НАРОДНЕ БАЈКЕ

НАРОДНЕ БАЈКЕ – Антологија најлепших народних бајки / Бајке, Проза, Дечја ризница

Бајка представља најлепши облик усмене прозне књижевности. По постанку је веома стара, настала је у најраније доба човековог постанка, али касније се није угасила, већ се још више развила и обогатила. Бајке и приче преносиле су се усмено са колена на колено, из генерације на генерацију. Тек са Вуком Караџићем почиње систематско скупљање и објављивање народне усмене књижевности. 1821. године, у Бечу, Вук Караџић је објавио књигу „Народне српске приповијетке“. Књига је садржала дванаест приповедака. 1853. Вук, такође у Бечу, издаје књигу са великим бројем бајки, прича легенди и анегдота, под називом „Српске народне приповијетке“, са посветом „славноме Нијемцу“ Јакову Гриму. Ова збирка сврстала је српску народну књижевност раме уз раме са великанима светске књижевности.

НАРОДНЕ БАЈКЕ

АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН

БАШ ЧЕЛИК

ВИЛИНА ГОРА

ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА

ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА

ЗЛАТОРУНИ ОВАН

МЕЂЕДОВИЋ

НЕМУШТИ ЈЕЗИК

СТОЈША И МЛАДЕН

ТРИ ПРСТЕНА

У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ

ЧАРДАК НИ НА НЕБУ НИ НА ЗЕМЉИ

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ЗЛАТОРУНИ ОВАН – Народна бајка

ЗЛАТОРУНИ ОВАН – Народна бајка / Српска верзија грчког мита Златно руно (Вук Караџић, 1853.) / Бајка, Проза, Текст

ЗЛАТОРУНИ ОВАН

Био један ловац, па кад једном отиде у лов у планину, изиђе преда њ ован са златном вуном. Ловац, кад га опази, потегне из пушке да га убије, а ован се затрчи те њега пре роговима убије. Ловац падне на место мртав, и друштво његово кад га после нађе, не знајући ко га је убио, однесе га кући и укопа. После тога жена овога ловца обеси његову пушку о клин. Кад јој се син опаше снагом, он заиште од матере ону пушку да иде с њом у лов, а мати му је не хтедне дати говорећи: „Нипошто, синко! Отац је твој погинуо с том пушком, па хоћеш и теби главе да дође?“

Једном он украде пушку и отиде у лов. Кад дође у шуму, онај ован са златном вуном изиђе и преда њ, па му рече: „Твога сам оца убио, па ћу и тебе.“ А он се уплаши, па рекне: „Помози Боже!“, и натегне пушку и убије овна. Сад се обрадује где је убио златоруна овна, што га у царству нема, па здере кожу с њега и однесе кући.

Мало-помало, прочује се то до цара, и цар заповеди да му се донесе та кожа да види каквих још зверова има у његовом царству. Кад онај момак однесе кожу и цару покаже, цар му рече: „Ишти шта хоћеш да ти дам за ту кожу.“ А он му одговори: „Нећу је продати нипошто.“

У онога цара био је доглавник стриц онога момка, па своме синовцу није био пријатељ, већ злотвор. Он рече цару: „Кад он неће ту кожу теби да да, гледај да му скрхамо врат, заповеди му да учини што не може бити.“ И тако научи цара те дозове момче и рече му да посади виноград и да за седам дана донесе с њега нова вина.

Момче, кад то чује, стане плакати и молити се да он то не може учинити, нити то може бити; а цар му опет рече: „Ако за седам дана то не урадиш, није на теби главе.“ Он онда плачући отиде кући и каже матери шта је и како је, а мати, кад чује, одговори му: „Јесам ли ти казала, синко, да ће теби она пушка доћи главе као и оцу твоме.“

Плачући тако момче и мислећи шта ће радити и куда ће, да би га нестало, изиђе иза села и подобро се од њега удаљи. Кад наједанпут једно девојче изиђе преда њ и запита га: „Зашто, брате, плачеш?“ А он јој срдито одговори: „Иди с Богом, кад ми помоћи не можеш“, и пође даље, а девојче пристане за њим и стане га молити да јој каже, „може бити“, вели, „да ћу ти помоћи“. Онда он стане па јој рече: „Казаћу ти, али сам Бог да ми помогне, други ми нико не може помоћи“, и приповеди јој све шта га је снашло и шта му је цар заповедио. Она, кад га саслуша, рече му: „Не бој се, брате, него иди и ишти у цара на ком ће месту да буде виноград, па нека ти ишпартају, а ти узми торбу и у њу струк босиљка, па иди на оно место и лези те спавај, а за седам дана имаћеш грожђа зрела.“

Он се на то врати кући и каже матери као од муке како се с девојчетом нашао и шта му је казало. А мати, кад чује, рече му: „Иди, синко, иди огледај, ионако си пропао.“ Онда он отиде к цару и заиште место за виноград и да му се ишпарта ђе ће бити бразде. Цар му да све и учини како је искао; а он узме торбу о раме и у њу струк босиљка, па невесео легне онде спавати.
Кад ујутру устане, а то виноград посађен; друго јутро листао, до седам дана било већ грожђе зрело у њему, а то је било време кад нигде нема грожђа. Он набере грожђа, измуља и однесе цару слатка вина и у марами грожђа. Кад цар то види, врло се зачуди, и сви у двору.

Онда стриц онога момка рече цару: „Сад ћемо му заповедити друго што заиста неће моћи учинити.“ Па научи цара те дозове оно момче и рече му: „Од виљевских зуба да ми начиниш двор.“ Он кад то чује, отиде кући плачући и приповеди матери шта му је сад цар заповедио, и рече јој: „Ово, мајко, нити може бити, нити ја могу свршити.“ А мати му одговори: „Иди, синко, опет иза села, не би ли те Бог намерио на ону девојчицу.“ Он изиђе иза села, и кад дође на оно исто место где је пре ону девојку нашао, она изиђе опет преда њ па му рече: „Опет си, брате, невесео и плачан.“ А он јој се стане тужити шта му је сад заповеђено.

Она, кад га саслуша, рече му: „Лако ће бити и то; него иди к цару и ишти лађу и у њој триста акова вина и триста акова ракије, и уз то још двадесет дунђера, па кад дођеш на лађи ту и ту између две планине, загради воду што је онде, па успи у њу све вино и ракију. Виљеви ће онамо доћи да пију воду, па ће се опити и попадати, а дунђери онда нека им све зубе изрежу, па их носи на оно место где цар хоће да му се град сагради, па лези те спавај, а за седам дана биће град готов.“

Онда се он врати кући и приповеди матери како је био опет с девојком и шта му је она казала. А мати му опет рече: „Иди, синко, не би ли Бог дао да ти опет помогне.“ Он отиде к цару и изиште све, па онда отиде и сврши како му је девојка казала: виљеви дођу те се опију и попадају, а дунђери им исеку зубе и донесу на оно место ше ће се град зидати; он увече метне у торбу струк босиљка, па отиде онамо и легне спавати, и тако за седам дана буде град готов.

Кад цар види готов град, врло се удиви, па рече стрицу онога детета, своме доглавнику: „Е, сад шта да му радим? Ово није човек, Бог зна шта је.“ А он му одговори: „Још једно да му заповедиш па ако и то сврши, заиста је нешто више од човека.“ И тако опет наговори цара, те дозове момче и рече му: „Сад још да ми доведеш царску девојку из другога царства из тога и из тога града. Ако ми је не доведеш, на теби нема главе.“ Момче, кад то чује, отиде матери својој и каже јој шта је цар заповедио, а она му рече: „Иди, синко, тражи опет ону девојку, не би ли Бог дао да те опет избави.“ Он отиде иза села и нађе ону девојку, па јој приповеди шта му је опет заповеђено.

Девојка, кад га саслуша, рече му: „Иди ишти у цара галију, и у њој да се начини двадесет дућана, и у свакоме дућану да буде трг од друге руке, све бољи од бољега; и ишти да се изберу најлепши момци, па нека их лепо обуку и наместе за калфе, у сваки дућан по један. Па ћеш онда ти поћи на тој галији и срешћеш, прво и прво, човека а он носи живу орлушину, па га питај хоће ли је продати; он ће казати да хоће, а ти му подај што год заиште. После ћеш срести другога где носи шарана у чуну, све су му златне краљушти, и тога шарана купи пошто-пото. Трећега ћеш срести а он носи жива голуба, и за голуба подај што год заиште. Од орла ћеш из репа ишчупати једно перо, од шарана крљушт, а од голуба из левога крила једно перо, па ћеш их пустити све.
Кад отидеш у друго царство под онај град, а ти отвори све дућане и нареди нека сваки момак пред својим дућаном стоји. Онда ће доћи сви грађани и гледаће трг и дивиће се, а девојке које дођу по воду, говориће по граду: „Говоре људи: откако је овога града, још оваке галије није било ни овака трга.“

То ће зачути и царева девојка, па ће се искати у оца да је пусти да и она види. Кад она дође са својим другарицама у галију, ти је води све из дућана у дућан, и износи трг свакојаки преда њу, све лепши и лепши, и све је забављај док се мало посумрачи, па кад се посумрачи, а ти крени галију у тај ће мах пасти тама да се ништа не види. У девојке ће бити тица на рамену што је увек код себе има, па кад види да лађа иде, она ће пустити ону тицу с рамена свога да обзнани у двору шта је и како је. А ти онда запали перце од орла, те ће ти орао одмах доћи, а ти му кажи нека ухвати тицу, и орао ће је ухватити.

После ће девојка бацити један камичак у воду, те ће галија одмах стати, а ти онда узми крљушт од шарана и запали је, и шаран ће ти одмах доћи, а ти му кажи да нађе и прогута онај камичак, шаран ће га наћи и прогутати, а галија ће одмах поћи.

После ћете дуго путовати на миру, па ћете најпосле доћи између две планине: онда ће се галија окаменити и велики ћете страх претрпети, и девојка ће те терати да јој донесеш живе воде, а ти онда од голуба перце запали, и голуб ће ти одмах доћи, а ти му подај стакленце и он ће ти донети живе воде; потом ће се одмах галија кренути и стићи ћеш сретно кући с царском девојком.“

Пошто момче саслуша девојку, отиде кући и каже матери све, па онда отиде к цару и заиште све што му је требало; цар му није могао одрећи, него му да, и тако се он крене с галијом. Путујући тако, сврши на путу све као што му је речено, и дође под онај град у другоме царству, и као што му је девојка казала, он учини све, дочепа се царске кћери и сретно с њоме крене натраг. У граду цар и његов доглавник с царевих пенџера угледају галију издалека где иде, пак рече доглавник цару: „Сад га погуби како изиђе из галије, друкчије му не можеш досадити.“

Кад галија већ стане у крај, онда стану излазити на брег сви редом, најпре девојка са својим другарицама, па онда момци, а најпосле он, а цар намести џелата те, како се помоли из галије, одсече му главу. Цар је мислио ону царску кћер за себе узети, те како она изиђе из галије, он прискочи к њој те је стане миловати, а она се окрене од њега па рече: „Камо онај што се трудио за мене?“ А кад види да му је глава одсечена, одмах узме живу воду, те га прелије и стави главу, и он опет оживи као и био. Кад цар и његов доглавник опазе да је он оживео, рече доглавник цару: „Тај ће сад још више знати него што је знао, јер је био и мртав па опет оживео.“

Цар зажели дознати да ли се заиста више зна кад се наново проживи, па заповеди да и њему одсеку главу, и да га девојка живом водом проживи. Пошто цару одсеку главу, царска кћи не хтедне ни да зна за њега, него одмах напише оцу књигу и каже све како је било и да она хоће да пође за оно момче, а отац њезин отпише да народ прими оно момче за цара; ако ли неће, да ће он дигнути крајину на њих. Народ одмах призна да је право да он узме цареву кћер и да царује. И тако оно момче ожени се царевом девојком и постане цар, а остали момци што су с њим ишли и жене се оним девојкама што су биле поред царске кћери и постану велика господа.

Народна бајка

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

СТОЈША И МЛАДЕН – Народна бајка

СТОЈША И МЛАДЕН – Народна бајка / Бајка, Проза, Дечја Ризница, Текст

СТОЈША И МЛАДЕН

Био један цар па имао три кћери, и једнако их држао у потаји да нису никад напоље излазиле. Кад нарасту за удају, пусти их отац први пут у коло. Али тек што се ухвате у коло, дуне некакав вихар и све три однесе. Цар се препадне кад види да их нестаде, па брже пошље слуге на све стране да их траже, а пошто се слуге врате и кажу да их нигде нису могле наћи, цар се разболи и од жалости умре.

Иза цара остане царица трудна, и кад дође време да се бреме има, она роди мушко чедо, и надене му име Стојша. Кад Стојша мало поодрасте, он настане јунак да је мало онаких било. Кад му буде осамнаест година, запита матер своју: „За Бога, мајко, како ти ниси више деце родила до само мене?“

А она уздахне и заплаче се, али му не смедне казати да је имала три кћери па да их је нестало, бојећи се да не би Стојша тумарио у свет да их тражи; и тако да не би и њега изгубила. Али он кад види мајку где плаче, навали још већма и стане је заклињати да му каже што је. Онда му мата приповеди све по реду како је имала три кћери као три руже, и како их је нестало, и како су их тражили узалуд на све стране.

Стојша кад саслуша матер своју, рече јој: „Немој плакати, мајко. Идем ја да их тражим.“ Мати кад то чује, удари се рукама у прси: „Куку мене кукавици! зар да мајка остане и без сина!“ па га стане одвраћати и молити да не иде, казујући му како је то било давно и Бог зна јесу ли већ и живе. Али се он није дао одвратити, него јој рече: „Кажи ми, кад је мој отац био цар, где му је оружје што је пасао, где ли му је коњ што га је јахао.“

Онда мати видећи да се Стојша оканити неће, рече му да му је отац кад је видео толику жалост, пустио коња у ергелу а оружје на таван бацио. Стојша одмах нађе на тавану оружје све прашно и зарђало, али га он лепо очисти и уреди те сине као ново ковано; па онда отиде у ергелу и нађе очина коња, па га доведе кући и уведе у подруме и стане га хранити и тимарити, те за месец дана оправи се коњ као кака тица, а и онако је био крилат и змајевит.

Кад се Стојша већ спреми да иде, рече матери: „Имаш ли, мајко, какав знак од мојих сестара да понесем: ако да Бог те их нађем, да би ми веровале да сам им брат?“ Мати му плачући одговори: „Има, храно моја, три мараме што су оне својим рукама везле,“ па му изнесе мараме и да. Онда он пољуби мајку у руку, па уседне на коња и отиде у свет да тражи своје сестре.

Идући тако по свету дуго времена, дође један пут под један велики град. Пред оним градом била је једна чесма с које је сав град носио воду. Стојша кад дође на ону чесму, напије се воде па легне мало у хлад да се одмори покривши се по лицу једном од оне три мараме да га мухе не би клале. У томе дође једна госпа по воду и опази Стојшу крај чесме у хладу. Како опази њега и мараму, а она уздахне, по том точећи воду једнако је у њ гледала, и пошто наточи воду никако није могла да се оданде отргне него је све у њ гледала. Стојша то опази па је запита: „Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела човека или се у што упознајеш?“

А она му одговори: „Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла.“ Онда Стојша устане па је запита откуда је и кога је рода, а она му каже да је царска кћи из тога и из тога града и да су биле њих три сестре па их вихор однео све три.

Кад то чује Стојша одмах јој се покаже: „Ја сам твој брат. Можеш ли се сетити да је мати била трудна кад је вас вихор однео?“ А она се одмах сети и бризне плакати па њему око врата: „Слатки брате! Ми смо све три у змајевским рукама. Има њих три брата змаја, они су нас однели па нас држе сваки у своме двору.“ Онда се узму за руке, па у змајев двор; у двору сестра брата лепо дочека и угости, а кад буде пред ноћ, она му рече: „Брате, сад ће доћи љутит змај огњевити, све ватра из њега сила, рада бих те заклонити да те она сила не опали, ходи сакриј се.“ А Стојша јој одговори: „Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк.“ Онда га сестра одведе у другу собу, кад тамо, али во печен, пећка хлеба и аков вина,“ ето то му је оброк“ рече сестра, а Стојша кад то види, прекрсти ноге па све опуцка до мрве, па онда скочи на ноге и рече: „Аха, сестро, да бијаше још!“ Кад Стојша тако вечера, рече му сестра: „Сад ће змај бацити буздован пред кућу да се зна да иде кући.“ Тек што она то рече, а буздован зауји више куће, а Стојша брже истрчи пред кућу па му не дадне ни на земљу пасти него га дочека у руке па га завитла преко змаја чак на други хатар.

Кад змај то види, зачуди се: „Каква то сила гони од мојега двора!“ па се врати натраг и узме буздован па с њим кући. Кад дође пред двор, изиђе царева кћи предањ, а он се продере на њу: „Ко ти је у двору?“ А она му одговори: „Мој брат“. Змај је опет запита: „А шта је дошао?“ А она му одговори: „Дошао да ме види.“ Онда змај срдито рече: „Бре није он дошао да те види, него да те води.“ Чујући Стојша из двора овај разговор изиђе и он пред змаја, а змај како га види стисне се на њега, а Стојша га дочека те се ухвате у коштац па се понеси. Један пут Стојша обори змаја и припуши га, па му рече: „Шта ћеш сад?“ А змај му одговори: „Да си ти мени под коленима као ја теби, ја бих знао шта бих.“ А Стојша му рече: „Ја теби нећу ништа,“ па га пусти.

Онда га змај узме за руку, па га уведе у двор и учини весеље за недељу дана. Кад прође недеља дана, запита Стојша змаја за друга два зета, змаја огњевита, и змај га упути куда ће ићи док не нађе град, где су двори другога змаја, а онде рече му да ће чути за трећега.

После тога оправи се Стојша на пут, опрости се са сестром и зетом, па поде к другоме змају. Тако путујући дође под један град, и пред градом нађе једну чесму, с које је сав град воду носио. Стојша се онде напије воде па легне мало у хлад да се одмори покривши се по лицу једном од оне три мараме да га мухе не би клале. Мало време постоји, ал’ ето ти једне госпе по воду; како угледа Стојшу и мараму, а она уздахне, по том точећи воду једнако је у њ гледала, и пошто наточи воду, никако није могла да се откине оданде него је све у њ гледала. Стојша то опази па је запита: „Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела човека или се у што упознајеш?“ А она му одговори: „Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла.“ Онда Стојша скочи на ноге па јој се одмах покаже да је њезин брат, и приповеди јој како је био и у друге сестре.

А она кад види брата, бризне плакати, па њему око врата. После се узму за руке па у змајев двор; у двору сестра брата лепо дочека и угости, а кад буде пред ноћ, она му реце: „Брате, сад це доћи љутит змај огњевити, све ватра из њега сипа, рада бих те заклонити да те оном силом не опали, ходи сакриј се.“ А Стојша јој одговори: „Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк?“ Она га онда одведе у другу собу, кад тамо, а то два вола печена, две пећке хлеба и два акова вина, „ето то му је оброк“ рече сестра Стојши, а он кад то види, прекрсти ноге па све опуцка до мрве, па онда скочи на ноге и рече: „Аха, сестро, да бијаше још!“

Кад Стојша тако вечера, рече му сестра: „Сад ће пасти буздован пред кућу чак из другога хатара, да се зна да иде змај.“ Тек што она то рече, а буздован зауји више куће, а Стојша брже истрчи пред кућу па му не дадне ни на земљу пасти, него га дочека у руке па завитла њим чак на трећи хатар. Змај кад то види, зачуди се: „Каква то сила гони од мојега двора!“ па се врати натраг и узме буздован па с њим кући. Кад доде пред кућу, изиђе царева кћи предањ, а он се продере на њу: „Ко ти је у кући?“ А она му одговори: „Мој брат.“ Змај је опет запита: „А шта је дошао?“ А она одговори: „Дошао да ме види.“ Онда змај срдито рече: „Није он дошао да те види, него да те води.“

Чујући Стојша из двора овај разговор, изиђе и он пред змаја, а змај како га види, стисне се на њега, а Стојша га дочека па се ухвате у коштац те се понеси. Најпосле Стојша обори змаја и припуши га, па му реце: „Шта ћеш сад?“ А змај му одговори: „Да си ти мени под коленима као што сам ја теби, ја бих знао шта бих радио “ А Стојша му рече: „Ја теби нећу ништа“, па га пусти, а змај га онда узме за руку па с њим у двор, те се стану веселити за недељу дана.

Кад прође недеља дана, запита Стојша змаја и за трећега зета, и змај га упути куд ће ићи док не нађе град где су двори и трећега зета. После тога оправи се Стојша на пут, опрости се са сестром и зетом, па поде да тражи трећега змаја. Идући тако дуго времена, дође опет под један град и пред градом нађе једну чесму, с које је сав град воду носио. Стојша се онде напије воде па легне у хлад да се мало одмори покривши се по лицу једном од оне три мараме да га мухе не би клале. Мало времена за тим прође, ал ето ти једне госпе по воду. Како угледа Стојшу и мараму, а она уздахне, по том точећи воду једнако је у њ гледала, и пошто наточи воду, никако није могла да се откине оданде него је све у њ гледала. Стојша то опази пак је запита: „Што је, снахо, што ме тако гледиш? Или давно ниси видела човека, или се у што упознајеш?“ А она му одговори: „Брате, познајем у тебе мараму што сам је својом руком везла.“

Стојша кад то чује, скочи на ноге, па јој се одмах покаже да је њезин брат, и приповеди јој како је већ био у других сестара.

Она кад види брата, бризне плакати па њему око врата.

После се узму за руке па у двор. У двору сестра брата лепо дочека и угости, а кад буде пред ноћ, онда му рече: „Брате, сад ће доћи љутит змај огњевити, све ватра из њега сипа, рада бих те заклонити, да те оном силом не опали, ходи сакриј се.“ А Стојша јој одговори: „Сестро моја, кажи ти мени шта је његов оброк.“ Она га онда одведе у другу собу; кад тамо, а то три вола печена, три пећке хлеба и три акова вина, „ето то му је оброк“ рече сестра Стојши, а он кад то види, прекрсти ноге па све опуцка до мрве, па онда скочи на ноге и рече: „Аха, сестро, да бијаше још!“

Кад Стојша тако вечера, рече му сестра: „Сад ће пасти буздован пред кућу чак из трећега хатара, то је знак да иде змај.“ Тек што она то рече, а буздован зауји више куће, а Стојша брже истрчи пред кућу па му не дадне ни на земљу пасти, него га дочека у руке па завитла њим чак на четврти хатар. Кад змај то види, зачуди се: „Каква то сила гони од мојега двора!“ Па се врати натраг и узме буздован па с њим кући. Кад доде пред двор, изиђе царева кћи предањ, а он се продере на њу: „Ко ти је у двору?“ А она му одговори: „Мој брат.“ Змај је опет запита: „А шта је дошао?“ А она му одговори: „Дошао да ме види.“ Онда змај срдито реце: „Није он дошао да те види, него да те води.“

Чујући Стојша из двора овај разговор, изиђе и он пред змаја, а змај како га опази, стисне се на њега, а Стојша га дочека те се ухвате у коштац па се понеси. Један пут Стојша обори змаја и припуши на земљу, па му рече: „Шта ћеш сад?“ А змај му одговори: „Да си ти под мојим коленима као ја што сам под твојим, ја бих знао шта бих радио.“

Онда му Стојша рече: „Ја теби нећу ништа,“ па га пусти. Онда га змај узме за руку па га уведе у двор и стану се веселити за недељу дана. Један пут изиђу у шетњу, и шегајући се опази Стојша у авлији једну велику јазбину – отишла под земљу, па онда рече: „А шта је то, зете? Како можеш у своме двору трпети толику пропаст? За што то не зарониш?“ Змај му одговори: „Е мој шура, не могу ти од срамоте ни казати шта је то. Има овамо један змајевски цар, па с нама често има рат, и сад скоро имамо рок да се ударимо; па кад се год побијемо, сву нас тројицу надбије, и што утече у ову јазбину оно остане.“ Онда му рече Стојша: „Хајде зете, да ударимо на њ, док сам и ја овде да вам помогнем, е да бисмо га како сатрли.“

А змај одговори: „Ја не смем нипошто пре рока.“ Кад Стојша види да они не смеју да ударе, онда се он сам дигне да тражи цара змајевскога. Пошто једва један пут напита, доде пред дворе и опази наврх двора зеца где стоји. Онда запита дворане шта онај зец наврх двора ради. А дворани му одговоре: „Да се ко наде да скине онога зеца, зец би се сам заклао, сам одерао, сам исекао, сам приставио, па се сам скувао; али то не сме нико учинити за своју главу.“ Стојша кад то чује, он узлети на коњу па скине зеца, а зец се сам одмах закоље, сам се одере, сам исече и сам се пристави к ватри. Онда Стојша изиђе на змајев чардак па легне у хлад, а дворани кад виде шта учини, стану му говорити да бежи: „Бежи, јуначе, куд те двоје очи воде, док није дошао змај, јер ћеш зло проћи ако те затече.“

А Стојша им одговори: „Шта ја марим за вашега змаја, нека дође нек се наједе зеца.“ Кад мало час, ето ти змаја; како дође одмах опази да зеца нема па повиче на дворане: „Ко је то урадио?“ А они му кажу: „Дошао један делија те скинуо зеца, и ено га горе на чардаку.“ Онда им змај рече: „Идите и кажите му нек ми иде из двора, јер ако му дођем, неће му ни кост с кошцу остати.“ Дворани изиђу на чардак к Стојши па му кажу шта вели змај, а Стојша се осече на њих: „Идите кажите змају, ако му је жао зеца, нека ми изиђе на мејдан.“ Кад они то кажу змају, а змај цикне, све ватра сипа из њега, па полети с на чардак, а Стојша га дочека, па се понеси: нити се Стојша даје оборити, нити може змаја да обори; најпосле рече Стојша змају: „Како ти је име?“ А змај му одговори: „Моје је име Младен.“ Онда му Стојша рекне: „И ја сам најмлађи у оца и мајке;“ па се онда пусте и збрате, и тврду веру даду један другоме да ће братински живети.

После некога времена рече Стојша змају: „Шта чекаш оне змајеве што беже у ону јазбину? Хајде ти да ми ударимо на њих и прије рока.“ Змајевски цар пристане, и тако поду њих двојица, да ударе на змајеве. Кад она три брата змаја чују да се Стојша удружио и збратио са змајевским царем, и да сад обадвојица иду на њих, они се уплаше па скупе силну војску, те изиду с војском преда њих, а ови ударе на целу војску, и све разбију и растерају, само она три змаја утеку у ону јазбину. Онда ова двојица брже вуци сламу, па гурај у ону јазбину, па онда запале, и тако сва три змаја онде пропадну.

После тога Стојша оправи све три сестре, и крене све благо иза сва три змаја, а змају побратиму остави њихове дворе и сву њихову државу, па се дигне са својим сестрама у своје царство, и сретно дођу к матери, па му мати преда царство, те је царовао до свога века.

Народна бајка

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ВИЛИНА ГОРА – Народна бајка

ВИЛИНА ГОРА – Народна бајка / Бајке, Приче, Проза, Текст

ВИЛИНА ГОРА

Имао некакав богати човјек јединца сина, па отхранивши га до оружја пошаље га по свијету да тече, али не тече да аспри стече него да стече памети, и да види идући по свијету како се трудно живи и како се ваља мучити да се овога краткога вијека поштено живи, и даде му неколико аспри што ће му доста за пут бити.

Кад га опреми, многе му ствари препоручи а највише да чува новац, пак га с благословом отпусти. Идући овај младић по свијету дође у некакав град гдје види да једнога човјека воде на вјешало.

Он се зачуди пак притрчавши запита шта је скривио ови сиромах човјек те га на смрт осудише, а неки му одговори: „Овај је човјек дужан многима, и не имајући откуда да све свакоме исплати, по законима овога мјеста заслужио је смрт.“

Он чувши ово запита суднике: „Господо! Је ли могуће да ја тога човјека од смрти откупим, и да платим што је дужан?“ Они му одговоре: „Зашто не? Плати толико и толико па ево ти човјека да од њега чиниш што хоћеш.“ Он извади све оно новаца што имаше па најпослије све хаљине до кошуље, и кад намири колико је требало, судници му дадоше човјека, те он с њим по свијету просећи од врата до врата. Једну вечер лежећи заједно ова двојица, рече откупљеник: „Мени се додијало већ овако живјети, а још ми је жалост виша тебе гледајући ђе с мене страдаш, него хајдемо у вилину гору, тамо ћемо наћи једну моју посестриму и она ће нам казати начин како ћемо се обојица обогатити.“

Младић пристане на ово и упуте се к вилиној гори све странпутицама некијем, калаузећи откупљеник а младић сустопице за њим, док тако дођу у некаку гору, којој врх до мјесеца дотицаше, а листови јој златни бјеху а стабла сребрна, а усред ње виђаше се велики плам и дим од огња. Младић видећи то препадне се и упита свога друга: „Шта је ово? Каково је ово чудо.“ А он му одговори: „Не бој се, ово је све моје посестриме и њезине матере, па и наше, само теке знади да се ми двојица не можемо њима на један пут изненада јавити, него ја отидох к њима да им се јавим и да им кажем да смо дошли к њима да с њима живимо, а ти ме причекај овђен под оно дријево, те је од сухога злата а перја су му бисерна; ма пази, без великога свога чуда немој писнути ријечи једне доклен се вратим опет к тебе, јер је ово дрво свију вила, испод њега се купе љети те на ђерђеве везу, пак ако каква младића опазе у ову гору у они час очима га затраве и у каку гођ хоће живину обрну.“

Ово изрекавши нестаде га као да га земља прождрије. Младић стојећи онђе досади му се чекати те почне там амо кроз гору шетати се док набаса на некакво коло крилатијех ђевојака, па се прикри да их гледа и слуша како пјевају, али његовом несрећом опази га коловођица те га очима затрави и у они час остаде нијем и слијеп.

Тада се препаде те од страха и велике жалости стаде викати и плакати, док ево ти однекуд долеће на крилима предањ они човјек, ухвати га за руку и рече: „Не бој се, што ти је?“ А он му рукама покаже да је ослијепио и онијемио. Тада они човјек кад то виђе, извади иза паса некаку малу златну свиралицу, па се припе на једно дрво и поче у њу звижђети, док ево ти са свију страна вила и виленика, овога човјека браће и сестара, побратима и посестрима, толико да им броја не бјеше, те почеше по гори брата некаке љековите траве, па дадоше младићу да пије, а другом му опет намазаше очи, те у они исти час стече вид очињи и разговор десет пута љепши и бољи него ли је пријед имао.

Потом га примише у своје друштво, и оженише га, те стече силно благо и има лијеп пород.

Али кад већ остари, покаја се господу Богу, поврати се своме дому, и једва жива затече свога родитеља, те се с њим опрости и укопа га, те до смрти живје као прави хришћанин, али опет доклен је гођ живио свакога је љета по један пут у ону гору ходио те се с дружином састајао и поздрављао.

Народна бајка

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ТРИ ПРСТЕНА – Народна бајка

ТРИ ПРСТЕНА – Народна бајка / Бајка, Проза, Дечја ризница, Текст

ТРИ ПРСТЕНА

Некакав краљ запроси за свога сина у другога краља шћер, и пошље му књигу иштући ђевојку и уз књигу обиљежје на ђевојку. Кад краљу књига дође и види шта му пише, он рече посланику: „Ја ти, пријатељу, не могу ништа одговорити, док не питам ђевојке.“ По том отишавши к својој кћери каже јој, како је та и та краљ проси за свога сина и послао прстен за обиљежје, „него“ вели „шта ћу му одговорити?“ А она рече оцу: „Одговори му: ако ми не донесе три прстена један од звијезда, други од мјесеца а трећи од сунца, ја га нећу.“

Краљ каже све ово посланику и пристави: „Поздрави свога краља, и захвали му од мене на питању и моли га, да му не буде жао на одговор моје самосионе шћере, али јој не могу ништа.“
Посланик се врати и каже својему краљу, шта је и како, а краљ се ражљути и стане мислити, како би добавио ова три прстена, па најпослије тури глас по свему свијету: ко му добави ова три прстена, да ће му дати половину краљевине своје или благо небројено. Али све зафајду.

Најпослије краљев син падне у велику жалост, и већ шћаше од јада да се убије, кад тумаривши онако зађе у некаку планину и набаса на једну бабу, ђе украј пута сједи. Он јој назове помоз’ Бог, а она му прихвати: „Бог дај буди, несретњи па сретњи и пресретњи сине!“

Краљев син кад ово чу, он се зачуди и упита је, шта ће ово рећи, а она одговори: „Ти си био пропао, али си наишао на љекара, који ће те – ако Бог да – од те муке избавити.“ Тада он поче да јој казује, шта му је, а она му не даде, него завика: „Доста, доста, ја знам што ти је, него узми ову траву што ми је у њедрима, те је у своја њедра стави; рашчешљај ми косе и пушти ми половицу спријед а половицу низ плећи, пак до довече остани овђен код мене.“

Он је послуша: узме јој траву из њедара и стави у своја њедра, па расплете јој косу која паде по долини сва црна као угаљ, само ђеђе која сиједа.

А кад би испред вечера, рече баба краљеву сину: „Прву звијезду кад угледаш, извади ту траву из њедара и реци: дај ми Боже прстен.“ Он тако и учини, и тек што изрече што му је рекла, звијезда се узигра, те предањ прстен паде и у њему она иста звијезда.

Потом рече му баба, да пази кад изиђе иза горе мјесец, па да исто учини. И он учини, и прстен му паде и у њему мјесец.

А кад би у јутру прије сунца, рече му баба: „Пази добро, кад успомаља сунце, па кад помоли, гледај га кроз моје косе, докле сасвијем изиђе, и три пута реци: „Претвори ми Боже од ове косе прстен као сунце!“

Те он тако учини, и тек што трећи пут завика, проврже му се од онијех коса прстен сјајан као сунце.

Пошто краљев син овако добави сва три прстена, упита бабу: „Шта сам ти дужан?“

А она му одговори: „Ништа друго, него доклен си жив, да се за моју душу Богу молиш, јер ћу ја до мало дана умријети, и да не казујеш никоме.“

Потом јој краљев син захвали и у руку је пољуби, и с њом се опрости, и дошавши дома каже све својему оцу, а он с онијем прстенима пошаље к ђевојци, и она пође за њ и с њиме се по закону вјенча.

Народна бајка

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА – Народна бајка

ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА – Народна бајка / Бајке, Проза, Дечја ризница, Текст

ДЈЕВОЈКА БРЖА ОД КОЊА

Била некака ђевојка која није рођена од оца и мајке, него је начиниле виле, од снијега извађена из јаме бездања према сунцу Илинскоме, вјетар је оживио, роса је подојила, а гора лишћем обукла и ливада цвијећем накитила и наресила.

Она је била бјеља од снијега, руменија од ружице, сјајнија од сунца, да се таке на свијету рађало није нити ће се рађати. Она пусти глас по свијету да ће у тај и тај дан на томе и на томе мјесту бити тркија, па који је младић на коњу претече да ће бити његова. Ово се у мало дана разгласи по свему свијет, те се просаца скупи хиљаде на коњма да не знаш који је од којега бољи. И сам царев син дође на трку.

Дјевојка стане на биљегу и сви просци нареде се на коњима а она између њих без коња него на својијем ногама, па им онда рече: „Ја сам онамо поставила златну јабуку, који најприђе до ње дође и узме је, ја ћу бити његова, а ако ја прва к њој дођем и узмем је приђе вас, знадите да ћете ви сви мртви на оно мјесто остати, него пазите добро што чините.“
Коњаници сви се погледају и сваки се у себе уздаше да ће задобити ђевојку, па рекоше између себе: „Знамо одиста да неће она ниједноме од нас на ногама одбјећи, него неко од нас, а ко, тогај ће Бог и срећа данас помоћи.“

Те тако кад ђевојка руком о руку пљасну, сви потекоше у један трен. Кад је било на по пута, богме ђевојка одвојила бјеше, јер пусти некака мала крила испод пазуха.

У то укори један другога, те прионуше и ободоше коње, и пристигоше ђевојку. Кад она виђе, извади једну длаку из главе, те баци и они исти час узрасте страшна гора да не знадоше просци ђе ће ни куда ће, но тамо- амо те за њом, а она опет далеко им одвојила, а они ободи коње и опет је стигоше.

А кад ђевојка виђе злу гору, пусти једну сузу, док – букнуше страшне ријеке, те се замало сви не потопише.

За ђевојком нико више не пристајаше до самога царева сина, те он плиј на коњу те за њом, али пошто виђе да му је ђевојка одмакла, закле је три пута именом Божјим да стане и она стаде на ономе мјесту на којем се нађе.

Онда је он ухвати, те за се на коња врже, и преплива на сухо, па се упути једном планином дома, али када дође у највисочију планину, обазре се – кад ли му ђевојке нема.

Народна бајка

Из књиге: Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића.

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН – Народна бајка

АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН – Народна бајка / Бајке, Проза, Дечја ризница, Текст

АЖДАЈА И ЦАРЕВ СИН

Био један цар па имао три сина. Једном најстарији син пође у лов, па како изиђе иза града, скочи зец иза грма а он за њим, те овамо те онамо док утече зец у једну рекавицу (воденицу), а царев син за њим, кад тамо, а то не био зец него аждаја, па дочека царева сина те га прождере. Кад после тога прође неколико дана а царев син не долази кухи, стану се чудити шта би то било да га нема.

Онда пође средњи син у лов, па како изиђе иза града, а зец скочи иза грма а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу, а царев син за њим, кад тамо, а то не био зец него аждаја, па га дочека те прождере. Кад после тога прође неколико дана а цареви синови не долазе натраг ниједан, забрине се сав двор.

Онда и трећи син пође у лов, не би ли и браћу нашао. Како изиђе иза града, опет скочи зец иза грма, а царев син за њим, те овамо те онамо док утече зец у ону рекавицу. А царев син не хтедне ићи за њим, него пође да тражи другога лова говорећи у себи: „Кад се вратим, наћи ћу ја тебе.“

Потом ходајући дуго по планини, не нађе ништа, па се онда врати у ону рекавицу, кад тамо, али у рекавици једна баба. Царев син јој назове Бога: „Помози бог, бако!“ А баба му прихвати: „Бог ти помогао, синко!“ Онда је запита царев син: „Где је, бако, мој зец?“ А она му одговори: „Мој синко, није оно зец, него је оно аждаја. Толики свет помори и затоми.“ Чујући то царев син, мало се забрине, па рече баби: „Шта ћемо сад? Ту су ваљда и моја два брата пропала.“ Баба му одговори: „Јесу богме; али није фајде, него, синко, иди кући, док ниси и ти за њима.“ Онда јој он рече: „Бако, знаш ли шта је? Ја знам да си и ти рада да се опростиш те напасти.“ А баба му се утече у реч: „О, мој синко, како не бих! И мене је тако ухватила, али сад се нема куд.“ Онда он настави: „Слушај добро што ћу ти казати. Кад дође аждаја, питај је куда иде и где је њезина снага, па све љуби оно место где ти каже да јој је снага, као од милине, докле је искушаш, па ћеш ми после казати кад дођем.“

После царев син отиде у двор, а баба остане у рекавици. Кад дође аждаја, стане је баба питати: „Та где си забога? Куда тако далеко идеш? Никад нећеш да ми кажеш куда идеш.“ А аждаја јој одговори: „Е, моја бако, далеко ја идем.“ Онда јој се баба стане умиљавати: „А зашто тако далеко идеш? Кажи ми где је твоја снага. Ја да знам где је твоја снага, ја не знам шта бих радила од милине, све бих оно место љубила.“ На то се аждаја насмеје па јој рече: „Онде је моја снага у оном огњишту.“ Онда баба притисне грлити и лубити огњиште, а аждаја кад то види, удари у смех па јој рече: „Луда жено, није ту моја снага. Моја је снага у оном дрвету пред кућом.“ Онда баба опет притисне грлити и љубити дрво, а аждаја опет у смех па јој рече: „Прођи се, луда жено, није ту моја снага.“ Онда баба запита: „Да где је?“

А аждаја стане казивати: „Моја је снага далеко, не можеш ти тамо отићи. Чак у другоме царству код царева града има једно језеро, у оном језеру има једна аждаја, а у аждаји вепар, а у вепру зец, а у зецу голуб, а у голубу врабац, у ономе је врапцу моја снага.“ Баба кад то чује, рече аждаји: „То је богме далеко, то ја не могу љубити.“

Сутрадан кад аждаја отиде из рекавице, царев син дође к баби, па му баба каже све што је чула од аждаје. Онда он отиде кући, па се преруши: обуче пастирске хаљине и узме пастирски штап у руке, те се начини пастир па пође у свет. Идући тако од села до села и од града до града најпосле дође у друго царство и у царев град, под којим је у језеру била аждаја. Дошавши у онај град стане распитивати коме треба пастир. Грађани му кажу да треба цару. Онда он управо к цару.

Пошто га пријаве, пусти га цар преда се, па га запита: „Хоћеш ли чувати овце?“ А он одговори: „,Хоћу, светла круно!“ Онда га цар прими и стане га световати и учити: „Има овде једно језеро, и покрај језера врло лепа паша, па како изјавиш овце, оне одмах иду онамо те се развале око језера, али који год чобан тамо отиде, онај се више не враћа натраг; зато, синко, кажем ти, недај овцама на вољу куд оне хоће, него држи куда ти хоћеш.“ Царев син захвали цару, па се оправи и изјави овце, и узме са собом још два хрта што могу зеца у пољу стићи, и једнога сокола што може сваку тицу ухватити, и понесе гајде. Како он изјави овце, одмах их пусти к језеру, а овце како дођу на језеро, одмах се развале око језера, а царев син метне сокола на једну кладу а хрте и гајде под кладу, па засуче гаће и рукаве те загази у језеро па стане викати: „О, аждајо, о, аждајо, та изиђи ми данас на мејдан да се огледамо, ако жена ниси!“ Аждаја се одзове: „Сад ћу, царев сине, сад.“ Малочас, ето ти аждаје: велика је, страшна је, гадна је! Како аждаја изиђе, ухвати се с њим попојаске, па се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја: „Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.“ А царев јој син одговори: „Бре, аждајо, не копај трица; да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио.“ Аждаја се на то одмах отпусти од њега и отиде у језеро. Кад буде пред вече, он се лепо умије и оправи, сокола метне на раме а хрте уза се а гајде под пазухо па крене овце и пође у град свирајући у гајде. Кад дође у град, сав се град слегне као на чудо где он дође а пре ниједан чобан није могао доћи с онога језера.

Сутрадан царев син оправи се опет, и пође с овцама управо к језеру. А цар пошље за њим два коњаника да иду крадом да виде шта он ради, те се они попну на једну високу планину откуда ће добро видети. А чобан како дође, метне хрте и гајде под кладу ону, а сокола на њу, па засуче гаће и рукаве те загази у језеро па повиче: „О, аждајо, о, аждајо, изиђи ми на мејдан да се још огледамо, ако жена ниси.“ Аждаја му се одзове: „Сад ћу, царев сине, сад.“ Малочас, ето ти аждаје: велика је, страшна је, гадна је! Па се ухвате попојаске те се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, онда рече аждаја: „Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.“ А царев јој син одговори: „Бре, аждајо, не копај трица; да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио.“ Аждаја се на то одмах отпусти од њега и отиде у језеро. Кад буде пред ноћ, царев син крене овце као и пре, па кући свирајући у гајде. Кад уђе у град, сав се град усколеба и стане се чудити где чобан долази кући свако вече, што пре ниједан није могао. Она два коњика још су пре од царевога сина била дошла у двор и приповедила цару све по реду шта су чули и видели. Сад кад цар виде чобана где се врати кући, одмах дозове к себи своју кћер и каже јој све шта је и како је.

„Него,“ вели, „сутра да идеш с чобанином на језеро, да га пољубиш у чело.“ Она кад то чује, бризне плакати и стане се молити оцу: „Нигде никога немаш до мене једину па и за мене не мариш да погинем.“ Тада је отац узме слободити и храбрити: „Не бој се, кћери моја, видиш, ми променисмо толике чобане, па који год изиђе на језеро, ни један се не врати, а он ево два дана како се с аждајом бори, па му ништа не науди. Ја се уздам у бога да он може ту аждају свладати, само иди сутра с њиме, е да би нас опростио те напасти што толики свет помори.“

Кад ујутру бео дан освану, дан освану и сунце ограну, уста чобан, уста и девојка, па се сташе опремати на језеро. Чобанин је весео, веселији него игда, а девојка царева тужна, сузе пролива, па је чобан теши: „Госпођо секо, ја те молим немој плакати, само учини што речем, кад буде време, ти притрчи и мене пољуби па се не бој.“ Кад пођоше и кретоше овце, чобан путем једнако весео, свирау гајде весело, а девојка иде покрај њега па једнако плаче, а он ка што пусти дулац па се окрене њојзи: „Не плачи, зато, не бој се ништа.“ Кад дођу на језеро, овце се одмах развале око језера, а царев син метне сокола на кладу а хрте и гајде пода њу, па засуче гаће и рукаве па загази у воду и повиче: „О, аждајо, о, аждајо, изиђи ми на мејдан да се још огледамо, ако жена ниси!“ Аждаја се одзове: „Сад ћу, царев сине, сад.“ Малочас, ето ти аждаје, велика је, страшна је, гадна је! Како изиђе, ухвате се попојаске па се понеси летни дан до подне. А кад подне пригреје, тада беседи аждаја: „Та пусти ме, царев сине, да замочим своју пусту главу у језеро, па да те бацим у небеске висине.“ А царев јој син одговори: „Бре, аждајо, не копај трица; да је мени царева девојка да ме пољуби у чело, још бих те више бацио.“ Како он то рече, а царева девојка притрчи и пољуби га у образ, у око и у чело. Онда он махне аждајом и баци је у небеске висине, те аждаја кад падне на земљу сва се на комаде разбије, а како се она на комаде разбије, скочи из ње дивљи вепар, па нагне бегати, а царев син викне на чобанске псе: „Држи! Не дај!“ А пси скоче те за њим, па га стигну, и одмах га растргну, али из вепра скочи зец, па нагне преко поља, а царев син пусти хрте: „Држи! Не дај!“ А хрти за зецом те га ухвате и одмах растргну, али из зеца полети голуб, а царев син пусти сокола те соко ухвати голуба и донесе царевоме сину у руке. Царев син узме голуба те га распори, а то у голубу врабац, а он држ врапца. Кад ухвати врапца, рече му: „Сад да ми кажеш где су моја браћа.“ А врабац му одговори: „Хоћу, само ми немој ништа учинити. Одмах иза града твојега оца има једна рекавица, и у оној рекавици имају три шибљике; подсеци оне три шибљике, па удри њима по корену; одмах ће це отворити гвоздена врата од великога подрума, у ономе подруму има толико људи и старих и младих, и богатих и сиромаха, и малих и великих, и жена и девојака, да можеш населити читаво царство; онде су и твоја браћа.“ Кад врабац то све искаже, царев га син одмах за врат те удави. Цар главом бијаше изишао и попео се на ону планину откуда су они коњаници гледали чобана, те и он гледао све што је било. Пошто чобан тако дође главе аждаји, почне се и сутон хватати, и он се лепо умије, узме сокола на раме а хрте уза се, а гајде под пазухо, па свирајући крене овце и пође двору цареву, а девојка поред њега још у страху. Кад дођу у град, сав се град слегне као на чудо. Цар који је све његово јунаштво гледао с планине, дозове га преда се па му да своју кћер, те с места у цркву па их венчају и учине весеље за недељу дана. Потом се царев син каже ко је он и откуд је, а цар се онда и сав град још већма обрадује, па пошто царев син навали да иде својој кући, цар му да многе пратиоце и оправи га на пут.

Кад буду код оне рекавице, царев син заустави све пратиоце па уђе унутра те подсече оне три шибљике, и удари њима по корену, а гвоздена се врата одмах отворе, кад тамо, а то у подруму свет божји. Онда царев син заповеди да сви излазе један по један и да иду куд је коме драго, а он стане на врата. Излазећи тако један за другим, ето ти и браће његове; он се с њима загрли и ижљуби.

Кад већ сав народ изиђе, захвале му што их је попуштао и избавио и отиду сваки својој кући. А он са својом браћом и младом отиде кући своме оцу, и онде је живео и царовао до свога века.

Народна бајка

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

МЕЂЕДОВИЋ – Народна бајка

МЕЂЕДОВИЋ – Народна бајка / Бајке, Приповетке, Проза, Дечја ризница, Текст

МЕЂЕДОВИЋ

У некакоме селу пођу жене у планину да траже дивљега броћа, и тако, врљајући по планини, једна од њих зађе пред једну пећину, из које изађе међед те је ухвати и одведе унутра; и онђе живећи с њоме, жена затрудни и роди мушко дијете. Пошто дијете мало поодрасте, жена се некако украде и утече у село кући својој. Међед је једнако којешта доносио и дијете хранио, као му прије и матер.
Кад дијете нарасте повелико, оно навали да иде из пећине у свијет. Међед га стане од тога одвраћати говорећи му да је он још млад и нејак, а у свијету има злијех звјерова који се зову људи, па ће га убити. И тако се дијете мало поумири и остане у пећини.

Послије некога времена дијете опет навали да иде у свијет, и кад га међед друкчије није могао одвратити, а он га изведе пред пећину под једну букву, па му рече: „Ако ту букву можеш ишчупати из земље, онда ћу те пустити да идеш у свијет; ако ли не можеш, још ваља да сједиш код мене”. Дијете спопадне букву, па повуци тамо, повуци амо, али не може да је ишчупа; онда се опет врати с оцем у пећину.

Кад послије неког времена дијете опет навали да иде у свијет, међед га изведе пред пећину и каже му да огледа може ли сад ишчупати букву из земље. Дијете букву спопадне и ишчупа. Међед му онда рече да јој окреше гране, па заметнувши је на рамо као кијачу да иде у свијет.

Дијете послуша оца, и идући тако по свијету дође у једно поље ђе су се неколике стотине плугова биле састале те орали спахији. Кад дође к ратарима, запита их еда би имали што да му даду за јело. Они му одговоре да причека мало, сад ће се њима донијети ручак, па ђе ручају они онолики, ручаће и он.

Док су они још то говорили, а то се помоле кола и коњи и мазге и магарци с ручком.

Кад се ручак донесе, Међедовић рече да ће он то све сам појести. Ратари се зачуде и рекну му како ће он појести толико јело што је донесено за толико стотина људи! Он опет рече да хоће, и опклади се с њима: ако не поједе да им да своју кијачу, ако ли поједе да они њему даду све што је гвоздено на њиховијем плуговима.

Ручак се постави, а Међедовић се наклопи те поједе све, и још да је било. Онда му они скупе с плугова све што је гвоздено на једну гомилу, а он усуче неколике брезе, па све повеже и натакне на своју кијачу, па заметнувши је на рамо отиде к некакоме ковачу и рече му да му од оног гвожђа скује буздован на ону кијачу. Ковач се прими тога посла, али му се учини да је гвожђа много, па га сакрије готово пола, а од осталога буздован слупа којекако.

Међедовићу се учини буздован мали према оноликоме гвожђу, а и оно што га је да није начињен као што би требало. Зато, кад буздован насаде на кијачу, Међедовић, да би га огледао је ли добар, баци га у небо, пак се пода њ начетвороножи, те га дочека у леђа. Буздован несрећом ковачевом прсне, онда Међедовић размахне кијачом те ковача убије, па отиде у његову кућу и нађе све сакривено гвожђе, и однесе га са онијем комадима од буздована другоме ковачу, и каже му да му скује буздован на кијачу, али му рече да се не шали, него од свега гвожђа добар буздован да скује, ако није рад проћи као и онај прије што га је ковао.
Ковач чувши још прије шта је било од оног ковача, скупи све своје момке, па оно све гвожђе саставе уједно и скују буздован врло добар колико се игда могло. Кад насаде буздован на кијачу, Међедовић опет да би га огледао, баци га у небо, и начетвороножи се пода њ, али се буздован не разбије, него одскочи од леђа… Исправивши се Међедовић рекне: „Сад је буздован добар”, па га заметне на раме и пође даље.

Идући тако нађе у пољу једног чоека ђе је упрегао у ралицу два вола те оре, и дошавши к њему запита га еда ли има шта за јело. Чоек му одговори: „Сад ће моја кћи донијети мени ручак, пак ћемо подијелити што је бог дао”. Међедовић му стане казивати како је он појео све што је било приправљено за неколико стотина ратара, „а шта ће сад у једноме ручку бити мени, шта ли ће теби?”

У томе ето ти ђевојке с ручком. Како ђевојка ручак постави, Међе- довић се одмах руком хвати да једе, а чоек му не дадне, него му рече: „Не док се не прекрстиш овако као и ја”. Међедовић гладан, на имајући куд камо, прекрсти се, па онда почну јести, и наједу се обојица и још им претече.

Међедовић гледајући ручконошу, која је била крупна и здрава и лијепа ђевојка, омили му, и рече оцу њезину: „Хоћеш ли ми дати ову своју кћер да се женим њоме?” Чоек му оговори: „Ја бих ти је радо дао, али сам је обрекао Брку”. Међедовић на то рекне: „Бре, шта марим ја за Брка? Ја ћу Брка овијем буздованом”. А чоек му рекне: „Бе, и Брко је неки; сад ћеш га виђети”.

У томе стане хука с једне стране, док се иза брда помоли један брк и у њему триста и шездесет и пет тичијих гнијезда. Мало-помало помоли се и други брк; ето и Брка. Како дође к њима, а он легне ничице ђевојци главом на крило, и рече јој да га побиште. Ђевојка га стане бискати, а Међедовић, уставши полагано, распали својим буздованом Брка у главу; а Брко прстом на оно мјесто говорећи ђевојци: „Ево овђе ме нешто уједе”, а Међедовић опет буздованом на друго мјесто, а Брко опет прстом на оно мјесто: „Ево овђе ме опет нешто уједе”. Кад га удари трећи пут, Брко се опет пипне онђе и срдито повиче: „Та зар си слијепа? Ево овђе ме нешто коље”. Онда му ђевојка каже: „Не коље тебе ту ништа, него те ево чоек бије”.
Кад Брко то чује, он се тргне и скочи на ноге, а Међедовић већ бацио свој буздован па бјежи преко поља, а Брко се натури за њим. Међедовић, полакши, поизмакне пред Брком, али Брко никако неће да га се махне.

Међедовић бјежећи тако дође на једну воду, и нађе код ње људе на гумну ђе вију шеницу, и повиче им: „Помагајте, браћо, забога! Ево ме ћера Брко. Шта ћу сад? Како ћу пријећи преко ове воде?”
А један од онијех људи пружи му лопату говорећи: „Сједи на лопату да те пребацим”. Међедовић сједе на лопату, а чоек размахне њоме и пребаци га на другу страну, а он бјежи даље. Мало затијем ето ти на гумно и Брка, па запита људе: „Прође ли овуда таки и таки чоек?” А они му кажу да прође. Брко их запита: „Како пријеђе преко ове воде?” А они му одговоре: „Прескочи”. Онда се Брко залети, па хоп преко воде на другу страну, па поћерај за Међедовићем.
Међедовић бјежећи уз једно брдо врло сустане, а кад изађе на брдо, нађе чоека на узораној њиви који је у торби о врату имао сјеме, па по једанпут заграби шаком те сије, а по други у уста те једе. Овоме чоеку повиче он: „Помагај, брате, забога! Ћера ме Брко, и ево га сад ће ме стићи! Него шта ћу чинити? Сакриј ме ђе!” А чоек одговори: „Богме, Брко није шала. Али не знам ђе ћу те сакрити; него ходи овђе у моју торбу у сјеме”. И тако га узме у торбу. Кад Брко потом дође и запита га за Међедовића, он му каже да је одавно онуда прошао, и досад бог зна куд је отишао. Онда се Брко врати натраг.

Чоек онај сијући жито заборави за Међедовића, и узме га једанпут са житом у шаку, те метне у уста. Међедовић се поплаши да га не прогута, те по устима овамо-онамо, док срећом нађе један крњав зуб, те се у њему устави и прићути.

Кад сијач увече дође кући, он повиче на снахе: „Дајдете, ђецо, оне моје зубне чачкалице, нешто ме жуља у ономе моме поквареном зубу”. Снахе донесу два велика гвоздена ражња, па пошто он зине, подупре једна с једне, друга с друге стране док Међедовић искочи из зуба. Онда га се сијач тек опомене, и рекне му: „А жље те сакрио! Умало те нијесам прождерао!”

Иза тога, пошто вечерају и стану се о свачему разговарати, запита Међедовић домаћина шта му је било ономе зубу те је онако мимо све остале покварен. А домаћин му стане овако приповиједати:

„Једном пођемо нас десетак су тридесет коња у Дубровник по со. Идући тако нађемо једну ђевојку код оваца, па нас запита куда ћемо, а ми јој кажемо да идемо у Дубровник по со, а она рече: ‘Шта да се мучите тако далеко? Ево има у мојој плетивачи нешто соли што је претекло кад сам мрсила овце, мислим да ће вам свима бити доста. И тако онђе погодивши се с њоме, она скине с руке своју плетивачу, а ми с коња своје вреће, па пуни и мјери, док напунимо вреће за све тридесет коња.

Пошто се онђе с њоме намиримо, вратимо се натраг. Ово бијаше у јесен, и вријеме бјеше доста лијепо; али један дан пред ноћ, кад бијасмо наврх Чемерна, нешто се наоблачи па окрене снијег са сјевером, да се пометемо и ми и коњи. У том се још на већу нашу несрећу смркне сасвијем, и тако тумарајући овамо-онамо, док један од нас срећом набаса на једну пећину и повиче: ‘Овамоте, браћо! Ево сухоте!’ Онда ми један по један онамо, док сви уђемо и уведемо све тридесеторо коња, па коње растоваримо и наложимо ватру, те преноћимо као у кући.

Кад сјутрадан сване, а то имаш шта видјети: ми сви у једној људској глави која стајаше између некакијех винограда. Док се ми томе још чуђасмо и коње товарисмо, не лези враже! ето ти пудара од онијех винограда, па узме ону главу с нама те метне у праћу, па окренувши је неколико пута себи изнад главе, баци је преко винограда да плаши чворке, и кад паднемо на једноме брду, онда ја покварим овај зуб”.

И на част вам лаж.

Народна бајка
~
Вук Стефановић Караџић је народну бајку Међедовић забележио од певача Тешана Подруговића (умро око 1820) кога је Вук више ценио од свих својих певача. Од њега је Вук забележио двадесетак песама и једну од најнеобичнијих и најбољих наших приповедака „Међедовић“.

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ – Народна бајка

У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ – Народна бајка / Бајке, Проза, Дечја ризница, Текст

У ЦАРА ТРОЈАНА КОЗЈЕ УШИ

Био је један цар који се звао Тројан. У тога цара биле су уши козје, па је редом звао бербере да га брију; али како је који ишао, није се натраг враћао, јер како би га који обријао, цар Тројан би га запитао шта је видео на њему, а берберин би одговорио да је видео козје уши; онда би га цар Тројан одмах посекао.

Тако дође ред на једног берберина, али се овај учини болестан, па пошаље свога момка. Кад овај изиђе пред цара, запита га цар што није мајстор дошао, а он одговори да је болестан. Онда цар Тројан седе те га момак обрије. Момак, бријући цара, опази да су у њега козје уши, али кад га Тројан запита шта је у њега видео, он одговори да није видео ништа. Онда му цар да дванаест дуката и рече му да одсад увек долази он да га брије. Кад момак отиде кући, запита га мајстор како је у цара, а он му одговори да је добро и да му је цар казао да га свагда он брије и покаже му дванаест дуката што је од цара добио, али му не каже да је у цара видео козје уши.

Од то доба овај је момак једнако ишао и Тројана бријао, и за свако бријање добијао по дванаест дуката, и није никоме казивао да цар има козје уши. Али га најпосле стане мучити и гристи где не сме никоме да каже, те се почне губити и венути. Мајстор то опази, па га стане питати шта му је, а он му на много запиткивање најпосле одговори да има нешто на срцу. али не сме никоме казати, „а да ми је“, вели „да коме год кажем, одмах би ми одлакнуло.“ Онда му мајстор рече:

— Кажи мени, ја нећу никоме казати; ако ли се бојиш мени казати, а ти иди духовнику, па кажи њему; ако ли нећеш ни њему, а ти изиђи у поље иза града, па ископај јаму те закопај главу у њу, па у три пута земљи кажи шта знаш, па онда опет јаму затрпај.

Момак избере ово треће: отиде иза града у поље, па ископа јаму, те у њу завуче гдаву и у три пута рекне:

— У цара Тројана козје уши! — Па онда загрне земљу, и тако се смири и отиде кући.

Кад после тога прође неко време, али из оне јаме никла зова, и три прута нарасла лепа и права као свећа. Чобанчад, кад нађу зову, одсеку један прут и од њега начине свиралу, али кад почну свирати, свирала издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

То се одмах разгласи по свему граду, а најпосле и цар Тројан сам собом чује како деца свирају:

— У цара Тројана козје уши!

Чувши то, цар Тројан одмах дозове онога берберског момка, па га запита:

– Море, шта си ти огласио народу за мене?

А он се сиромах стане правдати да није никоме ништа казао, али да је видео шта он има. Онда цар истргне сабљу да га посече, а он се препадне, па све по реду искаже како се земљи исповедао па како је сад на ономе месту нарасла зова, од које свака свирала издаје онаки глас. Онда цар седне с њим на кола, и пође на оно место да види је ли истина; кад тамо, али још само један прут нађу. Цар Тројан заповеди да се начини свирала од онога прута да види како ће свирати. Кад они начине свиралу и почну свирати, а свирка издаје глас:

— У цара Тројана козје уши!

Онда се цар Тројан увери да се на земљи не може ништа сакрити, па ономе берберину опрости живот, и после допусти да сваки може долазити да га брије.

Народна бајка

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА – Народна бајка

ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА – Народна бајка / Бајке, Проза, Дечја ризница, Текст

ЗЛАТНА ЈАБУКА И ДЕВЕТ ПАУНИЦА

Био један цар па имао три сина и пред двором златну јабуку која за једну ноћ и цвета и узре и неко је обере, а никако се није могло дознати ко.

Једном стане се цар разговарати са својим синовима: „Куд се то дева род с наше јабуке?“ На то ће рећи најстарији син: „Ја ћу ноћац чувати јабуку, да видим ко је то бере.“ И кад се смркне, он отиде под јабуку па легне под њом да је чува, али кад јабуке већ почну зрети, он заспи, па кад се у зору пробуди, а то јабука обрана.

Онда он отиде к оцу и каже му све по истини.

Тада се понуди други син да чува јабуку, али и он прође као и онај: заспи под јабуком, па кад се у зору пробуди, а то јабука обрана.
Сад дође ред на најмлађега сина да и он чува јабуку; он се оправи, дође под јабуку и намести кревет под њом па легне спавати. Кад буде испред поноћи, он се пробуди па погледа на јабуку, а јабука већ почела зрети, сав се двор сјаје од ње. У тај час долети девет златних пауница, осам падну на јабуку а девета њему у кревет, како падне на кревет, створи се девојка да је није било лепше у свему царству.

Тако су се њих двоје грлили и љубили до после поноћи. Па онда девојка устане, и захвали му на јабукама, а он је стане молити да му остави барем једну; а она му остави две: једну њему а другу да однесе своме оцу. Девојка се потом опет претвори у пауницу и одлети са осталима.
Кад ујутру дан осване, устане царев син па однесе оцу оне обадве јабуке. Оцу буде то врло мило и похвали најмлађега сина. Кад буде опет увече, најмлађи царев син опет се намести као и пре да чува јабуку, и сачува је опет онако и сутрадан опет донесе оцу две златне јабуке. Пошто је тако неколико ноћу једнако радио, онда му браћа почну злобити, што они нису могли јабуке сачувати, а он је сваку ноћ сачува.

У томе се још нађе некака проклета бабетина која им се обећа да ће ухватити и дознати како он јабуку сачува. Кад буде увече, та се баба прикраде под јабуку па се подвуче под кревет и онде се притаји. После дође и најмлађи царев син, те легне као и пре. Кад буде око поноћи, али ето ти девет пауница, осам падну на јабуку, а девета њему у кревет па се претвори у девојку.

Онда баба полагано узме девојчину плетеницу, која је висила низ кревет па је осече, а девојка одмах ђипи с кревета, створи се пауница па полети, а остале паунице с јабуке за њом и тако их нестане. Онда ђипи и царев син па повиче: Шта је то? Кад тамо, али баба под креветом, он зграби бабу па је извуче испод кревета и сутрадан заповеди те је растргну коњма на реповима.

Паунице више не дођу на јабуку и зато је царев син једнако тужио и плакао. Најпосле науми да иде у свет да тражи своју пауницу и да се не враћа кући док је не нађе; па онда отиде к оцу и каже му што је наумио. Отац га стане одвраћати и говорити му да се махне тога, него ће му наћи другу девојку коју год хоће у свему царству. Али је то све било залуду, он се спреми и још с једним слугом пође у свет да тражи своју пауницу.

Идући тако задуго по свету, дође једанпут на једно језеро и онде нађе једне велике и богате дворе и у њима једну бабу, царицу и једну девојку бабину кћер па запита бабу: „Забога, бако, е да ли ти што знаш за девет златних пауница?“ А баба му стане казивати: „Е, мој синко, знам ја за њих: оне долазе свако подне овде на ово језеро, те се купају; него се ти прођи пауница, већ ево ти моја кћи, красна девојка и толико благо, све ће теби остати.“

Али он једва чекајући да види паунице није хтео ни слушати што баба говори за своју кћер. Кад буде ујутру, царев син устане и оправи се на језеро да чека паунице, а баба поткупи слугу његова и да му један мешчић, којим се ватра пири па му рече: „Видиш овај мешчић; кад изиђете на језеро, а ти му кришом само мало дуни за врат па ће заспати те се неће моћи с пауницама разговарати.“

Несретни слуга тако и учини: кад изиђу на језеро, он нађе згоду па своме господару дуне за врат из онога мешчића, а он сиромах одмах заспи као мртав. Тек што он заспи, али ето ти девет пауница, како дођу, осам падну на језеро, а девета њему на коња па га стане грлити и будити: „Устај, храно! Устај, срце! Устај, душо!“

А он ништа не зна као да је мртав. Паунице пошто се окупају, одлете све заједно. Онда се он одмах пробуди па запита слугу: Шта је, јесу ли долазиле? А слуга одговори да су долазиле и како су осам пале у језеро, а девета њему на коња и како га је грлила и будила. Царев син сиромах чујући то, да се убије.

Кад буде други дан ујутру, он се опет оправи са слугом, седне на коња па све поред језера шеће. Слуга опет нађе згоду те му дуне за врат из мешчића, а он одмах заспи као мртав. Тек што он заспи, али ето ти девет пауница: осам падну у језеро, а девета њему на коња па га стане грлити и будити: „Устај, храно! Устај, срце! Устај, душо!“ Али ништа не помаже: он спава као мртав.

Онда она рече слузи: „Кажи господару своме: још сутра може нас овде дочекати па нас више никад овде неће видети.“ И тако опет одлете. Тек што оне одлете, пробуди се царев син па пита слугу: „Јесу ли долазиле?“ А слуга му одговори: „Јесу и поручиле су ти да их још и сутра можеш овде дочекати па више никад овде неће доћи.“

Он сиромах кад то чује не зна шта ће од себе да ради: све чупа косу с главе од муке и жалости.

Кад трећи дано сване, он се опет оправи на језеро, уседне на коња па све покрај језера, али није хтео шетати, него све стане трчати да не би заспао. Али опет слуга некако нађе згоду те му дуне из мешчића за врат, а он одмах падне по коњу и заспи.

Тек што он заспи, али ето ти девет пауница, како дођу, осам падну у језеро, а девета њему на коња па га стане будити и грлити: „Устај, храно! Устај, срце! Устај, душо!“

Али ништа не помаже: он спава као мртав.

Онда рече пауница слузи: „Кад ти устане господар, кажи му нека смакне горњи клин на доњи па ће ме онда наћи.“ С отим одлете све паунице. Како оне одлете, а царев се син пробуди па запита слугу: „Јесу ли долазиле?“

А слуга одговори: „Долазиле су, и она што је била пала теби на коња, рекла ми је да ти кажем да смакнеш горњи клин на доњи па ћеш је онда наћи.“ Како он то чује, истргне сабљу те осече слузи главу.

После тога почне сам путовати по свету и тако путујући задуго, дође у једну планину и онде заноћи у једнога пустиника па га запита не би ли му знао казати што за девет златних пауница.

Пустиник му одговори: „Е, мој синко, срећан си, сам те је бог упутио куда треба! Одавде нема до њих више од по дана хода. Само вала управо да идеш па ћеш наћи једне велике вратнице, кад прођеш оне вратнице, држи десно па ћеш доћи управо у њихов град, онде су њихови двори.“

Кад ујутру сване, царев син устане, оправи се и захвали пустинику па пође како му је казао.

И тако путујући наиђе на велике вратнице и прошавши их, одмах узме десно и тако око подне угледа град где се бели и врло се обрадује. Кад уђе у град, напита и двор златних пауница.

Кад дође на врата, онде га заустави стража и запита ко је и откуда је па пошто се он каже, отиду те јаве царици, а она како чује, као без душе дотрчи пред њега онако као девојка па узевши се с њим по руке уведе га у дворе. Ту буде велика радост и после неколико дана венчају се њих двоје и он остане живети онде код ње.

После некога времена пође царица у шетњу, а царев син остане у двору; царица му на поласку да кључеве од дванаест подрума па му рече: „У све подруме можеш ићи, али у дванаести не иди нипошто нити га отварај, не шали се главом!“ С отим она отиде. Царев син оставши сам у двору, стане мислити у себи: Шта би то било у дванаестом подруму?

Па онда стане отварати подруме све редом. Кад дође на дванаести, није изнајпре хтео отварати га, али га опет стане копати: шта би то било у томе подруму! па најпосле отвори и дванаести подрум, кад тамо, али насред подрума једно велико буре са гвозденим обручима одврањено па из њега изиђе глас: „Забога, брате, молим те, умрех од жеђи, дај ми чашу воде!“

Царев син узме чашу воде па успе у буре, али како је он успе, одмах пукне један обруч на бурету. Затим опет изађе глас из бурета: „Забога, брате, умрех од жеђи! Дај ми још једну чашу воде!“ Царев син опет успе чашу воде, а на бурету пукне још један обруч.

По трећи пут изиђе глас из бурета: „Забога, брате, умрех од жеђи! Дај ми још једну чашу воде!“ Царев син успе још једну чашу воде, пукне обруч и трећи; онда се буре распадне, а змај излети из њега па на путу ухвати царицу и однесе је. После дођу слушкиње и кажу царевоме сину шта је и како је, а он сиромах од жалости није знао шта ће радити; најпосле науми опет да иде у свет да је тражи.

И тако путујући по свету за дуго, дође на једну воду па идући покрај оне воде опази у једној локви малу рибицу где се праћака. Рибица кад види царевога сина, стане му се молити: „Побогу да си ми брат, баци ме у воду! Ја ћу теби једаред врло требовати, само узми од мене једну љуску па кад ти затребам, само је протри мало.“ Царев син дигне рибицу, узме од ње једну љуску па рибицу баци у воду а љуску завије у мараму.

После некога времена идући тако по свету нађе лисицу где се ухватила у гвожђа. Кад га лисица опази, рече му: „Побогу да си ми брат, пусти ме из ових гвожђа! Ја ћу ти кадгод требати, само узми од мене једну длаку па кад ти затребам, само је мало протри.“ Он узме од ње једну длаку па је пусти.

Опет тако идући преко једне планине нађе курјака где се ухватио у гвожђа. И курјак кад га види, рече му: „Побогу да си ми брат, пусти ме! Ја ћу теби бити у невољи, само узми од мене једну длаку па кад ти затребам, само је мало протри.“ Он узме длаку од курјака па га пусти.

Иза тога царев син опет дуго путујући срете једнога човека па га запита: „Забога, брате, е да ли си чуо кад од кога где су двори змаја цара?“ Овај га човек лепо упути и каже му и време у које вала да је тамо. Онда му царев син захвали па пође унапредак и једва једном дође у град змајев.

Кад уђе у змајеве дворе, нађе своју љубу и обоје се врло обрадују кад се састану, па се стану разговарати шта ће сад, како ће се избавити. Најпосле се договоре да беже. Брже-боље спреме се на пут, седну на коње па бежи.

Како они умакну из двора, а змај на коњу дође; кад уђе у двор, али царице нема; онда он стане говорити коњу: „Шта ћемо сад: или ћемо јести и пити или ћемо терати?“ Коњ му одговори: „Једи и пиј, стићи ћемо их, не старај се.“ Кад змај руча, онда седне на коња па терај за њима и за тили час их стигне.

Како их стигне, царицу отме од царевога сина па му рече: „Ти иди збогом, сад ти праштам за оно што си ми у подруму дао воде; али се више не враћај ако ти је живот мио.“ Он сиромах пође мало, али не могавши срцу одолети, врати се натраг па сутрадан опет у змајев двор и нађе царицу а она седи сама у двору и сузе рони.

Кад се наново видеше и састаше, почеше се опет разговарати како би побегли. Онда рече царев син њојзи: „Кад дође змај, питај ти њега где је добио онога коња па ћеш ми казати, да и ја тражим онакога, не бисмо ли му како утекли.“ С отим отиде из двора. Кад змај дође кући, она му се стане умиљавати и превијати се око њега и од свашта се с њиме разговарати; па му најпосле рече: „Ала имаш брза коња! Где га доби, тако ти бога?!“ А он јој одговори: „Е где сам ја добио, онде не може свак добити.

У тој и у тој планини има једна баба па има дванаест коња за јаслама да не знаш који је од кога лепши. А има један у буџаку коњ као да је губав, тако се чини, али је он најбољи; он је брат мога коња, њега ко добије, може у небеса ићи. Али ко хоће да добије од бабе коња, вала да служи у ње три дана: у бабе има једна кобила и ждребе па ту кобилу и ждребе вала чувати три ноћи, ко за три ноћи сачува кобилу и ждребе, баба му да коња да бира којега хоће. А ко се у бабе најми па за три дана не сачува кобиле и ждребета, он је изгубио главу.“

Сутрадан кад змај отиде од куће, царев син дође па му она каже све шта је чула од змаја. Онда он отиде у ону планину к баби и дошавши к њој рече јој: „Помози бог, бако!“ А она му прихвати бога: „Бог ти помогао, синко; а које добро?“ Он јој рече: „Рад бих у тебе служити.“ Онда му баба рече: „Добро, синко. За три дана ако ми сачуваш кобилу, даћу ти коња кога год хоћеш; ако ли не сачуваш, узећу ти главу.“

Па га онда изведе насред двора, око којега је био све колац до коца и на свакоме коцу по људска глава, само на једноме није била и овај је колац све једнако викао: „Дај, баба, главу.“ Баба му ово све покаже па му рече: „Видиш, ови су сви били у мене у најму па нису могли кобиле сачувати.“ Али се царев син од тога не поплаши, него остане код бабе да служи.

Кад буде увече уседне он на кобилу па у поље а ждребе трчи уз кобилу. Тако је седео на кобили једнако, а кад буде око поноћи он задрема на кобили и заспи, а кад се пробуди, а он опкорачио некакву кладу па седи на њој и држи улар у рукама. Како то види, препадне се па скочи да тражи кобилу и тако тражећи је удари на некакву воду.

Кад је види, онда се сети оне рибице што је из локве у воду бацио па извадивши из мараме ону њезину љуску, протре је мало међу прстима, а рибица му се у један пут јави из воде: „Шта је, побратиме?“ А он јој одговори: „Утекла ми бабина кобила па не знам где је.“

А рибица му рече: „Ено је међу нама, створила се риба а ждребе рибић; него удри уларом по води и реци: Дура, бабина кобила!“

Онда он удари уларом по води говорећи: „Дура, бабина кобила!“ А она одмах постане кобила као што је и била и изиђе са ждребетом на обалу. Онда је он заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу.

Кад дође кући, баба њему да јести, а кобилу уведе у коњушницу па све жарачем: „У рибе, курво!“ А кобила јој одговори: „Ја сам била у рибама, али су њему рибе пријатели па ме проказаше.“ Онда опет баба: „А ти у лисице!“

Кад буде пред ноћ, он уседне на кобилу па у поље а ждребе трчи уз кобилу. Тако је седео једнако на кобили, а кад буде око поноћи, он задрема на кобили и заспи, а кад се прене, а он опкорачио некакву кладу па седи на њој и држи улар у рукама. Кад то види, препадне се па скочи да тражи кобилу. Али му одмах падне на памет што је баба кобили говорила па извади из мараме ону лисичју длаку и протре је, а лисица у један пут те преда њ: „Шта је, побратиме?“ А он одговори: „Утекла ми бабина кобила па не знам где је.“

А лисица му одговори: „Ево је међу нама, створила се лисица а ждребе лисичић; него удри уларом о земљу па реци: дура, бабина кобила!“ Он онда удари уларом о земљу говорећи: „Дура, бабина кобила!“ а кобила постане кобила као што је и била и у један пут се са ждребетом обри пред њим. Онда је он заулари и узјаше па кући а ждребе уз кобилу.

Кад дође кући, баба му изнесе ручак, а кобилу одмах уведе у коњушницу па све жарачем говорећи: „У лисице, курво!“ А она јој одговори: „Била сам у лисицама, али су лисице њему пријатељи па ме проказаше.“ Онда опет баба: „А ти у курјаке!“

Кад буде пред ноћ, царев син уседне на кобилу па хајде у поље, а ждребе трчи уз кобилу.

Тако је седео на кобили једнако, а кад буде око поноћи, он задрема и заспа на кобили, а кад се прене, а он опкорачио некакву кладу па седи на њој и улар држи у рукама. Кад то види, препадне се па скочи да тражи кобилу; али му одмах падне на памет што је баба кобили говорила па извади из мараме курјачју длаку и протре је, а курјак уједан пут те преда њ: „Шта је побратиме?“ А он му рече: „Утекла ми бабина кобила па не знам где је.“ А курјак му рече: „Ево је међу нама, створила се курјачица а ждребе курјачић; него удри уларом о земљу па реци: дура, бабина кобила!“
Он онда удари уларом о земљу говорећи: Дура, бабина кобила! а кобила постане кобила као што је и била и у један пут се са ждребетом обри пред њим. Онда је царев син заулари и узјаше па кући, а ждребе уз кобилу.

Кад дође кући, баба му да ручак, а кобилу уведе у коњушницу па све жарачем говорећи: „У курјаке, курво!“ А кобила јој одговори: „Била сам у курјацима, али су курјаци њему пријатељи па ме проказаше.“

Онда баба изиђе напоље а царев јој син рече: „Е, баба, ја сам тебе служио поштено, сад ми дај што смо погодили.“

Баба му одговори: „Синко, што је погођено оно вала да буде. Ето од дванаест коња бирај којега хоћеш.“

А он рече баби: „Та шта ћу бирати, дај ми онога из буџака, губавог, за мене нису лепи.“

Онда га баба стане одвраћати: „Како би ти узео онога губавог код таквих красних коња!“ Али он једнако остане на своме говорећи: „Дај ти мени кога ја хоћу, тако је погођено.“

Баба не имајући куд камо, да му губавога коња, а он се онда с њом опрости па пође водећи коња на улару.

Кад га одведе у једну шуму, отре га и уреди, а коњ сине као да му је златна длака. Онда он уседне на њега па га потрчи, а он полети баш као тица и за тили час донесе га пред змајеве дворе.

Царев син како уђе унутра, одмах рече царици: „Спремај се што брже.“ И тако се брзо спреме, седну обоје на онога коња па хајде с богом путовати.

После мало кад змај дође и види да царице нема, рекне своме коњу: „Шта ћемо сад: или ћемо јести и пити или ћемо терати?“ А коњ му одговори: „Јео не јео, пио не пио, терао не терао, нећеш га стићи.“

Кад то змај чује, одмах седне на коња па потерај.

А њих двоје кад опазе за собом змаја где их тера, препадну се, те стану нагонити коња да брже трчи, али им коњ одговори: „Не бојте се, не треба бежати.“ Кад једанпут, али змај већ да их стигне, онда коњ под змајем повиче коњу под царевим сином и царицом: „Забога, брате, причекај ме, хоћу да цркнем тебе вијајући.“

А овај му одговори: „А што си луд те носиш ту алу. Ногама у вретен, те њега о камен па хајде са мном.“

Кад то чује коњ под змајем, а он махне главом и снагом, а ногама у вретен те змаја о камен; змај сав прсне на комаде, а коњ се с њима удружи.

Онда царица уседне на овога коња и тако отиду сретно у њезино царство и онде остану царујући до свога века.

Народна бајка

Прочитајте више:

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

Exit mobile version