КЛИН-ЧОРБА – Народна прича / Прича, Проза, Народна шаљива прича, Текст
КЛИН ЧОРБА
Приповиједају да је дошао неки путник у једну кућу и тамо затекао бабу. Он је замоли: — Бако, молим те, имаш ли штогод за јело?
Баба му рече да нема ништа у кући за јело.
Онда путник рече: — А ти ми дај барем лонац, један већи клин и мало воде да начиним клин-чорбу .
Баба му то да, желећи да види како се од клина прави чорба, а он узме лонац, метне у њега гвозден клин, па налије воде и све стави на ватру. Кад се вода угријала, а он заиште од бабе мало соли, и баба му да, те је посоли.
Кад вода узаври, а он заиште мало брашна; баба му да и то: само да види од чуда како ће то бити клин-чорба, те саспе у ону воду и замете; потом заиште једно јаје, те и њега разбије у онај скроб; онда заиште још мало масти, те оно замасти.
Онда скине чорбу с ватре, клин извади напоље и баци, а клин-чорбу поједе.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ЗБИРКА МАРАКА – Карел Чапек / Приче за децу, Текст
ЗБИРКА МАРАКА
Кад сам имао десет година, почео сам да скупљам марке. Имао сам друга, Лојзика Чепелку, па сам се с њиме предао тој филателистичкој страсти. Лојзик је био син сиромашног верглаша, чупав и пегав дечак, отрцан као врабац, а ја сам га волео као што само деца могу волети своје другове.
Моме оцу та забава није била по вољи: мислио је да ћу због тога слабо учити. Морао сам дакле да скривам своју збирку марака на таван. Тамо је био стари сандук за брашно. У њ смо се увлачили као мишеви и показивали један другоме марке: Гледај, ово је Холандија, а ово је Египат, а ово Свериге или Шведска. А што смо се с овим благом морали тако скривати и у томе је било нешто дражи.
Како сам марке добављао, то је опет била посебна пустоловина. Обилазио сам познате породице и мољакао да ми дозволе да одлепим марке с њихових старих писама.
То су дакле биле најлепше године мога живота, ово пријатељство с Лојзиком и сакупљање марака. А онда сам добио шарлах па нису пуштали Лојзика к мени, премда је он стајао у ходнику наше куће и звиждао да бих га чуо.
Једном нису на мене добро пазили па сам утекао из кревета. Одјурио сам на таван да видим своје марке. Толико сам био слаб да сам једва подигао поклопац нашег сандука.
А сандук је био празан. Кутије с маркама није било!
Стајао сам над сандуком као скамењен и нисам могао ни плакати како ми се грло стегло. Било је страшно што су моје марке, моја највећа радост, нестале; али још је страшније било што их је зацело украо Лојзик, мој једини пријатељ. То је било моје прво и највеће разочарење у човека.
Кад сам се опоравио од болести, опоравио сам се и од бола због изгубљене збирке. Само ме још уболо у срце кад сам видео да Лојзик већ има нове другове. Кад ми је пришао, рекао сам му сухо и озбиљно:
– Одлази, с тобом не разговарам.
Лојзик је поцрвенео, неколико тренутака збуњено ћутао, а онда рекао:
– Добро.
Прошле су године.
Једнога дана превртао сам на тавану у старом ормару свакојаке породичне успомене: фотографије, писма, моје старе школске свеске. На дну једне ладице налазила се запечаћена кутија. Кад сам је отворио, нашао сам у њој ону збирку марака коју сам сакупљао пре много година.
Потекле су ми сузе на очи а кутију сам однео у своју собу као какво благо. Схватио сам одмах. Кад сам оно био болестан, неко је нашао моју збирку, а отац ју је запленио да не бих због ње занемарио учење.
А онда ми је пало на ум: Лојзик није украо марке! Какву сам му увреду нанео!
Онда ми се пред очима појави онај пегави и отрцани деран. Ко зна шта се са њим десило и да ли је још жив! Било ми је тако мучно и стид кад сам све то обнављао у сећању. Због неосноване сумње изгубио сам јединог друга, изгубио сам детињство.
Зато кроз читав живот нисам могао погледати поштанску марку.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
САМОЋА – Бранко В. Радичевић / Приче за децу, Текст
САМОЋА
Никад нисам видео тако малу птицу. Учинило ми се: лист. Један просушени лист који укосо пада с гране. Али кад се оштрије загледах – птица!
У ствари – мало репа, мало перја и шиљасти кљун који је, просто, равнотежа репу. Да није тог издуженог кљуна, птица би била нестабилна. Узалуд би се дочекивала на мале ножице. Претегнуо би реп.
Боја? Као просушено лишће. Малена. Скоро невидљива птица.
Глас – као да се у врели зејтин стави уштипак – цвркне.
Нисам ни слутио да ме познаје. Не боји се.
Сваког дана чека у оградској живици. Чека да истресем мрве које остају после ручка. Уверен сам: у почетку се плашила. И ко зна колико је то трајало.
А сада? Не боји се мог покрета. Кад са обе руке износим трпезаријски чаршав. И тресем мрве. Проучила је, дакле, сваки мој покрет.
Она полети.
Лет је кратак. Низак. Ни два метра висине. Слеће са живице. Са најнижих гранчица. Долеће из приземља. И кљуца мрве.
Колико ли се дуго прикрадала? Проверавала? Колико ли је требало да се увери да ће кроз прозор – кад се отвори – летети само мрве?
Данас сам је први пут угледао. Заиста не боји се!
Црно око. Као чиодица. Као глава чиоде. И мало сивог перја. И у том перју мало рујевине. На једној страни – реп, а на другој – кљун. Због клацкалице и равнотеже. Сива птица. И у том врткању, учини се: просине мало рујног перја. Мало рујевине на прсима.
Сад и ја њу познајем. Стојим крај прозора. Гледамо се.
Птица се клати. Клати.
Накљуцала се мрвица. Пропрпошила перјем. Протеглила једно крилце, протеглила друго крилце. Скакутала. У грмић, па у живицу, па натраг, у три полета и три скока, под прозор. Упознали смо се. Добро. Ваљало би да прославимо познанство.
Окрећем се и прилазим прозору. Узимам сув колач који стоји на округлом послужавнику. Ванилица. То је ванилица са орасима. Изабрао сам ванилицу. Нисам узео штанглицу са ледом. Са белим, као лед, шећерним преливом.
Изабрао сам сув колач без фила. Јер има ванилица филованих пекмезом. У ствари, две ванилице, једна на другој, спојене су премазом од пекмеза. Пекмез од кајсија је златаст. Пекмез од шљива је црножут.
Узимам, дакле, ванилицу. Мрвим је у шаци. Прилазим прозору. И лаганим покретом руке распршујем облачић мрвица који мирише на ванилу.
Птица се није ни померила. Толико је поверљива. Питома. А ја о томе нисам имао појма!
Птица није ни полетнула. Дозволила је да је пошећерим мрвицама слатког колача. Да, сад и птица мирише на ванилу.
– Не знам како се зове птица – причам са планинцем, човеком који живи у планини и познаје птице. – Грмуша! Живи у грму. Ниско полеће. Неће у висину.
– Не, није грмуша – осмехну се планинац. – Знам добро ту птицу. Зове се царић!
– Царић! Сигуран си да је то птица царић?
– Сигуран? Питаш. То ти је као што тебе гледам. У планини нема мање птице од царића. Цар није. А царић, ваистину, јесте.
Царство му је велико као багремов хлад. Ограђено је врзином. На њему жбун лескова прућа. У том простору расте жбуњичак боквице, два стручка плаве водопије. Ветар навеје лањско лишће. То је царићево царство.
Понекад, дуго у ноћ, стојим поред осветљеног прозора. Напољу мрак.
Али светлост која пада са прозора обасјава кутић живе ограде у којој живи птица. Светлост продире кроз завесе и пада као мрежа на оградицу и жбуње. Не могу да видим птицу. Али отуд, из живице, осећам да ме неко гледа.
Или је то уображење. Или, стварно, мала птица, потпуно сама, опомиње како ни ја више нисам осамљен, као што ни она није сама кад сам ја ту, крај прозора, поред ње.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Живео је тако жутокљуни врабац. Звао се Пудик. Живео је изнад једног прозорчета, испод стрехе, у топлом гнезду од кучине, маховине и другог материјала. Да лети – још није пробао, али крилима је већ махао и стално извиривао из гнезда: хтео је што пре да сазна какав је овај бели свет и хоће ли му се свидети.
– Шта је, шта – питала је врабица мама.
Он би стресао крилима и цвркутао гледајући на земљу:
– Црна је, прецрна!
Долетео је отац, доносио бубице Пудику и хвалио се:
– Џив, џив!
А Пудик је гутао бубице и мислио: „На шта ли су поносни; дали ми црва с ножицама, велика ствар!“
– Ма како чим? Пашћеш на земљу, мачка – хоп! И прогута те! – објашњавао је отац одлазећи у лов.
Тако је то било, а крила се нису журила да порасту.
Једном поче да дува ветар, а Пудик упита:
– Шта је то, шта је то?
– Фију, дунуће ветар и бациће те на земљу – мачки – објашњавала је мајка.
То се Пудику не допада, па ће:
– А зашто се љуља дрвеће? Нека престане, па ће ветар стати.
Мајка је покушавала да му објасни да то није тако, али он није поверовао.
Волео је да све објашњава на свој начин.
Пролази поред њих сељак, размахао се рукама.
– Мора да му је крила очупала мачка – рече Пудик – само су му кошчице остале!
– Па то је човек, сви су они без крила! – каже му врабица.
– А зашто?
– Код њих ти је тако, они живе без крила. Увек су на ногама, скачу, разумеш?
– А због чега?
– Кад би имали крила, они би нас ловили, као што тата и ја ловимо мушице…
– Грозота – рече Пудик – грозота, глупаво! Сви морају имати крила. Па на земљи је горе него у ваздуху!… Кад ја одрастем, већ ћу удесити да сви лете.
Пудик није веровао мами. Он још није знао да они који мами не верују рђаво пролазе. Седео је на самој ивици гнезда и из свег гласа певао. Певао је он, певао, и – претурио се из гнезда. Врабица брзо за њим, а мачка, риђа, зелених очију – одмах се ту створи.
Уплашио се Пудик. Раскрилио се, клати се на сивим ножицама и цвркуће:
– Част ми је, част ми је…
А врабица га гура у страну. Сва се накострешила – страшна, храбра. Кљун је отворила и циља мачки у око.
– Даље, даље. Лети, Пудик, лети на прозор, лети…
Страх подиже са земље врапчића. Он поскочи, замаха крилима и тада – један, два! Ево га на прозору!
Тада је и мама долетела – без репа, али пресрећна. Села је крај њега, кљуцнула га у затиљак и каже му:
– Шта сам ти говорила, шта?
– Па шта ћеш – каже Пудик. – Не можеш се свему одједном научити!
А мачка седи на земљи, чисти шапе од перја, гледа их – риђа, зелених очију – и жалосно мауче:
– Ме-е-кан, тако ме-е-кан врапчић, као ми-и-шић… Мијау-у…
И, ако заборавимо да је мама остала без репа, све се добро свршило…
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ЗАЉУБЉЕНЕ ЦИПЕЛЕ – Пјер Грипари / Приче за децу, Текст
ЗАЉУБЉЕНЕ ЦИПЕЛЕ
Био једном један пар ципела, муж и жена. Десна ципела, која је била господин звала се Никола, а лева, његова госпођа, звала се Тина. Живеле су у једној лепој картонској кутији, умотане у свилен папир. Биле су веома срећне и надале се да ће тако живети заувек.
Кад, једног лепог дана, продавачица их узе из кутије и даде једној госпођи да их проба. Ова их је обула, прошетала неколико корака у њима и видевши да јој савршено пристају, рече:
– Купујем их!
– Да вам их спакујем? – упитала је продавачица.
– Нема потребе – одговорила је госпођа – задржаћу их на ногама.
Платила је и изашла у својим новим ципелама.
И тако су Никола и Тина цео дан провели ходајући, а да се ниједном нису видели. Нашли су се тек увече у неком мрачном плакару.
– Тина, јеси ли то ти?
– Ја сам, Никола!
– Сва срећа! Већ сам се уплашио да сам те изгубио!
– И ја исто. Где си био цео дан?
– Ја? На десној нози.
– А ја сам све време била на левој.
– Сад ми је све јасно – рече Никола. – Сваки пут кад си ти била напред, ја сам био позади, и обрнуто, кад си ти била позади, ја сам био напред. Зато се цео дан нисмо видели.
– Зар ћемо сад стално тако живети? – уплаши се Тина.
– Бојим се да је тако!
– Ужасно! Цео дан да те не видим, мили мој Никола! Никад се с тим нећу помирити!
– Слушај – рече Никола – имам идеју: пошто сам ја увек на десној, а ти увек на левој нози, сваки пут кад будем кренуо напред, ја ћу мало скренути ка теби. Тако ћемо се поздрављати. Важи?
– Важи!
Сутрадан, током целог дана, Никола је чинио како је обећао Тини. Госпођа која је носила ципеле није могла да направи ни три корака, а да њена десна нога не закачи леву пету, и трас! сваки пут би се нашла на земљи.
Веома забринута, истога дана, отишла је до доктора.
– Докторе, не знам шта ми је. Саплићем саму себе.
– Сами себе саплићете?
– Да, докторе! При скоро сваком кораку десна нога ми закачи леву пету, саплетем се и паднем.
– Врло озбиљна ствар – рече доктор. – Ако се настави, мораћемо да вам одсечемо десно стопало. Изволите рецепте за лекове: коштаће вас десет хиљада франака. Мени за преглед дугујете две хиљаде франака, и сутра дођите на контролу.
Увече, у плакару Тина је упитала Николу:
– Јеси ли чуо шта је казао доктор?
– Јесам, чуо сам.
– Ужасно! Ако госпођи одсеку десно стопало, она ће те бацити и бићемо заувек раздвојени! Морамо нешто да предузмемо!
– Да, али шта?
– Слушај, имам идеју: пошто сам ја на левој нози, сутра ћу ја скретати ка теби сваки пут кад будем кренула напред! Важи?
– Важи!
Тина одржа обећање тако да је током целог сутрашњег дана лева нога ударала у десну пету и трас! госпођа би се нашла на земљи. Још забринутија, поново оде код доктора.
– Докторе, све ми је лошије. Сад ми лева нога удара у десну пету!
– Стање се погоршава – рече доктор. – Ако се настави мораћемо да вам одсечемо оба стопала! Изволите рецепт за лекове: Коштаће вас двадесет хиљада франака. Мени дугујете три хиљаде за преглед, и обавезно ми се сутра јавите.
Увече је Никола упитао Тину:
– Јеси ли чула?
– Чула сам.
– Шта ће бити с нама ако госпођи одсеку оба стопала?
– Не смем ни да помислим!
– Тина, тако те волим!
– И ја тебе Никола!
– Никад те нећу напустити!
– Ни ја тебе Никола!
И тако су њих двоје у мраку разговарали ни не слутећи да госпођа која их је купила шета нечујно ходником у папучама, јер од бриге није могла да заспи. Пролазећи поред плакара чула је цео њихов разговор, а како је била веома паметна, одмах је све схватила.
– Тако дакле – помисли она. – Нисам ја болесна, већ се моје две ципеле воле! Како су слатке!
Узела је тада лекове које је платила тридесет хиљада франака, све побацала у канту за ђубре, а сутрадан рекла својој кућној помоћници:
– Запамтите овај пар ципела! Ја их више нећу обувати, али свакако желим да их сачувам. Добро их очистите, намажите, пазите да увек буду угланцане, и немојте их случајно одвајати једну од друге!
Кад је остала сама, кућна помоћница помисли:
„Госпођа мора да је полудела кад хоће да чува ципеле које више неће обувати! За једно петнаестак дана, кад их госпођа буде заборавила, ја ћу их украсти!“
Петнаестак дана касније она их је, крадом, узела и обула. Али, чим их је обула и она стаде саму себе саплитати. Једне вечери, док је силазила помоћним степеништем да баци ђубре, Никола и Тина пожелеше да се пољубе, и бум! трас! цангр! кућна помоћница се зауставила на одморишту, косе пуне отпадака из ђубрета, док јој се низ чело, као локна, спирално спуштала кора од јабуке.
„Ове ципеле су зачаране“, помисли она. „Никад их више нећу обути. Даћу их мојој хромој рођаки!“
Тако је и урадила. Рођака, која је била хрома, готово цео дан је проводила седећи на столици, скупљених стопала. Кад би негде и кренула, било је то тако лаганим кораком да никако није могла да се саплете. А ципеле су биле веома срећне, јер су сад, чак и дању, биле једна поред друге.
Време је пролазило. Нажалост, пошто је била хрома, рођака је једну ципелу кварила много брже него другу.
Једне вечери Тина рече Николи:
– Осећам како ми ђон постаје танак, сасвим танак! Ускоро ћу се пробушити!
– Не, то не смеш да дозволиш! – рече Никола. – Ако нас баце, опет ћемо бити раздвојени!
– Знам ја то врло добро – рече Тина – али шта да радим? Старење не могу да избегнем!
И заиста, осам дана касније, Тинин ђон се пробушио. Хрома девојка купила је нове ципеле, а Николу и Тину бацила у ђубре.
– Шта ће сад бити с нама? – упита Никола.
– Не знам – узврати Тина. – Кад бих само била сигурна да се нећемо раздвојити!
– Приђи ближе – рече Никола – и завежи моју пертлу за твоју. Тако нас никад неће раздвојити!
И Никола и Тина свезаше своје пертле. Заједно су их избацили у канту за смеће на улици, заједно их је камион за ђубре одвезао и оставио на неком пустом земљишту. Живели су ту заједно све до дана кад су их један дечак и једна девојчица пронашли.
– Јао, погледај! Ципеле које се држе подруку!
– Мора да су муж и жена – рече девојчица.
– Пошто су брачни пар – рече дечак – сад ћемо их послати на свадбени пут!
Дечак узе ципеле, прикуца их, једну поред друге, за једну даску, однесе их до обале реке и спусти их у воду, која их понесе ка мору. Док су се ципеле удаљавале, девојчица им је махала марамицом довикујући:
– Збогом ципеле, и срећан пут!
Тако су, Никола и Тина, који нису више ништа очекивали од живота, отпутовали на диван свадбени пут.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
МОЈ ДЕЧАК – Бранко В. Радичевић / Приче за децу, Текст
МОЈ ДЕЧАК
Имам дечака. Радознао дечак. Пита, а ја – одговарам ли, одговарам. Нешто знам – нешто не знам. Неки пут га, признајем, мада то није лепо, и преварим.
– Има ли непоједив сладолед? – пита тако.
– Нема – кажем, а видим њему жао.
– Ни чоколада?
– Ни чоколада.
– Штета – каже озбиљно. А већ се растужио.
„Несавршен је овај свет“, као да говори његова чупава главица. Шта да радим? Како да га утешим?
– Чекај! – викнем. – Немој се расплакати. – И онда почнем надугачко да му причам. Када сврши школу, а треба да буде радишан, постаће чувен човек, заслужан и славан. Биће понос свога краја. Живеће у изобиљу. И тад ће имати све. Чак и непоједив сладолед и непоједиву чоколаду.
– Сад мени треба – клима његова главица. – А то је далеко. Ко ће дочекати?
Било је лето, па од јаре умекшао асфалт.
– Време је – каже мати – да га водиш код баке.
Сад је лето на селу. Нека пије доста млека. А ваздух планински ће га добро ојачати.
– Тако је – сложим се. И почне спремање на пут.
У возу је био добар све до ужине. Мати му је спремила питу од трешања.
Загризао парче, упро очи у мене.
– Има ли непоједив колач? упита изненада.
– Мислиш: једеш га, једеш и већ си сит, а он стоји, ни за мрву се није смањио?
– Баш такав – рече.
– Е, таквога нема.
– Значи, све има свој свршетак – као да кажу његове растужене очи.
И опет се сневесели.
Код баке чудан постаде: одби се од мене. Од ње се не миче. Све нешто шапћу. И, рекао бих, нешто крију од мене, јер чим приђем, као завереници ућуте. Увече исто: са баком леже. Ја слушам: „Шу… шу… шу…“ бака шапће, а он тек засмеје се, или ћути – сав се претворио у уво.
Помирио сам се са судбином. Сад је бакин, кажем, није више мој. Али, чекај, вратићемо се у град. Опет ћеш ти око мене; а ја се нећу дати. Баш тако мислим, кад угледам њега – трчи преко поља к мени, а у корпици носи пуно јагода.
– Да те питам нешто? – виче издалека.
– Питај! – одговорим и ја, онако, издалека.
– Има ли непоједивих јагода?
– Опет ти исто. Нема. Ето, пробај, па ћеш видети.
– Значи, све се потроши, све се сврши?
– Тако је… Друкчије не може бити.
Стиже и стаде поред мене. Утом и бака дође. Гледа он баку, а у очима му некакве враголије.
– А има ли неиспричивих прича?
Опет на муци, кажем му да нема.
– Како нема! – чуди се мој дечак.
– Погледај, ето неиспричиве приче.
Бака!
Јесте, бака.
Признадох му: – Е, баш си ме надмудрио. Тачно, бака је неиспричива прича. То никако нисам смео заборавити.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ПРИЧА О ДОБРОЈ РОДИ – Стојанка Грозданов – Давидовић / Приче за децу, Дечја ризница, Текст
ПРИЧА О ДОБРОЈ РОДИ
Била једна бистра, плава и велика бара. По целој бари расла је трска само у средини није.
У сред баре било је плаво водено огледало. А у густој шуми трске имала је једна рода гнездо. Ноћу је спавала у гнезду а дању је стајала на једној нози у сред воденог огледала и кљуном – шарала по води!
Сви који слушају ову причу сад ће рећи: знамо зашто је рода шарала кљуном по води! Тражила је жабу да је улови!
Али – није тако.
Јер, ово није прича о таквој роди.
Рода, о којој је ова прича, ЦРТАЛА је по воденом огледалу! Цртала је најлепше лептире који постоје на свету! Можда је цртала и неке који пре нису постојали, али ПОСТАЛИ су кад их је рода нацртала. Рода је цртала по воденом огледалу, по површини воде. И слика се одмах ГУБИЛА. Насликан лептир брисао се са воде брже него што би прави лептир могао да одлети!
А кад рода нацрта лептира и он нестане, отплови или одлети, рода каже: Срећан ти пут!
И црта новог лептира. Још лепшег.
А КАД је ловила жабе?
Ова рода – није ловила жабе!
А шта је онда ручала?
Ништа није ручала.
Од раног јутра па све док се дан бели рода је цртала лептире.
А увече, кад потамни дан, потамни и водено огледало. Тада рода није могла да црта, и могла је да лови жабе, али жабе се ноћу сакрију – не можеш их уловити.
Зато је рода вечерала оно што има: мало водене траве и по неки трскин лист. И била је срећна и задовољна у свом гнезду мислећи на нов дан и лептире које ће цртати.
Волела је рода кад поред ње пролети неки одистински лептир. О, задивљено је гледала за њим и шапутала: Велики свет је леп зато што на њему има малих лептира!
Једнога дана док је рода цртала лептира кљуном по воденом огледалу – пролети тим путем прави лептир.
Рода је шапутала за њим: Како је свет леп!
Али, и жаба је видела лептира. И жаба је гледала за њим. Али, жаба је скочила и лептира ухватила. Држи жаба лептира за оба крила а рода виче:
– Пусти лептира! – али жаба није хтела и спремала се да га прогута. А рода у два скока дохвати жабу! Е, сад је жаба била у родином кљуну! Укљештена као орах у крцкалицу! Само јој је вирила глава. И још увек је држала лептира за оба крила.
Жаба је хтела да моли роду да је пусти, али није могла да говори јер би јој лептир одлетео!
И рода је хтела да каже жаби да пусти лептира, али није могла да говори јер би јој жаба побегла.
Само лептир, коме је жаба држала крила, могао је да говори и рекао је:
– Добра родо! Хоћеш пустити жабу ако жаба пусти мене?
А добра рода климнула је главом да хоће.
Само, шта вреди, жаба је била глупа и ништа није разумела. Жаба ту није видела КОРИСТ за себе, мислила је: ако ја пустим лептира а рода пусти мене – сви ће остати гладни! Боље је да ја прогутам лептира и да се наручам а рода нека прогута мене па нека се наруча!
Глупа жаба! Није се сетила да јој не вреди ручак у стомаку кад је неко прогута!
– Глупа жабо! Зини, да ја одлетим! Онда тебе рода неће појести! – љутито је повикао лептир.
Жаба није хтела да зине, али је морала нешто да пита, јер ништа није разумела.
Али, чим је отворила уста – лептир одлети!
А добра рода пусти жабу и запрети јој својим лепим црвеним кљуном да други пут лептире не дира.
Али, ко би знао да нам каже да ли је жаба то разумела… Ми знамо да је побегла, а – где, то не знамо. Можда да пита некога оно што не зна. А можда да прича жабама како постоји рода која не лови жабе! И да их позове да гледају ту роду. Онако, издалека. За сваки случај.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ЛЕД СЕ ТОПИ – Александар Поповић / Драмски текст за децу
ЛЕД СЕ ТОПИ
Лица: БОЛЕ и БОЖО
(Двориште. Сваки седи на по једном старом сандуку.)
БОЛЕ: Је ли, Божо, знаш ли ти како се лед пробија?
БОЖО: Не знам, али што те то занима сад кад леда нема нигде сем у фрижидеру?
БОЛЕ: Нисам знао да си тако закржљао! Ја говорим о оном другарском леду, а ти запео!…
БОЖО: Какав ти је то ребус!? У последње време нешто много фантазираш, у чему је ствар?
БОЛЕ: Ма, хтео бих, на сваки начин бих хтео да оној уображеној Гордани докажем како сам ја много добар друг, али никако да пробијем лед!
БОЖО: Слушај, ја знам, тај лед се не пробија, него се топи, а то значи…
БОЛЕ: Шта то значи?
БОЖО: То значи полако, постепено, мало-помало…
БОЛЕ: Пробао сам… Прво сам јој украо оловку и сломио је напола… После сам јој сакрио капу… После сам је гурао кад смо излазили из школе… После сам јој отео торбу и закачио је на дрво… И ништа, и ништа… Она све то као да не разуме!
БОЖО: Онда ти остаје још оно последње.
БОЛЕ: Које?
БОЖО: Срце и стрела!
БОЛЕ: А, не, то никако, нећу! Доста сам јој делио чврге, зврчке и чупања! Зар сад још и да је убијем! Ти си полудео, стрела у срце, па то је сигурна смрт, зар ниси видео ни једног каубоја како гине од индијанске стреле!
БОЖО: И ти мени кажеш да сам закржљао, а не знаш да сем индијанске стреле постоји још и она друга – нацртана стрела и срце!
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ЛАВ И ЧОВЕК – Арапска народна прича / Приче за децу, Текст
ЛАВ И ЧОВЕК
Стара лавица отхранила је насред пустиње сина, младог лава. Усадила му је у груди мржњу према човеку, који му је убио оца и два брата.
Када је млади лав дорастао и осетио да му је снага голема, опрости се с матером обећавши да неће имати мира док не нађе и не уништи свога највећег непријатеља, човека.
Дуго је путовао, непрестано тражећи оно за чим је пошао. Једном на пучини пешчаног мора сусретне велику животињу дуга савијена врата, обраслу длаком, а са две грбе на леђима. Одмах је срдито запита:
– Ти си човек, је ли?
Камила уздахну и мирно му одговори:
– Не ја, човек је друкчији. Ти налазиш да сам ја снажан створ. И јесам. Нико не може тако дуго издржати глад и жеђ као ја. Нико ме не може стићи кад се запутим овом пешчаном пустињом. Али ја сам ипак човеков роб, ја пред њим клекнем кад хоће да ме узјаше. Он управља свом мојом снагом на своју корист, а зато ми допушта да се могу хранити бодљикавим чкаљем. А после моје смрти човек ми одере кожу, од које направи себи шатор да се заклони од сунца и зла времена.
Лавић се замисли па оде даље. Сад наиђе на неку чудновату животињу. На челу је имала два рога. Врат јој је био дебео и јак. Кад јој се лав приближи, она снажно лупи ногом о земљу. „То ће бити човек?“, помисли лав. Па одмах упита:
– Јеси ли ти човек?
– Ја човек? Љуто се вараш, драги мој. Ја сам његов слуга, а он господари над свима нама. Натакне ми јарам на врат, па му морам орати и највеће терете вући. Месо ми поједе, а од коже прави себи опанке.
Лав се намршти и оде даље.
Идући тако зачује неки топот. Земља као да се потресла и, ево, дотрча стасита, поносита, племенита животиња. Све јој одскакује дуга грива на врату, а остраг јој се превија дуги реп.
– Ха, ти си човек! – рече лав.
Коњ ржући застаде, па тужно рече:
– Нисам, ја сам слуга човеков.
– Зар ти његов слуга? А како си поносит!
– Такав сам кад сам сам. Али кад сам у близини човека, онда немам поноса. Он ми тури жвале у уста, заузда ме и узјаше, а ја га морам носити куд је њему драго. У човека је моћ, а ми смо сви ништавни према њему.
Сад се лав одшуња у неку шуму. Чуо је ударце као да неко дрва цепа. Приближи се тамо да види шта је. Ту види неког омањег, према себи незнатног створа. Сад је баш оборио горостасну јелу, само је остао доњи део стабла, два педља висок над земљом. Лав упита тог незнанца да ли је где видео човека.
– Ти човека тражиш? – одговори човек. – Шта би с њим?
– Убио ми је оца и два брата, па хоћу да му се осветим.
– Па лепо је то од тебе, заиста лепо.
Та је похвала лаву годила. И он исприча све што је чуо о своме оцу и својој браћи. Још замоли човека нека само настави свој рад. Човек је баш засекао у пањ, па замоли лава да му помогне. А лав
упита како ће му помоћи.
– Немам клина да га метнем у овај расцеп, него буди добар па тури своју шапу унутра.
– Хоћу, драге воље.
Чим лав тури шапу у процеп, човек извуче секиру, а лавова шапа се уклешти у пукотини. Лав је био ухваћен.
Тад му човек рече да је он човек.
– Видим ја већ шта је – уздахну лав. – Да је по снази, ти не би био тако страшан, али то чини твоја памет. А сад ћеш ме убити, је ли?
– Нећу те убити. Пустићу те да одеш па да причаш како је човекова памет јача од најјачих сила, али да каткада има милостиво срце. Јер иначе не би био човек.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Ovaj sajt koristi kolačiće (cookies). Nastavkom korišćenja ovog sajta saglasni ste sa našom upotrebom kolačića.
Ovaj veb sajt koristi kolačiće da poboljša vaše iskustvo dok se krećete kroz sajt. Od toga, kolačići koji su kategorisani kao neophodni se čuvaju u vašem pretraživaču jer su neophodni za rad osnovnih funkcionalnosti sajta. Takođe koristimo kolačiće treće strane koji nam pomažu da analiziramo i razumemo kako koristite ovu veb lokaciju. Ovi kolačići će biti sačuvani u vašem pretraživaču samo uz vašu saglasnost. Imate opciju da isključite ove kolačiće. Ali odustajanje od nekih od ovih kolačića može uticati na vaše iskustvo pregledanja.
Necessary cookies are absolutely essential for the website to function properly. These cookies ensure basic functionalities and security features of the website, anonymously.
Cookie
Duration
Description
cookielawinfo-checkbox-analytics
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Analytics".
cookielawinfo-checkbox-functional
11 months
The cookie is set by GDPR cookie consent to record the user consent for the cookies in the category "Functional".
cookielawinfo-checkbox-necessary
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookies is used to store the user consent for the cookies in the category "Necessary".
cookielawinfo-checkbox-others
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Other.
cookielawinfo-checkbox-performance
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Performance".
viewed_cookie_policy
11 months
The cookie is set by the GDPR Cookie Consent plugin and is used to store whether or not user has consented to the use of cookies. It does not store any personal data.
Functional cookies help to perform certain functionalities like sharing the content of the website on social media platforms, collect feedbacks, and other third-party features.
Performance cookies are used to understand and analyze the key performance indexes of the website which helps in delivering a better user experience for the visitors.
Analytical cookies are used to understand how visitors interact with the website. These cookies help provide information on metrics the number of visitors, bounce rate, traffic source, etc.
Advertisement cookies are used to provide visitors with relevant ads and marketing campaigns. These cookies track visitors across websites and collect information to provide customized ads.
