КАЊОШ МАЦЕДОНОВИЋ – Стјепан (Стефан) Митров Љубиша

КАЊОШ МАЦЕДОНОВИЋ – Стјепан (Стефан)* Митров Љубиша / Приповетка, Текст / * у савременој литератури спомиње се као Стефан

КАЊОШ МАЦЕДОНОВИЋ

(Прича паштровска из петнаестог вијека)

На сред приморја опћине паштровске има једна мала лука, пусто жало, коју људи и дан данашњи зову Дробнијем пијеском. То је земаном бивало мјесто гдје се народ купио на збор и на одлуке, кад је та опћина слободно и неовисно управљала сама собом.

Четири суђе и дванаест властела, од сваког племена по један човјек, слободно и на поређе изабрани, сједили би под једном међом врх пијеска, а остали домаћини један до другога по пијеску, и ту вијећали и судили о најважнијема послима. Један вјешти писарчић сваки би пут записао у једну велику књигу што је збор закључио, или суђе осудиле.

Сваке године о Видову-дне, у пучини љета, бирала је скупштина отворито суђе и властелу; предавала им законик, староставник, књигу и сребрни печат; а они би се клели скупштини да ће неумитно судити, а законе и одлуке зборске вршити.

Кад их гладне године 1423. почетком травња премами и превари поморски војевода Бембо да се својевољно метну под закриље крилатога лава светог Марка, да их тобож Турчин не опржи, уговоре писмено на Дробному пијеску да ће им се оставити у свој цјелини староставник, и да им се неће узимати никакав порез ни данак новчани ни крвни. Не питај ме како је Венеција своју ријеч одржала, и како је мало-помало крњила и постризала ове уговорене слобоштине; то знаш сам, или се лако досјетити можеш. Као момак, хитар а лукав, кад се облијеколи и окојаси младој и невјештој цури, ова јадна попусти мало данас, мало сутра, док му робињом постане, пак му већ не одриче ништа.

Један дан прољетни на главној скупштини коју су сазвали суђе и властела на обичном мјесту од правде, да подијели пресушено полуже, дође на искуп у доцније и Кањош Мацедоновић, човјек ниска струка, али жив и ћеперан, да би се на игли вртио. Мач о пасу а челенку на глави, викне: „Помоз Бог браћо!“ Он је скоро походио Млетке, зато се сви с њим поцеливају и загрле; а кад сједе, почну га суђе распитивати о Млецима и о гласовима што је тамо скупио и амо донио.

– Имам да причам доста, ако ви не досади слушати, рече Кањош. – Како сте чули, ја превези зимус нешто трговине у Млетке и напуни брод, као око, уљем, вином, лојем и чапрама. Кад дођем тамо, навале на мене жбири да ме глобе и гуле. – Од свако сто перпера да даш тридесет светому Марку, рече глава од жбира, а један што нешто нашки натуцаше додаде: – А нама сувише пиће.

– Гдје тридесет на сто, ако Бога вјерујеш! То је половина кад проесапим муку, дангубу и бродарину. Свети Марко, хвала му и слава, нити једе ни пије, а ја сам се предао дужду да му тобож не давам ништа, него да му руку целивам, а онда ме брани од Турчина“.

– Јевтино ваистину, –рече жбир, – кад није друго него да му руку љубиш – пак се поче смијати и ругати.

И тако ми данашње царице недјеље, како ми бјеше ђаво попио свијест, да не умаче у двор, хоћах га мачем предвојестручити, пак му дужду моја мука на част, а њему, скоту, пића за довијека. Те ја, онако помамљен, по граду обијај и вратоломњај док ме добра срећа  нагна на једног Доброћанина. Поведе ме да пишемо жалбу у једнога ћелавца, који ми узе дукат да напише на педаљ ‘артије моје боле.

– Стани, – рекох, – не хитај да ти кажујем разлоге! – а он мени опрхо: – Ја знам боље кад спавам него ти кад се разбудиш.

Пак ме не хће чути, но затвори махом врата. До’вати ја оно зло писмо, те ме поведу с њим у једну велику кућу, и реку да чекам. Чекај, чекај, три дебела сата, док ми се од јада цави туга. У неко зло доба отворе се врата и испане један хромац у зеленој хаљини као гуштерица. Узе ми ‘артију из руке, стави на нос наочаре, пак, тек је прочита, рече: „То нијесу наши посли, него хајде откуда си дошао“.

Викнух: „А да чији су, за ране божје, што ме мучите?“

А он се окрену, него онако храмљујући пут врата, прожвака: „Четрдесетине“.

Помислих, који хе их ђаво скупит’ на једно, док ми вођа каза да су вазда на искуп, него, рече, хајде док се не разиђу. Кад дођи тамо, викну стража: „Не суде данас него на прездан, дођите сутра раније“.

Смрче се, а ја не јио ништа, но се напунио јада од грла до димања, пак ми се дроб натегнуо да прсне. Те ја баш онако без ишта у постељу. Ђавољи један сан сву ноћ, него се обрћи и преврћи до зоре. У свануће устах; обађи Млетке с краја на крај, већ је сунце скочило три кошва а град пуст без људи, јер тамо свако спава до подна; кад мркне обједују, а пред зору лијегају. Нађох, набога, вођу, те ја с њим код Четрдесетине. Уђемо у двор и чекамо у првој одаји два дебела сата, док дође један човјек у црној хаљини и капи, хђах рећи да је редовник. Приступим и дам му оно писмо, а он мени: „Данас имамо много навалице; него доћи прекосутра“, а понесе писмо. А сад? Те ја прекосутра чекај опет три сата пред вратима, и додијах Богу молећи га да ми не превре, док се једноме слуги дожали. Уљегне у једну собу и доведе једнога човјека суха а висока, као да су га из гроба вадили. Донесе збиља ону жалбу несретњу, и написа под њом пет шест ријечи, пак ме оправи на другога, а други на трећега, док се овај трећи такну душе.

– А што нијеси, – рече, – дошао прије код мене, него се снујеш по граду, као љепир око свијеће?

Пак и он у потоње оштети: „Дођи“, рече, „сутра, да те о најмањој отрсим, јер се данас тај посао одоцнио.“ Те ја сутра, кад ли га није, него су пуста врата затворена. Куца’, буса’, не озива се пилата душа. Чекам ту до мркле ноћи, док ми се поче мозак у вртолац окретати. Онако јадан и тужан, стиснем и пођем у једну крчму да се тобож у вину разаберем.

Таман да заложим нешто меса, пуче вика и треска по крчми.

– Што је, људи, ново?

– Зло, – рече један Брачанин, –да не може горе!

– Да ну причај, чоче, да и ја знам!

Стаде Брачанин да приповиједа како се нека чоечетина фурланска одметнула дужду и поаинила.

– Шатор је, – рече, – разапео да једној острвици усред града, брани га вода одасвуд, и зове дужда на мегдан, ако му не изађе или заточеника не пошаље, а оно да му преда круну и кључеве блага светога Марка, и јединицу кћер у жену. Остадоше Млеци под харач, – рече смијући се Брачанин, – заточника није, а дужде клонуо годинама и срцем, готов је да се освати Фурланом и да му преда господство.

– Пак се у оволико града не мога наћи дужду заточника? – реци ја.

– Не, Бога ми, ниједнога, – одговори Брачанин, – свакому је меко пред собом.

–А да ја видиш колишни сам, а рад бих се с њим обисти.

Стану они људи да се брукају, видећи ме шаку јада, но један који ме све гледаше рече: – Не мјере се људи пеђу но срцем и памећу.

И овај ме пратио све до конака, и свијем путом испитивао и искушавао ко сам и откуда.

Ујутро таман се обуо, ево човјек по мене: – Хајде, –викну, – зове те суд.

Помислим, зове ме они што ме јуче превари. Кад ми у суд, кад ли је то друга и пространија кућа; стубе од мрамора, а ступови високи као топола. Уљезем у дворану, кад ли сједе три старца иза једне црне завјесе, гдје да свијећа не гори, не би се видјело ништа; а пред њима златни крст. Питају ме откуд сам и што млитам по Млецима. Ја им кажем све редом као сад вама, док ме један прекиде: – Не питам те за те беспослице (чуј , беспослице!) него што си синоћ у крчми дробио?

Ја кажи све право и реци: – Ја нијесам дробио, ни пјан био, него лијепо говорио, љепше него ви сад.

Док један од њих смекша: – А би ли се збиља међу вама нашло вјерне слуге да прегне мријети за дужда?

– Би стотина, – реци ја.

Они се дадоше нешто у шапак, док опет проговори онај исти: – Ево ти писмо да продаш трговину слободно без царине. То се неко с тобом шалио, али ћемо му ми казати како треба да поступа с Паштровићима кад довезу трговину; и ево ти десет дуката дангуба; а дођи сутра рано овдје, јер ћемо нешто зборити, немој увече триста а ујутру ништа.

А ја њему: – Нећу вам, господо, новца ни једнога узети, кад сте осудили да се жбир шалио и да ми шалу плати. Идем сад за послом, а ето ме сутра чисто код вас.

Продам трговину за готовину, а опремим после; кад сутра на суд; кад ли ме чекају сва три од зоре. Даду ми сточић да сједнем и донесу кафу од по оке. Помислих да је вратим као мито, но ми се учини стидно, те је посркам до дна. Поче један суђа: – Би ли се ти потхватио да понесеш својој браћи дуждев поздрав и милост, и нека му пошаљу заточника да убије једнога вјетрогоњу, о којега није дужду достојно каљати руке?

Одговорим ја да бих био готов понијети милост и поздрав честитог дужда својој браћи, кад бих чуо из устију истога те ријечи.

– Што пак тражите дужду заточника да му одметника посијече, ја мним да кад није дично да се с њиме дужде сијече, да му није ни дично слати мјести себе другога, јер су то двије срамоте.

Виђе суђа да не угонета, пак ми рече: – Ти нијеси добро схватио, него дођи сутра у подне у дуждеве дворе да те изведемо пред дужда, да му се поклониш и наук примиш.

Ја се сутрадан одједни доламом зеленом од кадифе што сам лани у Дубровнику кројио; јечермом и докољеницам у чистој срми што сам љетос добавио из Скадра; припаши мач вуковац у сребрнијем плочама што ми га је дјед у Шпањи куповао; а стави на главу челенку цариградску, а на челенци перо лабудово, скоро моје висине. Кад у одају дуждеву, али ту господе као пљеве, сви одјели свилу златом везену. Приступе слуге и допрате ме до господе. Сви се око мене окупе као тице око ћука да ме гледају и хаљине пипљу. Ах, леле да бјех височији! У тому се растворе једна велика врата и изађе један дјед сијед као овца.

– Ево, – викне, – дужде!

Кад збиља по за њим чепукајући испаде дужд. Тек га видјех, рекох у себи: – Овај не може ни репа вући камоли да мегдан дијели.

А он право на мене, куцне ме по рамену и до’вати десну руку, као да смо се сто пута гледали и заједно ручали. Окрене се к једному од оне господе, који бијаше најприкладнији, те стаде с њим да говори на по гласа, нити могах чути ни разумјети, док овај господин поче са мном нашки као ја, и ћах рећи да заноси которски. –Честити дужде преведре власти, – рече напорито, –  даде ми препоштену поруку да ти његове ријечи протумачим, срећан си ако их примиш! Он и с њим сва господа поштују у твојој браћи, која су одскоро прибјегла под сјен крилатога лава да избјегну јарму турскому, једног од највјернијих народа који су сретњи живљети у овако богатому и праведному царству, гдје је Бог столом сио. Сад је куцнуо угодни час да дјелом потврдите ово дуждево мнијење. Хоће се дужду заточника да изађе на мегдан једној смушеној и неваљалој рђи којој је омрзло живљети, пак ради да се грдилом овјековјечи. Могао би дужде наћи среда своју замјеницу, не једну но триста, пак какве замјенице, да се земља тресе! Но је дужде одбио све просиоце, јер жели твојој браћи, скоро посињеној, отворити пут славе, поштења и неумрлости. Пођи дакле што прије дома, понеси браћи својој поздрав, и милост дуждеву, и нека му пошљу брже боље заточника, њему пристојна стасом и јунаштвом, који ће им, ако да Бог, притврдити дику и срећу.

Ја се поклоним до црне земље и рекнем у себи: – Лијепо ли ова господа мажу и шарају, – а дужду да ја ни најмање не сумњам да ће ми браћа драговољно и радосно прихватити тако племениту част и послати дужду јунака, њему достојна.

Ћаху да ми даду пудбине не знам колико дуката, но ја одбијем и кренем из Млетака на чисти понедјелник. Сад се посвјетујте мудро, хоћете ли и кога слати, пак што му да Бог и стара срећа.

Један од властеле, што није никад оком тренуо колико је Кањош причао, поче први:

– За времена предаје, ја сам се залуду борио и пријечио из петнијех жила да се прођемо тијех лацмана, јер сам одиста знао да вам с њима погодба не помаже. Да не би Фурлана, што је ставио Млетке у козји рог, плати Кањош тридесет на сто и пиће, или би залуду по Млецима удара’ до Ускрса од немила до недрага, да се она фукара с њим руга. Онда сте говорили: – Спржиће нас Турци. Но које ће вам јаде помоћи Млечићи на сухом крају кад провале Турци с истока преко Арбаније? Не хћаше ли бити боље да смо држали за једно уже с осталим Србима и бранили своју неодвисност на шиљку од мача? Видите ли Дубровчане како се мудро одржаше, а бојанџије нијесу чисто? Сад посијеците Фурлана, као да оперете магарцу реп, него што ћете боље притећи узду; догодине опет ћете давати мрнаре и царину, а жалбе хе вам примати као ону Кањошеву. Противили се? развалиће вам то кућа при мору и пуштат’ Турке да вас згњече! Наш су староставник признали девет царева римскијех и цариградскијех, од Дукљана до Костадина. Потврди га папа римски и онај Лујо Маџар што нам посијече четрнаест стотина глава за Голијем врхом. Потврдише га цареви и кнежеви српски од Немањића до Бранковића. Да сте мене чули, и Млечић би га потврдио без предаје. Да нам они отворе пут слави и поштењу! Толико им га Бог дао дома! Него чујте барем сад! Дође згода да поправимо погрешку и да се тијех лажица опростимо. Пошаљимо дужду заточника нека најприје прекине уговор и предају; нека обећа да ћемо вазда и у сваком рату бити дружина против некрсту, али да их за господаре нећемо док један од нас тече. Сами су прекинули погодбу, кад Кањоша на такве муке мучише, дођи данас, дођи сутра да им харач плати. Ако посјекосмо Фурлана, добро; не ли, измислимо други пут да се једном оскубемо и да будемо кући домаћини. Овако су мислили, као ја сад, они што остадоше на лазини за Голијем врхом. Има и данас тисућа момака што би мрли да учувају посљетку слободу и неодвисност. Кому је дражи живот нека иде да робује Фурлану. Боља поштена истрага, него срамотна натрага!

Помисли јесу ли се мало узрујали на те ријечи; док један од суђа поче да говори тихо: – Може нам бити да не шаљемо заточника и да се те части захвалимо, ако мислите да ће нам бити бољи Фурлан од дужда. Може нам бити да прекинемо погодбу и да Млечићем ратимо; но погледајте најприје има ли тому свему разлога. Ниједнога; но тобож да не плаћамо царину. Ми немамо гдје нашом трговином него у Млетке, је ли да? Сад кад не будемо већ млетачки људи, плаћаћемо свакако царину, а као дружина у рату давати једнако мрнаре. Кад нас муче јутрос, гдје смо њихови, што би чинили сутра кад би им се отуђили! Разаберите се и нађите бољи разлог, јер вам је тај слаб. Што помињете царе и кнежеве, ми смо вазда по једнога господара имали, који је нас за перчин држао, иако смо самособом управљали; ово дакле нам данас не може бити необично. Што сте рекли да би боље било да смо држали са осталим Србима, ја питам а гдје су? Паде Србија, паде Босна, а сад ће који час Арбанија! Српска влада и госпоштина бјеже на земљу мађарску а сиротиња оста под јармом. Паде зетска бановина, а народ прибјеже у те планине. Па ко да нам поможе кад то море ошапе турски броди? Не могу нам чути Срби смрти ни живота за годину, а камоли да нам помогну. Што се жалите на Млечиће да узимају царину преко погодбе, кажите ми једнога да је платио; увјерите ме да би је Кањош дао, да не би Фурлана. Мрнари иду само на мрнарицу, јер им је милије лијенити по бродовима него дома земљу копати, а ви говорите да их дижу. То су пребацивања, него се прођите јунаштва и зле среће, а држите што сте ухватили. Падоше силна царства и клонуше страшне војске пред силом азијатском. Запад стријепи, а Исток стење, потоња му се угаси свијећа; а ми, шака људи на похарици с мора и са суха, да се ми бијемо, ‘вако пестима у главу! Сад ми реците да сам зловаран, но ја видим бистро, ако не би млетачке помоћи, остадосмо рајом за довијека.

Узе да говори један из народа: – И ја сам с оном да ти је камена погодба с јачијем, пак баш за то мислим да ју је боље притврдити каквим оглашеним дјелом; Млечиће задужити, а себи поштење отворити. Него нека иде Кањош дужду заточник, пак ако му да Бог да посијече ту талијанску аждају, нека тражи да се погодба збиља поштује, да нас дуждеви жбири не потежу по млетачкијем улицама. Ако ли погине, а ми ћемо послати другога и трећега; дати нас неће све тај Фурлан посјећи.

Сви пристану на ову, но Кањош скочи на ноге и викну: – Ја не смијем ходити, јер сам малашан, а дужде тражи хрпу според Фурлана.

А множина из гласа: – Ако те посијече, послаћемо повишега; ти си Млеци ма вјешт а други не би умио ни доћи до дуждева двора за мјесец. Ако погинеш, оплакаћемо те дивно, и свако од нас кад дође у Млетке походиће твој гроб. Могао си збиља то сам тамо отрсити, да нам не метеш скупштину тијема беспослицама.

Рече Кањош: – Ви се шалите, а ја збиља примам част и идем да се Фурланом обидем, пак ће бити што усхоће Бог. Него ми направљајте путни лист, нека зна дужде да идем из главе цијела народа.

Написа писарчић писмо како му суђе изусте, пак га народу прочита од ријечи до ријечи: – Од нас суђа, војвода, властеле и цијеле банкаде у име народа вјерне комунитади паштровске, честитоме дужду и свој племенитој господи млетачкој част и поклон.

А по тому: – Наш лијепи брат Кањош Мацедоновић донио нам од ваше милости поздраве и поруку да вам опремимо једног брата, који ће мјести дужда изаћи на мегдан јуначки. Вазда готови, уколико смо вриједни, угодити преведрому владању млетачкому, ево шаљемо истога Кањоша с благословом и велимо: гдје је он, ту смо ми сви. Захвални на част коју сте нам учинили, надамо се прво у Бога пак у нашу стару срећу да ћемо и тога и све друге дуждеве злотворе сатријети. Закључено на обичноме мјесту од правде, на Мученике у прољеће, и печаћено висећим печатом.

Приспје Кањош у Млетке на Цвијети, у најљепше доба године. Гдје ће, гдје неће, те он код оне тројице гдје је пио кафу. Не пусти га стража од прве уљести, него му викну: – Не можеш амо, но ако ћеш да се судиш, хајде код Четрдесетине.

Видје Кањош да су га почели опет слати од Вука до Новака, пак одговори стражи срдито: – Баш нијесу то посли за које је идем Четрдесетине, него тројице. Ја сам, ако ти је драго знати, заточник дуждев.

Још то лијепо не изусти, а стража дигне капу с главе, и проведе га из одаје у одају док дођу пред тројицу. Кад виде тројица Кањоша намрде се, јер помисле да Паштровићи неће слати замјеницу дужду.

Кањош им се поклони и преда писмо; сва се три пригну да виде што пише, док рече један од њих, пошто се нешто међу се поразговоре: – Ми се надали да хе нам доћи бољи и виши јунак нег си ти.

Наједи се Кањош да пукне: – Моја господо, бољи и виши пођоше бољијема и вишијема, а ја једва вас допадох! Ја сам најприје дошао до вас, јер нећу да излазим пред дужда него славодобитан, а ви мене лијепо дочекасте!

– А да, – реку сва три, – кад нећеш пред дужда излазити, а ти хајде сутра на погибију. Је ли ти мач оштар?

–На ове ваше јунаке, – одврати Кањош, – не требује га оштрити него да лиња гвожђе. Кажите ми гдје је мегдан и мегданџија, па ко кому што да.

Дадоше му пратиоца и рекоше да иде с њим, да ће га он провести до Фурлана и казати му гдје ће га закопати.

Бијаше сунце по неба превалило кад приспију на обалу.

–Тамо ти је,  – рече вођа, – на тој острвици мегданџија, а ево ти чуњ пак се превези сам.

А Кањош њему: – Хајде, болан, са мном, завези и превези ме, даћу ти плату, пак ми буди и дјевер.

–Нијесам се ја помамио, нити ми је, Богу да је за славу, живот омрзнуо! – одговори вођа, пак побјегне у бестрв.

Остаде Кањош сам. – Сад што ћу да радим! Могло ми је бити да сједим дома као господин. Нанесе ме неки гријех да овдје лудо погинем: пак да је за кога ни по јада, но за ове страшиве и надуте никове. Идем баш на конак, пак ћу сутра опет пред суђе нека ми даду пратиоца да ме дјеверују, ако погинем да ми се барем зна гроба, овако могу лудо пропасти прије мегдана. . .

У томе се одвезе од острвице чуњ и допре к обали. Кад ли збиља Фурлан палошином о пасу, а одио вучетину. Вика Кањошу: – Што си ту, зла ти срећа! Који си?

– Ја сам, – рече Кањош, – заточник дуждев; него кажи гдје ћемо се сјећи?

–Не шали се, него кажи ко си, – викну Фурлан.

– Знаћеш брзо који сам, – одговори Кањош, – него хајде да се сијечемо, није мени дангубити. Пак се до’вати за мач, а зашкрипи зубима.

Укрцају се свак у свој чуњ и завезу по крми. Кад допру к острвици, скоче оба једанак на крај , а Кањош отисне свој чуњ од краја.

–Што чиниш, – викне Фурлан, – што отури чуњ, јеси ли при себи?

– Не требају нам два, – одговори Кањош, – ја ћу се твојијем вратити; а теби већ не требује ни чуња ни коња; ти си своју чашу испио.

Препаде се Фурлан, пак му стаде причати колико је јунака посјекао и убио.

А Кањош њему: – Мучи, рђо; ти нијеси јунака јошт ни видио, камо ли убио, него баци ту палошину да ти вежем руке наопако, да те водим дужду, е да му се смилује и да ти опрости кад те таква види.

– Прођи се белаја и боја, – додаде Фурлан, – него хајде под мој шатор да ручамо, а вјеруј ми, незнана делијо, тај дужд за кога ћеш гинути, једнаки је душманин и мени и теби, пак те жалим гдје те ђаво нанио да ти попијем ту праву крв.

– Ништа ме не жали, – викне Кањош, пошто тргне из корица мач и насрне на Фурлана. А овај одбије палошем мач, и на тилулу му направи зубац, би палац утонуо. Поврне Кањош и другом и трећом, но Фурлан вјешто одбија махове, док га Кањош, обиграјући окрене сунцу у очи. Потегне Фурлан једном, и чисто, да се Кањош некако хитро не усука, хћаше га раскројити. Док Фурлан махну другом, Кањош га уграби и проби мачем с лијеве сисе на десну лопатицу.

Паде Фурлан, а удари му из ране кужањ крви као да си вола заклао.

Допаде Кањош, дигне му с руке прстен, а распаше палош, па га остави да диха. Укрца се у чуњ и доприје обали. Кад ли се ту накупило све што је жена у Млецима. На девет јада док је себи пут прокрчио и на конак приспио, а оне жене за њим у пратњу појањем и весељем.

– Теже ми бијаху оне жене, –казивао је послије Кањош, – него Фурлан и његов палош.

Пуче по граду глас као муња да је Фурлан погинуо. Неко прича да му је видио главу, неко срце, неко описива бој као да је све очима гледао, а стотина га опколили да чују. Зазвоне звона у свијем црквама; позатварају дућане прије мрака; ударе свирале и бубњи, расвијетле град да се види као усред подна, а народ врви одсвукуд на чопоре к великој цркви да Богу захвали и завјете прилаже, што се град ослободио тако страшне биједе.

У првому мраку око триста људи ођедени у једнакој ношњи, а за њима свијета на гомиле са зубљама, дублијерима и свијетњацима, дођу пред кућу Кањошеву и пренесу га у златна носила и дуждев двор, гдје му је сву ноћ пошта и весеље трајало. Пропитују дуж и господа о сјеки и о Фурлану, гледају му и обидују мач, а он донио са собом прстен и палош Фурланов на поклон дужду;

– Ево ти, честити дужде, обиљежа која сам дигао са мртва одметника. Овако ти сваки непријатељ обршио и на мору и на суху, као што је данас овај Фурлан.

То Кањош изусти, а дужде га објеручке загрли и пољуби посред чела.

Сутра у подне пође дужде са свом господом у Светога Марка на благодарност, а за њим непрегледна пука, као тушта. Бијаше црква урешена као што бива у највишим светковинама. Кањошу опредијелише мјесто одвојено и узвишено според дужда, а црква се напунила господе и набило једно на друго да не могу хрхнут.

Иза службе божје, пође дужде с Кањошем о десној, с господом и с пратњом у велику одају, гдје се дужди круне и цари примају. Свод јој је позлатом извезен, ступови мраморни златном жицом опточени, столи од кадифе с бисерним уресом, а дуждево престоље од слонове кости окићено ловорјем. Сједе дужде, пак са престаља поче говорити талијански. Кад прекиде, један од оне господе преведе Кањошу нашки дуждеве ријечи, пуне меда и захвалности њему и опћини која га је послала.

– Сад, рече тумач, ево смо отворили благо светога Марка, приступи и узми колико те је воља, и што сам заповиједаш.

Приступи Кањош гвозденој су три браве скрињи, кад ли скриња пуна удушена златнијех дуката. Погледа Кањош благо, пак се посмијехну, извади из тобоца својега дукат и баци у скрињу.

– Што чиниш? – викне зачуђени тумач.

А Кањош њему: – Да се из ове скриње диже а не меће то би благо брзо нестало: брзо бисте јој дно видјели.

Мало затијем рече Кањошу онај исти господин да би било дужду веома драго да се с њим освати, и да би му рад поклонити кћер једину у жену.

– Благодарим, рече Кањош, – на такву племениту понуду. У нашој је опћини обичај непрекидни да се свак жени у свому јату, и тако чувамо поштење нашијем сестрама.

– А да тражи, – вели ти дужде, – какви дар!

– Питам, – викне Кањош, – да нам не узимате царине ни мрнара, да стојите поштено на погодби коју смо утврдилц при предаји, и за боље јемство да се зове именом нашега народа она обала у Млецима при мору гдје се искрцава наша трговина. Другога дара и обиљежа нити тражим, нити примам.

Нареди сенат да се то мјесто за довијека назива Славенскијем тргом, La riva degli slavoni, и прописа да се на њем искрцавају и распродају славенске трговине довозне, без царине и ђумрука. Но су те наредбе и ти прописи трајали колико мачки муж. Име трга Млечићи преокрену у ниско и подло Riva deisch avoni; а мало по мало уведу царину и почну узимати мрнаре, не пазећи ни на погодбу ни на ријеч Кањошу задану. Зато и остаде у народу пословица, која се и данас спонаша: Како су чинили, тако су и обршили.

Стјепан (Стефан)* Митров Љубиша

* у савременој литератури спомиње се као Стефан

Из књиге: ПРИПОВИЈЕСТИ ЦРНОГОРСКЕ И ПРИМОРСКЕ, скупио и сложио Стјепан Митров Љубиша, Београд, 1924.

Стјепан Митров Љубиша (Будва, 29. фебруар 1824 — Беч, 23. новембар 1878), био је приповедач и политичар из Црне Горе. Чувен је по својим јединственим приповеткама, које се уопштено сврставају у ремек дела књижевности тог времена.

Рођен је у старом и крепком брдском племену Паштровићима. Његово дело се сматра ако не као први, а оно јемачно као најуспелији корак да се са чисто народне приче, каква нам се јавља у збиркама Вука Караџића и Вука Врчевића, пређе на приповетку литерарну или, другим речима, на приповетку са уметничким смером.

По склопу и замаху свога талента, по средини у којој је живео и коју нам са толиком љубављу описује; по срођености са народном душом и ретком вештином у руковању народним језиком, Љубиша је, обло узевши, био достојан репутације коју је, у самом почетку своје књижевне каријере, тако рећи, на јуриш освојио и до саме смрти очувао.

„Приповијести црногорске и приморске“ су први пут издате 1875. накладом књижаре Драгутина Претнера у Дубровнику. То издање књиге је припремио сам писац, давши уз њу ову поруку читаоцима:

„Ако није мјесто за живљење,
А оно је мјесто за причање.
Причање је души посластица,
Као вама ваше гурабије.
(Мали Шћепан, П. П. Његуш)

Ту недавно нзнио сам на јавје прву половину црногорскијех и приморскијех приповијести, које сам у отаџбини слушао, купио и слагао за своје младо доба.

Пет су од њих биле први пут објављене дубровачкијем Забавником, једна Коледаром далматинске Матице, а последња биоградском Отаџбином.

Рекао би да су те приповијести с њихове изворности многијем ослачале, што јен поуцкало дубровачкога књижара Претнера да их опет свијету изложи
на једно окупљене, о чему сам се ја особито радовао, јер ми је тијем навео прилику, да поправим неке погрешке, које су се у првој објави омакле слагачу, а подјегођ и мени влаштоме.

Моја је намјера била, да овом радњом учувам неколико знаменитијех догађаја своје отаџбине, а узгред да опишем начин живљења, мишљења, разговора, напокон врлине и пороке својијех земљака, пак све то да предам потомству онако како сам чуо и упамтио од старијех људи, јер видим да се свакдан те ствари преображују и гину свешто је напреднији дотицај и поплавица туђинства.

Другу половину приповијести нијесам још изгладио ни за објаву приредио, јер сам ометен другијем послом. Но ако Бог да здравља и одмора, каним и њих заособ објавити, е да се и оне кому гођ удворе“.

Прочитајте више:

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, Рецитације, Књиге, Отпеване песме, Видео…

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

БАСНЕ – Антологија најлепших басни

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

КЛИН-ЧОРБА – Народна прича

КЛИН-ЧОРБА – Народна прича / Прича, Проза, Народна шаљива прича, Текст

КЛИН ЧОРБА

Приповиједају да је дошао неки путник у једну кућу и тамо затекао бабу. Он је замоли: — Бако, молим те, имаш ли штогод за јело?

Баба му рече да нема ништа у кући за јело.

Онда путник рече: — А ти ми дај барем лонац, један већи клин и мало воде да начиним клин-чорбу .

Баба му то да, желећи да види како се од клина прави чорба, а он узме лонац, метне у њега гвозден клин, па налије воде и све стави на ватру. Кад се вода угријала, а он заиште од бабе мало соли, и баба му да, те је посоли.

Кад вода узаври, а он заиште мало брашна; баба му да и то: само да види од чуда како ће то бити клин-чорба, те саспе у ону воду и замете; потом заиште једно јаје, те и њега разбије у онај скроб; онда заиште још мало масти, те оно замасти.

Онда скине чорбу с ватре, клин извади напоље и баци, а клин-чорбу поједе.

Народна прича

Прочитајте више:

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, Рецитације, Књиге, Отпеване песме, Видео…

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

БАСНЕ – Антологија најлепших басни

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ЈЕДНА СМЕШНА ПЕСМА – Душан Душко Радовић

ЈЕДНА СМЕШНА ПЕСМА – Душан Душко Радовић / Сећања, Песме за децу, Прича, Занимљивости, Текст

ЈЕДНА СМЕШНА ПЕСМА

У мојој породици живело се строго и озбиљно… Такви су ми били родитељи, пре свега отац…

Једна од ствари које сам волео, као и многа деца, била је да нам дођу гости… Јер гости су уносили неко друго расположење у кућу, и неке друге односе мојих родитеља према мени… Много сам волео кад нам дођу гости… А то је било време кад су гости чешће долазили него данас…

Наравно, много сам волео да се играм, и то нарочито увече, кад је требало да будем код куће. То је вероватно искуство све деце, да морају да се враћају кући онда кад је најлепше… Нисам имао других задовољстава сем оних која сам могао да делим са другом децом, према томе, много сам волео децу, и све оно што се са децом могло радити… Највише смо играли фудбал, али смо радили и неке друге ствари…

И кад сам имао девет година, ја сам написао једну кратку, смешну, глупу песму, која гласи овако:

Мој тата је надзорник,
а иначе чиновник,
а ради у дирекцији,
и то с чика Ђоком.
Кад га мајка изгрди –
намигује оком.

Душан Душко Радовић

Душан Душко Радовић је рођен 1922. године у Нишу. Уређивао је дечји часопис Полетарац и написао више књига за децу: Поштована децо, Смешне речи, Причам ти причу, Капетан Џон Пиплфокс м друге.

Прочитајте више:

Душан Душко Радовић – Најлепше песме, приче, драмски текстови, афоризми, књиге, цитати…

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, Рецитације, Књиге, Отпеване песме, Видео…

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАСНЕ – Антологија најлепших басни

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ЗБИРКА МАРАКА – Карел Чапек

ЗБИРКА МАРАКА – Карел Чапек / Приче за децу, Текст

ЗБИРКА МАРАКА

Кад сам имао десет година, почео сам да скупљам марке. Имао сам друга, Лојзика Чепелку, па сам се с њиме предао тој филателистичкој страсти. Лојзик је био син сиромашног верглаша, чупав и пегав дечак, отрцан као врабац, а ја сам га волео као што само деца могу волети своје другове.

Моме оцу та забава није била по вољи: мислио је да ћу због тога слабо учити. Морао сам дакле да скривам своју збирку марака на таван. Тамо је био стари сандук за брашно. У њ смо се увлачили као мишеви и показивали један другоме марке: Гледај, ово је Холандија, а ово је Египат, а ово Свериге или Шведска. А што смо се с овим благом морали тако скривати и у томе је било нешто дражи.

Како сам марке добављао, то је опет била посебна пустоловина. Обилазио сам познате породице и мољакао да ми дозволе да одлепим марке с њихових старих писама.

То су дакле биле најлепше године мога живота, ово пријатељство с Лојзиком и сакупљање марака. А онда сам добио шарлах па нису пуштали Лојзика к мени, премда је он стајао у ходнику наше куће и звиждао да бих га чуо.

Једном нису на мене добро пазили па сам утекао из кревета. Одјурио сам на таван да видим своје марке. Толико сам био слаб да сам једва подигао поклопац нашег сандука.

А сандук је био празан. Кутије с маркама није било!

Стајао сам над сандуком као скамењен и нисам могао ни плакати како ми се грло стегло. Било је страшно што су моје марке, моја највећа радост, нестале; али још је страшније било што их је зацело украо Лојзик, мој једини пријатељ. То је било моје прво и највеће разочарење у човека.

Кад сам се опоравио од болести, опоравио сам се и од бола због изгубљене збирке. Само ме још уболо у срце кад сам видео да Лојзик већ има нове другове. Кад ми је пришао, рекао сам му сухо и озбиљно:

– Одлази, с тобом не разговарам.

Лојзик је поцрвенео, неколико тренутака збуњено ћутао, а онда рекао:

– Добро.

Прошле су године.

Једнога дана превртао сам на тавану у старом ормару свакојаке породичне успомене: фотографије, писма, моје старе школске свеске. На дну једне ладице налазила се запечаћена кутија. Кад сам је отворио, нашао сам у њој ону збирку марака коју сам сакупљао пре много година.

Потекле су ми сузе на очи а кутију сам однео у своју собу као какво благо. Схватио сам одмах. Кад сам оно био болестан, неко је нашао моју збирку, а отац ју је запленио да не бих због ње занемарио учење.

А онда ми је пало на ум: Лојзик није украо марке! Какву сам му увреду нанео!

Онда ми се пред очима појави онај пегави и отрцани деран. Ко зна шта се са њим десило и да ли је још жив! Било ми је тако мучно и стид кад сам све то обнављао у сећању. Због неосноване сумње изгубио сам јединог друга, изгубио сам детињство.

Зато кроз читав живот нисам могао погледати поштанску марку.

Карел Чапек

Прочитајте више:

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ ДИВ – Јасминка Петровић

КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ ДИВ – Јасминка Петровић / Приче за децу, Текст

КАД ПОРАСТЕМ БИЋУ ДИВ

– Мама, кад порастем бићу див!

– Добро, злато, добро – прошапута мама и помилова сина по коси.

– Мама, али ја ћу стварно бити див!

– Злато, ја стварно верујем да ћеш ти бити див!

– Имаћу снажне руке, дугу браду, огромне чизме и…

– …и док будеш ходао земљом, додириваћеш небо врхом шешира.

– Јесте, мама, јесте и моћи ћу да дохватим звезде, да се рукујем са Месецом, да разговарам са Сунцем и…

– …и да миришеш облаке.

– Јесте, мама, и још ћу да шапућем са дугом и да се играм са ветровима.

– Дивно, сине, дивно.

– Мама, а када порастем и постанем див, доћи ћу по тебе и тату и све ћу вас то исто научити.

– Добро, злато, добро, а сада спавај јер у сну се најбрже расте.

– Мама, али док не постанем див, немој да ми гасиш лампу, молим те.

Јасминка Петровић

Прочитајте више:

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

САМОЋА – Бранко В. Радичевић

САМОЋА – Бранко В. Радичевић / Приче за децу, Текст

САМОЋА

Никад нисам видео тако малу птицу. Учинило ми се: лист. Један просушени лист који укосо пада с гране. Али кад се оштрије загледах – птица!

У ствари – мало репа, мало перја и шиљасти кљун који је, просто, равнотежа репу. Да није тог издуженог кљуна, птица би била нестабилна. Узалуд би се дочекивала на мале ножице. Претегнуо би реп.

Боја? Као просушено лишће. Малена. Скоро невидљива птица.

Глас – као да се у врели зејтин стави уштипак – цвркне.

Нисам ни слутио да ме познаје. Не боји се.

Сваког дана чека у оградској живици. Чека да истресем мрве које остају после ручка. Уверен сам: у почетку се плашила. И ко зна колико је то трајало.

А сада? Не боји се мог покрета. Кад са обе руке износим трпезаријски чаршав. И тресем мрве. Проучила је, дакле, сваки мој покрет.

Она полети.

Лет је кратак. Низак. Ни два метра висине. Слеће са живице. Са најнижих гранчица. Долеће из приземља. И кљуца мрве.

Колико ли се дуго прикрадала? Проверавала? Колико ли је требало да се увери да ће кроз прозор – кад се отвори – летети само мрве?

Данас сам је први пут угледао. Заиста не боји се!

Црно око. Као чиодица. Као глава чиоде. И мало сивог перја. И у том перју мало рујевине. На једној страни – реп, а на другој – кљун. Због клацкалице и равнотеже. Сива птица. И у том врткању, учини се: просине мало рујног перја. Мало рујевине на прсима.

Сад и ја њу познајем. Стојим крај прозора. Гледамо се.

Птица се клати. Клати.

Накљуцала се мрвица. Пропрпошила перјем. Протеглила једно крилце, протеглила друго крилце. Скакутала. У грмић, па у живицу, па натраг, у три полета и три скока, под прозор. Упознали смо се. Добро. Ваљало би да прославимо познанство.

Окрећем се и прилазим прозору. Узимам сув колач који стоји на округлом послужавнику. Ванилица. То је ванилица са орасима. Изабрао сам ванилицу. Нисам узео штанглицу са ледом. Са белим, као лед, шећерним преливом.

Изабрао сам сув колач без фила. Јер има ванилица филованих пекмезом. У ствари, две ванилице, једна на другој, спојене су премазом од пекмеза. Пекмез од кајсија је златаст. Пекмез од шљива је црножут.

Узимам, дакле, ванилицу. Мрвим је у шаци. Прилазим прозору. И лаганим покретом руке распршујем облачић мрвица који мирише на ванилу.

Птица се није ни померила. Толико је поверљива. Питома. А ја о томе нисам имао појма!

Птица није ни полетнула. Дозволила је да је пошећерим мрвицама слатког колача. Да, сад и птица мирише на ванилу.

– Не знам како се зове птица – причам са планинцем, човеком који живи у планини и познаје птице. – Грмуша! Живи у грму. Ниско полеће. Неће у висину.

– Не, није грмуша – осмехну се планинац. – Знам добро ту птицу. Зове се царић!

– Царић! Сигуран си да је то птица царић?

– Сигуран? Питаш. То ти је као што тебе гледам. У планини нема мање птице од царића. Цар није. А царић, ваистину, јесте.

Царство му је велико као багремов хлад. Ограђено је врзином. На њему жбун лескова прућа. У том простору расте жбуњичак боквице, два стручка плаве водопије. Ветар навеје лањско лишће. То је царићево царство.

Понекад, дуго у ноћ, стојим поред осветљеног прозора. Напољу мрак.

Али светлост која пада са прозора обасјава кутић живе ограде у којој живи птица. Светлост продире кроз завесе и пада као мрежа на оградицу и жбуње. Не могу да видим птицу. Али отуд, из живице, осећам да ме неко гледа.

Или је то уображење. Или, стварно, мала птица, потпуно сама, опомиње како ни ја више нисам осамљен, као што ни она није сама кад сам ја ту, крај прозора, поред ње.

Бранко В. Радичевић

Прочитајте више:

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ВРАПЧИЋ – Максим Горки

ВРАПЧИЋ – Максим Горки / Приче за децу, Текст

ВРАПЧИЋ

Живео је тако жутокљуни врабац. Звао се Пудик. Живео је изнад једног прозорчета, испод стрехе, у топлом гнезду од кучине, маховине и другог материјала. Да лети – још није пробао, али крилима је већ махао и стално извиривао из гнезда: хтео је што пре да сазна какав је овај бели свет и хоће ли му се свидети.

– Шта је, шта – питала је врабица мама.

Он би стресао крилима и цвркутао гледајући на земљу:

– Црна је, прецрна!

Долетео је отац, доносио бубице Пудику и хвалио се:

– Џив, џив!

А Пудик је гутао бубице и мислио: „На шта ли су поносни; дали ми црва с ножицама, велика ствар!“

И све је извиривао из гнезда, разгледао све.

– Чедо, чедо! – секирала се мајка. – Пази, стрмоглавићеш се.

– Чим, чим? – упита се Пудик.

– Ма како чим? Пашћеш на земљу, мачка – хоп! И прогута те! – објашњавао је отац одлазећи у лов.

Тако је то било, а крила се нису журила да порасту.

Једном поче да дува ветар, а Пудик упита:

– Шта је то, шта је то?

– Фију, дунуће ветар и бациће те на земљу – мачки – објашњавала је мајка.

То се Пудику не допада, па ће:

– А зашто се љуља дрвеће? Нека престане, па ће ветар стати.

Мајка је покушавала да му објасни да то није тако, али он није поверовао.

Волео је да све објашњава на свој начин.

Пролази поред њих сељак, размахао се рукама.

– Мора да му је крила очупала мачка – рече Пудик – само су му кошчице остале!

– Па то је човек, сви су они без крила! – каже му врабица.

– А зашто?

– Код њих ти је тако, они живе без крила. Увек су на ногама, скачу, разумеш?

– А због чега?

– Кад би имали крила, они би нас ловили, као што тата и ја ловимо мушице…

– Грозота – рече Пудик – грозота, глупаво! Сви морају имати крила. Па на земљи је горе него у ваздуху!… Кад ја одрастем, већ ћу удесити да сви лете.

Пудик није веровао мами. Он још није знао да они који мами не верују рђаво пролазе. Седео је на самој ивици гнезда и из свег гласа певао. Певао је он, певао, и – претурио се из гнезда. Врабица брзо за њим, а мачка, риђа, зелених очију – одмах се ту створи.

Уплашио се Пудик. Раскрилио се, клати се на сивим ножицама и цвркуће:

– Част ми је, част ми је…

А врабица га гура у страну. Сва се накострешила – страшна, храбра. Кљун је отворила и циља мачки у око.

– Даље, даље. Лети, Пудик, лети на прозор, лети…

Страх подиже са земље врапчића. Он поскочи, замаха крилима и тада – један, два! Ево га на прозору!

Тада је и мама долетела – без репа, али пресрећна. Села је крај њега, кљуцнула га у затиљак и каже му:

– Шта сам ти говорила, шта?

– Па шта ћеш – каже Пудик. – Не можеш се свему одједном научити!

А мачка седи на земљи, чисти шапе од перја, гледа их – риђа, зелених очију – и жалосно мауче:

– Ме-е-кан, тако ме-е-кан врапчић, као ми-и-шић… Мијау-у…

И, ако заборавимо да је мама остала без репа, све се добро свршило…

Максим Горки

Прочитајте више:

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ЗАЉУБЉЕНЕ ЦИПЕЛЕ – Пјер Грипари

ЗАЉУБЉЕНЕ ЦИПЕЛЕ – Пјер Грипари / Приче за децу, Текст

ЗАЉУБЉЕНЕ ЦИПЕЛЕ

Био једном један пар ципела, муж и жена. Десна ципела, која је била господин звала се Никола, а лева, његова госпођа, звала се Тина. Живеле су у једној лепој картонској кутији, умотане у свилен папир. Биле су веома срећне и надале се да ће тако живети заувек.

Кад, једног лепог дана, продавачица их узе из кутије и даде једној госпођи да их проба. Ова их је обула, прошетала неколико корака у њима и видевши да јој савршено пристају, рече:

– Купујем их!

– Да вам их спакујем? – упитала је продавачица.

– Нема потребе – одговорила је госпођа – задржаћу их на ногама.

Платила је и изашла у својим новим ципелама.

И тако су Никола и Тина цео дан провели ходајући, а да се ниједном нису видели. Нашли су се тек увече у неком мрачном плакару.

– Тина, јеси ли то ти?

– Ја сам, Никола!

– Сва срећа! Већ сам се уплашио да сам те изгубио!

– И ја исто. Где си био цео дан?

– Ја? На десној нози.

– А ја сам све време била на левој.
– Сад ми је све јасно – рече Никола. – Сваки пут кад си ти била напред, ја сам био позади, и обрнуто, кад си ти била позади, ја сам био напред. Зато се цео дан нисмо видели.

– Зар ћемо сад стално тако живети? – уплаши се Тина.

– Бојим се да је тако!

– Ужасно! Цео дан да те не видим, мили мој Никола! Никад се с тим нећу помирити!

– Слушај – рече Никола – имам идеју: пошто сам ја увек на десној, а ти увек на левој нози, сваки пут кад будем кренуо напред, ја ћу мало скренути ка теби. Тако ћемо се поздрављати. Важи?

– Важи!

Сутрадан, током целог дана, Никола је чинио како је обећао Тини. Госпођа која је носила ципеле није могла да направи ни три корака, а да њена десна нога не закачи леву пету, и трас! сваки пут би се нашла на земљи.

Веома забринута, истога дана, отишла је до доктора.

– Докторе, не знам шта ми је. Саплићем саму себе.

– Сами себе саплићете?

– Да, докторе! При скоро сваком кораку десна нога ми закачи леву пету, саплетем се и паднем.

– Врло озбиљна ствар – рече доктор. – Ако се настави, мораћемо да вам одсечемо десно стопало. Изволите рецепте за лекове: коштаће вас десет хиљада франака. Мени за преглед дугујете две хиљаде франака, и сутра дођите на контролу.

Увече, у плакару Тина је упитала Николу:

– Јеси ли чуо шта је казао доктор?

– Јесам, чуо сам.

– Ужасно! Ако госпођи одсеку десно стопало, она ће те бацити и бићемо заувек раздвојени! Морамо нешто да предузмемо!

– Да, али шта?

– Слушај, имам идеју: пошто сам ја на левој нози, сутра ћу ја скретати ка теби сваки пут кад будем кренула напред! Важи?

– Важи!

Тина одржа обећање тако да је током целог сутрашњег дана лева нога ударала у десну пету и трас! госпођа би се нашла на земљи. Још забринутија, поново оде код доктора.

– Докторе, све ми је лошије. Сад ми лева нога удара у десну пету!

– Стање се погоршава – рече доктор. – Ако се настави мораћемо да вам одсечемо оба стопала! Изволите рецепт за лекове: Коштаће вас двадесет хиљада франака. Мени дугујете три хиљаде за преглед, и обавезно ми се сутра јавите.

Увече је Никола упитао Тину:

– Јеси ли чула?

– Чула сам.

– Шта ће бити с нама ако госпођи одсеку оба стопала?

– Не смем ни да помислим!

– Тина, тако те волим!

– И ја тебе Никола!

– Никад те нећу напустити!

– Ни ја тебе Никола!

И тако су њих двоје у мраку разговарали ни не слутећи да госпођа која их је купила шета нечујно ходником у папучама, јер од бриге није могла да заспи. Пролазећи поред плакара чула је цео њихов разговор, а како је била веома паметна, одмах је све схватила.

– Тако дакле – помисли она. – Нисам ја болесна, већ се моје две ципеле воле! Како су слатке!

Узела је тада лекове које је платила тридесет хиљада франака, све побацала у канту за ђубре, а сутрадан рекла својој кућној помоћници:

– Запамтите овај пар ципела! Ја их више нећу обувати, али свакако желим да их сачувам. Добро их очистите, намажите, пазите да увек буду угланцане, и немојте их случајно одвајати једну од друге!

Кад је остала сама, кућна помоћница помисли:

„Госпођа мора да је полудела кад хоће да чува ципеле које више неће обувати! За једно петнаестак дана, кад их госпођа буде заборавила, ја ћу их украсти!“

Петнаестак дана касније она их је, крадом, узела и обула. Али, чим их је обула и она стаде саму себе саплитати. Једне вечери, док је силазила помоћним степеништем да баци ђубре, Никола и Тина пожелеше да се пољубе, и бум! трас! цангр! кућна помоћница се зауставила на одморишту, косе пуне отпадака из ђубрета, док јој се низ чело, као локна, спирално спуштала кора од јабуке.

„Ове ципеле су зачаране“, помисли она. „Никад их више нећу обути. Даћу их мојој хромој рођаки!“

Тако је и урадила. Рођака, која је била хрома, готово цео дан је проводила седећи на столици, скупљених стопала. Кад би негде и кренула, било је то тако лаганим кораком да никако није могла да се саплете. А ципеле су биле веома срећне, јер су сад, чак и дању, биле једна поред друге.

Време је пролазило. Нажалост, пошто је била хрома, рођака је једну ципелу кварила много брже него другу.

Једне вечери Тина рече Николи:

– Осећам како ми ђон постаје танак, сасвим танак! Ускоро ћу се пробушити!

– Не, то не смеш да дозволиш! – рече Никола. – Ако нас баце, опет ћемо бити раздвојени!

– Знам ја то врло добро – рече Тина – али шта да радим? Старење не могу да избегнем!

И заиста, осам дана касније, Тинин ђон се пробушио. Хрома девојка купила је нове ципеле, а Николу и Тину бацила у ђубре.

– Шта ће сад бити с нама? – упита Никола.

– Не знам – узврати Тина. – Кад бих само била сигурна да се нећемо раздвојити!

– Приђи ближе – рече Никола – и завежи моју пертлу за твоју. Тако нас никад неће раздвојити!

И Никола и Тина свезаше своје пертле. Заједно су их избацили у канту за смеће на улици, заједно их је камион за ђубре одвезао и оставио на неком пустом земљишту. Живели су ту заједно све до дана кад су их један дечак и једна девојчица пронашли.

– Јао, погледај! Ципеле које се држе подруку!

– Мора да су муж и жена – рече девојчица.

– Пошто су брачни пар – рече дечак – сад ћемо их послати на свадбени пут!

Дечак узе ципеле, прикуца их, једну поред друге, за једну даску, однесе их до обале реке и спусти их у воду, која их понесе ка мору. Док су се ципеле удаљавале, девојчица им је махала марамицом довикујући:

– Збогом ципеле, и срећан пут!

Тако су, Никола и Тина, који нису више ништа очекивали од живота, отпутовали на диван свадбени пут.

Пјер Грипари

Прочитајте више:

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

МОЈ ДЕЧАК – Бранко В. Радичевић

МОЈ ДЕЧАК – Бранко В. Радичевић / Приче за децу, Текст

МОЈ ДЕЧАК

Имам дечака. Радознао дечак. Пита, а ја – одговарам ли, одговарам. Нешто знам – нешто не знам. Неки пут га, признајем, мада то није лепо, и преварим.

– Има ли непоједив сладолед? – пита тако.

– Нема – кажем, а видим њему жао.

– Ни чоколада?

– Ни чоколада.

– Штета – каже озбиљно. А већ се растужио.

„Несавршен је овај свет“, као да говори његова чупава главица. Шта да радим? Како да га утешим?

– Чекај! – викнем. – Немој се расплакати. – И онда почнем надугачко да му причам. Када сврши школу, а треба да буде радишан, постаће чувен човек, заслужан и славан. Биће понос свога краја. Живеће у изобиљу. И тад ће имати све. Чак и непоједив сладолед и непоједиву чоколаду.

– Сад мени треба – клима његова главица. – А то је далеко. Ко ће дочекати?

Било је лето, па од јаре умекшао асфалт.

– Време је – каже мати – да га водиш код баке.

Сад је лето на селу. Нека пије доста млека. А ваздух планински ће га добро ојачати.

– Тако је – сложим се. И почне спремање на пут.

У возу је био добар све до ужине. Мати му је спремила питу од трешања.

Загризао парче, упро очи у мене.

– Има ли непоједив колач? упита изненада.

– Мислиш: једеш га, једеш и већ си сит, а он стоји, ни за мрву се није смањио?

– Баш такав – рече.

– Е, таквога нема.

– Значи, све има свој свршетак – као да кажу његове растужене очи.

И опет се сневесели.

Код баке чудан постаде: одби се од мене. Од ње се не миче. Све нешто шапћу. И, рекао бих, нешто крију од мене, јер чим приђем, као завереници ућуте. Увече исто: са баком леже. Ја слушам: „Шу… шу… шу…“ бака шапће, а он тек засмеје се, или ћути – сав се претворио у уво.

Помирио сам се са судбином. Сад је бакин, кажем, није више мој. Али, чекај, вратићемо се у град. Опет ћеш ти око мене; а ја се нећу дати. Баш тако мислим, кад угледам њега – трчи преко поља к мени, а у корпици носи пуно јагода.

– Да те питам нешто? – виче издалека.

– Питај! – одговорим и ја, онако, издалека.

– Има ли непоједивих јагода?

– Опет ти исто. Нема. Ето, пробај, па ћеш видети.

– Значи, све се потроши, све се сврши?

– Тако је… Друкчије не може бити.

Стиже и стаде поред мене. Утом и бака дође. Гледа он баку, а у очима му некакве враголије.

– А има ли неиспричивих прича?

Опет на муци, кажем му да нема.

– Како нема! – чуди се мој дечак.

– Погледај, ето неиспричиве приче.

Бака!

Јесте, бака.

Признадох му: – Е, баш си ме надмудрио. Тачно, бака је неиспричива прича. То никако нисам смео заборавити.

Насмејасмо се све троје. И ја му честитах.

Баш је паметан мој дечак, најпаметнији.

Бранко В. Радичевић

Прочитајте више:

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

СВИТАЦ ТРАЖИ ПРИЈАТЕЉА – Сун Ју Ђин

СВИТАЦ ТРАЖИ ПРИЈАТЕЉА – Сун Ју Ђин / Приче за децу, Текст, Дечја ризница

СВИТАЦ ТРАЖИ ПРИЈАТЕЉА

Једне летње вечери излете свитац из траве, подиже свој плавичасти фењер и поче да лети тамо–амо.

– Шта ли то тражи?

– Пријатеља он тражи!

Јер сви имају понеког, имају много пријатеља, а он ни једног јединог. А каква је срећа имати пријатеља и играти се са њим! Тако је пожелео да и он има бар једног пријатеља и пође да га потражи.

Летео је, тако, летео кад чу у трави неко шуштање. Издиже фењер да погледа шта је и спази скакавца како узбуђено жури некуд.

– Скакавчићу, скакавчићу – позва га свитац.

– Шта хоћеш? – одазва се овај.

– Желиш ли да ми постанеш пријатељ?

– Желим.

– Е, па хајде да се играмо – обрадова се свитац.

– Добро – сагласи се скакавац, али мало касније, морам да потражим братића. Врло је несташан. Негде се изгубио, а већ је мрак. Још се није вратио кући па је мајка врло забринута. Послала ме је да га пронађем. А ти си дошао у прави час. Хајде, осветли ми пут и помози да га пронађем.

– Е, не могу да ти светлим – одговори свитац – морам да идем да тражим пријатеља.

Дижући свој плавичасти фењepчић, свитац одлете даље.

Опет је летео тако около кад чу у трави неки шум. Подиже фењер да види шта је то, кад угледа једног мрава који је грабио напред, носећи велики товар.

– Хеј, ти! – позва га свитац.

Мрав се одазва.

– Хоћеш ли да ми будеш пријатељ?

– Хоћу – одговори мрав.

– Онда пођи са мном да се играмо.

– Добро – сагласи се мрав – само чекај да однесем кући овај товар. Баш си добродошао јер сам залутао. Хајде, помози ми да пронађем пут.

Али свитац рече:

– Не могу да ти помогнем, јер морам да тражим пријатеља.

Са тим речима подиже свој фењерчић – и оде даље.

Једне летње вечери свитац је опет летео тамо–амо са својим уздигнутим плавичастим фењерчићем. Шта ли он то тражи?

– Још тражи пријатеља.

– Па зар га већ није нашао?

– Није.

Драга децо, ви сви знате како се може пронаћи пријатељ. Научите и свица, јер он стално лети уоколо тражећи га. Како је само уморан.

Сун Ју Ђин

Прочитајте више:

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

Exit mobile version