СЕРБИА – Милош Црњански / Поезија, Видео, Рецитација (поему говори Петар Краљ), Текст песме
СЕРБИА
Испливах на гробљу, у несвести, као модар рак.
Вазнесен у зеленом вртлогу, из бездана.
Са неба је у свет отицала ноћ звездана,
а Месец, у таму, спуштао свој последњи зрак.
Безмерно је свитало и ја, неизвесна сен,
за острвом овим, осунчаним вукодлаком,
још у мутном сну, у вале и пене разнесен,
поскочих морем рујним, на игру лак, и лаком.
Погледах увис, да ли је то месечине прах,
или је ледени вир зоре, што ми гуши дах?
Нисам знао да ми, трешњом и бистрим потоком
и страсном виткошћу девојке, њином притоком,
Она то већ, из далека, колена пребија!
Први пут изговорих: Сербиа.
Порођајем у туђини, под замрзлим снегом,
хранише ме твојим гласом, слабошћу и негом.
Спустише ме у немоћ детињства, да те волим
и бригом, за Тобом, за цео живот, оболим.
Повише ме у беду, да Те дивну, рајску, знам,
али не додирнем дисањем и не сагледам.
Тридесет година да чекам да ми се јавиш
и зеницом твојом, грозном, над земљом заплавиш.
Таласај,
милуј, спавај — као јарак сад чека завичај,
да трулим, и да се никуд више не винем, жив.
Кад изнемогнем, и мога распадања талог
сливаће се у таму, кроз река наших муљ и слив,
у земљу која ври, на дну блата устајалог.
О, та крпа,
страшило у житу, испод Месечевог српа,
бедница што вреба пут и стада, из заседа.
То је сад Она, одмор вранама и врапцима,
што ни сахранити мирно у небеса не да,
сјај, што ми још оста, под болним очним капцима!
Зар лутајућ ми отац ту је земљу видео?
И њој ме мати дојила, од првога плача?
Љубичасти Шар зна колико сам се стидео,
јер, са мном, цветно дрво, већ уморно корача.
Никад ме нису свет, ни блуд, слатко опијали,
већ та земља коју се умарам да разгалим!
Ни свила, ни страст, ме нису тако увијали,
као загрљај болан тих мртвих, телом палим.
За тамни јаз лепоте државе сам лудео,
у души мирис горак рађања удисао,
па и кад бих, смућен, у туђини заблудео,
брак, на родном тлу, враћао је свему смисао!
И сад, у тој
брдини тврдој, без смисла по крви расутој,
не само да сенима својим не нађох мира,
него ни за туге, што се родих да ублажим,
не знам више шапата, погледа, ни додира!
У Сербии, зорњачу тражим.
А биће:
атеист нису ни овде зенице, кад свиће,
и дах је жића мање, него у туђини, чист.
У Богу је ведро. У нас, све се сневесели
и, као што јесен не зна сваки свој свео лист,
умрећу због Сербие, а нисмо се ни срели.
Да ли је
то иста моћ, која све расипа и разлије?
Месец, што котрља, вечером, празни свет свој жут?
Она магла, и дим, што стреса, луком сребрним,
кад раздире ноћ, на светли, незнан, Млечни Пут,
што се губи у звезданим пустињама црним?
Или сјај
јутарње буктиње Сунца, што диже у бескрај,
па нас љуља, у плаветнилу, као росну кап?
Лед вечерњаче, румен, у надземаљској тузи?
Кад, у сутон, преливају облаци, као слап,
пролазност, у којој смо сви, у провидној сузи?
Увек сам, блед и празан, у свету овог сласти,
знао да све то губим, у телу, и под травом.
Да и са тих промена пада мрак пепељасти,
и веје, густо, блиском и даљем, сном и јавом.
Сербиу, једину још, хучала је та бура,
које се сад, модар од дављења, горко, стидим!
Урлах, сред лудог скакања мора и мехура,
да тишину ванредну над завичајем видим.
Надах се да ћу на брду уморан да духнем,
зачеће и весеље пољупцем да потпирим.
Расцветане падине да врачам и укунем,
непомичношћу, сав свет да стишам и умирим!
Па то зар
да буде мени гроб? Где је болан Светозар
миловао лица, под образинама руским?
Зато се, као Михајло, туђине лиших?
И ја ћу ту вртети, по гунгулама уским,
бедне знаке љубави, све празнијих и тиших?
И би рат,
да се, над гробљем нашим, омили смех и разврат,
и скине, навек, жуд за сином, са мутна ока?
Зато је зар била тама меса и сјај мисли,
дуж младости, невеселост горка и дубока,
да са Сербиом умру и мог имена смисли?
Патио сам увек, и зар није прах, ништа, дим,
то пролеће, са својим биљкама и бубама?
У земљи мог детињства, коју и не видим,
невраћеној више дечјим, ни војним, трубама.
Зар ме није киша мутна, марта и априла,
увела у болну збрку играчака ситних?
Па шта ми добро оста, од свих тих топлих крила,
што су ме над Фрушку бацала, са равни житних?
Не остаде ми ни мила рода,
што, бела, руменом ногом, хода.
Ни дете моје, дакле, не силази са неког,
пречистог и предивног, нежног, света, далеког
у коме се невидљиво у видљиво мења,
недокучивом, свезнајућом слашћу рођења!
Стидни бол прве неправде, лажни жиг срамоте,
и прво понижење, кикотом је опекло,
али тек кад љубав снагу и вољу ми оте,
све је, изнемогло, у неповрат, отекло.
Жар, сан, свилу, песак, шта ли, сад, у руци држим?
Кад све то, што тамо би и прође, овде захватим.
Зар сам то ја, што упаљеним погледом спржим,
сав тај свет, куда више не могу да се вратим?
Да ли тела, мили градови, или сени, то
дрхте, у слабости сна и жуди руку грубих?
Све оно што видех драго, тужно, племенито,
због чега, где све, и шта све, жарко, не изљубих?
Вратих Ти се!
Па зар да копним, болујем, мрем,
у смрти, куда си брдовита се расула?
Будућност, што ми обећа расцветани Срем,
узалуд је, сузом брака, на Тебе, канула.
Љубав мутна више на уснама ми не руди,
нит ми по несвести протичу преображења.
Згаснуо жар за Тобом сија ми још на груди,
али пун жалости и очајног раздражења.
Нећу сачувати ни мисао,
да сам цветну грану удисао.
Занавек, збиља, зар, овај свршетак се шири,
свему што је било сазидано уврх гора?
Зато су фрулом планини свирали пастири
и души мојој Сербиа било што и зора?
На Крфу, 1925.
Милош Црњански
Прочитајте више:
Милош Црњански – Поезија, Прозни радови, Цитати, Биографија
ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
Најлепше бајке и приче за децу – Дечја ризница
БАСНЕ – Антологија најлепших басни
ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
