Ознака: Ханс Кристијан Андерсен

МАЛА СИРЕНА – Ханс Кристијан Андерсен / Бајке, Дечја ризница, Текст

МАЛА СИРЕНА

Далеко, врло далеко на пучини океана, морска вода је плава као круница најсвежијих различака и јасна као најчистији кристал. Али је она такође врло дубока; ниједно сидро не може да јој допре до дна; да би се дошло на површину, требало би да се наређају један изнад другог звоници многих катедрала. Сасвим на дну живи морски народ.

Немојте мислити да је тамо једино сиви песак; тамо расте биље, најчудноватије растиње с гранама и лишћем тако финим да се при најмањем таласању воде покреће и миче као да је живо. Рибе, велике и мале, промичу или се одмарају између подземног шибља, као птице на земљи између дрвећа.

На најдубљем месту налази се двор морског краља. Зидови су од корала, а велики дугуљасти прозори од најпрозрачнијег ћилибара. Кров је од најлепших шкољки које се отварају и затварају према струји; у свакој се налази по једно зрно бисера, а свако вреди колико цео накит неке краљице.

Од пре више година краљ мора остао је удовац. Његова стара мајка управљала је двором. То је била мудра жена, али горда због свога високог рода; носила је на репу дванаест седефастих шкољки; даме највишег рода имале су право да носе свега шест.

Али, напомињемо још једном, изузев ове незнатне мане, она је имала фине особине. Неговала је врло брижљиво својих шест унука, морских принцеза; све су оне биле врло лепа деца, али је најмлађа била најзаноснија. Имале су кожу нежну и провидну као ружин лист, очи плаве и дубоке као планинска језера; али, као цео њихов род, нису имале ноге; њихова тела завршавала су се рибљим репом.

Преко целог дана играле су се у двору, јуриле по великим дворанама, где су чудновате животиње у облику цвећа биле ужљебљене по зидовима. Отварале су велике прозоре од ћилибара и тада, као код нас лептири, окупљале би се рибе, које су се умиљавале и јеле из руку малих принцеза.

Пред замком се налазио велики врт засађен дрвећем које је имало црвено и затворено плаво цвеће с плодовима који су се сијали као злато; грање, лишће, цвеће и плодови — све се њихало у непрестаном покрету, светлуцајући најдивнијим бојама. Тло је било од изванредно финог песка, плавог као сумпорни пламен. Уосталом, све је било осветљено јединственом плавичастом светлошћу, као да се налазите на врховима планине, а не на дну мора.

Кад површину океана не би таласао ветар, могло је да се види сунце; оно је личило на велики пурпуран цвет велелепног сјаја.

У овом врту, свака од малих принцеза имала је свој вртић који је могла да гаји и удешава по својој вољи. Једна је ту правила леје у облику риба, друга је свом парку давала облике мале сирене; најмлађа је начинила свој вртић сасвим округао, како би личио на сунце, и у њему је гајила само цвеће пурпурно као сунце на западу.

То је било једно необично дете, увек замишљено и ћутљиво. Једнога дана, када је нека дивна лађа потонула на дно океана, пусти она своје сестре да поделе сав накит и друге дивне предмете који су се у њој налазили; она узе за себе само један букет ружа, које су је подсећале на сунце, и једну веома лепу, дивно извајану статуу од белога мермера, која је представљала једно младо, љупко дете.

Она је постави у своју баштицу и поред ње посади један ружичаст бокор који је личио на врбу, и који је, ширећи се изнад статуе, давао њој са одблеском плавичастог песка љубичасту боју.

За малу принцезу била је највећа радост када је слушала о људима који су живели изнад вода. Она се својој баки толико умиљавала да јој је ова причала све што је знала о људима и животињама, о свему што се дешавало на бродовима и у градовима.

Нарочито много ју је изненађивало што је цвеће на земљи ширило мирисе, док оно у мору уопште није мирисало; што су шуме тамо биле зелене и што рибе које станују на дрвећу певају тако дивно. Стара бака је говорила „рибе“ уместо птице, јер мале прицезе, које никада нису виделе птице, нису могле ни да их замисле.

— Кад напуните петнаесту годину — говорила је бака — добићете дозволу да се попнете на површину таласа, да се при месечини одмарате на стењу и да гледате велике бродове људи. Тада ћете видети шуме и градове.

Најстарија принцеза пунила је петнаесту годину; како је између њих било по годину дана разлике, најмлађа је имала да чека још пет година да би изашла на површину мора и гледала шта раде људи. Али друге јој обећаше да ће јој причати о ономе што најлепше буду виделе првога дана свога изласка. Уосталом све су оне биле радознале да упознају начин живота људских бића; чинило им се да им бака о томе није довољно причала.

Али највише је желела да све то сазна она најмлађа, она која је најмање говорила и која је тако често била заузета својим мислима. Врло често проводила је она ноћи крај отвореног прозора, трудећи се да погледом продре кроз водене масе у којима су се играле рибе. Назирала је месец и звезде, које су јој изгледале прилично бледе, али веће него што их ми видимо.

С времена на време промицало је нешто слично црним облацима; она је знала да је то био или какав кит или неки велики брод пун људи, који свакако нису ни слутили да постоји ова златна сирена која је пред њима пружала своје беле ручице и која је тако жарко желела да је они одведу.

Дође дан када је најстарија сестра напунила петнаест година. Она се вину на површину мора. Када се вратила, имала је много да им прича.

Највише јој се допадало да се одмара на једном пешчаном спруду на месечини и при мирном мору, да посматра блештаве светлости једне велике вароши и да слуша брујање града, вечерње песме, музику балова и најзад звона која у поноћ одјекују са многобројних торњева. Како је она желела да се приближи и да све то слуша изблиза.

Најмлађа принцеза је само мислила на те звуке о којима је говорила њена сестра, а увече је прислушкивала крај отвореног прозора, па јој се чинило да каткад чује одјек удаљених звона великога града.

Идуће године дође ред на млађу да иде у свет; она изрони на површину баш у часу кад је сунце залазило, и тај је, призор рекла је када се вратила, био најлепши од свега што је видела. Цело небо је било као неко златно кубе са пурпурним и љубичастим завесама (то су били облаци); са стране једна дуга бела копрена и једно јато рода које су летеле изнад таласа.

Сунце је стално силазило и изгледало је да се спустило на површину мора; млада принцеза поче да плива, надајући се да ће допрети до тога извора светлости; али она виде како и сунце тоне испод таласа и како се мало помало гасе ружичасти одсјаји који су иза њега остали у ваздуху над водом.

Још једна година протече, па и трећа сестра напусти двор. Она је од свих била најсмелија и усудила се да уђе у једну широку реку која се уливала у море. Видела је дивне зелене брежуљке окружене изванредним шумама и замковима с кулама и осматрачницама; свуда се разлегала пријатна песма птица. Било је усред лета. У једном малом затону група деце купала се у води шалећи се и задиркујући се.

Она се приближи и хтеде да узме учешћа у њиховој игри; али деца се препадоше и побегоше, а нека мала црна животиња се појави и поче бесно да лаје: то је био пас, Она никада раније вије видела сличну животињу, па уплашена њеним лајањем, врати се у море. Али никада није заборавила изглед зелених брежуљака, дивних шума и љупких малих бића које је видела како пливају, иако нису имала рибље репове.

Четврта сестра није била тако смела; она остаде на површини мора:

— Одавде се, уосталом — рече она — виде најлепши призори. Испред мене огромно пространство, милиони пенушавих таласа, горе небо као какво бескрајно стаклено звоно; у даљини бродови који се љуљушкају на таласима као какви велики галебови, лепи делфини што се весело забављају, а снажни китови бацају читаве водоскоке који падају као дивни водопади.

Дође ред на пету сестру. Дан њенога рођења падао је у зиму; она излазећи из таласа угледа призор који друге нису виделе када су први пут изишле из воде. Море је било све зелено; на све стране су пловиле планине од леда које су биле веће од торњева; час су имале сјај седефа, и бисера, а час су опет блистале као дијаманти; облици су им били врло чудни.

Принцеза седе на врх једног огромног комада леда; њене дуге косе су се лепршале на ветру док је посматрала океан својим крупним зачуђеним очима. Прође неколико бродова; морнари опазише ово чудно створење, али, преплашивши се, узеше други правац и удаљише се под пуним једрима.

Предвече се небо превуче густим облацима; севале су муње и грмело је. Море је изгледало црно као да је од мастила; таласи су бесно бацали један на други ледене брегове, који су, обасјани светлошћу муња, блештали као алем-камен. Морнари на бродовима приписивали су ову буру појави младе девојке; били су потиштени и преплашени, Међутим, принцеза се мирно одмарала на свом леденом седишту и дивила се плавичастим вијугама грома који је с треском падао у узбуркане таласе.

То ју је, рече она сестрама, највише изненадило. За извесно време мислила је само на тај величанствени призор; али како је она сада, исто као и прве четири сестре, имала допуштење да излази из воде кадгод хоће, постаде, баш као и друге, равнодушна према изгледу природе, па и према ономе што је у њој било најлепше; после вишенедељног лутања из једног предела у други, оне би осетиле тугу и враћале би се у краљевски двор свога оца говорећи да је он лепши од свега онога што су виделе горе.

Понекад би се пет сестара, ухвативши се за руке, заједно попеле на површину таласа, па би се љупко љуљушкале на њима. Кад би се приближила бура или кад су предвиђале да ће се која лађа утопити, оне су пливале према једрима која су примећивале, па су својим тако дивним, тако слатким и тако умилним гласом да им ниједан људски није раван, певале и причале како је лепо на дну мора и како морнари не треба да се боје да тамо сиђу.

Али, усред рике ветрова поморци нису чули те песме, а такође нису видели ни чудеса сиренског двора; јер када би их таласи прогутали, они би без живота стигли на дно мора.

Кад год би тако пет принцеза заједно одлазило из двора, најмлађа, која је остајала сасвим сама, пратила би их погледом све док је могла да их назре. Како је желела да и она добије дозволу да их прати! Она је због тога била врло тужна; али како сирене не могу да ублаже тугу сузама, она је због тога још више патила:

— О, када бих већ имала петнаест година! — говорила је. — Унапред осећам да ћу много волети горњи свет и бића која у њему живе.

Најзад она напуни петнаест година.

— Дошао је тренутак — рече јој бака. — Ти си пунолетна. Ходи да те удесим, као и твоје сестре! И она стави на њене дуге косе круну од белих перуника, чији је сваки листић био велики бисер. На рибљи реп, којим се завршавало тело, бака стави ниску од осам ћилибарских шкољки, да би назначила високо порекло принцезе.

— Али то ми смета и задаје ми бол — рече мала сирена.

— Ако хоћемо да будемо цењени — одговори бака — треба да умемо и да трпимо.

Ох, како би мала сирена волела да се ослободи свих ових украса и далеко баци своју тешку круну, да би је заменила црвеним цвећем из свога врта! Али она није била непослушна девојчица.

— Довиђења! — рече она; па винувши се кроз таласе, попе се дражесно и лако и исплива на површину међу таласиће као какав ваздушни мехур.

Сунце је залазило кад је изронила главу из воде; али облаци су још светлели као тешке завесе од црвене кадифе извезене златом; цела атмосфера је била пурпурна, звезда вечерњача је светлуцала у даљини, ваздух је био свеж и пријатан, а море потпуно мирно.

Недалеко од ње пловио је један велики брод са три јарбола; само је једно једро било разапето и брод се љуљушкао на таласима крећући се лагано; није дувао ни најмањи поветарац. Свуда око бродских конопаца и једара ужурбано су пролазили морнари. Вешали су стотине светиљки у боји, које су се увече палиле; јарболи су били окићени заставама свих народа. Чула се музика, прећена веселим песмама.

Мала сирена отплива према броду и сваки пут кад би је талас уздигао, она би кроз прозорчић видела један скуп људи, одевених у злато и свилу. Најлепши од свих био је један млад принц са крупним црним очима; било му је шеснаест година: прослављао се његов рођендан; отуд цела ова свечаност. На палуби, морнари почеше да играју, а када се и принц попео, испаљено је у ваздух стотину метака, са толико праска и треска да мала сирена уплашена зарони испод воде.

Али она ускоро поново испружи главу и учини јој се да види како све звезде с неба полако као нека киша падају на море. Ускоро одјекну нови тресак: то је био ватромет. Видела су се велика сунца како далеко бацају млазеве светлости, затим ватрене рибе које се извијају у ваздуху. Све те блиставе светлости огледале су се у мору које је било мирно и равно као огледало; брод је био тако осветљен да се на њему распознавао сваки коноп, а нарочито, свака особа.

Ох, како је млади принц био леп! Како се захваљивао за свечаност која је приређена у његову част! Како је његов осмех био сладак и заводљив док је слушао лепу музику која се разлегала усред ове величанствене ноћи!

Пролазили су часови; мала сирена није могла да одвоји очи ни од лађе ни од принца. Са дна мора допре неки мукли и нејасни шум; таласи почеше да се комешају, што је било велико задовољство за једну морску принцезу која је пустила да је они носе, и она је поново могла да баци поглед у кабину у којој се одмарао принц.

Лађа се крену; једра су се надимала једна за другим, таласи су постајали све већи. Велики облаци у даљини сакупљали су се, а с времена на време севнула је и покоја муња. Приближавала се страшна бура.

Морнари се пожурише да скупе једра; али лађа, гоњена ветром, ипак је ишла вратоломном брзином кроз разбеснеле валове. Таласи су се уздизали као црне планине, виши од јарбола, претећи да свакога часа прогутају лађу; она се издизала као лабуд и пропињала се на врху таласа високог као каква кула.

Мала сирена, која није знала у каквој се опасности лађа налазила, била је сва срећна што може овако да се љуља; али су морнари били тужни и мрачни. Дебеле даске брода почеше да пуцају и да се криве под ударцима огромних валова; велики јарбол се сломио као обична трска; брод се искривио у страну; лавина воде навали и разби све на шта наиђе.

Сада мала принцеза увиде несрећу која је очекивала сироте морнаре; и она сама морала је да обрати пажњу на даске и олупине које су пловиле око ње. У једном тренутку се тако замрачило да она више ништа око себе није разликовала; али једна муња севну и осветли пучину. Она упре поглед на лађу да би видела шта се дешава с младим принцом. Баш га је одвлачио један талас; а брод, препукао по средини, тонуо је.

Мала сирена јако се обрадовала томе, мислећи да ће принц сада сићи на дно мора и да ће тако од сада увек бити с њом; али се одједном сети да људи не могу да живе под водом, и да су они који су стизали до двора њенога оца увек били мртви.

— Не, он неће умрети! — рече она за себе — Ја ћу га спасти. Па бацивши се међу остатке потонулог брода, не помишљајући да би могла да повреди своје тако нежно тело, она заплива и зарони док није дошла до принца, који се борио с таласима, али је већ био на ивици снаге. Правио је још само немоћне покрете: његове лепе очи већ су се затварале; без помоћи мале сирене он би потонуо.

Он се онесвестио; али му је она држала главу изнад воде и пустила је да је носе таласи које је ветар терао према обали.

Ујутру бура престаде; сунце се диже са пуно сјаја из воде коју обоји најлепшим ружичастим бојама. Светлост као да је оживела образе младога принца; али његови капци су још остали затворени. Сирена расу своје дуге оквашене власи које му покрише лице. Чинило јој се да много личи на мраморну статуу из њене баште. Жарко је желела да се он поврати у живот. ко

Приметила је тада да је копно близу; у даљини су се уздизале високе планине, чији су се врхови, покривени снегом издвајали изнад азурнога хоризонта. Дивне шуме су се спуштале до саме обале. Ту се видела и нека велика грађевина, а поред ње једна капела. Унаоколо је био велики врт засађен поморанџама, лимунима и палмама. Море је ту било начинило дубок, потпуно миран залив.

Мала принцеза се упути тамо и благо спусти принца на фини бели песак, стављајући му испод главе бусен морске траве.

Утом одјекнуше звона са капеле. Једна група младих девојака изиђе из замка и пође весело скачући кроз башту. Мала принцеза брзо побеже и сакри се иза стења, покривајући се морском пеном и биљкама, да би се склонила од погледа; остала је да види шта ће се десити са сиротим принцом.

Једна девојка дође на обалу и примети га, онако опруженог на песку, још увек непокретног. Она узвикну преплашено, али тренутак доцније поче да дозива у помоћ, те дотрчаше слуге. Окупише се око принца, који најзад отвори очи; он дође к себи, па погледа све смешећи се љубазно. Само малу сирену не поздрави осмехом; али он је није видео, а осим тога да ли је и знао да га је она спасла? То је она себи рекла; али ипак није због тога била мање жалосна, и када принца одведоше према великом дворцу, она се загњури у воду и сва жалосна врати се у двор свога оца.

Она је и иначе била невесела и замишљена; сада постаде још више. Сестре су је узалуд испитивале о ономе што је видела горе; она није одговарала.

Врло често јутром и вечером пењала се да посети место где је била оставила принца. Видела је како зри воће у врту и како га беру. Видела је како снег прекрива брда, али принца није поново угледала. Сваки пут се враћала жалоснија у двор свога оца. Једина њена утеха била је да седи у својој баштици испред лепе мраморне статуе која је личила на принца; по читаве дане остајала је посматрајући је.

О цвећу које ју је некада радовало није више водила никаквог рачуна; оно је расло само од себе и густо је наткривало корално дрвеће, тако да је изгледало као да се човек налази у мрачној пећини.

Најзад, више није могла да издржи, па повери сав свој бол једној сестри; убрзо су све о томе биле обавештене, па чак и неке друге сирене, њихове пријатељице, дознадоше за тајну. Једна од њих знала је ко је био принц. Она је такође била видела свечаност на броду и показала је где се налазило краљевство младог бродоломника.

— Ходи, сестрице — рекоше принцезе, па се загрљене успеше до места где је требало да се налази двор младог принца.

И заиста, оне убрзо приметише двор; био је саграђен од алабастера; велике улазне мраморне степенице водиле су до обале. Величанствена златна кубета дизала су се више крова. Свуда око зграде била је галерија са стубовима међу којима су били велелепни кипови који су изгледали као жива бића. Кроз окна високих прозора могле су да се виде дивне одаје, украшене свиленим тапетама и скупоценим теписима; по зидовима, обложеним мозаиком, висиле су прекрасне слике.

Човек не би могао довољно да се надиви оволиком сјају. У средини највеће дворане избијао је водоскок и достизао до таванице, која је била у облику стакленог кубета; сунце је пролазило скроз и његова светлост је давала капљицама из водоскока дугине боје и оне су се слагале с бојама лепога цвећа које је расло у великом басену.

Сада је мала сирена знала где је живео принц. Она је више пута долазила, нарочито увече, приближавајући се неприметно каналом који је доводио морску воду до самога дворског балкона. Принц се често појављивао на балкону да посматра океан при месечевој светлости.

Она је остајала читаве часове посматрајући принца; када би се он понекад шетао морем на некоме од својих позлаћених бродова, она би га пратила и одушевљено слушала музику која је свирала да би га разонодила.

Други пут би она ноћу промакла иза барки које су ишле у риболов с буктињама и слушала би морнаре како најбоље говоре о младоме принцу. Она се утолико више радовала што му је спасла живот. Али је с болом помишљала да он о томе ништа не зна и да чак није ни у сну могао да мисли о њој.

Уколико се више приближавала људима, утолико је више осећала наклоност према њима; желела је да може да разговара и с њима и да живи њиховим животом. Њихов свет јој је изгледао пространији него њен; зар они немају преко мора, које су прелазили у свима правцима, планине веће од облака, шуме и поља која се простиру у недоглед?

Она је желела да добро упозна њихов живот и природу људи; сестре које је питала нису о томе много знале. Стога се она обрати својој старој баки која је добро познавала „горњи свет“, како је она називала земљу у којој станују људи.

— Ако се не удаве — упита једнога дана мала сирена — да ли живе вечно или умиру као ми овде доле у мору?

— Да — одговори стара — сви они умиру и чак је њихов живот краћи него наш. Ми можемо да доживимо и тристоту годину; али када престанемо да живимо, наше тело се претвара у мпену и разлива се океаном; наши не чувају ништа од нас. Ми немамо бесмртну душу; ми смо као трска: кад нас једном посеку, више никад не озеленимо.

Напротив, људи имају душу која живи вечито, чак и онда када се њихово тело претвори у прашину; она се тада подиже кроз ваздух према сјајним звездама. Као што ми, излазећи из воде, угледамо земљу са свим њеним чудесима, њихове душе се пењу према просторима непознатог сјаја, које ми никада нећемо видети.

— Зашто ми немамо бесмртну душу? — упита сва тужна мала сирена. — Ја бих дала две стотине и више година, колико имам да живим, да бих један дан живела као људи и да бих могла да се надам да ћу продрети у небески свет.

— Не сањај о томе, дете — рече бака. — Уосталом, знај да смо ми срећнији и бољи него људи.

— Дакле, ја ћу престати да постојим; све моје биће ће се претворити у пену која ће се лелујати тамо-амо по водама. Нећу слушати слатки жубор таласа; више нећу гледати у своје лепо цвеће и дивно црвено сунце! Бако, зар баш ништа не могу да учиним да бих добила бесмртну душу?

— То је немогућно — одговори стара — или скоро немогућно. Требало би да те један човек воли више него свог оца и своју мајку; да ти буде одан свим својим бићем и свим својим мислима; требало би да он своју десну руку стави у твоју, заклињући се да ће ти бити веран вечито; тада би један део његове душе прешао у твоје тело и ти би учествовала у људском животу. Али тако нешто се није никада догодило и неће се ни догодити.

Откуда може да се замисли да би један човек могао да те воли? Они налазе да је страшан наш рибљи реп, којим ми вијугамо кроз воду; они више воле своје тешке и безобличне удове које називају ногама.

Мала сирена уздахну и погледа сажаљиво свој рибљи реп.

— Одагнај, дакле, те луде мисли — рече баба — и радуј се с нама; знаш да је вечерас бал у двору. Ми пловимо и ронимо триста година и то је свакако доста. После тога времена и сама би тражила да почиваш… Не заборави да дођеш на свечаност.

Надајући се да ће се разонодити, мала сирена заиста дође у велику балску дворану која је била раскошно украшена, много лепша него све што се на земљи може видети. И зидови и таваница били су од тешког прозрачног кристала. Неколико стотина огромних ружичастих и зелених шкољки висило је на све стране и из њих су избијали плави пламенови који су осветљавали и салу и морску воду која је ударала о зидове и у којој су се виделе хиљаде великих и малих риба; крљушт једних пресијавала се црвенкастом светлошћу, док су друге блистале као сребро и злато.

У средини дворане био је простран басен; ту су играли тритони и сирене уз звуке својих мелодичних песама. Али најлепши глас је имала мала сирена; цео двор јој се дивио пљескајући рукама и ударајући реповима по води. За тренутак задовољан осмех оживе њено тужно лице при помисли да је имала јединствен глас, такав да дражеснијег није било на земаљској кугли. Али туга је опет обузе; она се сети принца и није могла да издржи жалост при помисли да она нема бесмртну душу као он.

Сасвим неопажено извуче се изван палате, па сва утучена пође у свој вртић. Учини јој се да чује фанфаре, па рече самој себи:

— Можда се то он шета по мору, он на кога мислим без престанка, он у чије бих руке тако радо хтела да ставим срећу свога живота. Учинила бих све да добијем бесмртну душу. Док су моје сестре овде на игранци, идем да нађем морску вештицу, од које сам се увек тако бојала; можда ће она знати да ме посаветује и да ми помогне.

Она изиђе из баштице и упути се према хучним вртлозима поред којих је становала вештица. У том крају није принцеза никада била. Тамо није расло ни цвеће ни трава; није било ничег осим сивог песка који се простирао унедоглед све до вртлога бучних као огромни воденични точкови, вртлога који одвлаче за собом све штогод могу да зграбе. Мала сирена се спусти у ту страшну вртачу која је кључала; али, сишавши скоро до дна, она се хитрим напором ослободи. На неком великом простору наиђе на неки топао и одвратан глиб, који је морала да пређе да би дошла до чудне шуме усред које се налазио вештичин стан.

Дрвеће и жбуње, то су у ствари били полипи, делом животиње а делом биљке; рекао би човек змије са сто глава причвршћене за земљу. Гране су биле дуге, лепљиве и завршавале су се концима који су личили на црве; све се то покретало без престанка, а оно што би ти црви успели да зграбе, стезали су и никада више нису пуштали.

Мала сирена се заустави слеђена од страха; затим њено срце поче снажно да куца; она је била готова да се сместа врати. Помисао на принца даде јој храбрости. Она се побрину да добро веже и прикупи око врата своје дуге косе, тако да ниједна влас не лепрша, да не би могли да је зграбе полипи. Прекрсти руке преко груди, па се тако, снажним замахом баци преко полипа који раширише своје ужасне руке према њој. Не могавши ништа да зграбе сем њене коже која је била глатка, њихова влакна само склизнуше по њој; она продужи да плива истом брзином и измаче им.

Али како је дрхтала посматрајући страшан призор! Било је, између пипака ових прождрљивих бића, обешених костура људи и животиња који су се утопили у мору, олупина бродова, ковчега, читаве гомиле безобличних предмета и најзад остатака једне сирене, која је овамо била залутала, а није била довољно опрезна.

Пошто је прошла ово страшно место, мала сирена дође до једне велике баруштине, где су се дугачке и дебеле змије испреплетале, показујући своје жућкасте трбухе. Мало даље је био стан вештице, који је сав био саграђен од костију утоптљених људи.

Чудотворка је седела испред својих врата дајући једној корњачи да једе из њених уста, онако као што младе девојке пуштају своје канаринке да кљуцају шећер између њихових усана. На њеним грудима милеле су мале змије, јегуље и друге отровне и одвратне животиње, које је она називала најслађим именима.

— Ја већ знам шта ти желиш — рече вештица кад виде малу сирену. — С твоје стране то је глупост, али биће учињено по твојој жељи; ти ћеш бити несрећна: а то је баш оно што ја целом свету желим. Бићеш ослобођена свога рибљег репа и добићеш као људи два ружна стуба за ходање!

Ти се надаш да ће те тада млади принц волети и да ће ти дати бесмртну душу…

На ове речи ружна вештица поче тако гласно да се смеје да цело њено тело поче ужасно да се грчи тако да се корњаче и змије скотрљаше све испреплетане.

— Дошла си у прави час — настави вештица. — Сутра у излазак сунца спремаћу своје чини и талисмане и више месеци нећу се ничим другим бавити. Али остаје ми читав дан да ти припремим напитак који ћеш пити пре изласка сунца, кад, напуштајући ово место, будеш допрла до земље лево одавде и кад будеш на обали. Тада ће твог репа нестати и уместо њега добићеш оно што људи називају лепе ноге. Али то ће те много болети; осећаћеш као да ти оштар мач цепа тело.

У накнаду за то, сви који те буду видели прогласиће те најлепшом међу најлепшима. Ти ћеш сачувати свој лелујави и лаки ход; ниједна играчица неће ти бити равна по љупкости и држању; али при сваком кораку који учиниш биће ти као да си стала на врх ножа. Хоћеш ли да трпиш те муке? А сада ћу ти дати оно што ти треба…

— Да, ја то хоћу — рече мала сирена дрхтавим гласом.

— Промисли добро о томе — настави вештица. — Кад се већ једном тако изједначиш са људским створењима, никада више нећеш постати поново сирена. Никад више нећеш моћи да опет зарониш под воду, да дођеш у двор свога оца, ни да се вратиш својим сестрама. А ако не задобијеш љубав принца и ако он не буде свим својим срцем теби наклоњен, ти нећеш стећи бесмртну душу. Сутрадан, после његовог венчања с неком другом, срце ће ти се сломити и ти ћеш постати пена која плива по таласима.

— Ја то ипак хоћу — рече мала сирена, бледа као смрт.

— Али треба да платиш за мој труд — рече вештица — а није мала ствар сно што ја захтевам. Ти имаш најлепши глас на свету; без сумње, ти се надаш да ћеш њиме освојити свога принца. Тај глас мени треба. Као награду за мој напитак захтевам оно што је најлепше на теби; то није много, пошто је потребно да у тај напитак ставим своју сопствену крв.

— Па лепо, али ако ми узмеш глас — рече мала сирена — шта ће онда мени остати?

— Твоја чаробна појава, твој заносни ход, твоје дивне очи; то је сасвим довољно да се људско срце очара. Гле, ти оклеваш? Хајде, дај ми да одсечем твој лепи мали језик, па ћеш добити моћни напитак.

— Нека буде — рече мала сирена.

Вештица стави на ватру један од својих најлепших лонаца, пошто га је претходно изрибала змијама које је замотала у клупче. Затим забоде у своје груди ножић и пусти да у лонац откапље потребан број капљица њене крви; најзад томе додаде мноштво неких необичних састојака. Мешавина се кувала и избацивала праменове паре који су се, нестајући, претварали у фантастичне и исцерене облике тако да би се од њих уплашили и најодважнији људи. Кад је све то било у најјачем врењу, изгледало је као да се чује плач крокодила. Најзад је напитак био готов; изгледао је као дијамант од најбистрије воде.

— Ето ти, држи! — рече вештица и у исто време она одсече језик мале сирене која постаде нема, неспособна и за говор и за песму.

– Ако полипи буду хтели да те шчепају кад се будеш враћала — додаде вештица, — ти само проспи једну капљицу овога еликсира на њих; њихове руке и пипци ће се распрснути у хиљаду комада.

Али мала сирена није имала да се боји страшних животиња, пошто су оне и саме повлачиле своје руке, преплашене кад су виделе како светли као као каква звезда, бочица блештавог еликсира који је мала сирена држала у руци. Исто тако прође она без препрека и кроз шуму, мочвару и муљ.

Дође близу двора свога оца; светиљке са забаве биле су погашене. Изгледало је као да је све живо заспало. Она се не усуди да уђе сада кад више није имала гласа, бојећи се да ће кога срести.

У тренутку када је хтела да заувек напусти своје сестре, осети се опхрвана дубоким болом; она узе по један цветак из свих вртића, па бацајући руком хиљаду пољубаца родитељском дому исплива до обале, где се дизао принчев двор. Излазећи из плавих таласа приступи подножју мраморног степеништа које је водило под балкон. Било је пред зору, али је месец још светлео.

Мала сирена нагло прогута напитак, који ју је, чинило јој се, пекао као ватра; затим осети као да је њено нежно тело просечено мачем надвоје. Она паде онесвешћена на песак. Када се појавише први сунчани зраци, она се поврати и одмах поново осети исти оштар бол; али она га за тренутак заборави, видевши пред собом лепог младог принца који је упирао у њу своје крупне црне очи. Она обори поглед и примети да је њен рибљи реп нестао и да је сада имала најлепше ноге и најљупкија стопала која би једна млада девојка могла само пожелети. Није имала одела, али је сва била умотана у своје дугу, свилену косе.

Принц је упита ко је она и откуда је дошла. Она га погледа умиљато и болно својим великим угасито плавим очима; више није могла да говори. Он је тада узе за руку и одведе је у двор. При сваком кораку који је чинила, било јој је као да стаје на врхове ножева. Али шта се ње тицао бол? Она је корачала поред принца лака као мехур од сапунице у ваздуху: сви су били задивљени видевши њен тако грациозан и тако лак ход.

Сви се ужурбаше око ње и обукоше је у дивне хаљине од свиле и чипки. Ниједна од дворских дама није могла да се по лепоти мери с њом; али она није могла да изговори ниједну реч, чак ни најслабији узвик. За време дворских свечаности лепе робиње обучене у злато и драго камење, заустављале су се пред принцем, као и пред краљем и краљицом, његовим родитељима; једна је певала лепше од друге; принц им је пљескао и смешио се на њих. Мала сирена је тада осећала највећу тугу. Зар није она још недавно певала хиљаду пута лепше од њих?

— Кад би само он могао да сазна да сам ја, да бих могла бити поред њега, заувек жртвовала свој очаравајући глас!

Затим, на дати знак лепе робиње почеше да изводе најлепше игре уз звуке врло пријатне музике. Тада мала сирена рашири своје витке руке, усправи се на својим малим ногама, па поче да се лепрша, да се извија, да игра с неупоредивом лакоћом.

Дотле нико није видео тако нешто. При сваком њеном покрету, тако природном, лепота је све више и више сијала, а њене крупне дубоке очи биле су изражајније и од саме песме певачица. Цео скуп је био у заносу, а нарочито принц, који ју је називао својим малим нахочетом. Видећи да је он гледа са задовољством, она настави да игра, иако је, сваки пут када би јој нога додиривала под, осећала бол као да се посекла.

Принц изјави да жели да је увек има поред себе као пажа, и њој би дозвољено да се одмара пред његовим вратима на кадифном јастучету. Он је научи обичајима људи, и она га је пратила док је ишао да се на коњу шета кроз зелене шуме. Она га је пратила кад се пео на високе планине, које су раније код ње изазивале толику радозналост; сада би она једва погледала велелепну и занимљиву слику у којој се могло уживати, док облаци лете као јато птица селица; она је видела само принца.

Ноћу, када би после дугог хода осећала, умор, она се, док су сви спавали, извлачила из двора, и силазила великим мраморним степеницама, па стављала своје јадне ножице у воду, да би ублажила болове. Тада је сањала о онима које је оставила на морском дну. Једне ноћи примети она своје сестре, које су се, уместо да се весело шале као некада, приближавале тужно, тражећи и гледајући на све стране. Она им даде знак; оне је познадоше, притрчаше јој и рекоше колико су биле тужне после њенога одласка. Она није могла ништа да им одговори; али од тог доба оне су се састајале скоро сваке ноћи.

Једанпут виде она у даљини своју стару баку, која већ годинама није напуштала свој подморски двор, и свога оца, краља мора, са круном на глави. Обоје пружише руке према њој; али њихово достојанство им није допуштало да се приближе обали.

Принц ју је из дана у дан волео све више и више, као што се воли златно дете, или добар друг; али он ниједног тренутка није помишљао да се њоме ожени; међутим требало је да се она уда за њега: без тога неће стећи бесмртност душе, а ако би се он оженио којом другом, сутрадан после свадбе она ће се претворити у прамен пене;

— Зар ти не волиш мене више него остали свет? Изгледа да су то питале очи сироте мале, када ју је принц љубио у чело.

— Да, ја тебе волим највише — говорио је принц разумевајући њене нежне погледе. — Ти имаш најбоље срце од свих, ти си ми најоданија. А затим, ти много личиш на једну девојчицу коју сам једном видео, али је нећу више никад наћи. Био сам на једном броду који је потонуо. Таласи су ме бацили на обалу близу једног храма у коме је било више свештеника; једна од њих приметила ме је и спасла ми живот. Видео сам је само за неколико тренутака.

Она би била једина коју бих на овоме свету могао да волим свом својом душом. Али она је посвећена богу. Ти невероватно личиш на њу: због тебе њена слика готово бледи у моме срцу; моја срећа те је довела овамо. Ми нећемо једно друго никада напустити.

— Авај — рече мала сирена — да је он знао да сам га ја отела од смрти, ја, која сам га носила кроз буру, можда би волео мене као ону лепу девојчицу чију је успомену сачувао.

И она дубоко уздахну; није имала моћи да плаче и да се утеши сузама.

— Али — мислила је она даље — она је посвећена богу. Она неће никада изаћи из храма. Они се никада више неће сусрести, А ја, ја сам близу њега, виђам га сваког дана; бдећу над њим, волећу га, посветићу му живот. Нећу имати бесмртну душу, али нећу зажалити што се нисам поколебала када ми је вештица све рекла.

Утом се пронесе глас да принц треба ускоро да се ожени, да узима једну лепу принцезу, кћер краља једне суседне земље. Спремљен је један величанствен, сав позлаћен брод, на коме принц треба да оде у ту земљу, под изговором да обиђе њена знаменита места, а у ствари да види ону која му је одређена. Пратиће га огромна свита.

Мала сирена саже главу неповерљиво и насмеја се на ове приче: она је познавала боље него сви други мисли и срце принца.

— Треба да одем — рекао јој је он — да послушам наређење краља, мога оца, и да посетим суседног краља, чију кћер они желе да узмем за жену; али они ме на то не могу натерати. Ја не могу да је волим; она не може личити на девојчицу из храма на коју ме твоје црте подсећају. Ако треба да се оженим, пре ћу да изаберем тебе. Ти си нема, али твоје очи говоре тако слатким језиком.

Она оде с њим на лепи брод.

— Ти се не бојиш мора — запита је он — зар не?

Он јој је говорио о бурама, о лепим временима, о чудноватим рибама и другим бићима која живе у океану; она се насмеја на ове речи. Зар није она боље него ико познавала оно што се налази на дну мора?

Те ноћи за време дивне месечине, док су сви осим заповедника брода спавали, она се наслони на ограду брода и покуша да продре очима у плаву и прозрачну воду. Мислила је да види двор: свога оца и на тераси своју стару баку са сребрном круном, која је баш упрла поглед према броду. У том тренутку њене сестре изиђоше из таласа и погледаше је тужно, кршећи руке од очајања.

Она им даде знак и насмеја се, хотећи да им покаже колико је била срећна. Оне су хтеле да се приближе, али наиђе један морнар, па зато побегоше заронивши у море, тако да је човек мислио да је видео само праменове беле пене.

Ујутру, брод стиже у пристаниште величанствене престонице суседнога краља. Зазвонише сва звона; са врхова куле одјекнуше фанфаре, а пред градском капијом били су постројени војници под заставама, да би одали пошту госту свога господара. Сваке вечери ређале су се свечаности, балови, ватромети и претставе; али принцеза није у њима учествовала. Она се налазила, како је дознао принц, далеко од овог места у храму где су је строго васпитавали, да би стекла све краљевске особине.

Најзад, она стиже. Мала сирена је била врло радознала да оцени њену лепоту. Морала је да призна да никад није видела тако љупку појаву, тако фино и тако пријатно лице, са прозрачном кожом и под дугим црним трепавицама затворено плаве очи, које су се смешиле са много доброте и љубазности.

Принц, кад је угледа, узвикну:

— Ти си она која ме је спасла када сам као мртав лежао на обали!

Млада принцеза, сва румена, одмах му признаде.

Све је, дакле, ишло најбоље, и према жељи два краља, била је објављена веридба с великим свечаностима.

— Заиста, ја сам врло срећан — рече принц својој малој пријатељици. — Нисам се ни усуђивао да тако нешто замислим, јер ми се чинило немогућим, али се ипак догодило. Ти учествујеш у мојој срећи, ја знам, јер ми нико није одан као ти.

Мала сирена му пољуби руку у знак одобравања, али је њено срце било сломљено. Све је било припремљено; сутрадан по њиховој свадби она ће пропасти и од ње ће остати само мало пене.

Звона су звонила у пуном јеку; гласници су трчали кроз варош објављујући веридбу. У свим црквама на олтарима биле су запаљене сребрне светиљке у којима је горело мирисно уље; у великом храму, окружени најотменијим званицама, принц и принцеза саставише руке и свештеник благослови њихову веридбу.

Деца обучена у бело махала су златним кадионицама; звуци божанствене музике одјекиваху под сводовима, али мала сирена која је, обучена у свилу и злато, стајала близу принцезе на првом почасном месту није ништа видела и ништа чула од целе ове свечаности. Мислила је да ће одмах умрети и да је изгубила све на овом свету.

Исте вечери принц и принцеза одоше на брод. Топовска пуцњава је одјекивала, на све стране виделе су се само заставе и свечани барјаци. На капетановом мосту налазио се један шатор сав од злата и пурпура. Требало је да принц и принцеза и сва њихова пратња проведу ноћ на свежем ваздуху. Ветар је надимао једра и брод је пловио полако по прозрачном мору. Мала сирена сети се тренутка када је први пут изишла са дна океана: тада је видела исту величансвеност, исту веселост.

И она тада заигра, залелуја као ластавица када је гоне; никада није играла тако божанствено. Сви су се дивили њеним вилинским покретима. Њене ножице су трпеле ужасне муке, али она то није примећивала, јер је само осећала бол који јој је парао срце.

Знала је да је дошао последњи час када може да види онога због кога је оставила свога оца, своје сестре, своју отаџбину, жртвовала свој чудесни глас и свакога дана преживљавала нечувене муке, мада он то није наслућивао ниједнога тренутка. Дубоко море, звездано небо, све је пред њом нестајало и она је имала да утоне у вечну ноћ без мисли, чак и без сна; јер она није имала бесмртну душу; она је никад неће имати.

Бучна свечаност је и даље текла. Изгледало је да и она у њој учествује. Играла је, смејала се и поред очајања које јој је стезало срце. Није хтела никога да ожалости изразом свога бола.

Најзад, музика престаде и мало помало све се утиша. Остао је само крмар који је бдео и мала сирена која је, наслоњена на ограду брода, гледала према истоку, очекујући зору; знала је да при појави првог сунчаног зрака треба да умре. Одједном, на површини таласа искрснуше њене сестре. Биле су бледе као она; њихове лепе и дуге косе нису се више лепршале на ветру; носиле су кратку косу.

— Продале смо их чаробници — рекоше оне — да би ти дошле у помоћ и да би спречиле твоју наглу смрт. Ево ножа који нам је дала. Погледај како је оштар. Пре него што гране сунце, треба њиме да прободеш принчево срце, па када вреле капи његове крви падну на твоје ноге, оне ће се претворити у рибљи реп. Ти ћеш сићи међу нас, постаћеш поново сирена и живећеш триста година. Али, жури се! Ти или он, једно од вас мора да страда пре изласка сунца. Наша стара бака је очајна због тебе, тако да јој је опала седа коса. Убиј принца који је узрок свег нашег бола и врати нам се, Жури се! Зар не видиш на хоризонту црвени сјај? За неколико тренутака изићи ће сунце и биће доцкан.

И с дубоким уздахом у коме се изражавала сва њихова љубав према милој сестри, ишчезоше оне под таласима.

Мала сирена подиже пурпурну завесу шатора. Полако се приближи и пољуби у чело принца; погледа у небо које се све више бојило црвенилом зоре; погледа свој нож, затим поново упре поглед на принца који спавајући поче у сну да изговара име своје веренице. Он ју је, дакле, много волео. Једино је она владала његовим мислима. У једном тренутку рука мале сирене задрхта грчевито; она нагло баци нож у море. Нож запара једну црвену бразду; капљице воде, које прснуше увис, биле су као крв. Последњи пут баци она свој поглед на принца, па се загњури у таласе.

Она осети да јој се тело раствара. Сунце се дизало изнад таласа; његови зраци су уливали благу топлоту у хладну пену и мала сирена није осећала самртничке муке. Видела је како у ваздуху лети стотину прозрачних, чудесних бића кроз која је назирала бела једра брода који је одмицао и пурпурне облаке на небу. Ова бића су говорила језиком који је одјекивао као најлепша музика. Али ни једно људско уво није могло то да чује, као што ниједно људско око није могло да види њихова ваздушаста тела. Они су се без крила одржавали у ваздуху једино својом лакоћом.

Мала принцеза осети да се одваја од пене са таквим телом.

— Куда идем? — упита се она гласом нежним као што је глас оних које је слушала и чије је и само лако птичје треперење скоро немогућно
замислити.

— Ти долазиш међу нас, кћери ваздуха — гласио је одговор — Сирена нема бесмртну душу и може да је добије само ако је заволи неко људско чедо. Њен вечни живот зависи од једног другог бића. Кћи ваздуха такође нема бесмртну душу, али она може да је задобије у накнаду за своја добра дела. Томе ми тежимо.

У овом тренутку ми летимо према обалама крајњега југа, где врућина убија човека; ми му доносимо свежину и ширимо мирисе цвећа; ми чистимо ваздух и гонимо болести. Када за триста година учинимо колико више можемо корисних услуга људима, добијамо бесмртну душу. Ти, јадно дете, мора да си свим срцем тежила ка истоме циљу као што је наш; ти си страшно патила. У накнаду за то стављена си у исти ред с нама и можеш добрим делима после три стотине година да добијеш бесмртну душу.

Мала сирена у одушевљењу дижући поглед у небо осети први пут како се њене очи пуне сузама, које умирују.

На броду поново завлада расположење. Свуда су тражили малу сирену. Принц и његова вереница, нагнути на ограду, гледали су очајнички у таласе, мислећи да је она у њих утонула. Она им невидљива приђе, пољуби у чело његову вереницу и дуну изнад њих освежавајући и благотворни ветрић. Затим са другим кћерима ваздуха седе на један ружичасти облак који је ветар носио према југу.

— За триста година ми ћемо путовати такође у царство божје — рече једна од њених нових другарица.

— Ми чак можемо и раније да тамо стигнемо — додаде једна друга. — Када невидљиво улазимо у станове људи и тамо наиђемо на неко дете, које је обузето рђавим мислима, ако нашим дахом можемо да их отклонимо, па се дете уместо да буде рђаво, поправи и постане радост својих родитеља, тада се наше време кушања скраћује за годину дана, али се повећава за један дан, ако наш напор није довољан да отклони рђаве мисли из дечје душе.

Ханс Кристијан Андерсен

Из књиге: Андерсен – Данске приче, Издавач: Издавачко и књижарско предузеће Геца Кон А. Д., Београд, 1939.

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ЦАРЕВО НОВО ОДЕЛО – Ханс Кристијан Андерсен / Бајке, Дечја ризница, Текст

ЦАРЕВО НОВО ОДЕЛО

Живео пре много година неки цар, који је толико много волео лепе и нове хаљине, да је сав свој новац трошио на гиздање. Није марио за своје војнике, није волео позориште, није ловио по шуми, осим кад је требало да покаже нове хаљине. Имао је по једно одело за сваки сат у дану и као што се за друге цареве каже: „Цар је у савету“, тако се за њега говорило: „Цар је у соби за облачење“.

У великом граду, где му је био двор, живело се врло безбрижно; сваког дана долазило је много странаца, трговаца и занатлија, па једног дана дођоше тамо и две варалице. Они су се издавали за ткаче и говорили да умеју изаткати најлепшу тканину, која се само може замислити. Не само ,да би боје и шаре биле нешто изванредно лепо, већ би и одело сашивено од те тканине имало чудну особину: било би невидљиво сваком човеку који није ваљао у свом позиву или је био неизрециво глуп.

„То би било дивно одело“ — помисли цар, — „кад бих га носио могао бих да дознам ко у мом царству није способан за дужност коју врши. Могао бих да разазнам паметне од глупих. Та се тканина мора одмах изаткати за мене!“ — и цар даде много пара двојици варалица да започну свој рад.

Они наместише два разбоја и правили су се као да раде, али нису имали ничега на разбојима. Захтевали су најфинију свилу и најчистије злато, па су то трпали у своју торбу, а радили на празним разбојима до дубоко у ноћ.

„Баш бих волео да видим докле су стигли са ткањем!“ — мислио је цар, али му је било помало хладно око срца кад помисли да онај ко је глуп или не одговара свом послу, не може да види ту необичну тканину. Он је, додуше, веровао да за себе не треба да се боји, али је ипак хтео да пошаље најпре неког другог да испита како ствар стоји. Сви су у граду знали какву чудну особину има та тканина, и сви су били радознали да виде да ли је рђав или глуп њихов сусед.

„Послаћу ткачима свог старог поштеног министра“, — размишљао је цар. — „Он ће најбоље видети како тканина изгледа, јер он има разума и нико није савеснији на дужности од њега“.

Тада пође стари часни министар у дворану где су две варалице седеле и радиле за празним разбојем.

„Боже ме сачувај!“ — помисли стари министар и разрогачи очи. — „Не видим баш ништа!“ — Али то не рече гласно.

Варалице га замолише да изволи прићи ближе и запиташе га зар нису лепе шаре и дивне боје на тканини. Притом су показивали на празан разбој. Јадни стари министар буљио је очи, али ништа није видео, јер ничег није ни било.

„Господе боже!“ — помисли он, — „значи ли то да сам глуп! То никад нисам веровао и то не сме нико да сазна! Зар сам неспособан за свој посао? Не, никако не смем рећи да не видим тканину.“

— Па зар ништа нећете рећи? — запита један од ткача.

— О, дивна је! Прекрасна је! — рече стари министар гледајући кроз наочаре. — Те шаре, па те боје! Рећи ћу цару да ми се необично допада!

— То нас радује! — рекоше оба ткача и стадоше да набрајају боје по имену и истичу лепоту шаре. Стари министар их је добро слушао да би могао то исто рећи цару кад се врати. Тако и учини.

Из дана у дан варалице су захтевале све више пара, свиле и злата за ткање. Они све то трпаше у своје торбе, а на разбој не дође ни један једини кончић, већ су и даље ткали на празно.

Цар пошаље другог часног дворанина да види како напредује ткање и да ли ће тканина бити ускоро готова. С њим се збило исто што и с министром; гледао је и гледао, али пошто није било ничег сем празних разбоја, није могао ништа ни видети.

— Зар то није леп комад тканине! — рекоше обе варалице показујући лепу шару, која није ни постојала.

„Глуп нисам“, — мислио је човек, — „значи, дакле, да не ваљам на свом послу. То је, додуше, чудно, али не смем допустити да се то примети!“ — И тако је хвалио тканину коју није видео и уверавао ткаче како се диви лепим бојама и дивним шарама.

— Заиста је прекрасна, — рекао је цару.

Сви су у граду говорили о дивној тканини. Тада зажеле сам цар да је види док је још на разбоју. С пратњом одабраних дворских људи, пође двојици лукавих варалица, који су тобоже ткали из све снаге, али без нити и конца.

— Зар није величанствена? — рекоше она двојица честитих дворана. — Нека само ваше величанство погледа какве су то шаре и боје! — и показаше на празан разбој, јер су веровали да други виде тканину.

„Шта ли је ово!“ — помисли цар. — „Ја ништа не видим. То је страшно! Да ли сам глуп? Да ли сам неспосабан за цара? То је најстрашније што ме је могло снаћи!“

— О, врло је лепо! — рече гласно, — одајем вам своје највише признање! — па задовољно климну главом и стаде посматрати празан разбој, јер није хтео рећи да ништа не види. Сви из пратње буљили су у разбој, али иако нико није видео ништа, јер ничег није ни било, рекли су као и цар:

— О, дивна је! — и саветовали су га да први пут обуче одело од те нове дивне тканине за велику свечаност, која је ускоро требало да се одржи.

— Величанствено, дивно, изванредно! — ишло је од уста до уста и сви су се од срца радовали.

Цар даде сваком од варалица витешки крст, да га ставе у рупицу од капута, и титулу ткача племића.

Целу ноћ уочи дана кад је требало да се одржи свечаност, варалице су преседеле, док им је горело шеснаест и више свећа. Народ је могао да види како се журе да сврше царево ново одело. Правили су се као да скидају тканину с разбоја, секли су по ваздуху великим маказама, шили су иглом без конца и најзад рекли: — Ево, хаљине су готове!

Сам цар дође тамо са својим дворанима и обе варалице дигоше по једну руку увис као да нешто придржавају, и рекоше:

— Ево чакшира! Ево прслука! Ево огртача! — и тако редом. — Све је лако као паучина! Човек би помислио да нема ништа на себи, али у томе баш и јесте преимућство.

— Тако је, — рекоше сви племићи, али нису могли ништа да виде, јер ничег није ни било.

— Хоће ли сад, ваше царско величанство најмилостивије, да изволи скинути своје одело! — рекоше варалице, — да бисмо му обукли ново, овде пред великим огледалом! — Цар скиде своје одело, а варалице су му тобоже додавале кошуљу, чакшире, огртач, па га обухватише око појаса као да му нешто везују, док се цар окретао и вртео пред огледалом.

— Ох, како су лепе хаљине! Како дивно стоје! — рекоше сви углас. — Каква шара! Какве боје! То је скупоцено одело!

— Напољу стоје људи са балдахином, који ће се носити над вашим величанством док будете ишли у поворци! — рече главни мајстор церемонијала.

Ја сам готов! — рече цар. Да ли ми добро стоји? — па се још једном окрете пред огледалом, што је требало да значи да добро разгледа своје ново одело. Коморници који су морали да носе скуте, пипали су рукама по поду као да дижу скут. Ишли су држећи руке у ваздуху, јер нису смели дозволити да неко примети како они у ствари ништа не виде.

И тако је цар ишао наг у поворци под лепим балдахином, а народ по улицама и прозорима је говорио:

— Како су лепе цареве нове хаљине! Како дивно стоје! — Нико није дозволио да се примети да у ствари ништа не види, јер би то значило да не ваља на свом послу, или да је врло глуп. Ниједно од царевих одела није имало толико успеха.

— Па он нема ништа на себи! — повика утом једно дете.

— Ово је глас невиног! — рече детињи отац и то се брзо пронесе по сакупљеном народу.

— Нема ништа на себи! Једно дете каже да цар нема ништа на себи!

— Па он заиста нема ништа на себи! — повикаше најзад сви углас.

А и цара је то мучило, јер му се чинило да су у праву, али је мислио отприлике овако: „Сад немам куд. Морам да издржим у поворци.“

И понашао се још поносније, а коморници су ишли за њим носећи скуте којих није било.

Ханс Кристијан Андерсен

Из књиге: Андерсенове бајке, Издавач: Младо поколење, Београд, 1959.

С данског превела Вера Југовић.

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ПРИНЦЕЗА НА ЗРНУ ГРАШКА – Ханс Кристијан Андерсен / Бајке, Текст, Дечја ризница

ПРИНЦЕЗА НА ЗРНУ ГРАШКА

Био једном неки краљевић који је хтео да се ожени принцезом, али правом правцатом принцезом. Тако је обишао цео свет да би је нашао, али му се свуд испречило нешто на путу. Принцеза је било врло много, али да ли су то биле праве правцате принцезе, није могао никако да докучи, јер је увек било нечег што му је сметало. Вратио се кући сав потиштен, јер је желео да се ожени правом принцезом.

Једне вечери било је страховито невреме: севало је, грмело је, киша је пљуштала, једном речју било је ужасно. Тада неко закуца на капију дворца, а стари краљ пође да је отвори.

А напољу је стајала једна принцеза. Али како је изгледала од кише и ружног времена! Вода јој је цурила с косе и одела и сливала се у врхове ципела, па на пете опет излазила, — а она је тврдила да је права правцата принцеза!

„То ћемо ми већ дознати“, — помисли стара краљица, али не рече ништа, већ оде у спаваћу собу, уклони сву постељину и стави зрно грашка на дно постеље; затим узе двадесет душека и стави их преко зрна грашка, а одозго још двадесет перина од гушчјег паперја.

Ту је требало да преноћи принцеза.

Ујутру је запиташе како је спавала.

— О, врло рђаво, — рече принцеза. — Готово целе ноћи нисам ни тренула. Ко зна шта је било у тој постељи? Лежала сам на нечем тврдом, тако да сам по целом телу модра и зелена. То је страшно!

Тако су се уверили да је то била права правцата принцеза, јер је кроз двадесет душека и двадесет перина од паперја осетила зрно грашка. Толико нежан није могао нико бити, до права правцата принцеза.

Краљевић је узе за жену, јер је сада знао да узима праву правцату принцезу, а зрно грашка однеше у уметнички музеј, где се и сада може видети, ако га нико није узео.

Видите, то је једна истинита прича.

Ханс Кристијан Андерсен

Из књиге: Андерсенове бајке, Издавач: Младо поколење, Београд, 1959.

С данског превела Вера Југовић.

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ДЕВОЈЧИЦА СА ШИБИЦАМА – Ханс Кристијан Андерсен / Бајке, Текст

ДЕВОЈЧИЦА СА ШИБИЦАМА

Напољу је било веома хладно. Читаво поподне дувао је ледени ветар и витлао градским улицама крупне пахуљице снега, док је мраз својим белим прстом шарао ледено цвеће на прозорским окнима.

Већ је почело да се смркава. Мали разносач новина трчао је од куће до куће, а ретки пролазници хитали су да што пре стигну својим топлим домовима. Почело је новогодишње вече.

Сред ове студи и таме која се све више спуштала на већ опустеле улице, лутала је кроз град једна сиромашна девојчица, гологлава и босих ногу. Полазећи од куће, имала је, додуше, на ногама неке старе, изношене папуче које је њена мајка скинула са својих ногу, али су оне биле превелике за њена малена стопала. Зато их је и изгубила.

Једна је остала у снегу, када је одскочила у страну, како је не би прегазиле неке господске кочије, које су у трку протутњале. Другу је дограбио један улични деран и побегао са њом. Пре него што је замакао изг угла, добацио јој је кроз смех да ће му добро послужити као колевка када једном буде имао деце.

Тако је девојчица продужила потпуно боса, па јој ноге убрзо постадоше модре од хладноће. У старој кецељи, чије је крајеве чврсто прикупила, носила је неколико свежњева фосфорних шибица, један свежањ држала је у промрзлој руци, нудећи последњим ретким пролазницима: „Шибице! Купите шибице!“

Али тога дана нико није застао да купи њене шибице, нити се ко машио за џеп да јој спусти у длан неки новчић.

Гладна и прозебла, вукла се улицама, све малодушнија и уморнија. Пахуље снега прекриле су њену плаву косу, која јој је у крупним увојцима падала низ плећа. Из свих домова ширила се топла, блага светлост, а улицом је пловио замамни мирис печених гусака и свежих колача. Била је то последња ноћ у старој години и девојчица с уздахом покуша да се сети када је последњи пут окусила гушчију паштету.

Најзад се изнемогло спустила у један заклоњени кутак између двеју кућа, од којих је једна била нешто истуренија према улици, и ту се шћућурила уза зид. Своје модре, отечене ноге подвукла је испод подеране хаљине, затим је почела да дува у своје укочене прсте, али јој од тога не бејаше ништа топлије. Али, ни код куће јој није било топлије него ту, на улици.

Једино што су имали кров над главом, иначе је са свиж страна фијукао ветар, иако ду највеће пукотине биле затиснуте крпама и сламом. Њене мале руке биле су већ потпуно укочене од хладноће. Ох! како би јој овог часа пријала топлота упаљене шибице! Кад би смела да извади само једно дрвце из свежнја који је стискала у руци па да њиме кресне о зид, одмах би јој било топлије.

Дуго је девојчица оклевала, док се најзад није одважила и креснула једном фосфорном шибицом о зид.

Како је само плануло дрвце у њеној прозеблој руци! Какав топао и сјајан пламен! Нека пријатна топлина проструји њеним телом и одједном јој се учини као да седи крај неке велике тучане пећи са месинганим ножицама и сјајним украсима, у којој весело пламса ватра ширећи око себе тако пријатну топлоту да девојче несвесно опружи своје промрзле ноге према тој замишљеној пећи.

У том утрну пламен и у детињој руци остаде још само остатак догореле шибице. Девојчица сад кресну и друго дрвце. Пламен сукну још јаркијим сјајем, а на месту које је обасјала светлост шибице зид постаде прозиран попут неког тананог вела и пред сањивим очима девојчице указа се унутрашњост собе с оне стране зида.

На дугачком столу, застртом снежнобелим столњаком, стајало је поређано блиставо посуђе, сребрна котарица пуна пецива, велика кристална чинија у којој је било грожђа, јабука, крушака и ананаса, један китњасти сребрни свећњак са зеленим свећама, велики суд пун топлог пунча и боца вина, а на једној великој плиткој чинији пушила се тек испечена гуска, украшена свуд наоколо печеним јабукама.

Одједном се чинија заједно са гуском вину у ваздух и полете према промрзлој девојчици. Она се изненађено усправи и тек што пружи руку, скупоцена порцуланска чинија на којој се налазила гуска паде са праском и разби се у парампарчад. Девојчица се трже уплашено. У исти час светлост утрну и уместо печене гуске у њеној руци остаде само комадић догореле шибице.

Када је поново погледала према соби, угледала је пред собом само тврд, снегом овлажен, хладан зид. Не могавши одолети срцу, девојчица хтеде још једном да дочара сву ону лепоту која је потрајала тако кратко време, па кресну и трећу шибицу. Али шибица не хтеде да плане.

Трипут је морала њом да превуче по влажном зиду док се није најзад запалила.

Овога пута блеснула је чудесним сјајем који се све више ширио, да би се одједном пред изненађеном девојчицом створила најдивнија и најблиставија новогодишња јелка. Како је јадно изгледала са овом новогодишња јелка коју је те вечери опазила кроз стаклена врата у кући богатог трговца! На њеним дугим, сребрнастозеленим гранама блистале су многобројне свеће у свим бојама.

Крупне шарене кугле висиле су свуд наоколо измешане са укусно извезеним пакетићима, у којима су се налазили разни поклони. Шта ли је било у њима? Угледала је неколико прекрасних лутака. Ох, када би барем једну од њих смела да задржи за себе! Изгледале су као неке нежне шумске виле и све су јој се љубазно осмехивале. Ено и једног пајаца на грани! Размахивао је рукама и ногама тако живо да му је прапорац на црвеној капици звецкао попут стотине сребрних звончића.

Сасвим на врху јелке угледала је једну велику звезду, која је блистала као да је направљена од самих дијаманата. Због њеног јарког сјаја, девојчица није знала да ли је причвршћена за врх јелке или је пала са неба, па лебди над њом како би њена јелка била што богатија и лепша.

И што је дуже о томе размишљала, чинило јој се као да се звезда све више и више диже негде увис. Испружила је према њој руке да је задржи, али се у том часу угасила шибица и блистава јелка нестаде под тамним велом ноћи. Заједно са њом нестао је и пајац, и лутке, и пакетићи са поклонима, и блиставе стаклене куге, а свећице су се дизале све више и више увис, док се нису претвориле у безброј далеких звезда које су трептале на хладном зимском небу.

Једна од њих склизну са свода и нестаде у модрим дубинама неба остављајући за собом дуг и блистав траг.

„Сада ће неко умрети“, прошапта девојчица речи које је често слушала од своје добре баке док је она још била жива. „Кад год падне нека звезда“, говорила је бака, „једна душа отићи ће са овог света!“ Свуд наоколо владала је тама и студ.

Али девојчица није више осећала хладноћу. Помисао на баку врати је далеко уназад и пред њоме поново оживеше давно протекли дани… Била је болесна, а крај њеног узглавља седела је бака. Како није могла заспати, бака јој је причала неку тужну причу, од које су јој навирале сузе на очи, а бака их је утирала својим пољупцима…

Као некада, бака јој се чинила тако близу, а у исти мах и бескрајно далеко: нека тама затирала је њено лице, а руке јој није могла додирнути. Тада девојчица кресну још једну шибицу. Опет блесну јарка светлост и овога пута сасвим јасно виде своју баку и њен добро познати благи осмех. Како је лепа била овога пута њена бака! На њој бејаше дуга плава хаљина, на рукама је имала рукавице од скупоцене чипке, а у недрима велику црвену ружу.

„Бако!“, узвикнула је девојчица. „Поведи ме са собом! Не смеш ишчезнути као што су ишчезле једна за другом топла пећ, печена гуска и велика, прекрасна новогодишња јелка! Остани крај мене! Ох, како се бојим да те не изгубим када ми догори шибица!“ Бака не одговори ни речи, али у њеним очима огледала се бескрајна благост и милошта.

Раширених руку долазила је све ближе својој девојчици, која је неуморно кресала шибицу за шибицом, из страха да не изгуби своју драгу баку коју је најзад поново нашла. Упаљене шибице шириле су свуда око себе такву светлост као да се налазе усред белог дана. Месец и звезде нестадоше, па чак и сунце избледе пред толиким сјајем.

Широм отворених очију, девојчица је задивљено гледала у своју баку, која јој се учини већа, лепша и млађа него што је икада била. Онда јој похита у сусрет, а бака је, тако јој се чинило, нежно подиже у наручје и, лица озарена благошћу и добротом, вину се некуда увис.

Новогодишња ноћ узмицала је првом дану у години.

Наслоњена о хладни камени зид, седела је смрзнута девојчица, образа румених од јутарње светлости и блаженог осмеха на уснама. Тако су је затекли први рани пролазници. Била је већ потпуно укочена, а свуда око ње лежале су догореле фосфорне шибице.

„Јадница! Хтела је да се огреје!“ – примети неко. А нико није ни слутио шта је девојчица у својој машти угледала те своје последње ноћи, пре него што је умрла од хладноће: дом, топлоту, добру баку – све што није имала и за чим је чезнула.

Ханс Кристијан Андерсен

(Превод: Станислав Винавер)

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу… Јер, деца су украс света ♥

Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

РУЖНО ПАЧЕ – Ханс Кристијан Андерсен – БАЈКЕ / Текст

РУЖНО ПАЧЕ

Како је лепо било у пољу: лето у пуном јеку – житна поља се злате, јечам зелени, а доле код зелене ливаде је наслаганo сено. Рода корача на својим дугим црвеним ногама, нешто говори египатски, јер је тај језик научила од мајке. Око њива и ливада је велика шума, у којој леже скривена дубока језера. Да, заиста је дивно тамо у пољу.

На сунчаној пољани налазио се стари замак опасан дубоким каналима. Од његових зидина па све до канала порастао је тако бујан и висок репух да се под његовим највећим лишћем могло сакрити дете и то у стојећем ставу. У том густом честару у свом гнезду седела је једна патка на јајима и досађивала се. Њој је већ досадило да седи тако дуго, јер јој нико није долазио – све остале патке су више волеле да пливају по каналима него да седе под репухом и с њом трабуњају.

Најзад се у јајима зачуло кљување и танко „пију-пију“, оживјела су жуманца, љуске су почеле да пуцају и из њих су пачићи почели промаљати своје главице. „Ква-ква!“ , огласи се патка, а младунци пожурише. Искобељавши се из љуски што су брже могли, пачићи се почеше огледати на све стране под том куполом од зеленог лишћа. Мати их је пустила да разгледају колико хоће, јер је зеленило здраво за очи.

„Како је велики свет!“, чудили су се пачићи, јер су сада заиста имали много више места него кад су лежали у јајима . „Зар мислите да је то цео свет?“ , рече мајка патка. „Свет се простире далеко с друге стране врта, све до свештеникове њиве, али ја тамо још никада нисам била. Но, јесте ли ту сви?“, рекла је патка и погледала. „Не, нису сви. Највеће јаје још се није распукло. Па колико ћу још чекати? Већ ми је дојадило!“, рекла је патка и опет села.

„Па, како је, како је?“, упита је њена стара пријатељица долазећи јој у посету. „Ах, с једним јајетом се још натежем!“, одговори патка која је седела на јајима. „Никако да се излеже паче. А погледај само ове! Најлепши пачићи на свету! Сви личе на оца, на оног мангупа што не долази ни да ме види.“ „Покажи ми то јаје што неће да се отвори!“, рекла је њена стара пријатељица. „Веруј ми то је ћуреће јаје. И мене су тако једном насамарили, па сам с младунцима муку мучила, замисли: боје се воде! Викала сам на њих, претила, гурала у воду – све узалуд, неће и неће! Дај да видим то јаје! Јесте, ћуреће! Боље ти њега остави учи пачиће да пливају!“

„Ипак ћу још мало на њему поседети!“, рече патка „ кад сам већ толико седела, могу још мало. „Како хоћеш“ , одговори стара патка и одгегала према води.

Најзад се распукло и велико јаје. „Пију-пију!“ пијукну паче и изађе из јајета. Било је велико и ружно. Патка га стаде мотрити па рече у себи: “Ово је неко страшно велико паче! Ниједно не изгледа тако! Да заиста није ћуреће? То ћемо ускоро дознати! Мора у воду, па макар га морала сама гурнути!

Ујутру освану прекрасан дан. Сунце је обасјавало зелени чичак, а мајка патка сише са целом породицом у јарак. Пљус! скочи у воду. „Ква, ква!“, поче патка дозивати, а пачићи једно за другим бућнуше у воду. Вода им се склопи над главом, али они одмах изронише и дивно запливаше. Ноге су ишле саме од себе и сви су запливали, чак и ружно сиво младунче.

„Не, то није ћуре!“, помисли патка „гле како дивно весла ногама и како се право држи! То је моје рођено младунче. И сасвим је лепо када га човек добро погледа.“

„Ква, ква! Хајде сад са мном да вас уведем у свет и представим у пачјем дворишту. Само будите увек близу мене да вас нико не згази, и чувајте се мачке!“ И тако уђоше у пачје двориште. Ту је била страховита галама, јер су се две породице тукле око јегуљине главе и на крају је уграбила мачка.

„Видите, тако је то на свету“, рече патка и облиза кљун јер се и њој јела јегуљина глава. „А сад пожурите и поклоните се пред оном старом патком. Она је најотменија од свих овде, шпанске је крви. И видите, има на нози црвену крпицу, то је нешто изванредно лепо и највеће одликовање које патка може добити: то значи да не желе да је изгубе, и да је распознају животиње и људи. Журите се! Не кривите ноге унутра! Васпитано паче увек шири и забацује ноге као отац и мати! Гледајте, овако! Поклоните се и реците „ква“! И пачићи тако учинише.

Друге патке око њих, погледаше их и рекоше сасвим гласно: „Гле! Таман нам још и ова багра треба, као да нас и овако нема доста! Фуј, како изгледа оно паче, њега нећемо трпети!“ И одмах долети једна патка и угризе ружно паче за врат. „Остави га на миру! Та оно никоме ништа не чини!“, повика мама патка. „Али је исувише велико и ружно!“, одговори патка која га је угризла, “зато га треба отерати!“

„Како имате лепу дечицу“, рече патка са црвеном крпицом око ноге, „сва су вам лепа сем овог које је испало некако рђаво! Чисто бих желела да га некако преудесите!“ „То се не може, ваша милости“, рече мајка патка „није леп, али је доброг срца и плива врло лепо, као и остали, чак и мало боље. Мислим да ће лепо порасти и с временом ће се смањити. Сувише дуго је остао у јајету и зато му стас није испао како треба!“, и при том поче миловати своје паче, „сем тога, патка је, па му то неће много сметати. Мислим да ће лепо ојачати и пробиће се некако кроз живот!“ „Други су ти пачићи дивни“, рече стара, „понашајте се као код куће, и ако нађете какву јегуљину главу, можете ми је донети!“ И осећали су се као код куће.

Али су сирото ружно паче тукли, ударали и правили будалом и патке и кокошке. „Сувише је велики!“, говорили су сви; а ћуран који је рођен са мамузама, и стога мисли да је цар, наду се као једрилица под пуним ветром, пође право на јадно паче, заћурлика, а глава му сасвим поцрвене. Јадно паче није знало ни шта ће ни куда ће, било је очајно што је тако ружно и служи на поругу целом пачјем дворишту.

Тако је прошао већ први дан, а касније је било све горе и горе. Сви су прогањали то јадно паче. Па и његова рођена браћа и сестре били су груби према њему и стално су говорили: „Наказо једна, да ти хоће мачак врат заврнути!“ Чак му је и мати једном рекла: „Дабогда те моје очи не гледале“ Патке су га уједале, кокоши кљуцале, а девојка што је хранила живину ногом га је ударала и терала. То је јадном пачету толико дозлогрдило да је једног дана прескочило ограду и побегло.

Мале птице у грмљу су се преплашиле и разлетеле на све стране. „Побегле су зато што сам тако ружан!“ помислило је паче и затворило очи. Бежало је све даље док није стигло до мочваре где су живеле дивље патке. Ту је уморно и тужно паче прележало читаву ноћ. Кад су се ујутро дигле дивље патке, угледале су свог новог суседа.

„Ко си ти, одакле си?“, питале су га оне, а паче се окретало на све стране и поздрављало их како је најбоље знало и умело. „Баш си ружан!“, рекле су му патке. „Али нама то не смета, само да се не жениш неком од нас!“ Јадно паче! Оно није ни помишљало на женидбу. Прижељкивало је само да га пусте да лежи у трски и да пије воду из мочваре. Ту је паче пролежало читава два дана, а онда су дошле две гуске, или боље речено, два дивља гуска. Још су били врло млади, па су били и врло дрски. „Слушај, друже!“, рекли су му они „страшно си ружан, али нам се свиђаш. Хоћеш ли с нама, па да будеш птица селица? Одмах ту, у суседној мочвари, има неколико лепотица дивљих гусака, све саме госпођице! Дивно гачу „га-га-га!“ Код њих можеш имати успеха иако си тако ружан!

„Фијууу!“, тог тренутка два метка фијукнуше из ловачке пушке, оба гусана падоше мртва у шевар и вода се обоји њиховом крвљу. „Фију!“, поново се разлеже пуцањ и читаво јато дивљих гусака се диже из трске. Сада поче пуцњава за њима.

То је почињао велики лов. Ловци су се притајили око мочваре, а неки су се попели и на дрвеће чије су гране падале на шевар. Плавичасти дим попут облака провлачио се између тамног дрвећа и дуго се расплињавао изнад мочваре, а ловачки пси су кроз шаш и трску јурили преко те мочваре. Како се само уплашило јадно паче! Закренуло је главу да је сакрије под крило, али у том тренутку пред њим се појавила страшна псина, исплазила језичину, а очи севају. Пас искези зубе, готово њушком да га такне, али га не такну, него оде како је и дошао.

„Ох, хвала богу!“, одахну паче, „Толико сам ружан да ни пас неће да ме угризе.“ И тако је паче остало на миру. Оно се шћућурило, а око њега су одјекивали пуцњи све један за другим. Тек при крају дана настала је тишина, али се јадно паче није усуђивало ни да се помакне. Паче је још неколико сати тако притајено чекало, а онда је погледало око себе и наједном потрчало што га ноге носе.

Дувао је ветар и паче је једва батргало преко њива и ливада. У касно предвечерје некако је стигло до једне сиромашне сељачке кућице, која је била тако трошна да ни сама није знала на коју ће се страну срушити. А ветар је дувао све јаче и јаче, и јадно паче је морало да седне да га ветар не би однео. Наједном паче опази да су врата на кући била тако накривљена да би се могло увући у кућу. У тој кући је живела једна старица са мачком и кокошком. Мачак, кога га је називала синчићем, умео је да извија леђа и да преде, умео је чак и искре да баца ако га неко у мраку уз длаку глади. Кокошка је имала врло мале и кратке ноге и зато су је звали Кратконога. Добро је носила јаја и старица ју је волела као рођено дете.

Одмах ујутро су приметили страно паче и мачак је почео да фрче а кокошка да какоће. „Шта је ово?“, зачудила се старица и погледала око себе, али није добро видела, па помисли да је паче нека угојена патка што је овамо залутала, па узвикну: „Гле лепе ловине! Сад ћу имати и пачјих јаја! Само да није патак? То ћемо ми већ видети! И старица одлучи да сачека три недеље. Три недеље су прошле, али од јаја не би ништа. Мачак је био господар у кући, а кокош господарица. Стално су говорили: „Ми и свет!“, јер су сматрали да они представљају половину света, и то ону бољу.

Паче је сматрало да се и другачије може гледати на те ствари, али кокошка није трпела његово мудровање. „Можеш ли ти да носиш јаја?“ питала га она. „Не могу…“ „Е, онда не отварај свој кљун!“ А мачак га је питао: „А умеш ли ти да извијаш леђа? Умеш ли да предеш и да длаком искре бацаш?“ „Не умем“. „Е, онда се не уплићи кад паметнији говоре!“

Снуждено и ојађено, паче се повукло у ћошак и почело да машта о свежем ваздуху и топлом сунцу. И наједном га обузела неодољива жеља да заплива. Није могло издржати па каже и кокошки. „Шта ти би одједном?“, зачуди се она. „Немаш пречег посла, па ти глупости у главу долазе. Боље би ти било да носиш јаја или да предеш, онда не би лудовао.

„Ах, а тако је дивно пливати по води!“, уздахнуло је паче. „Нема ништа лепше него када зарониш и главом до дна дођеш!“ „Чудна ми задовољства!“, рече кокош. „Ти си пошашавио! Мачак је најпаметније створење које знам, па њега питај да ли он воли да плива и да рони! А о себи нећу ни да говорим! А питај и нашу стару газдарицу, од ње на свету паметније нема! Питај је да ли би она хтела да плива и да тоне на дно!“

„Ви мене не разумете!“, рекло је паче. „Ако те ми не разумемо, ко ће те онда разумети? Не мислиш ваљда да си паметнији и од мачка и наше газдарице, а о себи да и не говорим. Не дижи нос, драго дете, и захвали се створитељу за све добро којим си награђен. Зар ниси дошао у топлу собу и друштво од којег можеш нешто и да научиш? Али ти си жутокљунац и није нимало занимљиво с тобом друговати! Ја ти желим само добро, зато ти и говорим непријатне ствари. По томе се и познаје прави пријатељ. Побрини се само да снесеш јаје и да научиш да предеш или бацаш варнице.“

„Мислим да бих радије пошао у свет.“ одговорило је паче. „Е, онда срећан пут!“ рече кокошка. И паче је заиста отишло.

Оно је пливало и ронило, али су га због његове ружноће све животиње попреко гледале. Тако је дошла јесен. Лишће у шуми је пожутело, потамнело и опало. Ветар се поигравао с опалим лишћем и у ваздуху се већ осећала зима. Надвили су се облаци пуни кише и снега, а на огради је стајао гавран и од хладноће грактао: „Гра-гра!“ Јадном пачету су се приближили црни дани!

Једне вечери кад је већ сунце залазило, иза грмља се у руменилу сунца појавило читаво јато дивних великих птица. Такве дивне птице паче још никада није видело, блиставо беле, дугих гипких вратова. То су били лабудови који су, кликћући и ширећи лепа, дуга крила, летели из тих хладних крајева у топлије пределе где се воде не смрзавају. Лабудови су летели високо, високо и мало паче је обузео неки чудан осећај.

Оно се на води окретало попут неког точка, а онда је наједном истегло врат и подигло главу колико је могло и пустило тако снажан и продоран крик да се и само од њега уплашило. Паче никако није могло да одвоји поглед од тих дивних и срећних птица.

Када их изгуби из вида поново зарони на дно, а када опет изрони било је изван себе. Оно није знало ни како се те птице зову, ни куда лете, али је осећало да их је заволело и да су му ближе него било ко до сада. Међутим, паче им није завидело, није му било ни на крај памети да пожели овакву лепоту за себе. Оно би било срећно када би га бар патке примиле у своју средину. Јадно ружно паче! А зима је била хладна, тако хладна!

Паче је морало стално пливати да се вода не би заледила, али се отвор у ком је паче пливало ипак из ноћи у ноћ смањивао. Паче је морало свом снагом веслати својим ножицама да би спречило потпуно замрзавање воде, али је најзад сасвим малаксало, застало је и замрзло се у новој кори леда.

Ујутро је наишао неки сељак, па када је видео шта се догодило, разбије лед својом десном кломпом и однесе паче својој жени. У њиховој кући паче се повратило у живот. Деца су хтела да се играју с њим, али оно је помислило да и она хоће да му нешто напакосте, па поче да бежи. Пало је у суд са млеком и оно се просу по поду. Жена врисну, рашири руке, а паче у страху упаде у суд са маслом, па у брашно и тек онда се, онако брашњаво, некако нађе на поду. Сада наста права гужва. Жена подиже грају и баци за њим машице, а деца уз смех и вику кренуше да га хватају. Сва срећа па су врата била отворена, те паче побеже напоље, завуче се под грм и изнемогло клону у свежи снег.

И сувише би било тужно када би причали све невоље које је паче препатило током дуге зиме. Лежало је у малој бари међу трскама све док није дуго очекивано сунце опет засјало и огрејало. А онда су и шеве запевале и настало је дивно пролеће.

Једног дана паче узмахну крилима, а она, сада ојачала, зашушташе јаче него икада раније и паче се вину увис. Паче још није ни дошло к себи од узбуђења, а већ се нашло у неком врту где су јабуке цветале и опијао мирис јоргована што се својим гранама наднео над воду дубоког канала.

О, како је то све било дивно! Како је опијао дах пролећа! Шуштећи крилима и лагано клизећи по води, наједном су се иза жбуња појавила три бела лабуда. Паче је већ видело такве птице, али сада, када их угледа ту пред собом, обузе га неиздржива туга и оно уздахну: – Полетећу у сусрет тим краљевским птицама! Знам, убиће ме што се овако ружан усуђујем да им се приближим. Али нека! Боље је да ме они убију него да ме патке гризу, кокоши кљуцају и она девојка у дворишту ногама ћушка. Боље ми је да умрем тако него да скапавам на зими!

И паче прхну у воду и заплива према дивним лабудовима, а када га лабудови угледаше, они уздигнутих крила полетеше према њему. „Ево, убијте ме!“, промуца јадно паче и наклони главу према води да тако дочека своју смрт. Али шта је то? На глаткој воденој површини види себе! То више није било оно незграпно, сиво и ружно паче, него прави правцати лабуд!

Није било пресудно то што се излегао у пачијем гнезду, него то што је на свет дошао из лабуђег јајета! После свих оних невоља и страдања кроз које је прошао, млади лабуд је, ето, дочекао дане радости. И он је заиста знао ценити овај тренутак среће! Велики лабудови су пловили око њега и миловали га својим кљуновима. У врт је дотрчало неколико дечака и девојчица и почели су у воду бацати комадиће хлеба и зрневља. Наједном је најмлађи дечак узвикнуо: „Ево новог лабуда!“

И сви остали се обрадоваше и запљескаше: „Нови лабуд! Нови лабуд!“ Поскакујући од радости, деца су отрчала по своје родитеље, а кад су се сви искупили око лабудова, сви су у један глас понављали: „Овај лабуд је најлепши! Најмлађи, а најлепши!“ Стари лабудови се измакоше и пред њим поклонише. Млади лабуд се застиди и сакри главу под лево крило. Од велике среће био је потпуно збуњен.

Био је понесен осећањем изненадне среће, али не и осећањем охолости, јер ниједно добро срце није склоно охолости. Добро се он сећао тога како су га прогонили и исмевали, а сада му, ето, говоре да је најлепши међу овим дивним птицама. Расцветали јоргован пружа своје гране према њему, а сунце га греје тако топло и тако нежно. И млади лабуд рашири крила, издиже главу и из дубине срца закликта: „Кад сам био ружно паче, о оваквој срећи ни сањао нисам!“

Ханс Кристијан Андерсен

Прочитајте више:

БАЈКЕ И ПРИЧЕ – Најлепше бајке и приче свих времена

ДЕЧЈА РИЗНИЦА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs

Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂