Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Мирослав Мика Антић – БЕСМРТНА ПЕСМА / Видео, Рецитација, Текст песме
БЕСМРТНА ПЕСМА
I
Ако ти јаве: умро сам
а био сам ти драг,
можда ће и у теби
одједном нешто посивети.
На трепавицама магла.
На усни пепељаст траг.
Да ли си икад размишљао
о томе шта значи живети?
Ко снег у топлом длану
у теби детињство копни.
Бриге…
Зар има брига?
Туге…
Зар има туга?
По мердевинама маште
у младост храбро се попни.
Тамо те чека она
лепа, ал’ лукава дуга.
И живи!
Сасвим живи!
Не грицкај као миш дане.
Широко жваћи ваздух.
Престижи ветар и птице.
Јер свака вечност је кратка.
Одједном насмејани
у огледалу неком
добију зборано лице.
Одједном: на понеком углу
вреба понека суза.
Невоље на прстима стигну.
Године постану сивље.
Одједном свет, док ходаш
све више ти је узан
и осмех све тиши
и тиши
и некако искривљен.
Зато живи, ал’ сасвим!
И ја сам живео тако.
За пола века само
столећа сам обишао.
Признајем: помало луцкаст.
Понекад наопак.
Ал’ никад нисам стајао.
Вечно сам ишао.
Ишао…
Испреди из своје аорте
позлаћен конац трајања
и зашиј напрсла места
из којих дрхте чуђења.
И никад не замишљај живот
као уплашен опроштај,
већ као стални дочек
и стални почетак буђења.
II
А онда, већ једном озбиљно
размисли шта значи и умрети
и где то нестаје човек.
Шта га то заувек иште.
Немој ићи на гробља.
Ништа нећеш разумети.
Гробља су најцрњи вашар
и тужно позориште.
Играјући се немира
и својих безобличја,
зар немаш понекад потребу
да мало кришом зађеш
у нове слојеве разума?
У суседне будућности?
Објаснићу ти то некада
ако ме тамо нађеш.
Знаш шта ћу ти учинити:
покварићу ти играчку
која се зове бол,
ако се будеш одважио.
Не лажем те.
Ја измишљам
оно што мора постојати,
само га ниси још открио,
јер га ниси ни тражио.
Упамти: стварност је стварнија
ако јој додаш нестварног.
Препознаћеш ме по ћутању.
Вечни не разговарају.
Да би надмудрио мудрост,
однегуј вештину слушања.
Велики одговори
сами себе отварају.
После безброј рођења
и неких ситничавих смрти,
кад једном будеш схватио
да све то што си дисао
не значи један живот,
стварно наиђи до мене
да те дотакнем светлошћу
и претворим у мисао.
И најдаља будућност
има своју будућност,
која у себи чује
своје будућности глас.
И нема празних светова.
То, чега нисмо свесни,
није непостојање,
већ постојање без нас.
III
Ако ти јаве: умро сам,
ево шта ће то бити.
Хиљаде шарених риба
лепршаће ми кроз око.
И земља ће ме скрити.
И коров ће ме скрити.
А ја ћу за то време
летети негде високо.
Упамти: нема граница,
већ само тренутних граница.
Једрићу над тобом у свитања
низ ветар клизав ко свила.
Разгртаћу ти обзорја,
обрисе доба у повоју
и призоре будућности
лепотом невидљивих крила.
И као нечујно клатно
заљуљано у бескрају,
висићу сам о себи
као о златном ремену.
Простор је брзина ума
што сама себе одмотава.
Лебдећу у месту, а стизаћу
и нестајаћу у времену.
Одморићу се од споредног
као галактичка јата,
која су срасла пулсирањем
што им у недрима траје.
Одморићу се од споредног
као огромне шуме,
које су срасле гранама
у густе загрљаје.
Одморићу се од споредног
као огромне птице,
које су срасле крилима
и цело небо оплеле.
Одморићу се од споредног
као огромне љубави,
које су срасле уснама
још док се нису ни среле.
Зар мислиш да моја рука,
колено,
или глава,
могу да постану глина,
корен брезе
и трава?
Да нека малецка тајна,
ил неки треперав страх
могу да постану сутра
тишина,
тама
и прах?
Знаш, ја сам стварно са звезда.
Сав сам од светлости створен.
Ништа се у мени неће
угасити ни скратити.
Само ћу,
обично тако,
једне случајне зоре
свом неком далеком сунцу
златних се очију вратити.
Кажњаван за све што помислим,
а камоли што починим,
осумњичен сам за нежност
и проглашен сам кривим
што љубав не гасим мржњама,
већ новом, већом љубављу
и живот не гасим смртима,
већ нечим друкчије живим.
Последњи рубови бескраја
тек су почетак бескрајнијег.
Ко траје даље од трајнијег
не зна за кратка знања.
Никад се немој мучити
питањем: како преживети,
него: како не умрети
после свих умирања.
IV
Ако ти јаве: умро сам,
не брини. У сваком столећу
неко ме случајно побрка
са уморнима и старима.
Нигде толико људи
као у једном човеку.
Нигде толико друкчијег
као у истим стварима.
Прочепркаш ли просторе,
ископаћеш ме из ветра.
Има ме у води.
У камењу.
У сваком сутону и зори.
Бити људски вишеструк,
не значи бити рашчовечен.
Ја јесам дељив са свачим,
али не и разорив.
А сва та чудесна стања
и обнављања мене
и нису друго до вртлог
једнолик,
упоран,
дуг.
Знаш шта су пророчанстава?
Калупи ранијих збивања
и задиханост истог
што вија себе укруг.
Па што бисмо се опраштали?
Чега да нам је жао?
Ако ти јаве: умро сам,
ти знаш — ја то не умем.
Љубав је једини ваздух
који сам удисао.
И осмех једини језик
који на свету разумем.
На ову земљу сам свратио
да ти намигнем мало.
Да за мном остане нешто
као лепршав траг.
Немој да будеш тужан.
Толико ми је стало
да останем у теби
будаласт,
чудно драг.
Ноћу кад гледаш у небо,
и ти намигни мени.
То нека буде тајна.
Упркос данима сивим,
кад видиш неку комету
да видик зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим и живим.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Мирослав Мика Антић – ТАТИНА ПЕСМА / Видео, Рецитација (песму говори Воја Брајовић), Текст песме
ТАТИНА ПЕСМА
Узалуд претураш прашњаве слике
и тражиш мамине очи на њима.
Нађеш их,
али то није мама,
иако хартија на њу личи.
Мама је за тебе нешто друго:
то измишљено, што се има
тек сад,
кад живимо овако без ње
у овој мушкој самачкој причи.
Не знам да ли ћеш моћи да схватиш:
људи се роде,
живе
и сретну.
И чини им се нашли су срећу
и неку звезду истоветну.
А после:
звезда почне да рђа
и почну препирке ко је крив.
И мама тати одједном туђа.
И тата мами јадан и сив.
И тону бракови ко трошне лађе.
И труну на дну туђих мора.
И мама друкчије небо нађе.
А живети се и даље мора,
мада све на њу сваки дан сећа;
куд год се окренеш: њен је дах.
И сањаш ту је,
на твом узглављу,
и нежна и брижна у исти мах.
Веруј ми,
било је у почетку
дивног у мени и у мами.
Зато прећуткујем све што је ружно.
Ни ти ми ништа не говори.
Ми ћемо упорно ко два другара
живети макар заувек сами.
Нећемо тражити лажне маме
јер праву не уме друга да створи.
И немој да ми туњаво шмркаш
док тражиш између прашњавих слика.
Мама – то није парче папира
на ком се забели лепоте траг.
Провири мало у огледало:
познаћеш нешто од њеног лика,
као што и ја често препознам
у себи неког ко ми је драг.
Ако се сретнете у животу,
ти, који о њој сад бајку ствараш,
обриши боре са њеног лица
и немој да се разочараш.
Знај, све се мења.
Па и маме.
Згазе их године.
Сјај им покраду.
Ал’ ти је,
да би постао човек,
у себи због себе чувати мораш
измишљену и вечно младу.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Милош Црњански – СТРАЖИЛОВО / Видео, Рецитација (Поему говори Воја Брајовић), Текст песме
СТРАЖИЛОВО
Лутам још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.
И овде, пролетње вече
за мене је хладно,
као да, долином, тајно, Дунав тече.
А, где облаци силазе Арну на дно
и трепте, увис, зеленила тврда,
видим мост што води, над видиком,
у тешку таму фрушког брда.
И, место да се клањам Месецу, тосканском,
што у реци, расцветан као крин, блиста,
знам да ћу, овог пролећа, закашљати ружно
и видим витак стас, преда мном, што се рони,
верно и тужно,
сенком и кораком, кроз воду што звони,
у небеса чиста.
И, тако, већ слутим
да ћу, скоро, душу сасвим да помутим.
И, тако, већ живим,
збуњен, над рекама овим, голубијски сивим.
Повео сам давно ту погнуту сенку,
а да сам то хтео, у оној гори,
познао грожђе, ноћ, и теревенку,
и поток, што сад, место нас, жубори.
И, тако без туге,
очи су ми мутне од неке боље, дуге.
И, тако, без блуди,
на уснама ми горка трулост руди.
Лутам још, витак, са сребрним луком,
расцветане трешње, из заседа мамим,
али, иза гора, завичај већ слутим,
где ћу смех, под јаблановима самим,
да сахраним.
Већ давно приметих да се, све, разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и лака.
Знам да ми у косу,
по зори руменотамној,
туђа, уморна, рука, бледи сумрак просу.
А да веселости мојој, чилој и помамној,
две заспале, болне, дојке не дају
да се гласним криком баци по трешњама,
што ми остадоше, у завичају.
И, место да водим, погледом зеленим,
као пре, реку што се слива,
да скачем, ко Месец, по горама пустим,
и зажарене шуме да потпирим,
сад, плавим и густим
снегом и ледом, смешећи се, мирним
све сто се збива.
И, тако, без веза,
стеже ме, ипак, родна, болна, језа.
И, тако, без дома,
ипак ће ми судба постати питома.
Не, нисам, пре рођења, знао ни једну тугу,
туђом је руком, све то, по мени разасуто.
Знам, полако идем у једну патњу, дугу,
и, знам, погнућу главу, кад лишће буде жуто.
И, тако, без бола,
вратићу се, болан, воћкама наших поља.
И, тако, без мира,
патиће горко, много шта, од мог додира.
Већ давно приметих да се, све, разлива,
што на брда зидам, из вода и облака,
и, кроз неку жалост, тек младошћу дошлом,
да ме љубав слаби, до слабости зрака,
провидна и лака.
Лутам, још витак, по мостовима туђим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд пођох, посут лишћем жутим
и расутим.
И овде, румен крина,
са девојачког ребра,
ја, зором, уморно бришем, без милина.
А кад утопим чун Месечев, од сребра,
у ново море јутра и траве,
седнем на облак, па гледам светлости
што се по небу, уз моје страсти, јаве.
А место свог живота, давно живим
буре и сенке грозних винограда.
Настављам судбу, већ и код нас прошлу,
болесну неку младост, без престанка,
тек рођењем дошлу,
са расутим лишћем, што, са гроба Бранка,
на мој живот пада.
И, тако, без гроба,
веселост је нека, у мени, ругоба.
И, тако без тела,
душа ми је невидљива, и невесела.
Једног пролећа, и ја сам горко знао
да, кроз свирале девојачког ребра, здравље дајем.
И груди своје, у грожђу, криком, раскидао,
наг, на дну неба, опивши се завичајем.
И, тако, без лица,
на лику ми је сенка јарца, трешње, тица.
И, тако без станка,
тетурам се видиком, без престанка.
Лутам, још, витак, по мостовима туђим,
на мирисне реке прилежем, па ћутим,
али, под водама, завичај већ видим,
откуд пођох, посут лишћем жутим
и расутим.
Дрхтим, још витак, од река и небеса.
Милује ваздух, последњом снагом и надом,
али, свиснућу, то и овде слутим,
за гомилом оном, једном, давно, младом,
под сремским виноградом.
За један благи стас,
што, први пут, заљуља
вишње и трешње, пољупцем, код нас
и поскочи, видиком, са ритова муља.
За друштво му, што по винском меху
свело лишће расу, са осмехом мутним,
прескачући, први пут, потоке, у смеху.
А, место свог живота, знам да, по видику,
тај смех расут, над сваким телом, голим,
и, над земљом овом, кроз коју Арно руди,
пун звезда и зрака, мој се шапат слива,
у измождене груди,
јер се, у пролећу, све то опет збива,
свуда, где ја волим.
И, тако, без речи,
дух ће мој све туђе смрти да залечи.
И, тако, без трага,
расуће ми рука жива тела мојих драга.
Јер љубав ће моја помешати, тајно,
по свету, све потоке, и зоре,
и, спустити на живот, ведро и бескрајно,
и код нас, небо, и сенку Фрушке горе.
И, тако, без звука,
смех ће мој падати, са небеског лука.
И, тако, без врења,
за мном ће живот у трешње да се мења.
Дрхтим, још витак, са осмехом мутним,
прекрстим руке, над облацима белим,
али, полако, сад већ јасно слутим
да умирем, и ја, са духом потамнелим,
тешким, невеселим.
Лутам, још, витак, са шапатом страсним
и отресем чланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим слутим:
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.
И овде, без боје тајне,
ниједне воћке нема,
небесне оне боје, горке и бескрајне.
А кад разгрнем долине, рукама обема,
и, откријем дна бездана, сребрна и бела,
на дну је, опет, жалост, нејасна и лака,
ваздухом купаних воћака и тела.
И, место сребрних пруга, забрежја и река,
сусрећем, као у сну, уморне мисли, своје.
А, над трешњама и младим вишњама,
тамну и дугу маглу, што се свуда шири,
у живот пред нама,
где се страст, полако, у умирању смири,
и чула упокоје.
И тако, без реда,
младост увијам миром, снегова и леда.
И тако, без пута,
моје миловање, по умирању лута.
А мир, свуд је мир, кад распем што је било
и приклоним главу на оно што ме чека;
на цео један крај са ког се вино слило
и смех, и дивна бестидност, далека.
И, тако, без мора,
прелићу живот наш, зорама Фрушких гора,
И, тако, без пића,
играћу, до смрти, скоком, сретних, пијаних, бића.
Лутам, још, витак, са шапатом страсним
и отресам чланке, смехом преливене,
али, полако, трагом својим, слутим,
тишина ће стићи, кад све ово свене,
и мене, и мене.
Фиезоле, 1921.
Милош Црњански
Видео: Милош Црњански: СТРАЖИЛОВО (поему прочитао Војислав Воја Брајовић) и Коментар Црњанског уз поему Стражилово 11:43 (прочитао Бранислав Лечић)
Фото колажи и текст: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Јован Дучић – О ЉУБАВИ / Благо цара Радована: Књига о судбини (писано у Каиру и Београду 1926 – 1930.) / Видео: одломке из књиге чита Војислав Воја Брајовић
О ЉУБАВИ
– Љубавници су највећи утописти, а љубав је највећа утопија. У љубави се осећа више него што треба, пати више него што се мисли, сања више него што се живи, и каже и оно у шта ни сами не верујемо. У љубави нема ничег разумног. Љубав је једно духовно стање без равнотеже и без разабирања. Зато су антички Грци сматрали љубав болешћу, а заљубљене болесницима. Ни заклетва заљубљених није за њих имала судску вредност. „Добро пази, сине мој, да никад свој разум не жртвујеш за љубав једне жене“, каже Креонт у Антигони.
А Плутарх, говорећи о Антонију и Клеопатри, пет векова после таквог Софокловог песимизма, каже о љубави: „Душа заљубљеног човека живи у туђем телу“. Дуго се веровало да љубав помућује здрав разум, и подиже егоизам до слепила. О љубави се не може ни говорити паметно, јер љубав није ствар памети него осећања; а зато што је љубав истинска само кад је слепа, она не подлеже никаквим мерама разума. Жена се зато може само волети или не волети, али се не даје разумети; најбољи доказ, што се најмање познају двоје који се највећма воле. Ми заправо почињемо не разумевати жену тек откад почнемо да је волимо.
Нарочити разлог што се о љубави не може правилно мислити, то је што се о њој одвећ размишља. Претерано размишљање о нечем скрене мисао на беспуће, нарочито у стварима осећања. У љубави се нарочито испитује свака појединост, сваки покрет, свака реч, поглед, алузија. Заљубљен човек је мистик који живи од привиђења, који верује у чудеса, који не верује ни оно што је очевидно, који се бори с фантомима, који измисли највећи део својих срећа и несрећа, и најзад, који изгради планове без сразмера и без логике, сасвим противно свему како би радио да није заљубљен. А колико заљубљени живе у опсесијама и у полулудилу, види се тек кад се такви заљубљеници најзад охладе, и отрезне, и поврате себи. Заљубљени се данас очајно воле, као што сутра могу да се очајно омрзну, а они се омрзну без стварног повода, као што су се заволели без стварног разлога.
– Жена у коју смо заљубљени, као и сама љубав, није нешто што постоји ван нас, него је нешто што постоји у нама, и што је део нас самих. Ми неког љубимо не зато што ту љубав заслужује потпуније и искључивије него ико други, него што смо ми на ту личност просули једно своје сунце које га је озарило и издвојило од свег другог наоколо на земљи.
– Говорити о љубави, то је већ помало волети.
– Има врло мало света срећног у љубави. Љубав направи више несрећних него срећних, и више беде него радости. Највећи део света кад највећма воли највећма је љубоморан, и зато је неспокојан и често потпуно несрећан; јер нема среће без спокојства. Али и кад човек не воли, он је несрећан, јер је непотпун.
– Има женских лепота које гледамо, а има их које удишемо. Жена у коју смо заљубљени, престаје бити за нас обично људско биће, него или постане бели анђео или црна сотона.
– Три ствари увек иду заједно: младост, лепота, љубав. Љуби се само у младости, али се само у младости и у љубави проживљује и лепота. Нема љубави без лепоте; јер је човек заљубљен само у лепоту, било стварну или уображену, било телесну или духовну. Љубав је великодушна, и само стога људи кажу да је слепа. Она никад није слепа да не би видела нечије недостатке и некоје препоне; али је племенита и душевна, јер ипак све сматра мањим од љубави. Љубав је, као и владалац, највиша кад највећма прашта. – Љубав је искрена једино ако се налази сва у предмету који љуби, а не у принципима који су изван љубави.
Овакво дизање љубави изнад свих принципа, баш и јесте тај неизмерни и суверени тријумф душе над духом. Можда свугде треба ићи за памећу осим у љубави; најлуђе љубави су биле много пута изворима највиших дела и најлепше славе. Било је љубави које су извесним људима из основе преиначавале карактер и ум, оплеменивши људе бездушне, учинивши побожним људе безбожне, и направивши херојима људе обесхрабрене. Само велике љубави су инспирисале велике акције. Права љубав је један цео низ великих случајева, чак и у животу обичног малог човека. Још и више: само кроз љубав може и обични човек да буде дигнут до великог човека, и да пигмеј пође у корак са гигантом. Само се у љубави и у смрти људи могу да изједначе, и да последњи стигне првог.
Јован Дучић
Видео: одломке из књиге чита Војислав Воја Брајовић
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Ovaj sajt koristi kolačiće (cookies). Nastavkom korišćenja ovog sajta saglasni ste sa našom upotrebom kolačića.
Ovaj veb sajt koristi kolačiće da poboljša vaše iskustvo dok se krećete kroz sajt. Od toga, kolačići koji su kategorisani kao neophodni se čuvaju u vašem pretraživaču jer su neophodni za rad osnovnih funkcionalnosti sajta. Takođe koristimo kolačiće treće strane koji nam pomažu da analiziramo i razumemo kako koristite ovu veb lokaciju. Ovi kolačići će biti sačuvani u vašem pretraživaču samo uz vašu saglasnost. Imate opciju da isključite ove kolačiće. Ali odustajanje od nekih od ovih kolačića može uticati na vaše iskustvo pregledanja.
Necessary cookies are absolutely essential for the website to function properly. These cookies ensure basic functionalities and security features of the website, anonymously.
Cookie
Duration
Description
cookielawinfo-checkbox-analytics
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Analytics".
cookielawinfo-checkbox-functional
11 months
The cookie is set by GDPR cookie consent to record the user consent for the cookies in the category "Functional".
cookielawinfo-checkbox-necessary
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookies is used to store the user consent for the cookies in the category "Necessary".
cookielawinfo-checkbox-others
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Other.
cookielawinfo-checkbox-performance
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Performance".
viewed_cookie_policy
11 months
The cookie is set by the GDPR Cookie Consent plugin and is used to store whether or not user has consented to the use of cookies. It does not store any personal data.
Functional cookies help to perform certain functionalities like sharing the content of the website on social media platforms, collect feedbacks, and other third-party features.
Performance cookies are used to understand and analyze the key performance indexes of the website which helps in delivering a better user experience for the visitors.
Analytical cookies are used to understand how visitors interact with the website. These cookies help provide information on metrics the number of visitors, bounce rate, traffic source, etc.
Advertisement cookies are used to provide visitors with relevant ads and marketing campaigns. These cookies track visitors across websites and collect information to provide customized ads.