1000 ЗАШТО 1000 ЗАТО – Књига / Аудио књига, Видео, Занимљивости
Омиљена књига нашег детињства (уз РИЗНИЦУ ПЕСАМА ЗА ДЕЦУ чика Јове Змаја) свакако је ХИЉАДУ ЗАШТО, ХИЉАДУ ЗАТО. Враћамо јој се и сада, као одрасли јер је најлепша ризница знања и занимљивих чињеница. Прелиставамо је и читамо одломке из књиге:
ЉУДСКО ТЕЛО
1. Зашто идемо укруг када се изгубимо? 00:07
2. Да ли постоје џинови? 01:45
3. Зашто је човечјем телу потребна вода? 03:22
4. Шта је то албинизам? 04:49
5. Шта је крв? 06:12
6. Зашто се у носу лучи слуз? 07:24
7. Зашто се зуби кваре? 08:23
8. Зашто имамо два нервна система? 09:54
9. Зашто се смејемо? 11:52
10. Због чега плачемо? 13:39
11. Шта је геније? 15:00
12. Зашто постоје леваци (леворуки)? 16:24
13. Зашто и колико спавамо? 18:11
14. Зашто сањамо? 19:29
15. Како чујемо различите звуке? 21:09
ЖИВИ СВЕТ ОКО НАС
16. Како су постале биљке? 22:14
17. Како се стварају прстенови на дрвету? 24:09
18. Да ли се лептири селе? 25:41
19. Шта је то богомољка? 27:30
20. Да ли стонога заиста има сто ногу? 29:02
21. Како су постале златне рибице? 31:04
22. Која је змија најопаснија? 32:51
23. Како постаје јаје? 34:40
24. Које птице могу најлепше да говоре? 36:32
25. Зашто су китови сисари? 37:38
26. Шта су делфини? 39:18
27. Зашто се слепи мишеви вешају стмоглавце? 40:49
28. Зашто кенгури живе само у Аустралији? 42:25
29. Колико је висока жирафа? 44:12
30. Да ли се слонови плаше мишева? 45:52
ЗЕМЉА И ЊЕНА ПРОСТРАНСТВА
31. Како су настале планине? 46:34
32. Зашто је море слано? 48:05
33. Када је престало ледено доба? 50:00
34. Зашто су снежне пахуљице шестокраке? 50:59
35. Зашто се на прозорима јављају ледене шаре? 52:24
36. Шта је дуга? 53:33
37. Да ли се у целом свету употребљава исти календар? 55:15
38. Колики је сунчев век? 56:53
СВЕТ У МАЛОМ
39. Колико је тврд дијамант? 58:06
СНАГА И МОЋ
40. Како гласи и шта значи Архимедов закон? 01:00:03
41. Зашто можемо да се видимо у огледалу? 01:02:04
42. Којом брзином се креће звук? 01:03:57
ГРАДИТЕЉ У ЧОВЕКУ
43. Да ли још увек постоји седам светских чуда? 01:05:52
44. Шта је то ТАЈНА СФИНГЕ? 01:08:04
45. Зашто је кула у Пизи крива? 01:10:17
46. Зашто Венеција има канале? 01:12:00
ПИШЕМ, ПИШЕШ…
47. Ко је измислио азбуку? 01:13:47
48. Зашто сви не говоримо истим језиком? 01:16:14
49. Када је написана прва књига? 01:18:02
50. Где су биле прве школе? 01:19:47
РЕЧ ДВЕ О МОДИ, ЈЕЛУ, НЕКИМ МАЛИМ СТВАРИМА
51. Како је настала плетена одећа? 01:21:44
52. Откада људи брију браду? 01:23:32
53. Како је почело ношење рукавица? 01:25:23
54. Откада се чешаљ употребљава? 01:26:30
55. Када је човек почео да пије млеко? 01:28:21
56. Ко је направио прве наочаре? 01:29:54
57. Откада људи користе каду за купање? 01:31:37
У ЗДРАВОМ ТЕЛУ ЗДРАВ ДУХ
58. Како су почеле олимпијске игре? 01:33:19
59. Како је настао тенис? 01:35:11
60. Како је постао шах? 01:36:44
61. Како је кошарка добила име? 01:38:48
ХАЈДЕ ДА СЕ ЗАБАВЉАМО
62. Како су настале дечје игре? 01:40:18
63. Где су се појавиле прве лутке? 01:41:17
64. Како су настале бајке? 01:43:02
65. Зашто прослављамо Нову годину? 01:44:12
Из књиге: 1000 ЗАШТО 1000 ЗАТО, Издавач: „Вук Караџић“, Београд, 1981.
КАКО ЈЕ НАСТАО ТЕНИС?
Неке игре су настале спонтано, док су се друге развијале дуги низ година. Тенис има дугу историју. Грци и Римљани имали су игре лоптом, које су касније прихватили Французи. Једну игру назвали су же де пом; то је вероватно претеча данашњег тениса. Израз »тенис« највероватније потиче од француске речи тене, што значи »држите, играјте«. Неки стручњаци сматрају да је ова игра поникла у Египту и Персији, а да се играла и код Арапа, пре Карла Великог.
Око 1300. године била је такође позната под именом ла буд, а у току XИВ века играла се у целој Француској. Француско племство много ју је волело. Луј X је умро од назеба који је добио играјући ову игру.
За тенис се каже да је краљевска игра, јер су француски и енглески краљеви показивали велико интересовање за ову игру. У Француској се сматрало да је Анри ИИ најбољи играч тениса, а касније је Луј XИВ имао стално особље које се бринуло о његовим тениским игралиштима. »Тенис« као име игре први пут се јавља у књизи објављеној 1400. године. Енглески краљ Хенри ВИИИ саградио је 1529. године у Хамптон Корту своје тениско игралиште, на коме се и данас игра тенис.
У нашим крајевима тенис је почео да се игра после 1885. године.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ИЗДАЈСТВО ЛИРИКЕ / Писма и дописнице себи и другима / Одломци, цитати из књиге:
Посади птице. Видећеш: нешто ће да израсте. Посади овај ветар и ваздух, или из своје маште неке слонове, коње у трку, рибе. Видећеш: мораће нешто да израсте. Лутам у круг нестрпљив да себе коначно сретнем после толико сусрета. Морам мало да живим и мени самом. (Лечилиште Јунаковић, 1986.)
Већ чујем да сам ехо нечега што се тек припрема да сутра буде звук. (Панчево, Улица Браће Јовановић, 19. Седми разред.)
Све је само толико велико, колико смо ми мали у себи. И све је толико мало, колико смо ми у себи велики. (Кћери Жењи)
Изгледа, престао сам да волим. Почео сам да мислим љубављу. Изгледа да сам издао најлирскије у себи. Почео сам да мислим осећањима. Седи уз мене и гледај како се ватра за димом, упрегнутим у варнице, полако улива у небо. Не питај после откуд у овом самотном крају такво обиље звезда. Кад одем, ваздух ће постати помало рапав и болеће. На усни. И у грудима. А о напуклом миру камења, земље и цвећа, боље да и не говорим. Ако је живот материја, ако су осећања материја, па ето: и вечност, ако је материја, ипак остаје оно што се не дâ објаснити. Постоји нешто на свету, нешто, а у то сам сигуран, што никад неће бити само од материје. То су та моја питања, милион пута бржа него светлост. (На мој рођендан, Корчула, 14. марта 1951.)
Сновима је најтеже. Они увек морају бити будни. (Мостар, крај фебруара 1985.)
Свако се данас догодило одавно. Изгледа да ми је намењен дужи задатак од времена. (Нијагара, 1979.)
Голе нас коже рађају и до гола нас љуште у љубомори земног, кад схвате да нас губе. Љуште нас као воће. Чупају као птице. Деру нас као дивљач. Све што смо брижно сакупљали, сакупљали смо узалуд. Све нам одузимају. Не само перје лепоте и крзно охолости, не само накит славе него и оно најличније. У она друга чудеса, што те у вечности чекају, не можеш понети очи, зубе, нокте ил’ косу, ткиво, дах или снове. Ал’ горе од свега је то што тамо не можеш понети ни своје успомене, баш оно најинтимније, као једини доказ да си заиста имао некаква људска посла у свом и туђим животима. (Мадрид, музеј Прадо, 1966.)
Нема школе за богове. То или јеси сам по себи, или никада нећеш моћи да научиш. (Мокрин, код Славка Ариша, 1965.)
Свака слобода је рат на почетку, а срамота на крају. (Етоал, Париз, 1961.)
Старе песме се плачу. (Мокрин, гробље, 1962.)
Чим игра добије правила, претвара се у замор. И са игром се треба играти. (Беч, Пратер, 1975.)
У мени уместо срца куца пун месец, светао, али сав у кратерима. (Нови Сад, кућа Антића, 1985.)
Не могу да се помирим са овом врстом човечанства. Још имам чуло невиности и радости. И не могу да журим. Да се грчим и кидам. Да будем привремен. Ја брусим своје очи у драго камење. (Кикинда, код Баће, 1984.)
Ето, то је мој живот. Све почињем у несвести. Пипам. Пронађем кваку једног дана. Не знам на ком сам спрату човечанства. Јесу ли врата? Или прозор? Свеједно. Зажмурим и закорачим са висине. (Лечилиште Јунаковић, 1986.)
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ЈЕЖЕВА КУЋИЦА – Бранко Ћопић / Видео, Рецитација, Књига, Басна у стиху, Песма, Текст
Јежева кућица је књижевно дело за децу, аутора Бранка Ћопића, настала 1949. године. Бранко Ћопић је навео како је ово дело намењено „деци и осетљивима“. То је басна за децу која обилује симболима и важним особинама ликова. Порука дела је да треба волети и ценити своју кућу или земљу, без обзира каква је она.
ЈЕЖЕВА КУЋИЦА
СЛАВНИ ЛОВАЦ
По шуми,
широм,
без стазе,
пута,
Јежурка Јежић
поваздан лута.
Ловом се бави,
често га виде,
с триста копаља
на јуриш иде.
И вук,
и медо,
па чак и – овца,
познају јежа,
славнога ловца.
Јастреб га штује,
вук му се склања,
змија га шарка
по сву ноћ сања.
Пред њим,
дан хода,
шири се страва,
његовим трагом
путује слава.
ЛИЈИНО ПИСМО
Једнога дана,
видјели нисмо,
Јежић је,
кажу,
добио писмо.
Медено писмо,
причао меца,
стигло у торби
поштара зеца.
Адреса кратка,
слова ко јаја:
„За друга
Јежа
На крају гаја“.
У писму пише:
„Јежурка,
брате,
сањам те често
и мислим на те.
Ево ти пишем
из камењара
гускиним пером.
Дивно ли шара!
Дођи на ручак
у моју логу,
пожури само,
не жали ногу.
Са пуним лонцем
и масним брком
чекат ћу на те,
пожури трком.
Њежно те грли
медена лица
и поздрав шаље
лисица
Мица“
Јеж се весели:
– На гозбу, вели,
ту шале нема,
хајд’ да се спрема.
Јежурка Јежић
лукаво шкиљи,
прегледа бодље
и сваку шиљи.
– Ако би успут
дошло до боја,
нек буде спремна
одбрана моја.
КОД ЛИЈИНЕ КУЋЕ
Сунчани круг се у
зенит дигô
кад је Јежурка
до лије стигô.
Пред кућом-логом,
каменог зида,
Јежурка Јежић
свој шешир скида,
клања се,
смјешка,
кавалир прави,
бираном фразом
лисицу здрави:
– Добар дан,
лијо,
врлино чиста,
клањам се теби,
са бодља триста.
Нек перје пијетла
краси твој дом,
кокош нек сједи
у лонцу твом!
Гускино крило
лепеза твоја,
а јастук меки
паткица која.
Живјела вјечно
у миру,
срећи,
никада лавеж
не чула псећи.
И још ти ово
на крају велим:
ја сам за ручак
трбухом цијелим!
Отпоче ручак
чаробан,
бајни.
И јеж
и лија
од масти сјајни.
Јело за јелом
само се ниже,
Јежурка често
здравицу диже:
– У здравље лије
и њене куће,
за погибју
ловчева Жуће.
Ниже се ручак
четверосатни,
затегну трбух
кô бубањ ратни.
НОЋ
Ево и ноћи,
над шумом цијелом
надви се сутон
са модрим велом.
Промакне само
лептирић који
и вјетар ноћник
листове броји.
Утихну шума,
нестаде граје,
мачака дивљих
очи се сјаје.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Пинокио је измишљени лик и главни лик дечјег романа Карла Колодија Пинокиове авантуре (1883). Мајстор Ђепето га је исклесао из дрвета, он је створен као дрвена лутка, али цео живот је сањао да постане прави дечак. Он је лик који је склон лагању и преправљању прича из разних разлога. Прича се појавила у бројним адаптацијама, а Пинокио је један од најважнијих ликова дечје књижевности.
ЂЕПЕТО ПРАВИ ПИНОКИЈУ НОВА СТОПАЛА И ПРОДАЈЕ СВОЈ КАПУТ ДА БИ МУ КУПИО БУКВАР
Чим је утолио глад, Пинокио стаде да гунђа и да плаче, јер је хтео пар нових стопала.
Да би га казнио због несташлука, Ђепето га пусти да плаче и да очајава пола дана; затим му рече:
– А зашто да ти поново правим ноге? Ваљда зато да опет гледам како бежиш од куће?
– Обећавам – рече Пинокио јецајући – да ћу од данас бити добар…
– Сва деца тако говоре – додаде Ђепето – кад хоће нешто да постигну.
– Обећавам да ћу ићи у школу, да ћу учити и бити примеран ђак.
– Сва деца понављају исту причу кад хоће нешто да постигну.
– Али ја нисам као остала деца! Ја сам бољи од свих и увек говорим истину. Обећавам, оче, да ћу научити неки занат и да ћу вам бити утеха и ослонац у старости.
Иако је правио намргођено лице, Ђепето је имао пуне очи суза и био је ганут што види свог Пинокија у тако јадном стању. Не рече више ни речи, већ узе алат и два комадића сувог дрвета и стаде да ради, уносећи се сав у посао.
За непун час ноге су биле готове; два мала стопала, хитра, танка и живахна, изгледала су као да их је обликовао даровити уметник.
Тада Ђепето рече лутку:
– Склопи очи и спавај!
И Пинокио склопи очи и направи се као да спава. Док се тако претварао, Ђепето му, са мало туткала истопљеног у љусци од јајета, залепи стопала тамо где је било њихово место, а залепио их је тако добро да се није ни опажало да су лепљена.
Чим је Пинокио осетио да има ноге, сиђе са стола на коме је био испружен и поче да скаче и да се преврће преко главе, као да је полудео од велике радости.
– Да бих вам се одужио за све оно што сте учинили за мене – рече Пинокио оцу – хоћу одмах да идем у школу.
– Добро моје дете!
– Али, да бих ишао у школу, потребно ми је неко одело.
Ђепето, који је био сиромашан и није имао ни паре у џепу, направи му оделце од шарене хартије, пар ципела од коре дрвета и капицу од средине хлеба.
Пинокио одмах потрча да се огледа у лавору пуном воде и био је тако задовољан собом да је рекао шепурећи се:
– Изгледам као прави господин!
– Тако је – одговори Ђепето – али запамти: човека не чини господином лепо већ чисто одело.
– Али – додаде лутак – још ми нешто недостаје за одлазак у школу; и то оно најважније.
– Шта то?
– Немам буквар.
– Имаш право. Али како да га набавимо?
– Врло лако: оде се у књижару и купи се.
– А новац?
– Ја га немам.
– Ни ја – додаде добри старац, растужен.
И мада је Пинокио био врло весело дете, растужи се и он јер беду, праву беду, схватају сви, чак и деца.
– Нема друге – одједном узвикну Ђепето, скочивши на ноге. И навукавши стари памучни капутић, који је био сав у закрпама, истрча из куће.
Кад се ускоро вратио, носио је у руци буквар за сина, али капутића више није имао. Јадни човек је остао у кошуљи, а напољу је падао снег.
– А капутић, оче?
– Продао сам га.
– Зашто сте га продали?
– Јер ми је било врућина.
Пинокио одмах схвати овај одговор и, у необузданом налету љубави, обисну се Ђепету око врата и стаде да га љуби по лицу.
Карло Колоди
О КЊИЗИ
Књига је првобитно намењена одраслима и имала само првих 15 глава данашње књиге. Како се издавачу није свидео крај, који је по његовом мишљењу био суров, успева да наговори Колодија да га промени. Колоди је, уместо да промени крај, наставио да пише нове главе (од 16 до 36). захваљујући којима од првобитне замисли да буде књига за одрасле, постаје књига за децу.
Црква је изнела своје неслагање са текстом, тврдећи да може да изазове побуну. Прва скицирана верзија књиге појављује се 1883. године. Цртеже је радио Енрико Мацанти. По овој књизи Волт Дизни је снимио 1940. чувени цртани филм „Пинокио“.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Душан Душко Радовић је зачетник модерне поезије за децу. Поред поезије писао је прозу, драме, хумореске, афоризме, радијске и телевизијске сценарије… Уређивао је новине за децу, програме за децу на Телевизији Београд, а био је и уредник у дечјој редакцији Радио Београда и на радију Студио Б где је годинама будио слушаоце култном емисијом „Београде, добро јутро“ и уносио топлину у њихове животе. Већ у својој првој збирци песама 1954. године обратио се деци са: „Поштована децо“.
Ценио је и уважавао децу као равноправне саговорнике. Говорио је: „Ако смо научили децу да мисле, онда смо их оспособили да се сналазе у различитим животним ситуацијама, не литерарним, него животним.“
„Драги мој читаоче, ако некада будеш писао, мораћеш о нечему да пишеш. А то о чему ћеш писати дешава ти се баш сада, у седмој, десетој или тринаестој години. Због тога немој журити са писањем. Нека ти се сада што више дешава. Писати се може само из богатог живота, из богатства најразличитијих доживљаја. Запосли сада што више своје очи, уши, ноге и руке. Гледај, читај, тражи, питај, преврћи, премећи… Касније ће све то проговорити из тебе кроз тајну која се зове песма.“ (Душан Радовић)
„Уметност није награда за добру децу. Није и не може бити све безазлено и чедно ни код деце. И она имају разлита искуства са светом и људима. Са новим литерарним искуствима дечја поезија је постала занимљива и за одрасле. Постала је права народна поезија коју читају и млади и стари. (Душан Радовић)
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ – Душан Душко Радовић (Књига) / Најлепше песме за децу по избору Душана Радовића / Текстови песама
Чувену АНТОЛОГИЈУ СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ је поткрај свог књижевног и уредничког живота сачинио Душан Душко Радовић, највећи српски песник за децу у 20. веку, превратник, утемељивач статуса песништва за децу у равни са песништвом за тзв. одрасле. Одличан познавалац поезије за младе, писане у 19. и у 20. веку, Радовић је непоновљивим слухом и откривалачким даром – одабрао најбоље песме намењене деци. У селекцији строг, Радовић је ипак сачинио обимну ризницу славних и мање познатих песама, разврстао их у тематске и поетичке кругове и саставио велику читанку духа, ума, игре и радости – од Чика Јове Змаја до Љубивоја Ршумовића.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Јован Јовановић Змај – РИЗНИЦА ПЕСАМА ЗА ДЕЦУ / Читамо и певамо чика Јовине песме / Видео, Рецитације песама, Отпеване песме, Текстови
Читамо и певамо песме из најлепших књига нашег детињства: „Ризница песама за децу“, „Драгуљи чика Јове“ и „Невен“ Јована Јовановића Змаја. Стихови чика Јове најбољи су први кораци у откривању света, јер деца кроз песме откривају шта је добро и лепо. Забавна и поучна, лепршава и свевремена, поезија Јована Јовановића неизбежни је додатак свачијем одрастању. А сваки пут смо деца кад чујемо чика Јовине риме 🙂
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ – Бранко Ћопић / Књиге, Одломци, Цитати, Текст / Башта сљезове боје, посвећена пишчевом пријатељу Зији Диздаревићу, који је настрадао у рату, једно је од последњих дела Бранка Ћопића, за које је добио Његошеву награду.
Мушкарци обично слабо разликују боје, али један такав незнајша у бојама какав је био мој дјед, е, таквог је било тешко наћи. Његов спектар сводио се на свега четири основне боје, а оно остало — то није ни постојало или се сводило, у најмању руку (ако је чича добре воље!), на неки врло неодређен опис: „Жуто је, а као и није
жуто, него нешто онако — и јест и није.“
Како је на овоме нашем шареном свијету већина створења и предмета обојена „и јест и није“ бојом, то је с мојим дједом око тога увијек долазило до неспоразума и неприлика.
У једно од најпријатнијих доба године, скоро преко ноћи, расцвјетао би се у баштици крај наше куће црни сљез и љупко просинуо иза копљасте поцрњеле ограде. Он је у мирна сунчана јутра зрачио тако повјерљиво и умиљато да то није могло измаћи чак ни дједову оку и он би удобровољено гунђао мајући се по дворишту.
— Пазидер га, сва се башта модри као чивит.
Оно, истина, на сљезову цвијету једва да је негдје и било трагова модре боје, али ако је дјед казао да је модра, онда има да буде модра и квит. Исто се тако могло десити да неке године дјед рекне за ту исту башту да се црвени, и онда за ту годину тако и важи: сљез мора остати црвен.
Дједов рођак Сава Дамјановић, негдашњи крадљивац ситне стоке, а под старост испичутура и причалица, и ненамјерно је знао да наједи мог доброг дједа. Док дјед прича, он ти га истом зачуђено прекине:
— Откуд лисица црвена кад је жута!
— Хм, жута? — бечи се дјед. — Жут је твој нос.
Сава забринуто пипне свој ружичаст бабураст нос и вречи:
— Црвена! Та све нације одавде до Бихаћа знају да је жута, а ти…
Савин свијет простире се до Бихаћа, јер је чича неколико пута тамо лежао у апсу, али чак ни ти простори не могу да разувјере мог дједа.
— Хм, Бихаћа! И други су људи лежали у бихаћкој „Кули“ па не веле да је лисица жута. Боље ти је пиј ту моју ракију и ћути, не квари ми унучади.
А унучад, нас троје, набили се у ћошак близу стараца и чекамо кад ће Сава започети са својим лоповским доживљајима. Препирка о бојама баш нас нимало не интересује, лисица је лисица, па ма какве фарбе била.
Због дједове тврдоглавости у погледу боја и ја сам, већ на првом кораку од куће, упао у неприлику.
Било је то у првом разреду основне школе.
Негдје средином године учитељица нам је причала о вуку, те живи овако, те храни се онако, док ће ти одједном упитати:
— Дјецо, ко зна какве је боје вук?
Ја први дигох руку.
— Ево га, Бранко ће нам казати.
— Вук је зелен! — окидох ја поносито.
Учитељица се трже и зачуђено подиже обрве.
— Бог с тобом, дијете, гдје си то чуо?
— Каже мој дјед — одвалих ја самоувјерено.
— Није тачно, вук није зелен.
— Јесте, зелен је! — неочекивано се узјогуних ја као прави унук честитог дједа Раде.
Учитељица ми приђе сасвим близу, љутито узрики у моје лице и повуче ме за уво.
— Кажи ти своме мудром дједу да то није истина. Вук је сив. Сив, запамти.
Скоро плачући отклипсао сам тога дана кући и шмрцајући испричао дједу све што се у школи догодило. Ни слутио нисам каква ће се бура око тога подићи. Шта! Пред читавим разредом његовог унука, миљенца, теглити за уши, а уважену старину поспрдно назвати мудрим, боље речено, будалом! Дотле ли смо дошли? И још рећи да вук није зелен већ некакав …хм! Е, то не може тек тако проћи.
Сјутрадан, пушући попут гуска, дјед је доперјао са мном у школско двориште и пред свом дечурлијом разгаламио се на учитељицу:
— А је ли ти, шишкавицо, оваква и онаква, ти ми боље од мене знаш какав је вук, а?! Није зелен? Пази ти ње! Ја се с вуцима родио и одрастао, читавог вијека с њима муку мучим, а она ти ту… о туру би тебе требало овим штапом, па да се једном научиш памети.
Извика се дјед, расплака се учитељица, а и ми, ђаци, од свега тога ухватисмо неку вајду: тога дана није било наставе.
Већ сљедећег јутра дједа отјераше жандарми. Одсједи старина седам дана у среској „бувари“, а кад се врати, ублиједио и мучаљив, он ми навече попријети прстом.
— А ти, језичко, нек те ја још једном чујем да блејиш какав је ко, па ћу ти ја показати.
Вук је зелен, хех! Шта те се тиче какав је вук.
— Па кад ме је она питала.
— Питала те, хм! Имао си да ћутиш, па квит.
Сљедећег прољећа, бујног и кишовитог, сљез у нашој башти расцвјета се као никада дотад, али старина као да га ни запазио није. Нису ту помагала ни сва тртљања неуморног рођака Саве, дјед је био слијеп и за боје и за све цвијеће овога свијета. Туга да те ухвати.
Минуло је од тих невеселих дана већ скоро пола вијека, дједа одавна нема на овоме свијету, а ја још ни данас посигурно не знам какве је боје сљез. Знам само да у прољеће иза наше потамњеле баштенске ограде просине нешто љупко, прозрачно и свијетло па ти се просто плаче, иако не знаш ни шта те боли ни шта си изгубио.
Бранко Ћопић
Башта сљезове боје је збирка кратких прича српског књижевника Бранка Ћопића. Први пут је објављена 1970. у издању Српске књижевне задруге (коло 63 ; књ. 423). Збирка је подељена на два циклуса. Први циклус под називом „Јутра плавог сљеза“, састоји се из тринаест прича, и у њему се приповеда о времену непосредно после Првог светског рата. Све осим последње су обликоване аутобиографски. Осим дечака Бранка у њима се појављује његов деда Раде, стриц Ниџо и низ живописних становника Босанске Крајине. Иако је свака прича у овом циклусу независна, оне се међусобно могу повезати у јединствену целину, јер су повезане истим ликовима, простором, временом, амбијентом, али и истим идејама, осећањима и значењем. У овом циклусу се налазе антологијске приче: Поход на мјесец, Чудесна справа и Башта сљезове боје, по којој је читава збирка добила име.
Други циклус Дани црвеног сљеза садржи 21 причу. У њему се приповеда о догађајима из Другог светског рата и послератног периода. Овај циклус је тематски разнороднији, али је и мање јединствен од првог. Иако поједине приче чувају ведрину и хумор препознатљив у Ћопићевим остварењима, „Дани црвеног сљеза“ су обојени мрачнијим тоновима и разочарењем.[1] Песимистични поглед на свет је посебно уочљив у последњој причи, „Заточник“, у којем се приповеда о лику бившег партизанског митраљесца Стевана Батића, кога након рата власти заборављају.
Башта сљезове боје посвећена је Зији Диздаревићу, књижевнику и Ћопићевом пријатељу који је убијен у концетрационом логору Јасеновац. Ова посвета у форми писма уједно је и предговор самој збирци. Убиству пријатеља и разорним силама зла које владају у овом свету Ћопић се супроставља писаном речју и причама о људској доброти. Како истиче: „Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сећи наше месечине, насмијане зоре и тужне сутоне.”
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Писмо Зији Диздаревићу / БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ – Бранко Ћопић / Видео, Текст
Писмо Зији Диздаревићу / Посвета из књиге БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ
Књижевнику ЗИЈИ ДИЗДАРЕВИЋУ убијен у логору Јасеновац 1942.
ДРАГИ МОЈ ЗИЈО,
Знам да пишем писмо које не може стићи свом адресанту, али се тјешим тиме да ће га прочитати бар онај који воли нас обојицу.
Касна је ноћ и мени се не спава. У ово глуво доба разговара се само с духовима и успоменама, а ја, ево, размишљам о златној паучини и сребрној магли твојих прича, и о страшном крају који те је задесио у логору Јасеновац.
Пишем, драги мој Зијо, а нисам сигуран да и мене, једном, не чека сличан крај у овоме свијету по коме још путује куга с косом.
У својим ноћима с највише мјесечине, ти си наслутио ту апокалиптичну неман с косом смрти и проговорио си о њој кроз уста свога јунака, Брке. Једног дана ти си је и видио, реалну, овоземаљску, остварио се твој страшан сан, твоја мора.
Тих истих година, ја сам, случајем, избјегао твоју судбину, али, ево, има неко доба како ме, за мојим радним столом, освоји црна слутња: видим неку ноћ, прохладну, са звијездама од леда, кроз коју ме одводе незнано куд. Ко су ти тамни џелати у људском лику? Јесу ли слични онима који су тебе одвели? Или браћа оних пред којима је отишао Горан? Зар то нису тамне Кикићеве убице?
Како ли смо некада, заједно, дјечачки, лирски занесени, туговали над пјесником Гарсијом Лорком и замишљали оно праскозорје кад га одводе, бесповратно, пустим улицама Гранаде.
Био сам, скорих дана, и у Гранади, гледао са бријега осунчан каменит лабиринт њених улица и питао се: на коју су га страну одвели? Опет си тада био поред мене, сасвим близу, и не знам ко је од нас двојице шапутао Лоркине ријечи пуне језе:
„Црни су им коњи, црне потковице.“
Умножавају се по свијету црни коњи и црни коњаници, ноћни и дневни вампири, а ја сједим над својим рукописима и причам о једној башти сљезове боје, о добрим старцима и занесеним дјечацима. Гњурам се у дим рата и налазим сурове бојовнике: голубијег срца. Прије него ме одведу, журим да испричам златну бајку о људима. Њено су ми сјеме посијали у срце још у дјетињству и оно без престанка ниче, цвјета и обнавља се. Пржиле су га многе страхоте кроз које сам пролазио, али коријен је остајао, животворан и неуништив, и под сунце поново истурао своју нејачку зелену клицу, свој барјак. Рушио се на њега оклоп тенкова, а штитио га и сачувао пријатељски повијен људски длан.
Ето, о томе бих, Зијо, да шапућем и пишем своју бајку. Ти би најбоље знао да ништа нисам измислио и да се у овоме послу не може измишљати, а поготову не добри људи и свети бојовници.
На жалост, ни оне друге нисам измаштао, мрке убице с људским лицем. О њима не могу и не волим да причам. Осјећам само како се умножавају и роте у овоме стијешњеном свијету, слутим их по хладној јези, која им је претходница, и још мало, чини ми се, па ће закуцати на врата.
Нека, Зијо… Свак се брани својим оружјем, а још увијек није искована сабља која може сјећи наше мјесечине, насмијане зоре и тужне сутоне.
Збогом, драги мој. Можда је неком смијешна моја старинска одора, прадједовско копље и убого кљусе, које не обећава богзна какву трку. Јах, шта ћеш. . .
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ – Бранко Ћопић / Приче за децу, Књиге, Текст
ДОЖИВЉАЈИ МАЧКА ТОШЕ
УВОД
Ови доживљаји славног мачка Тоше и његових пријатеља Миша пророка и пса Шарова написани су уз помоћ Тошина дневника, који је пронађен иза псеће кућице чувеног буволовца Жуће, под самом крошњом једне трешње. На трешњином стаблу познавао се отисак оштрих канџи. Значи да је Жућо изненада потјерао неопрезног
Тошу, а овај, клиснувши уз дрво, изгуби свој дневник.
Дневник је био прилично оштећен. Види се да га је газда носио са собом кроз трње, ноћу кроз росну траву и по прашњавим таванима. Осим тога био је умазан сланином, нагризен од мишева (колике срамоте за једног мачка!), а на посљедњој страни писало је крупно, псећом азбуком:
„Овај дневник заплијенио је и прочитао Жућо пас, овдашњи чувар куће и псећи кнез. Ништа ми се не свиђа, прави мачји кашаљ. Не вриједи једне честите коске! У мравињак с писцем!
ЖУЋО,
велики псећи кнез,
носилац Зечје медаље
с укрштеним коскама.“
ПРВА ГЛАВА
Тајанствена кола, још тајанственији џак и врло тајанствено мицање у џаку — Да ли је џак господин, свиња или разбојник? — Вожња у погибију
— Чок — ток, чок — то — рок! — лупкају друмом четири непоткована копита, насађена на четири танке ноге. Ноге на себи носе читаво једно магаре. Магаре за собом вуче мала кола, а кола возе једног срдитог чичу и један завезан џак. Сваки час чича се окреће и нешто љутито разговара са џаком. Џак само ћути, можда због тога што је завезан, а можда и зато што не зна да говори.
Ко ли је тај чича који разговара с једним обичним џаком? Да можда није луд или пијан? Хајде да га чујемо.
— Ехе-хе, сад ти се смркло, господине мој! — гунђа чича окрећући се џаку, а на то се господин џак само мало помакне као да немарно слеже рaменима.
— Па шта ја ту могу — смркло, па смркло.
Мора да неко има у џаку док се он тако миче. А тај Неко сигурно мисли:
— Знам и ја да ми се смркло, јер се у џаку ништа не види. Поред кола промиче ред старих врба. Кола, значи, путују крај неке ријеке.
— Сад ћеш ти мени у воду, свињо једна! — гунђа чича и опет се окреће. Свиња џак само се стресе као да се уплашио, али ништа не одговара.
Чича сваки час силази с кола и својим зеленим очима буљи у модре вирове ријеке, али му се ниједан од њих не допада.
— Ето — каже он — у онај горе нисам те бацио, јер је много плитко, а овде, опет, много је дубоко. У слиједећем ће, вјероватно, бити превише рибе, а још даље, враг да га носи, неће ми се допасти сјенке врба или тако нешто слично. Тако ћу, најзад, стићи и до краја ријеке, а посао неће бити готов.
Забринути чича опет скаче у кола и вози даље, а кад поново наиђе на дубок вир, он се окрене свом џаку, жалостиво климне главом и вели:
— Видиш, ни овај ми се не свиђа, а баш бих те бацио. Хајде, опет ћемо даље, разбојниче један!
Разбојник џак само ћути, и на то чича жалостиво закључује:
— Еј, Тошо, Тошо, црни друже, зар код толико миша у млину ти ипак изједе моју сланину?
Џак Тошо на те ријечи само покајнички мијаукну.
Хоп, сад знамо тајну. Завезани џак није ни господин, ни свиња, ни разбојник, већ се у џаку налази неки мачак, а тај злосрећни мачак… он је свакако и велики господин, и страшан разбојник, и грдна свиња, а име му је Тошо.
Тако је заиста.
У колима се вози млинар Тришо и низ ријеку тражи вир у који ће бацити свог неваљалог мачка Тошу, али нигдје да пронађе тако добар вир. Његов мачак чини му се
ипак бољи од сваког вира. И што вирови постају дубљи, чича изгледа све тужнији.
ДРУГА ГЛАВА
Из које се ништа не види, јер се налазимо у џаку, али се зато понешто чује
(ПРЕПИСАНО ИЗ ТОШИНА ДНЕВНИКА)
„Јао мени, црну и кукавну, ево ме ухватише и у џак завезаше. Сад ме мој чича Тришо некуд вози, а сигурно на добро мјесто доспјети нећу. Настрадао сам, надрљао сам, обрао сам бостан, оде ми кожа на шиљак! Горе ми је него да сам се нашао у кућици пса Жуће, старог буволовца и мог љутог душманина.
— Зашто су ме спремили у џак? — питаш ме, пријатељу мој !
Е, то ти ни ја сам не знам тачно казати. Лијепо сам живио код свога газде, чичаТрише, млинара. Мишеве сам ловио, скитао се по високој трави око ријеке и пео се на старе врбе да одозго гледам како се рибице по виру играју. Мијау-врњау, ужасно волим рибице, али се још ужасније бојим воде! Пробао сам свакако да коју рибу намамим да изађе на копно, али ми то није пошло за ногом. Звао сам их да им нешто пришапћем на уво, обећавао сам им и сланину, кобасицу и многе ствари којих ни сам немам, али узалуд. Рибице ми ништа не одговарају, само ме неповјерљиво гледају својим округлим очима и врте репом. Охо, реп им љубим, алај су слатке!
— Дедер, зашто си у џаку? — опет ви питате.
Зашто, зашто! Ко ће то знати. Можда због тога што је из млина нестајало многих ствари за јело, па мене за то окривише. Јао-мијао, алај си неправедан, драги мој чича! Ко крао? Ја?
Вјерујте ми, никад ми крађа ни на ум није падала. Ја само приђем комаду сланине, додирнем га брком и — хоп! њега нестане. Шта се с њим деси, нек сам ђаво зна. Тек ти само чујем свог чича-Тришу:
— Овамо, разбојниче бркати, камо сланина?!
— Однио је миш — кажем ја.
— А зашто је ниси отео? — пита чича.
— Отео сам је, ево је у трбуху! — одвратим ја, а чича на то млац, млац! брезовим прутом. Ето, тако ти ја прођем, а ни крив ни дужан. Откуд се сланина одједном створила у мом трбуху, то ти ни ја не бих знао казати.
Деси се, опет, да чича Тришо улови рибу, а ја само приђем да је омиришем и — гле чуда! — одједном видим себе како бјежим кроз траву с рибом у зубима. Још се и не окренем, а рибе већ нема. Јесам ли је појео, нисам ли — не знам, образа ми! Сира опет, нестане чим се моја сјенка над њега наднесе, али шта сам ја ту крив. Нек бјежи као што ради миш, па ће се спасти. Зашто ми сам скаче у уста? Ни ја не скачем у уста ономе зликовцу и буволовцу Жући, па ми је кожа све до данас здрава и читава.
Али сад! Куд ли ме ово вози мој чича?“
ТРЕЋА ГЛАВА
Млин код кога не долази подне — Од пилеће до слоновске џигерице — Пуна кола лоповлука — Мириси из непознате крчме
— О, баш морам да умлатим овога свога крадљивца, овога љенчину, овога неваљалог мачка, кога мишеви већ и за бркове вуку! Тако се сам са собом разговарао чича Тришо, а баш му је било жао његовог Тоше, крупног бркатог мачка, чичиног јединог друга у усамљеној пустој воденици.
Тришин млин био је тако далеко од села, на самом улазу у мрачни горски кланац, да тамо чак ни подне није долазило. Кад би било вријеме ручку, а то су и чича и мачак знали по непогрешивом сату — трбуху, старац би само рекао:
— Тошо, хајде да ручамо, јер је подне баш сад прошло тамо преко онога брда. Кад би неки путник запитао за чича-Тришин млин, сељани би обично одговорили:
— А, чича-Тришин млин?! То ти је тамо гдје је ђаво реко лаку ноћ, тамо гдје се смркне прије нег сване, тамо гдје чак и пут залута и без трага се изгуби у кланцу иза
млина. Идите за трагом псећег кнеза Жуће, то је тамо негдје.
Заиста, сељаци иду у млин само кад морају, а псећи кнез Жућо одлази тамосваки дан да прави засједу мачку Тоши. Љут је на њ због неке џигерице, пилеће или телеће, то се већ давно заборавило каква је била, али мржња је остала. Прве године Жућо је причао да је то била пилећа џигерица, друге године да је прасећа, треће да је телећа, четврте је већ нарасла у воловску, а буде ли се тако и надаље продужило, једног дана ћемо видјети Жућу како јури за крадљивцем Тошом и виче:
— Лопове, лоповски, овамо дај ону џигерицу од слона!
Ето, у таквој самоћи живео је чича Тришо, и зато не треба да се чудите зашто је толико волио свог јединог друга, мачка Тошу, и зашто се тако тешко одлучивао да га баци у ријеку.
— Рђо, зарђала, због твојих мачјих лоповлука остаћу сам на свијету, јер као што видиш, возим те да те бацим у воду — гунђа Тришо и окреће се џаку.
— А зашто ме ниси бацио одмах из млина, па право у воду: пљус! — гунђа жалостиво мачак.
— Зато што би ти онда гроб био сувише близу, па би ме стално подсјећао на тебе и растуживао.
— А зашто ме возиш у колима? Могао си да ме упртиш на леђа.
— Ехе, мој Тошо, ти на своме врату имаш толико тешких крађа, крупних лоповлука, грдних подвала и масних превара да то једва може стати у једна добра кола. Још сам те мале гријехе оставио код куће да магарету које нас вози не буде превише тешко.
Дуго су се тако возили низ ријеку све у разговору, док мачак не повика из џака:
— Стој, осјећам чаробни мирис пржене рибице!
— И мени мирише вино! — узвикну чича Тришо — сигурно је близу нека крчма.
— А мени вјетар наноси дах планинског сијена. Значи да та крчма има и шталу — досјети се магарац.
— Напријед, јунаци — командова чича.
— И прве и задње ноге у трк! — њакну магарац…
— И мој џак укорак! — фркну мачак.
Кола са чичом и џаком у облаку прашине замакоше иза друмске окуке.
ЧЕТВРТА ГЛАВА
Необична крчма без трећег магарца — Ловљење мјесеца. Џабе, баци ме у ријеку! Ко је крчмар, а ко чича Тришо, то зна само мачак — Нестанак џака
Јурећи друмом, чича Тришо убрзо стиже пред једну врло стару крчму, над чијим су вратима била насликана два магарца, испод којих је писало крупним словима:
КРЧМА КОД ТРИ МАГАРЦА
Чича Тришо избечи очи на слику:
— Како то: три магарца, а само су два насликана? Гдје је трећи?
— Трећи си ти који улазиш овамо! — прошапута сам за себе дебели крчмар, а онда гласно додаде:
— Трећег сам послао по ракију. Сад ће се вратити.
Чича Тришо баци пред свог магарца нарамак сијена, остави га с мачком у колима и крену у крчму гунђајући:
— Најприје ћу се добро напити да растјерам тугу, па ћу тек онда бацити овога мог неваљалца у воду.
Сједе стари млинар и започе пити заједно с крчмаром. Славна је то пијанка била. Толико су шље- мали некакву љуту ракију да им се најзад учинило како им с неба намигује мјесец, па су истрчали у двориште и стали да вичу:
— Хеј ти, силази овамо да те частимо!
Мјесец се на то само лукаво смјешкао, па су се старци наљутили на ту његову дрскост и ријешили да се попну на небо и да га измлате. Узеше зато некакве дугачке љестве и прислонише их уз велики орах, иза чијих је грана вирило сјајно мјесечево лице.
— Придржи ти само земљу да се толико не љуља — рече пијани чича Тришо крчмару — а ја ћу се зачас попети на дрво и њега зграбити.
Тек што је чича закорачио на прву грану, он се раздера:
— Шта је ово, побратиме? Ено још једног мјесеца, вири из ријеке!
— А ја опет видим један како гледа кроз прозор моје крчме! — повика крчмар гледајући у прозорском стаклу слику мјесеца. — Брже унутра да нам не попије ракију! Загријани старци трком упадоше у крчму, али тамо од мјесеца ни трага. Појурише онда на ријеку, која је текла поред самог дворишта, али како је мјесец био већ зашао за нови бријег, не видјеше га ни у ријеци ни на самом небу.
— Нема их, побјегла сва тројица! — уздахну чича Тришо. — Хајдемо натраг у крчму. Упали лампу, па ћемо наставити да пијемо.
У току даље пијанке чича Тришо одједном се присјети:
— Чек, чек, побратиме, па ја треба да бацим у воду џак с мачком или, можда, џак треба да баци мене? Ауф, сад сам баш заборавио, не знам ко кога треба да баци. Тетурајући, чича дође до кола, упрти џак на леђа и спусти се на обалу, па се тужно развика:
— Хајде, џаче, баци ме у воду! Баци ме, Тошо, стари друже!
Ни џак ни мачак Тошо нису се мицали с мјеста. Чича на то мудро закључи:
— Поштедио си ми, значи, живот. Ехе, онда и ја обећавам да више нећу красти твоју сланину, али зато идем поново пити.
— Ура! Имаш право, брате наш! — повикаше она два магарца изнад врата крчме.
До поноћи се крчмар и чича Тришо толико напише да су заборавили ко је од њих крчмар, а ко је чича Тришо.
— Ја сам крчмар, а ти си млинар! — тврдио је чича Тришо.
— А можда смо обојица млинари — викао је крчмар.
— Идемо да питамо мачка, он ће то најбоље знати — предложи чича Тришо, и оба кренуше према ријеци, гдје је чича био спустио свој џак, али гледај чуда — џак бијаше ишчезао!
— Уф, уф, сад смо обрали бостан! — закука чича. — Ко ће нам сада казати који је од нас крчмар, а који чича Тришо, стари млинар?
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Ovaj sajt koristi kolačiće (cookies). Nastavkom korišćenja ovog sajta saglasni ste sa našom upotrebom kolačića.
Ovaj veb sajt koristi kolačiće da poboljša vaše iskustvo dok se krećete kroz sajt. Od toga, kolačići koji su kategorisani kao neophodni se čuvaju u vašem pretraživaču jer su neophodni za rad osnovnih funkcionalnosti sajta. Takođe koristimo kolačiće treće strane koji nam pomažu da analiziramo i razumemo kako koristite ovu veb lokaciju. Ovi kolačići će biti sačuvani u vašem pretraživaču samo uz vašu saglasnost. Imate opciju da isključite ove kolačiće. Ali odustajanje od nekih od ovih kolačića može uticati na vaše iskustvo pregledanja.
Necessary cookies are absolutely essential for the website to function properly. These cookies ensure basic functionalities and security features of the website, anonymously.
Cookie
Duration
Description
cookielawinfo-checkbox-analytics
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Analytics".
cookielawinfo-checkbox-functional
11 months
The cookie is set by GDPR cookie consent to record the user consent for the cookies in the category "Functional".
cookielawinfo-checkbox-necessary
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookies is used to store the user consent for the cookies in the category "Necessary".
cookielawinfo-checkbox-others
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Other.
cookielawinfo-checkbox-performance
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Performance".
viewed_cookie_policy
11 months
The cookie is set by the GDPR Cookie Consent plugin and is used to store whether or not user has consented to the use of cookies. It does not store any personal data.
Functional cookies help to perform certain functionalities like sharing the content of the website on social media platforms, collect feedbacks, and other third-party features.
Performance cookies are used to understand and analyze the key performance indexes of the website which helps in delivering a better user experience for the visitors.
Analytical cookies are used to understand how visitors interact with the website. These cookies help provide information on metrics the number of visitors, bounce rate, traffic source, etc.
Advertisement cookies are used to provide visitors with relevant ads and marketing campaigns. These cookies track visitors across websites and collect information to provide customized ads.