БАЈКА О РИБАРУ И РИБИЦИ (руски: Сказка о рыбаке и рыбке) је бајка у стиховима коју је 1833. написао Александар Сергејевич Пушкин. / Текст бајке, Две верзије превода
БАЈКА О РИБАРУ И РИБИЦИ
У далекој земљи некој,
иза брда, иза гора,
на обали сињег мора,
колиба је једна била,
врло стара, трошна, бедна.
У њој живи деда стари
крпи мрежу и рибари,
а баба му ручак кува
и колибу она чува.
Наоколо нигде света,
нико туда да прошета.
Тридесет и више лета
живе они тако сами,
деда пеца, баба чами.
Једно јутро (беше тмурно)
деда мрежу узе журно.
Баби рече: – Ручак кувај,
кућу чувај,
а ја одох по свој чамац.
Понео сам добар мамац,
па се надам, нећу крити,
да ће данас рибе бити.
Навезе се он на море
у освитак беле зоре.
Мрежу баца, па се слади
руке трља, браду глади,
али мрежу празну вади,
не зна више шта да ради.
Сунце зађе, већ се смрачи
и небо се наоблачи,
али рибе нигде нема
и деда се кући спрема.
Тад још једном мрежу спусти,
са чела му облак густи
растури се и нестаде.
У мрежу му риба паде.
Необична риба нека,
гледа у њу с чудом деда.
Велика је пола хвата,
а сјаји се ко од злата.
Да би чудо било веће,
риба људским гласом рече:
– Шта год тражиш, ја ћу дати,
само ме у море врати.
Испунићу жељу твоју
– било коју…
Сад се деда смилостиви,
пусти рибу нека живи,
али жељу он не рече.
Спустило се већ и вече
кад се кући врати деда,
а баба га мрко гледа,
па ће рећи:
– Седи овде покрај пећи.
Донео си празну торбу,
јешћеш сада само чорбу.
Деда седе
и, док топлу чорбу једе,
поче да јој, тако с реда,
чудан случај приповеда.
Кад је баба чула ово,
одржа му страшно слово:
– Од муке ћу сад пући,
тебе, деда, треба тући.
Што си тако луцкаст био,
па си рибу испустио?
Натраг хитај, жури, јури.
Корито ми старо цури:
нека риба, како знаде,
одмах мени ново даде.
И у тмини црној, густој,
на обали морској пустој,
у пучине бескрај гледа
и позива рибу деда.
– Ој, рибице, где си да си,
дођи сада, мене спаси.
Узбурка се сиње море
и исплива риба горе.
Морске вале репом сече,
људским гласом она рече:
– Кажи, деда, своју жељу,
па се врати у постељу.
И деда јој онда рече
каква жеља бабу пече.
– Иди кући, деда, само,
корито ће бити тамо.
Обећање риба даде
и у трену већ нестаде.
Чим се деда кући врати,
до корита одмах сврати,
а корито лепо, ново.
Но, баба му рече ово:
– Имам сада жељу врућу,
хоћу сутра нову кућу.
Не буде ли кућа нова,
овде више немаш крова,
већ одавде ти се сели,
чујеш шта ти баба вели…
И ујутру деда пође,
на обалу морску дође
па повика рибу гласно
и рече јој сасвим јасно
ту бабину жељу нову.
– Испунићу жељу ову –
риба рече
и – утече.
Када кући дође деда,
он у чуду само гледа:
од колибе све од прућа
створила се нова кућа.
Крај прозора баба седи
и строго му сад беседи:
– Нећу више кућу ову,
имам опет жељу нову.
Хоћу сада кућу другу!
Хоћу у њој безброј слугу.
Оде деда, рибу зове
да јој жеље каже нове.
Узбурка се сиње море
и исплива риба горе.
Чула риба шта га мори,
па овако њему збори:
– Иди одмах баби кажи,
испунићу то што тражи.
Сазидаћу кућу другу,
биће у њој безброј слугу.
Риба рече
и – утече.
Весела је баба била,
жеља јој се испунила.
Добила је кућу другу,
а служе је безброј слугу.
Али деда баш зло прође.
Чим он натраг кући доñе,
злобна баба викну само:
– Слуге моје, хајте амо!
Одведите овог старца
сад у шталу код магарца.
Живи деда и у штали,
на судбу се он не жали.
То је било у недељу
кад испуни баби жељу,
али, ето, већ у среду
слуге опет зову деду:
– Хајде, деда, баба зове,
има, каже, жеље нове.
Мал од чуда није пао
кад је бабу саслушао:
– Сместа иди, рибу тражи
и жељу јој моју кажи.
Сад царица ја ћу бити,
то ми мора испунити…
Оде деда, рибу зове
и говори речи ове:
– Аој, рибо, муке веље,
баба има нове жеље.
Постала је сасвим луда,
тражи опет свака чуда.
А ја, ето, немам куда,
морам да те зовем, молим,
да јој ћуди удовољим.
Чула риба шта он жели,
па овако њему вели:
– И то ће се остварити,
царица ће баба бити.
Тако рече
и – утече.
Царица је баба била,
на њој само чиста свила.
И бисери око врата
и прстење све од злата.
Блага силног она има,
заповеда сада свима.
Кад у петак паде вече,
тад слугама баба рече:
– Доведите оног старца,
у штали је код магарца.
А кад деда пред њу клече,
строго она њему рече:
– Иди сада рибу тражи,
па јој царску жељу кажи.
Досадно ми царство ово,
хоћу опет царство ново.
На дну мора хоћу сада
да ми буде нова влада.
Златна риба, а не друга,
да ми лично буде слуга.
Хајде, старче, не пркоси,
царску жељу риби носи…
Када рибу дозва деда,
он понизно у њу гледа,
па јој вели:
– Мене, рибо, не весели
што сад опет теби ходим,
морам баби да угодим.
Снашла су ме грдна чуда.
Јесте моја баба луда,
али не смем да се гложим,
морам с њоме да се сложим.
Жељама јој никад краја.
Два дана јој царство траја,
а већ неће царство ово,
тражи, вели, царство ново.
На дну мора хоће сада
безумница да завлада.
Ово царство да јој пружиш
и ти лично да је служиш.
Када ово каза деда,
риба њега само гледа.
Ћути риба, реч не рече,
праћакну се и утече.
Чека деда, чека тамо
све док није данак свано,
али рибе нема више,
деду наде напустише.
Он уморан пође кући
крај обале посрћући.
Кад се близу куће нађе,
не могаде да се снађе.
Двора сјајног више нема,
пред колибом баба дрема.
Гледа деда чудо ово
– ни корито није ново.
Нескромне су жеље биле,
па се нису испуниле.
Александар Сергејевич Пушкин
ДРУГА ВЕРЗИЈА ПРЕВОДА
Живео на жалу сињег мора
Старац рибар са старицом својом;
У старој су колиби од глине
Проживели три’ес’т и три лета.
Старац мрежом ловио је рибу,
А старица прела своју пређу.
Једном старац изађе да лови
Па извуко мрежу пуну муља.
По други пут бацио је мрежу,
Извукао само морску траву.
По трећи пут бацио је мрежу,
А у мрежи само једна риба.
Али није обична, већ златна.
Замолила старца златна риба
И људским му говорила гласом:
„Пусти мене у то сиње море,
Скупим ћу те откупити даром:
Што пожелиш, то ћу ти и дати.“
Зачуди се и препаде старац,
Три’ес’т и три већ рибари лета,
А још не чу да говори риба,
Па у море пусти рибу златну,
Умиљато он јој проговара:
„Збогом пошла, рибо моја златна,
Не треба ми твојега откупа,
Већ ти пођи у то сиње море
Па ти шетај куд је теби драго.“
Вратио се старац својој баки
Па јој прича о великом чуду:
„Ја сам данас уловио рибу,
Не обичну рибу, него златну.
Људским ме је замолила гласом
да је пустим у то сиње море.
Скупоцени нудила ми откуп:
Што пожелим, то ће ми и дати.
Ја не хтедох откупа да узмем,
Већ је пустих у то сиње море.“
А бака се окоми на старца:
„Простачино једна и будало!
Што не узе откупа од рибе?
Да си од ње бар корито узо;
Оно наше сасвим се распало.“
Упути се старац мору сињем
(Види море лако поиграва),
Стао златну дозивати рибу.
Допливала риба па га пита:
„Шта би хтео, реци мени, старче?“
Поклони се старац па јој каже:
„Смилуј ми се, милостива рибо,
Навалила на ме моја стара,
Не да мени, седом старцу, мира.
Ново, каже, треба јој корито;
Оно наше сасвим се распало.“
А златна му риба одговара:
„Не јадикуј, него пођи с миром,
Ново ћете имати корито.“
Вратио се старац својој баки;
Стоји баба пред новим коритом
Па још горе поче грдит старца:
„Простачино једна и будало!
Измолила будала корито!
Велике ли од тога користи!
Већ се врати, будалино стара,
Па ти кућу од рибе измоли.“
Упути се старац мору сињем
(А мути се оно сиње море),
Стао златну дозивати рибу,
Допливала риба, па га пита:
„Шта би хтео, реци мени, старче?“
Поклони се старац па јој каже:
„Смилуј ми се, милостива рибо,
Још ме јаче грди моја бака.
Не да мени, седом старцу, мира:
Кућу тражи свадљивица стара.“
А златна му риба одговара:
„Не јадикуј, него пођи с миром,
Биће тако: имаћете кућу.“
Пошо старац колибици својој,
А колиби нигде више трага.
Стоји кућа са гостинском собом,
А на кући димњак од опека
И храстова од дасака врата.
Под прозором старица му седи,
На сва уста грди баба старца:
„Гле будале, простачине глупе!
Измолила простачина кућу!
Врати се и риби се поклони.
Нећу да сам обична сељанка,
Желим бити моћна властелинка!“
Упути се старац мору сињем
(А бурка се оно сиње море),
Стао златну дозивати рибу.
Допливала риба па га пита:
„Шта би хтео, реци мени, старче?“
Поклони се старац па јој каже:
„Смилуј ми се, милостива рибо,
Још се више помамила стара,
Не да мени, седом старцу, мира.
Неће више да буде сељанка,
Жели бити моћна властелинка.“
А златна му риба одговара:
„Не јадикуј, него пођи с миром.“
Вратио се старац својој баки,
И шта види?
Пред њим висок дворац.
На доксату стоји му старица
У бундици од самура скупа.
На глави јој печа златоткана,
Око врата тежак низ бисера,
На рукама злаћано прстење,
На ногама црвене чизмице.
Око ње се ужурбале слуге,
А она их немилице туче,
Кога туче, ког за кику вуче.
Старац баки ово говорио:
„Здраво да си, госпо властелинко,
Је л’ ти сада задовољна душа?“
Али баба повика на старца,
Пошаље га да у стаји служи.
Прође једна недеља и још две,
А још више помами се стара.
Опет шаље риби свога старца:
„Пођи риби па јој се поклони,
Нећу да сам моћна властелинка,
Желим бити ја светла царица.“
Страх спопаде старца, па је моли:
„Зар си лудих најела се гљива?
Нит’ ходати умеш, нит’ говорит,
Бићеш ругло читавоме царству.“
Плану гневно свадљивица стара,
По образу ударила мужа:
„Ти ћеш, је ли, сељачино једна,
Свађати се с моћном властелинком?
Лепо сам ти рекла, пођи мору,
Ако нећеш, на силу ћеш поћи.“
Упути се старац мору сињем
(Поцрнело оно сиње море),
Стао златну дозивати рибу.
Допливала риба па га пита:
„Шта би хтео, реци мени, стaрче?“
Поклони се старац па јој каже:
„Смилуј ми се, милостива рибо,
Сасвим ми је полудела стара;
Неће више да је властелинка,
Жели бити сад светла царица.“
А златна му риба одговара:
„Не јадикуј, него пођи с миром.
Добро! Биће сад светла царица.“
Вратио се старац својој баки,
А пред њиме стоје царски двори.
У њима се кочопери стара,
Седи она, царица, за столом;
Бољари је служе и племићи,
Прекоморска сипају јој вина.
Седи она, меден колач грицка,
А око ње стоји строга стража,
На плећима секирице држи.
Гледа старац, страх га обузео,
Па се баца пред ноге старици:
„Здраво да си, ти светла царице,
Биће сада да си задовољна.“
Али она и не гледа старца,
Већ знак даде да га протерају.
Скупили се слуге и бољари
Па гурају из одаје старца,
Дотрчали до врата стражари,
Само што не посекоше старца.
Испред двора народ му се смеје:
„Право ти је, будалино стара,
То нек, лудо, поука ти буде:
Зашто седаш у саоне туђе?“
Прође једна недеља и још две,
А још више помахнита стара.
Шаље она дворјане по мужа.
Нашли они и довели старца,
А старица овако ће старцу:
„Пођи к мору, риби се поклони,
Нећу да сам ја светла царица,
Желим бити ја владарка мора,
Па да живим у највећем мору,
А рибица златна да ми служи,
Да је шаљем куд је мени драго!“
Ништа старац не смеде да каже,
Не сме јадан да јој се противи,
Ка сињем се упутио мору,
А на мору олујина влада.
Подижу се и пропињу вали,
Ваљају се и све риком ричу.
Поче златну дозивати рибу.
Допливала риба па га пита:
„Шта би хтео, реци мени, старче?“
Поклони се старац па јој каже:
„Смилуј ми се, милостива рибо,
Шта да радим са проклетом бабом?
Неће више царица да буде,
Жели бити сад владарка мора,
Па да живи у највећем мору,
А ти, златна рибо, да јој служиш,
Да те шаље куда јој је драго.“
Ништа на то не рече му риба,
Само репом удари по води
И зарони у дубину мора.
Дуго старац одговор је чеко,
Ал’ га јадан дочекао није,
Па се својој упутио баки.
Ал’ шта види? – Пред њим колибица,
Њој на прагу старица му седи,
а пред њом је препукло корито.
Александар Сергејевич Пушкин
Прочитајте више:
Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
