je žurio, od radosti bi ponekad obleteo oko stabla ili kamena sa koga je znak gledao.
Tako zanet, nije ni primetio da su ga vetar Uhoda i saveznici stigli i da ga budno posmatraju. Zavirujući bolje u predmete oko kojih je obletao, i oni uskoro ugledaju osinje znake i sve im pukne pred očima: i čemu se raduje i kuda ide. „Sad ću ti ja zapržiti čorbu.“ pomisli Uhoda, pa hitro istrča daleko ispred njiga, brišući znake po kojima se stršljen kretao a Zli Prosac i Brzi Vitez su mu se o skute držali da ga ne bi izgubili, toliko je jurio.
– Nema ništa od svadbe sa Vodenim Cvetom – dobacivao im je on osvrćući se pobedonosno.
– Ne mogu više naći oznake – zbuni se glasnik. Obletao je kamenje, drveće i busenje kao ošamućen.
Kako je bio pravičan, krivio je samo sebe:
– Zaboravio sam koliko me neprijatelja vreba i zacelo sam se nečim odao.
To mu odmah i potvrdi nalet Uhode i njegove družine. Malo im je bilo što su sve osinje znake uništili, već su hteli živa da ga zarobe. „Kuda sad,“ mislio je glasnik, „njih je trojica a ja sam jedan. Da se uvučem brzo u čašicu kakva cveta? Ali ako me tu pronađu, propao sam“. Srećom, odmah iza šume ugleda livadu po čijoj površini se videlo da krije pod sobom naselje glista rudara. Sinu mu misao da pod zemljom u tim zamršenim hodnicima može zalutati, da se može ugušiti, ali se morade odlučiti da ipak tamo beži jer je već dah Uhodin osećao za vratom.
Izjuri iz šume i kao svrdlo se zabi u prvu gomilicu rastresite zemlje, ispod koje se krio ulaz u podzemlje. Unutra ga dočeka potmuli mrak, ali je i to bolje bilo nego uvo vetra Uhode. Bilo je i vrlo zagušljivo, samo bi s vremena na vreme nešto vazduha prodrlo kroz one gomilice rastresite zemlje gde su bili prozori i hodnici u gornji svet. Prolazi kroz zemlju su bili vrlo uski, podešeni da njima idu gliste, ali kad se neko uplaši, smanji se na pola svoje veličine. Tako je i glasnik priljubio uza se krila i provlačio se nekako, stalno hitajući prema kakvoj rupici, odakle će ući malo vazduha. Pomisao da se gore njegovi gonioci jede što su ga zagubili, da ga usplahireno traže, olakšavala mu je sve muke.
Kad mu se učinilo da su se gonioci morali okaniti uzaludnog traganja, poče brinuti kako i na kome mestu da izleti. Tu se susrete sa starešinom svih glisti rudarki, slučajno nabasavši na hodnike njene kuće. I do nje je bio dopro glas o Kratkovečnoj, pa ga, kad ču kuda se uputio, ljubazno sama odvede do pećinice iz koje se može lako napolje i koja nije daleko od traženog vira.

GLASNIKOV SUSRET SA VODENIM CVETOM

Dok je glasnik jurio da ga nađe i donese mu vest da ga Kratkovečna čeka, Vodeni Cvet je zbunjeno leteo oko virova, ne znajući gde da je traži, ni da li se nije za drugoga udala.
Njegov otac, vrativši se kući posle neuspešne prosidbe, savetovao mu je:
– Zar nisu sve leptirice tako bele i nežne i lake kao dašak. Ne oklevaj! Izaberi drugu: sunce se brzo penje uz nebo, a još brže sa njega silazi.
Ali je Vodeni Cvet imao srce verno i nije ga hteo poslušati. Odvojio se od svojih rođaka i sam pošao da traga za putem što vodi na Zaravan. Uz put bi od svakog belog cveta, od svakog svetlog liskuna i belutka, od svakog sunčanog odsjaja zadrhtao, misleći da se ona bliži. I opet bi ponovo zavirivao pod granje vrba što su se duboko nad rekom naginjale, u uzorane brazde što su se svetlucale na suncu kao da je po njima padalo bezbroj leptirića, u užurbane pčele, u svakog srebrnastog opnokrilca.
– Javi se gde si, Kratkovečna! Koliko puta mahnem krilom, toliko se koraka sunce približi zalasku. Javi se ako si mi verna.
Negde daleko blistala se ucvetala grana i njemu se učini od nje roj belih leptirica, pa pomisli da je to možda Kratkovečna sa svojim rođacima pošla da ga traži. Približivši se, opazi da je i to bila obmana, kao i svetlucanje brazda i kamičaka na stazi, pa opet stade dozivati:
– Javi se gde si, Kratkovečna! Po vetru mi pošlji glas po svetlosti odblesak svoje bele odeće. Javi se ako si mi verna.
Gubeći već nadu da će ja naći, stigne do pećine kroz koju je glasnik trebalo da nađe opet put do spoljnjega sveta. Tu se osvrte nekoliko puta. Okolo se belele seoske kuće, po povrtnjacima stajale pritke graha u potiljak kao vojnici. U lugu dremala daščana koliba obrasla mahovinom. Najednom nešto zlatasto i brzo prolete mimo njega. Bio je to glasnik koji je srećno pronašao izlaz iz pećine. I možda bi se mimoišli da Vodeni Cvet ne poče opet zvati:
– Javi se gde si, Kratkovečna! Javi se ako si mi verna!
Glasnik se naglo vrati i, sav srećan nadušak izgovori:
– Vodeni Cvete, jesi li to ti? Sreća moja što te u brzini nisam mimoišao. Ne očajavaj! Kratkovečna te čeka. Svadbeni darovi su gotovi, venčani duvak otkan, školjke nabavljene, čekamo samo tebe da je vodiš. Već javljaj ocu i svetovima pa da odmah pođemo! Dan se, kako vidiš, kloni kraju.
Od radosti i iznenađenja Vodeni Cvet se nije mogao neko vreme maći s mesta zapitkujući bez reda: da li ga je zbilja Kratkovečna poslala, hoće li ga ona do kraja čekati, šta je s Vilinim Konjicom, za koga je otac hteo da je uda, može li se dogoditi da je ukradu dok svatovi ne stignu. Zato je stršljen morao, ma kako da mu se žurilo, da mu ispriča ukratko kako je sve bilo, kako su je spremali i školovali, kako su je zavoleli, borili se za nju, kako od rana jutra na Zaravni vlada uzbuđenje i nestrpljivost.
Kad su posle nekoliko trenutaka i rođaci Vodenoga Cveta saznali šta je i kako je, nastane veselje. Iskupe se svi, koliko ih je bilo, pa, uzlećući radosno pod nebo, krenu prema Zaravni kao dugi svetlucavi karavan ili jutarnja magla. Negde uz put su ostavili šćućurenog u travi vetra Uhodu, koji se više ništa nije usuđivao da preduzima videći da ga je glasnik preduhitrio. I Zli Prosac, koji je negde bio iskupio jato kao noć crnih leptira, odustade od juriša u svatove kada sagleda njihov broj.
Dok su lebdeli tako iznad ucvetalih livada i šumaraka bližeći se Zaravni, Vodeni Cvet nastavi da zapitkuje glasnika:
– Kakva su Kratkovečnina krioca?
– Prozirna kao mesečina i navezana srebrnastim končićima.
– Je li nežna kao vodeni cvetovi s našeg vira?
– Toliko je nežna da bi kroz mehur vode proletela da ga ne pokida.
– A kako govori?
– Tiho i slatko kao mlada trava.
– Je li dobra?
– Dobra je kao i svi što brzo odlaze sa sunca.
– A pametna?
– Ne bi je mogao nadmudriti ni onaj Račundžija o kome sam ti pričao.
– Je li verna svojim snovima?
– Vernija nego Sunce Zemlji.
Sve je ovo Vodeni Cvet desetak puta pitao i ponovo počinjao. Nije se mogao naslušati priče o Kratkovečnoj. Sreća što je glasnik bio oran za razgovor i što je voleo štićenicu Zaravni. Pričao mu je i više nego što je Vodeni Cvet umeo da pita: o pesniku Popcu Hlebaru i o Tkaču, o vetru Doušniku, o tome kako su Trčuljci putovali preko Dugina mosta, opisivao mu Kratkovečnin čardak na livadi i kako bube vratarke nisu najpre htele da je na igranku propuste.
Sunce se uto stade sklanjati za bregove i ukaza se Zaravan opasana sa dve strane šumom, sa treće dubokom surovom jarugom, a s četvrte rekom odakle je isplovila Kratkovečna. Ovde-onde bila je prošarana žbunjem i rumenkastim stazama na kojima su bleskali škriljci i beluci. Videći da će skoro stići, glasnik je razmišljao da li da zujanjem dâ znak da dolaze ili da prvi pođe kao čauš. Međutim se ču tiho, tiho dozivanje:
– Pojavi se, Kratkovečna! Koliko puta mahnem krilom, toliko se koraka sunce približi zalasku.
Odmah zatim dopre iz daljine Račundžijin glas:
– Prošlo je šezdeset i pet devedesetina Kratkovečnina života, a svatova još nema. Star i nagluv, on, naravno, nije čuo tiho dozivanje Vodenoga Cveta.

SVADBA

Iznad Zaravni se polako hvatao suton. Negde u granama staroga hrasta pojavio se nasmejani mesec, iako sunce još nije bilo zašlo: dogovorili su se da za vreme Kratkovečninog svadbovanja sijaju zajedno. Tako ta dva svetlila čine uvek kad se nešto važno na zemlji dešava: kad seljaci kose ili žanju, kad ptice odlaze na jug ili dolaze otud, kad se orlovi legu ili umiru, kad se pojavi nova reka ili udaje najlepša leptirica.
Isto tako su se i Tri Svata brinula da svadba bude što svečanija i da sve bude potpuno spremno kad svatovi naiđu: duž svih putanja su postavili svice, na svaka dva koraka, pa su one ličile na ulice velikih gradova, gde se svaki čas pale i gase semafori. Ovu sličnost je pojačavalo i to što su svici sa Zaravni svetlucali zelenkasto, oni s druge strane reke rumeno, a bilo ih je i sa modrikastim sjajem, kao u neonske svetlosti. I po livadi, gradu kukaca i leptira, na svaki visok cvet, bocu, divizmu, aftušu ili hajdučku travu palo je po njih nekoliko te se činilo da je livada puna kućica gde se čas pale, čas gase svetla. Tako su se u sutonu mešali svetlost mesečine, zadnji odblesci sunca i svetlucanje fenjerčića na turu svitaca. A više nego ikad te večeri su mirisali bilje i zemlja, reka i daljina, pa ti se činilo da su mirisi opipljivi i gusti kao vazdušne i vodene struje. Čas bi nadvladao slatki miris medljike, čas nagorki bukovog lišća i kore, čas bi zapahnuli svežinom okreci i rečno dno, zatim zemlja, pa bi najednom u talasima došao miris metvice i odmah za njih prolebdeo nežni dašak kakva usamljena cveta. Sitne bube i leptirice su se zbog toga svaki čas onesvešćivale.
U livadi i na ledini obrasloj travom gustom i kratkom kao mahovina kukci su trenirali za utakmice u čast svadbe. Skakavci se spremali za preponske trke izvirući iz visoke trave kao zelen vodoskok. Na poljanici su crni, dugih nogu kukci optrčavali oko divlje kruške kao konjići na gumnu. Neke bube se vežbale da preskaču iz mesta, a neke da dube na glavi i da idu na dve noge, što je za njih značilo isto tako kao kad bismo mi išli na jednoj. Rovci se vežbali u boksu, a pauci izvodili opasne gimnastičke tačke na nitima paučine. Dole nad rekom i poslednji beli leptiri, Kratkovečnini rođaci, padali su u vodu. Verovalo se da je sa njima i Zli Prosac, pregorevši Kratkovečnu, sa nekom od leptirica otišao na dno vira. I Kratkovečnina strogog oca je nestalo iz sveta pod suncem i ona ga je duboko žalila desetak minuta, ali tih desetak minuta njenog bola predstavljalo je za nju vreme koje ljudima predstavlja godina dana. Kako, međutim, sve na svetu prođe, tako se i ona malo utešila i stala opet misliti na Vodeni Cvet.
A bilo je već i vreme da se oblači za svadbu. Sada je slobodno mogla sići sa čardaka i ići livadom kuda je htela. U toku od četvrt časa obišla je svu Zaravan, bila u šumi, na reci, tad su je dve sviloprelje odvele opet kući da je počnu oblačiti, jer je odnekud zagrmeo Račundžijin glas da je celu jednu devedesetinu života potrošila na putovanje i da se svatovi mogu svaki čas pojaviti. U času se sjatile sve leptirice iz okoline i stale pomagati bubamarama i svilopreljama da je, što mogu bolje, opreme. Sviloprelje, stare svega dan i po, kako su joj bile najbliže po starosti, i same su se odenule kao za igranku i šuštale su svilenim dugim suknjama oblećući poslovno oko nje. One su slale plave pčele da najlepše, najprozračnije velove što su ih odatkali pauci donose, pa su je njima ogrtale, pritom su je posipale zlatastim iskricama kojima su i same bile posute. Ostali leptiri i kukci su sa okolnog bilja stresali na nju cvetni prah i natapali je mirisima. Naposletku su joj lice pokrili Tkačevim duvakom. Vodeni Cvet je imao samo da dođe i povede je sa sobom. Za sve vreme ove pripreme tu su dvorila dva jelenka držeći na rogovima liskunska ogledalca u kojima se Kratkovečna mogla lepo videti.
Dok su nju leptirice opremale, na rudinu su prispela mnoga nosila i kolica od orahove ljuske što su ih kukci svrdlari sagradili. Kolica su bila snabdevena rudama i divnim točkićima pletenim od suve trave i izrezanim od kore drveta i bila namenjena za prenos sedefastih školjki i za slabije bubice koje su želele da prate Kratkovečnu do vira kuda je trebalo da bude odvedena. Na najlepšem delu Zaravni popci hlebari su postavili sto za svatove: po širokim lipovim liskama poređali hlepčiće što su sami pekli na svojim ognjištima; u čašice žira pčele su nasule medovinu. Plodovi oraha i lešnika bili su izvađeni iz ljuske, imali su samo da se grickaju. Zverčice su, kako što istucaju i očiste, donosile.
Suton je, međutim, bivao sve gušći i svici su sve življe svetlucali, a mesec se oteo iz šaka starome hrastu i pošao uz nebo, dok su od sunca na zapadu ostale samo rumene stope. Šuma je blago šumela, reka žuborila, a kraj Kratkovečninog čardaka zrikavci svirali.
Najednom sve te šumove i zvuke potisnu pesma što je dolazila iza šume:
„Pojavi se, Kratkovečna! Po vetru mi pošalji glas, po svetlosti odblesak svoje bele odeće!“
Sve stanovništvo Zaravni pogleda u pravcu odakle je pesma dolazila i otud se pojavi prvi beli roj, pred kojim je kao pahuljica lebdeo Vodeni Cvet.
I munjevito, niko nije znao u kom času i kako, podiže se iz trave druga bela pahuljica u susret onoj pred rojem, pa, zagrljene, počeše da lebde čas nad rekom, čas nad livadom.
– Nismo je na rastanku ni poljubili – primetiše setno Tri Svata, gledajući pod nebo, kud je nestalo njihove štićenice. Račundžija proguta suze i reče pregorevajući:
– Kratkovečnoj je ostalo još samo petnaest devedesetina života i sreće i morala je da se žuri.
Jelenci su još držali na svojim rogovima liskunska ogledalca i čudili se kada je iz njih Kratkovečnina slika iščezla. Sviloprelje su začuđeno gledale u nebo, prstiju još punih zlata, nisu mogle da se osveste kako im je iz ruku išečzla usred svadbenog kićenja. Bubamara je od čuđenja i tuge postala mala i tvrda kao sitan crven kamičak. Dok su se svi oni tako čudili i gledali u nebo, Vodeni Cvet i Kratkovečna se spuste do nad samu livadu i leptirica šapnu tiše nego trava:
– Sad odlazim na virove Vodenog Cveta, a vi me pratite čak do tamo, jer mi je žao što vas ostavljam.
Zbog ovih nekoliko reči svi su bili presrećni i tek sad svadbovanje poče.
– Spustite se bar na po čašu medovine – pozvaše Tri Svata bele rojeve što su se počeli uznositi pod nebo.
Otud dopre jedva čujan glas Vodenog Cveta:
– Moj rod i ja, kao i Kratkovečna, živimo samo od sunca i mesečine, svetlosti i ljubavi.
Ostaviv za sobom bogate, netaknute trpeze, narod buba sa Zaravni pokulja stazama kraj kojih su svetleli fenjeri svitaca. Napred su najjači kukci nosili sedefaste školjke na nosilima prema viru Vodenog Cveta. Iznad njih su pčele i leptiri u pipcima, a ptice u kljunovima nosili paučje mreže pazeći da se rosa ne skruni i ogrtali njima redom svatove. Otac Vodenog Cveta, ugledavši kako mu je snaha lepa, bio je doduše i zaboravio na zahteve što ih je postavljao kad je prosio Kratkovečnu, ali su Tri Svata htela da se sve što je obećano izvrši.
Iza nosiljki sa sedefastim školjkama veće bube su vukle manje u kolicima. Zrikavci u travi, popci, ptice koje nisu u kljunovima nosile mreže pevali su za sve vreme svatovsku pesmu Popca Hlebara:
– Sunce, sijaj danas dok god mesec ne izađe, beloj leptirici ovo je jedini dan života.
– Potoče, žubori danas najslađim svojim glasom, beloj leptirici je ovo jedini dan života.
– Meseče, grej do jutra, beloj leptirici je ovo jedini dan života.
– Vetrovi, pričajte danas o dalekim krajevima, bela leptirica neće stići da ih vidi.
– Vodeni Cvete sa dalekog vira, požuri po belu leptiricu, kratko ćeš u njenoj lepoti uživati.
– Daleke livade, volite je kad tamo stigne, ovo je njoj jedini dan života.
I Popac Hlebar je pevao pomešan sa ostalima, mada mu se srce stezalo od bola što Kratkovečna odlazi, Bubamara, Crvena Kapljica, od uzbuđenja je bila potpuno malaksala i s vremena na vreme bi se spustila na krilo kome jačem leptiru da je malo nosi, pa je zbilja ličila na rumenu kap. Znala je ona da je Kratkovečna voli i da je u času kad je ugledala onoga o kome je još pod vodom sanjala morala zaboraviti na sve oko sebe, pa ipak joj je bilo žao što joj koju reč tihu i brzu nije kazala. A Račundžija, kako je bio star, odmah iza Zaravni se umorio pa su ga morali posaditi u kola. On ni sada nije mogao odoleti svojoj strasti za računanje, pa je brojao kola, i po koliko je svata u svakima, i to je posle množio da bi video koliko ih se voze: zatim je prebrojavao pešake, putanje i koliko je fenjerčića u svakoj. Sve je to činio i po navici, i što je uživao u tome, ali i mnogo više da zabašuri svoju žalost što Kratkovečna odlazi. Iz šume su istrčavale i zverčice da gledaju svatove. Negde si po nekoliko veverica mogao videti na jednoj grani. Zveri koje nisu mogle da se pentraju uz drveće pele su se na brežuljke da bi posmatrale. Neki jež je hteo pošto-poto da se uspentra uz hrast, pa je iz sve snage zabadao bodlje u koru ne bi li se njima, kao ptice kandžama, pomogao, ali nije nikako uspevao. Dve mečke su nosile mečiće na krkačama. Zečice su sa čoporima zečića iskakale iz žbunja.
A gore iznad livade i šume talasao se beli leptirski karavan i svaki čas bi iz njega padala kao cvet sa voćki dva po dva leptira u reku kraj koje je svadba išla. Bližilo se i izvorište reke i kraj Kratkovečnina života. Račundžija nije više hteo ni od tuge mogao objavljivati da joj je preostalo da bude na zemlji još samo dok mesec ne zađe za bregove.
Kad joj nastade poslednja devedesetina života, ona se sa Vodenim Cvetom još jednom približi zemlji i ugledavši Bubamaru šćućurenu na krilu neke žute leptirice, mahnu joj kriocem i prošapta:
– Zbogom, Crvena Kapljice! Nemoj me zaboraviti!
I redom tako svakom ponešto toplo prošapta: – Dobri, stari Račundžijo, reci koliko ću još uživati u mesečini! Sviloprelje, hvala vam na zlatu kojim ste me obasule! Popče, pesma kojom si me pratio lepša je od žubora potoka! Zbogom, moji učitelji muzike, lepo ste svirali! Nemoj me zaboraviti, Tkaču! Nikad prozirnijeg duvaka nije imala nijedna leptirica. Odlazim, nemojte me zaboraviti, ni vas Tri Svata, ni ti učiteljice prirodopisa, Vodenom Cvetu sam ispričala kako ste svi sa Zaravni bili prema meni dobri.
Uto je mesec srebrom posuo vir Vodenog Cveta. Svatovi zastaše kraj reke i svaki baci u nju po jednu sedefastu školjku, kolevčicu buduće Kratkovečnine dece. Uskovitlav se još dvadesetak puta u vazduhu, leptirica i Vodeni Cvet padoše u vodu vira i za njima rojevi i rojevi drugih njihovih rođaka, pa se činilo da je sneg stao vejati usred letnje večeri.
U tom trenu i mesec zađe za bregove, pa se stanovnici Zaravni po mraku upute kući. To im je i godilo jer su mnogi od njih plakali, a nisu želeli da ih drugi vide. Šta će sad raditi kad se vrate na svoje livade i u svoje šume? Život će im biti tako prazan. Neće više imati onih briga o svojoj štićenici koje su im život činile lepim. Uz put nije niko ništa govorio, samo su fenjerčići svitaca svetlucali mesečinastim sjajem.

ZIMA NA VIRU VODENOG CVETA

Pao je sneg po šumarcima oko vira gde je Kratkovečna umirući položila jaja. Tamo gde je voda pod ledom najtoplija, vodene struje hiljadama svojih ruku ljuškaju kolevčice u kojima raste potomstvo Kratkovečne i Vodenog Cveta. To je sada bezbroj bebica u povoju koje će jednog letnjeg dana dobiti krila i izleteti pod sunce da tamo kao i njihovi roditelji provedu možda samo nekoliko časova.
Oko školjki stoje srebrni veliki beluci i ispod njih svet rakova pomalja ponekad svoje rumene tvrde mašice i turove nalik na lepezu. Samo oni pritom ništa ne govore da ne bi probudili mala bića u kolevci. Ribe okolo vrludaju i takođe ćute, i ako bi se koja prevarila da pusti glas, druge je nekim znakom, kao mi stavljanjem prsta na usne, opomenu da treba ćutati. Žabe ponekad od duga vremena pod ledom obuzme želja da razvuku svoje harmonike, ali čim se sete beba u povoju, nastave ćutke da dremaju. Zbog debljine leda ni iz sveta nad vodom nije se čulo ništa, ni večno graktanje gladnih gavrana, ni kevtanje lisica. Nije se čulo kako gore po prozoru nad virom hodaju radoznale zverčice, ne bi li videle šta se u viru događa. Nije se čulo kako veverice često iskoče iz duplje i razgrću sneg, i kako vrane kucaju kljunom u ledeni prozor. Zalutao bi samo kroz razgrnuti sneg snop mutne svetlosti pa bi školjke i beluci zasvetlucali, a žabe se prenule iz dremeža.
A obalom su svud bile kolibe koje su sagradili mraz i zima zatrpavši snegom žbunje paviti i oborivši granje starog drveća zemlji. Unutra, u gnezdima od suvog mirisna lišća, zverčice se igraju zimskih sobnih igara. Zečevi čulje uši i osluškuju padanje suvaraka, žubor vode pod ledom i razgovore ptica. Veverice na dušečiću načinjenom od sopstvenog repa dremkaju. I kako koja zaspi, usni kako su celi oblaci belih pahuljica, Kratkovečnini svatovi, došli na vir i zatrpali i njega i okolne šumarke i njive.
I Zaravan je pod snegom. Nema kukaca, nema pauka. Samo sunce ponekad između srebrnog granja isplete mreže nalik na Tkačeve i prostre duge po zamrznutom delcu. I ponekad ti se učini od udaljenog hromog na snegu gavrana da Račundžija ogrnut crnom kabanicom hoda i misli na svoju štićenicu.

Desanka Maksimović

Pročitajte više:

Desanka Maksimović – BAJKE

Desanka Maksimović – BAJKE, PESME I PRIČE ZA DECU

PESME ZA DECU – Antologija poezije za decu – Tekstovi pesama, Recitacije, Knjige, Otpevane pesme, Video…

Najlepše bajke i priče za decu – Dečja riznica

BASNE – Antologija najlepših basni

POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti

DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…

ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA

Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂