коментар уз песму | АНТОЛОГИЈА

Милош Црњански – ВЕЧНИ СЛУГА

Милош Црњански – ВЕЧНИ СЛУГА / Видео, Рецитација, Текст песме, Коментар уз песму

https://youtu.be/j7KpxTKlVAw

ВЕЧНИ СЛУГА

Оплакали сте рат
и мислили: сад је крај.
О мученици,
вешала расту више
него син, жена и брат
и верна су, у бескрај!

Окитиће мрамором сале
и спустити завесе жуте,
да лешине зидове не провале
и да ћуте!

Обесиће одоре шарене
и ноге и руке војника,
а рушевине и обешчашћене жене,
гледаће само са слика.

Ах, све је то лепрш шарених тица,
победе горка сласт.
Отаџбина је пијана улица,
а очинство прљава страст.

Смех се заори да све доврши,
срам се крије иза гробног плота.
А посао слуге даље да врши,
за свачију блудницу, и скота,
бог оставља, у ритама, част.

Милош Црњански

КОМЕНТАР УЗ ПЕСМУ „ВЕЧНИ СЛУГА“

Фебруарска револуција била је побуна војника у рату, октобарску су наставили цивили, револуционари. У Аустрији, цивили су револуцију прекинули. Кад су се побуњени војници разишли, социјалисте у Бечу мислили су да је, засад, доста оно што су постигли. Монархија је била скрхана, цар у изгнанству, Општину су држали радници. Мислили су, на пролеће ће наставити.

То нису били први револуционари који су се преварили; ни последњи.

Сем тога, тај замор, после победе, и у рату и у револуцији, појава је која се враћа, у историји. После победе њихових идеја, уморни су и појединци. Post coitum omne animal triste.
Војска нове Аустрије, тобоже републиканска, појављује се, на улици, под заставама новим, црвено-белим, средњовековним. Она заузима положај по Бечу, заузима и станице, а пред једном станицом пуца на гомиле заробљеника, који нагрћу на станице, у жељи да се врате својим кућама, што пре, као овце.

Аустрија се распала, а социјалисте су забринуте. Желели би да је сачувају у форми неке Дунавске конфедерације.

Беч, међутим, пада све ниже.
Они који су преваранти, који тргују, који се богате, живе као да се свако јутро купају у шампањцу. Музике свирају и оргија се до зоре.

Они који су остали без зараде, без куће, лутају улицом, као просјаци што пружају руке, али ћуте. Пуно је породица где су остале само жене, које покушавају да насушни хлеб зараде. Нису се вратиле из заробљеништва хиљаде и хиљаде. Не раде више ни пекарнице.

Цео Беч је подељен, не више на монархисте и републиканце, католике и социјалисте, него на поштене и непоштене. На часне људе и обешењаке. Скупоћа расте. По улицама се појављују рите.

У тренутку кад је наша победа сигурна, и мене обухвата то гађење, од победе, несхватљиво и лудо. Не иде ми се из Беча у Загреб, где је почело крвопролиће. На Јелачићевом тргу има мртвих.

Сем тога, све су везе са прошлошћу прекинуте.

Не добијам више писма од матере, не иду тамо ни железнице. Остајем сам у свом стану, без новаца, и распродајем ствари, да бих имао да платим храну и кирију. Скупоћа расте.

Стидим се, међутим, да признам својим познаницима и познаницама шта ме је снашло, и склањам се у околину Беча (у Хинтербрил), као после сарајевске бомбе, пре четири године.

Моја ујна је побегла из Беча, и није ми оставила ни своју адресу. Ваљда се боји да ћу доћи да тражим наслеђе.

Моја стара тетка, калуђерица, заблесавила је од свега што о Бечу чује.

Вели, све што се догађа на свету казна је Божја, за наше грехе.

Ја се онда решавам да одем до Коморана, до двадесет и девете, да опет уђем у касарне. На крају крајева, после толико година, треба, ваљда, да ме неко време хране. Дугују ми и плате. У Бечу ми траже кирију, не ложи се. Иако је живот у војсци био и глуп и ружан, у свом пуку осећам се као усред неке моје фамилије.

Међутим, у Коморану, кад стижем, треште митраљези на мосту, код станице, као сред Галиције. Питам: шта је то? Веле, разграничење нове државе. Туку се неке чешке компаније и неки мађарски хусари. Коморана има, то први пут чујем, са обе стране реке.

А што се тиче двадесет и девете, која се толико пута клела да ће побити све аустријске официре, није, веле, никог убила. Пуковник је добио свега два шамара. Пук се просто разишао, као што се снег топи поред ватре.

Ја онда напуштам идеју да тражим своје ствари и куфере, из касарне.

Покушавам једним возом, пуним војника, да допрем до Пеште.

Намеравам да одем до Темишвара, а одатле у Иланчу, код матере.

Међутим, пре Пеште, у ноћи, воз стаје на отвореној прузи и вагоне опкољавају револуционарне патроле. Упадају неки морнари и вичу: „Сви официри, напоље!“

Имамо да предамо све ствари које су државне.

На новој румунској граници, веле, Мађаре који се враћају из рата скидају до голе коже. А на чешкој граници одузимају им чак и ципеле. И ми, Југословени, кажу, пљачкамо оне који се враћају из Италије.

Ја онда, учтиво, силазим и трудим се у светлости фењера железничара, да будем што питомији и љубазнији. Уплашен сам и уморан. Бојим се да ме неки од тих, неиспаваних раздражених морнара просто не убије. Они ми одузимају сабљу (опет се носила), мапе, доглед, и револвер, иако ја тврдим да су те ствари моје, купљене. Веле, не види се.

Скидају ми и шињел официрски, који је постављен крзном, па изгледа генералски. Дрхтим у ноћи од зиме, и дижем од шињела руке. Они ми враћају шињел, врло учтиво, и кажу: то је приватна својина, види се. Затим ми кажу да у Темишвару није српска војска, него су Румуни. Ако покушам да пређем границу, код Сегедина, ухапсиће ме.

Ја онда питам железничаре како је у Пешти.

Веле, тешко је. Много је сиротиње. Нису још пали тако ниско као Бечлије, али има много беде.

Ја се онда враћам у Беч и покушавам да одем у Загреб, преко Јужне станице.

Пред станицом присуствујем још страшнијој комедији повратак из рата.

Руље војника који се враћају из Италије и гомиле заробљеника поселе су све пруге, возове, вагоне, локомотиве. Висе, као гроздови, са кровова и степеница железница. Узалуд их железничари опомињу да ће код првог тунела изгубити главу, ногу, или руке. Нико не напушта заузето место и никаква сила не може да их скине.

Возови иду без реда, а каткад се чују и пуцњи из, прикривене, пушке.

Полазећи, најзад, у Загреб, са цедуљом Народног вијећа, остављам Беч у слици потпуне мизерије. Мрак, слабо осветљење, хладно, не ложе. Цене јестива високе. По улицама, око станица, гомиле. Тргују и просе.

Моје родољубље, привремено, сасвим је нестало, а наместо њега дошло је неко гађење. Зароастричко.

Аустрију, рат, политичке борбе, револуцију, не видим више као борбе народа, нација, него као борбу где се двоје боре: добро и зло. Обешењаклук побеђује, а сиротиња проси.

Туку оне који имају медаље, и кад су подофицири, и ја гледам како, наслоњен на зид станице, један наредник, који се тек вратио, стоји крај своје жене и деце и плаче. Не налази преноћиште.
Кроз велику гомилу војника што још увек на станици, по патосу, леже, пролазим кроз специјалну чекаоницу, где ми опет траже ствари које су „државна својина“.

Најзад, са једним куферчетом, сентиментално, улазим у један воз који ће ме, заувек, однети. Рат је свршен. Завршена је и једна епоха Европе. Завршен је и један део мог живота. Бечке романтике. Идем у своју земљу.

Гомиле војника који стоје на прозору гледају како покушавам да се попнем у вагон, смеју се, урлају и вичу: „Напоље, официри! Нема више официрских вагона! Напоље!“

Као што то обично бива кад се појединац сретне са гомилом, ја онда, меланхолично, попуштам и седам поред воза, на своје куферче.

На то у вагону настаје као неко гласање, неки силазе, и убацују ме, љубазно, кроз прозор у вагон, у ком су као сардине. Дају ми пријатељски место, крај себе.

Нуде ме затим и остацима своје вечере. Што је најлепше, из разговора тих трупа, које се, околним путем, враћају из Италије, сазнајем да су се неки делови аустријске војске тукли и после потписа примирја и капитулације. Неки делови једног мађарског пука и, изгледа, и неки батаљон двадесет и девете, на положају Монте Томба („Брег гроба“) тукли су се и ишли су на јуриш и после потписане капитулације.

Веле, сматрали су да није лепо предати се.

Стидели су се цареве капитулације.

Оног што је имао обичај да пита за медаље.

Мени се онда чини да сам погрешно мислио да се борбе воде између Аустрије и револуције, између Империје и моје нације. Борбе се, вечне, чини ми се, воде између Добра и Зла.
У сваком случају, кад сам стигао у Загреб, и изнео са станице своје коферче, моје су мисли биле, признајем, јако конфузне.

Милош Црњански

Прочитајте више ~ АНТОЛОГИЈЕ

Милош Црњански – БИОГРАФИЈА, ЦИТАТИ, ПОЕЗИЈА, ПРОЗА

ПОЕЗИЈА ~ Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ЗДРАВИЦА – Милош Црњански

Милош Црњански – ЗДРАВИЦА / ЛИРИКА ИТАКЕ / Видео, Рецитација, Текст песме, Коментар уз „ЗДРАВИЦУ“

https://youtu.be/BIU0aPGnfD4

ЗДРАВИЦА

Здраво, свете, бледи ко зимски дан
у страху.
Још је весео народ један
у крви, пепелу и праху.

Вијај облаке пролетне, румене,
питај их за рај.
Не треба нам жена кад цвета, ни кад вене.
Не бацамо децу у звездан бескрај.

За наша срца ништа није доста.
За наша срца ништа не оста.
Док један од нас на земљи дише:
да ни један врт не замирише.

Да живи гробље!
Једино лепо, чисто и верно.
Да живи камен и рушевине!
Проклето што цвета у висине.

Ми смо за смрт!

Милош Црњански

ЛИРИКА ИТАКЕ

КОМЕТАР УЗ „ЗДРАВИЦУ“

Сарајевски атентат значио је велику промену у историји нашег народа, па и појединаца који су том народу припадали.

Босанци су са масовне, већином литерарне патриотске акције Пречана прешли на директну, терористичку акцију која је убрзала смрт Аустрије.

Принцип је, сем тога, први пут, поделио наш народ, на класе. Убиство аустријског престолонаследника одобравале су само, такозване, ниже класе, и омладина. Такозвани виши сталежи, буржоазија и црква, убиство нису одобравали.

Принцип је, својим актом, ипак, ударио свима нама на чело жиг убица и сви смо ми постали сумњиви полицајцима, не само у Аустрији, него и целој Европи. Принцип нас је тако повезао боље него што смо били повезани, дотле, црквом, традицијама, крвљу. Језик којим је атентатор говорио био је јасан. Аустријском царству било је одзвонило.

Међутим, после атентата, Беч се расељавао у бање, према обичају XIX века. Све се из Беча разишло у летовалишта. Нико није ни сањао шта нас чека.

И ја сам се, првих дана после атентата, склонио у шуму Беча (у Хинтербруел), јер се полиција беше, дискретно, заинтересовала за чланове студентског удружења Зора.

Безбрижност у Европи, крај свега тога, у то доба, била је толика, да је, на пример, врховни командант србијанских трупа (војвода Путник) дошао, на лечење, у једну аустријску бању, тог лета.
То лето било је лепо, топло, са ноћима пуним звезда, а вароши су врвеле од великих, белих, сламних шешира жена и црвених сунцобрана.

Било је и много бициклета.

Жетва, по селима, била је тек завршена.

Ја сам тада био верен са једном младом девојком, која је била Србијанка, из Шапца. Били смо се договорили да проведемо лето на мору, код Трста (Мирамаре).

Пре тога, хтео сам да проведем неколико дана у Новом Саду, код брата. Лакомислен као што сам био, дошао сам у Нови Сад и остао само због једне лепе, младе жене, сестре тада чувеног музичара, која је, са своје две мале девојчице, исто тако, била дошла да летује код брата. Она је била жена једног чувеног, србијанског официра. Ја сам за том женом скакао, главачке, у мутну воду Дунава.

Нови Сад је, тада, био тек почео да се купа. А нисмо се купали, слободно, у таласима реке, него у неким сандучарама, које су се звале купатила, а личиле на кокошарник, на води. Женске су се за купање облачиле као глумице за представу у „Follies Bergères“. За време прошлог рата, Мађари су убијали Србе и Јевреје у тим купатилима као у кланицама.

Ја сам из Беча пошао у жакету боје благо зелених маслина, у ципелама белим, од коже јелена, са шеширом црним играча тангоа. Био сам типична појава свог времена.

Такав сам ушао не само у Матицу српску у Новом Саду, него и у хапс, кад ме је полиција, у Сегедину, ухапсила.

Нови Сад никад није био веселији него уочи првог светског рата. Салајка се орила од бећараца, а у ресторану „Бела лађа“ певале су се комитске песме и песме из србијанског рата. Пречани, као што је то чест случај са народима на границама, били су раздрагани србијанским победама у бугарском рату (који је био велика несрећа) и били су готови на свашта. Једна песма, која се певала на рачун надменог, самоувереног бугарског генерала Ратка Димитријева, још ми зуји у ушима, али не може да се штампа. Њен је рефрен гласио:

„Еј, Ратко, Ратко!
…. те братко!“

Аустрија је, међутим, припремала ултиматум Србији и рат, тајно, као што се злочин припрема. Кад је огласила мобилизацију, изненада, настала је у целој Европи паника. Оцеви и деца, мужеви и жене, почели су да се траже, очајно, преко телефона.

Почела су била и хапшења.

Док сам ја читао Змаја, Милетића, Костића и дивио се песми коју је Костић написао о Шекспиру („нашем Вилију“), новосадска полиција похапсила је србијанске глумце позоришта и стрпала их у воз, да их отпреми, и интернира. Међу њима је био и чувени комичар, Буца.

Поменута млада жена, са своје две мале девојчице, покушала је онда да се врати својима, али је граница, код Земуна, већ била затворена. Полиција јој је дозволила да отпутује за Србију, али преко Букурешта. А у Сегедину, ноћу, ухапшена је, као „шпијунка“.

Са њом сам ухапшен и ја.

Откуд ту и ја, то би била дуга прича и не тиче се никога. Давно је мртав тај чувени музичар у Новом Саду, и тај чувени официр, а мртва је и она.

Још само моје срце слушам како куца.

Cor meum vigilat.

Моја „кривица“ у том замешатељству није била тешка.

Полиција ме је, у згради насред Сегедина, немилосрдно саслушавала, али, сем гурњаве са детективима, при нашем хапшењу, није могла да ми пребаци ништа. Теретило ме је једино то да сам у џепу носио мараму, од свиле, у националним српским бојама, са сликом Скопља. Те џепне мараме биле су, тада, у Новом Саду велика мода. Сем тога, понео сам био, из стана свога брата – који је, мобилисан, већ био отишао – и његов револвер.

Највише ми је помогло то што сам говорио језик иследника.

Полиција ме је, после саслушања, просто упутила у Бечкерек, у регименту, која је, за мене – завичајног у Иланчи – била надлежна. Са мном су упућена у пук и судска акта, и, она су ме пратила до краја рата.

Поменута млада жена, која, разуме се, није била шпијунка, није више пуштена, него је интернирана, до краја рата, у Аустрији.

У затвору у Сегедину слушао сам, први пут, за вешала.

Студенти универзитета, у Аустрији, имали су право да бирају род оружја и служили су у мирно доба свега годину дана.
Те године, у пролеће 1914, и ја сам био рекрутован, у Бечу, и одређен да служим у градској артиљерији тврђаве у Пшемислу. Да није дошло до мог, оперетског, хапшења, свакако бих био рат провео као на маневрима, и, био бих заробљен од Руса, при предаји града. Ко зна шта би све са мном после било и куд бих све био стигао!

Ко зна куда!

Овако изиђох првих дана августа, у касарни К und К. регименте бр. 29 у Бечкереку, пред ађутанта пука (мајор Таш). Он је ударао песницом по мојим актима и тврдио да ће ме навући на вешала.

Отпочео је и затвор, понова, и саслушање, понова.

Извадио ме је и из школе за резервне официре и упутио ме одмах на ратишта. Бечкерек се орио Од пијане песме батаљона стајаће војске која је одлазила.

То су били људи, сељаци, тако бирани, тако стасити – цвет Баната – да се ћуприја од њиховог парадног корака тресла.

Већ првих дана јесени, сва су та лепа, мушка тела била мртва.

Мене је тај ађутант пука убацио у један батаљон који је требало да учествује у офанзиви на Србију, али је остао у блату и снегу Срема, у селу Кукујевци. Затим је лежао у барама код Раче, док није почела епидемија. Колера.

Ја сам био, са многима, остављен у једном возу који је смрдео од бљувања и пролива, на железничкој станици Шида. А живот имам да захвалим матери једног Шиђанина (мислим кројача), која ме је узела у кућу кад сам лежао пред њеним вратима.

Та стара жена се није излагала само опасности инфекција, него и казни за скривање мародера.

Одатле сам пренет у болницу, у Вуковар.

Поменути ађутант пука, мајор Таш, после рата, у Новом Саду, био је агент фабрике вагона „Ганц Данубиус“ из Пеште. Био се оженио удовицом једног србијанског генерала.

Милош Црњански, КОМЕНТАРИ УЗ ЛИРИКУ ИТАКЕ