МАРКО КРАЉЕВИЋ И МУСА КЕСЕЏИЈА – Народна песма

МАРКО КРАЉЕВИЋ И МУСА КЕСЕЏИЈА – Народна епска песма / Циклус песама о Марку Краљевићу / Поезија, Текст песме

Вук Стефановић Караџић је ову песму записао од Тешана Подруговића.

МАРКО КРАЉЕВИЋ И МУСА КЕСЕЏИЈА

Вино пије Муса Арбанаса
у Стамболу у крчми бијелој.
Кад се Муса накитио вина,
онда поче пијан бесједити:
,,Ево има девет годиница
како дворим цара у Стамболу,
ни издворих коња ни оружја,
ни доламе нове ни половне;
ал’ тако ми моје вјере тврде,
одврћ ћу се у равно приморје,
затворићу скеле око мора
и друмове около приморја,
начинићу кулу у приморју,
око куле гвоздене ченгеле,
вјешаћу му хоџе и хаџије“.
Што гођ Туре пјано говорило,
то тријезно бјеше учинило:
одврже се у приморје равно,
позатвара скеле око мора
и друмове около приморја,
куд пролази царевина благо,
на годину по триста товара,
све је Муса себе уставио;
у приморју кулу начинио,
око куле гвоздене ченгеле,
вјеша цару хоџе и хаџије.
Када цару тужбе додијаше,
посла на њег’ Ћуприлић-везира
и са њиме три хиљаде војске.
Кад дођоше у равно приморје
све поломи Муса по приморју
и ухвати Ћуприлић-везира,
савеза му руке наопако,
а свеза му ноге испод коња,
па га посла цару у Стамбола.
Стаде царе мејданџије тражит,
обећава небројено благо
тко погуби Мусу Кесеџију.
Како који тамо одлазаше,
већ Стамболу он не долазаше.
То се царе љуто забринуо;
ал’ му вели хоџа Ћуприлићу:
,,Господине, царе од Стамбола,
да је сада Краљевићу Марко,
згубио би Мусу Кесеџију“.
Погледа га царе попријеко,
па он проли сузе од очију:
,,Прођи ме се, хоџа Ћуприлићу!
Јер помињеш Краљевића Марка?
И кости су њему иструнуле;
има пуно три године дана
како сам га врго у тавницу,
нијесам је више отворио“.
Вели њему хоџа Ћуприлићу:
„На милости, царе господине!
Шта би дао ономе јунаку
који би ти жива казо Марка?“
Вели њему царе господине:
„Дао бих му на Босни везирство
без промјене за девет година
да не тражим паре ни динара“.
Скочи хоџа на ноге лагане,
те отвори на тавници врата,
и изведе Краљевића Марка,
изведе га пред цара честитог:
коса му је до земљице црне,
полу стере, полом се покрива;
нокти су му орати би мого;
убила га мемла од камена,
поцрнио као камен сињи.
Вели царе Краљевићу Марку:
,,Јеси л’ ђегод у животу, Марко?“
„Јесам, царе, али у рђаву“.
Сједе царе казивати Марку
шта је њему Муса починио;
па он пита Краљевића Марка:
„Можеш ли се, Марко, поуздати
да отидеш у приморје равно,
да погубиш Мусу Кесеџију?
Даћу блага колико ти драго“.
Вели њему Краљевићу Марко:
„Аја, богме, царе господине!
Убила ме мемла од камена,
ја не могу ни очима гледат,
камол’ с Мусом мејдан дијелити!
Намјести ме ђегод у механу,
примакни ми вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота хљеба бијелога;
да посједим неколико дана,
казаћу ти кад сам за мејдана“.
Цар добави три бербера млада:
један мије, други Марка брије,
а трећи му нокте сарезује;
намјести га у нову механу;
примаче му вина и ракије,
и дебела меса овнујскога,
и бешкота хљеба бијелога.
Сједе Марко три месеца дана,
док је живот мало повратио.
Пита царе Краљевића Марка:
„Можеш ли се веће поуздати?
Досади ми љута сиротиња
све тужећи на Мусу проклетог“.
Вели Марко цару честитоме:
,,Донеси ми суве дреновине
са тавана од девет година,
да огледам може ли што бити“.
Донеше му суву дреновину,
стеже Марко у десницу руку,
прште дрво надвоје, натроје;
ал’ из њега вода не удари:
„Богме, царе, јоште није време“.
Тако стаде јоште мјесец дана,
док се Марко мало поначини.
Када виђе да је за мејдана,
онда иште суву дреновину.
Донесоше дреновину Марку:
кад је стеже у десницу руку,
прште пуста надвоје, натроје,
и дв’је капље воде искочише.
Тада Марко цару проговара:
„Прилика је, царе, од мејдана“.
Па он оде Новаку ковачу:
,,Куј ми сабљу, Новаче ковачу,
какву ниси прије саковао!“
Даде њему тридесет дуката,
па он оде у нову механу,
пије вино три-четири дана,
пак пошета опет до Новака:
,,Јеси л’, Ново, сабљу саковао?“
Изнесе му сабљу саковану.
Вели њему Краљевићу Марко:
,,Је ли добра, Новаче ковачу?“
Новак Марку тихо говорио:
„Ето сабље, а ето наковња,
ти огледај сабљу каква ти је“.
Ману сабљом по наковњу Марко,
наковња је пола пресјекао,
па он пита Новака ковача:
„Ој, бога ти, Новаче ковачу,
јеси л’ икад бољу саковао?“
Вели њему Новаче ковачу:
„Ој, бога ми, Краљевићу Марко,
јесам једну бољу саковао,
бољу сабљу, а бољем јунаку:
кад с’ одврже Муса у приморје,
што сам њему сабљу саковао,
кад удари њоме по наковњу,
ни трупина здрава на остаде“.
Ражљути се Краљевићу Марко,
па говори Новаку ковачу:
„Пружи руку, Новаче ковачу!
Пружи руку, да ти сабљу платим“
Превари се, уједе га гуја,
превари се, пружи десну руку,
ману сабљом Краљевићу Марко,
одс’јече му руку до рамена:
,,Ето сада, Новаче ковачу,
да не кујеш ни боље ни горе;
а нај теби стотину дуката,
те се храни за живота твога“.
Даде њему стотину дуката,
пак посједе Шарца од мејдана,
оде право у приморје равно,
све се скита, а за Мусу пита.
Једно јутро бјеше поранио
уз клисуру тврда Качаника,
ал’ ето ти Мусе Кесеџије,
на вранчићу ноге прекрстио,
топузину баца у облаке,
дочекује у бијеле руке.
Кад се један другом прикучише,
рече Марко Муси Кесеџији:
„Дели-Муса, уклон’ ми се с пута,
Ал’ говори Муса Арбанаса:
,,Прођи, Марко, не замећи кавге,
ил’ одјаши да пијемо вино;
а ја ти се уклонити нећу,
ако т’ и јест родила краљица
на чардаку на меку душеку,
у чисту те свилу завијала,
а злаћаном жицом повијала,
отхранила медом и шећером;
а мене је љута Арнаутка
код оваца на плочи студеној,
у црну ме струку завијала,
а купином лозом повијала,
отхранила скробом овсенијем;
и још ме је често заклињала
да се ником не уклањам с пута“.
Кад то зачу од Прилипа Марко,
он тад пушћа своје бојно копље
своме Шарцу између ушију,
дели Муси у прси јуначке.
На топуз га Муса дочекао,
преко себе копље претурио,
пак потеже своје бојно копље
да удари Краљевића Марка.
На топуз га Марко дочекао,
пребио га на три половине.
Потегоше сабље оковане,
један другом јуриш учинише:
ману сабљом Краљевићу Марко,
дели Муса буздован подбаци,
преби му је у три половине,
пак потеже своју сабљу нагло,
да удари Марка Краљевића,
ал’ подбаци топузину Марко,
и изби му сабљу из балчака.
Потегоше перне буздоване,
стадоше се њима ударати;
буздован’ма пера обломише,
бацише их у зелену траву,
од добријех коња одскочише,
шчепаше се у кости јуначке
и погнаше по зеленој трави.
Намјери се јунак на јунака,
дели-Муса на Краљевић Марка;
нити може да обори Марка,
нит’ се даде Муса оборити.
Носише се љетни дан до подне:
Мусу б’јела пјена попанула,
Краљевића б’јела и крвава.
Проговара Муса Кесеџија:
„Мани, Марко, јали да оманем!
Омахује Краљевићу Марко,
ал’ не може ништа да учини.
Тад оману Муса Кесеџија,
уд’ри Марка у зелену траву,
пак му сједе на прси јуначке.
Ал’ процвиље Краљевићу Марко:
„Ђе си данас, посестримо вило?
Ђе си данас? Ниђе те не било!
Еда си се криво заклињала,
ђе год мене до невоље буде,
да ћеш мене бити у невољи?“
Јави му се из облака вила:
„Зашто брате, Краљевићу Марко!
Јесам ли ти, болан, говорила
да не чиниш у неђељу кавге?
Срамота је двома на једнога;
ђе су тебе гује из потаје?“
Гледну Муса брду и облаку,
откуд оно вила проговара;
маче Марко ноже из потаје,
те распори Мусу Кесеџију
од учкура до бијела грла.
Мртав Муса притиснуо Марка,
и једва се ископао Марко.
А кад стаде Марко преметати,
ал’ у Муси три срца јуначка,
троја ребра једна по другијем;
једно му се срце уморило,
а друго се јако разиграло,
на трећему љута гуја спава.
Када се је гуја пробудила,
мртав Муса по ледини скаче,
још је Марку гуја говорила:
„Моли бога, Краљевићу Марко,
ђе се нисам пробудила била
док је Муса у животу био,
од тебе би триста јада било“.
Кад то виђе Краљевићу Марко,
проли сузе низ бијело лице:
,,Јаох мене до бога милога,
ђе погубих од себе бољега!“
Па он Муси одсијече главу,
и баци је Шарцу у зобницу,
однесе је бијелу Стамболу.
Кад је баци пред цара честитог,
цар је од стра’ на ноге скочио;
вели њему Краљевићу Марко:
„Не бој ми се, царе господаре!
Како би га жива дочекао,
кад од мртве главе поиграваш?“
Цар му даде три товара блага.
Оде Марко бијелу Прилипу,
оста Муса уврх Качаника.

Вук Стефановић Караџић

Прочитајте више:

НАРОДНЕ ПЕСМЕ – Антологија народних лирских, епских и песама за децу

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

БАНОВИЋ СТРАХИЊА – Народна епска песма

БАНОВИЋ СТРАХИЊА – Народна епска песма / Поезија, Текст песме

Вук Стефановић Караџић је ову песму записао од старца Милије из пожешке нахије.

БАНОВИЋ СТРАХИЊА

Нетко бјеше Страхинићу бане,
Бјеше бане у маленој Бањској,
У маленој Бањској крај Косова,
Да такога не има сокола.
Једно јутро бане подранио,
Зове слуге и к себе призивље:
„Слуге моје! хитро похитајте,
„Седлајте ми од мегдана ђога,
„Окитите, што љепше можете,
„Опашите, што тврђе можете;
„Јел ја, ђецо, мислим путовати:
„Хоћу Бањску оставити града,
„Мислим ђога коња уморити
„И у гости, ђецо, одлазити,
„У тазбину у била Крушевца,
„К милу тасту старцу Југ-Богдану,
„Ка шурева девет Југовића;
„Тазбина ме та жељкује моја.“

Господара слуге послушаше,
Те сокола ђога оседлаше,
Опреми се Страхинићу бане,
Уд’ри на се дибу и калифу,
Поноситу чоху сајалију,
Што од воде чоха црвенија,
А од сунца чоха руменија;
Окити се један Српски соко,
Па посједе ђога од мегдана,
Одмах пође, у тазбину дође,
У тазбину у била Крушевца,
Ђе од скоро царство постануло,
А виђе га старац Југ Богдане,
И виђе га девет милих шура,
Соколова девет Југовића,
Мила зета једва дочекаше,
У наруче зета загрлише,
Вјерне слуге коња прифатише,
Зета воде на френђију кулу,
Код готове совре засједоше,
Те господску ријеч бесјеђају;
Навалише слуге и слушкиње,
Неко двори, неко вино служи.
Што бијаше ришћанске господе,
Посједаше, те пијаху вино:
Уврх совре стари Југ Богдане,
С десне стране уза рамо своје
Сједе зета Страхинића бана,
И ту сједе девет Југовића,
Низа совру остала господа;
Ко л’ је млађи, двори господаре.
Но бијеше то девет шурњаја,
Но шурњаје дворе упоредо,
Дворе свекра силна Југ-Богдана,
И двораху своје господаре,
А највише зета поносита;
А слуга им једна вино служи,
Служи вино једном купом златном.

Златна купа девет бере литар;
Ја да видиш друге ђаконије,
Ђаконије, млоге госпоштине!
Како, брате, ђе је царевина.
Позадуго бане гостовао,
Позадуго бане зачамао,
Поноси се бане у тазбини.
Госпоштине што је у Крушевцу,
Досадише јутром и вечером
Молећи се силну Југ-Богдану:
„Господару, силан Југ-Богдане!
„Љубимо ти свиленога скута
„И десницу твоју билу руку,
„Ну потруди чудо и госпоство,
„И поведи мила зета твога,
„Ну доведи Страхинића бана
„У дворове и у куће наше,
„Да ми неку пошту учинимо.“
Сваком Јуже хатар навршује.
Доке тако изредили били,
Дуго било и вријеме прође,
И задуго бане зачамао;
Но да видиш јада изненада!

Једно јутро, кад огрија сунце,
Мезил стиже и бијела књига
Баш од Бањске од малена града,
Од његове остарјеле мајке,
Бану књига на кољено паде,
Кад разгледа и проучи књигу,
Ал’ му књига доста грдно каже,
Књига каже, ђе га куне мајка:
„Ђе си, сине, Страхинићу бане?
„Зло ти било у Крушевцу вино!
„Зло ти вино, несретна тазбина!
„Виђи књигу, нечувених јада!
„Из убаха једна паде сила,
„Турски, сине, од Једрене царе,
„А цар паде у поље Косово,
„А цар паде, доведе везире,
„А везире, несретне већиле.
„Што је земље те облада царе,
„Сву је Турску силу подигао,
„У Косово поље искупио,
„Притискао све поље Косово,
„Уватио воде обадвије:
„Покрај Лаба и воде Ситнице
„Све Косово сила притиснула.
„Кажу, сине, и причају људи:
„Од мрамора до сува јавора,
„Од јавора, сине, до Сазлије,
„До Сазлије на ћемер ћуприје,
„Од ћуприје, сине, до Звечана,
„Од Звечана кажу од Чечана,
„Од Чечана врху до планине
„Турска сила притисла Косово.
„Под број, сине, на тефтере кажу
„Но у цара сто хиљада војске
„Некаквога царева спахије,
„Што имају по земљи тимаре
„И што једу љеба царевога
„И што јашу коње од мегдана,
„Што не носе по млого оружа,
„До по једну о појасу сабљу;
„У Турчина, у Турскога цара,
„Кажу, сине, другу војску силну
„Огњевите јањичаре Турке,
„Што Једрене држе кућу билу,
„Јањичара кажу сто хиљада;
„Кажу, сине, и говоре људи
„У Турчина трећу војску силну
„Некакога Туку и Манџуку,
„А што хуче, а што грдно туче.
„У Турчина војске свакојаке,
„У Турчина једну кажу силу,
„Самовољна Турчин-Влах-Алију,
„Те не слуша цара честитога,
„За везире никад и не мисли,
„За цареву сву осталу војску
„А колико мраве по земљици;
„Такву силу у Турчина кажу;
„Он беза зла, сине, проћи не шће,
„Не шће с царем, сине, на Косово,
„Окренуо друмом лијевијем,
„Те на нашу Бањску ударио,
„Те ти Бањску, сине, ојадио
„И живијем огњем попалио,
„И најдоњи камен растурио,
„Вјерне твоје слуге разагнао,
„Стару мајку твоју ојадио,
„Са коњем јој кости изломио,
„Вјерну твоју љубу заробио,
„Одвео је у поље Косово,
„Љуби твоју љубу под чадором,
„А ја, сине, кукам на гаришту,
„А ти вино пијеш у Крушевцу!
„Зло ти вино напокоње било!“

Ја кад бане књигу проучио,
Мука му је и жао је било,
У образ је сјетно невесело,
Мрке брке ниско објесио,
Мрки брци пали на рамена,
У образ се љуто намрдио,
Готове му сузе ударити.
А виђе га старац Југ Богдане,
Виђе зета јутру на уранку,
Плану Јуже, како огањ живи,
Страхинићу зету проговара;
„О мој зете, Бог ми с тобом био!
„Што си, зете, јутрос подранио?
„Д у образ сјетно невесело?
„Од шта си се, зете, раздертио?
„На кога си с’, зете, ражљутио?
„Ал’ се шуре тебе насмијаше,
„У јеглени ружно говорише?
„Ал’ шурњаје тебе не дворише?
„Ал’ махану тој тазбини нађе?
„Кажи, зете, шта је и како је?“
Плану бане па му проговара:
„Прођ’ се тасте, стари Југ-Богдане!
„Ја сам с шурам’ био у лијепо,
„А шурњаје господске госпође
„Дивно зборе, а дивно ме дворе,
„Тој тазбини мојој мане нема,
„Но да видиш, што сам невесео:
„Стиже књига од малене Бањске,
„Баш од моје остарјеле мајке;“
Каже јаде тасту на уранку,
Како су му двори похарани,
Како су му слуге разагнате,
Како ли је мајка прегажена,
Како ли је љуба заробљена:
„Но мој тасте, стари Југ-Богдане!
„И ако је моја данас љуба,
„Љуба моја, ал’ је шћера твоја:
„Срамота је и мене и тебе;
„Но мој тасте, старац Југ-Богдане!
„Мислиш ли ме мртва пожалити,
„Пожали ме док сам у животу.
„Молим ти се и љубим ти руку,
„Да даш мене ђеце деветоро,
„Ђецу твоју, а шуреве моје,
„Да ја, тасте, у Косово пођем,
„Да потражим душманина мога,
„А царева грдна хаинина,
„Који ми је робље заробио;
„А немој се, тасте, препанути,
„Ни за твоју ђецу убринути;
„Ја ћу ђеци, мојим шуревима,
„Хоћу њима рухо пром’јенити,
„А у Турско рухо облачити:
„Око главе бијеле кауке,
„А на плећи зелене доламе,
„А на ноге меневиш чакшире,
„О појасу сабље пламените;
„Призват’ слуге и казаћу јунак,
„Нека слуге коње оседлају,
„Оседлају, тврдо опасују,
„Нек пригрћу мрким међединам’:
„Учинићу ђецу јањичаре;
„Ја ћу ђецу шуре сјетовати,
„Каде са мном биду кроз Косово,
„А кроз војску цара ка Косову,
„Пред њима ћу бити делибаша,
„Нек се стиде и нек се препану,
„Нек се свога боје старјешине;
„Когођ стане у царевој војсци,
„Когођ стане с нама говорити,
„Стане Турски, окрене Мановски,
„Ја с Турцима могу проговорит’,
„Могу Турски, и могу Мановски,
„И Арапски језик разумијем,
„И на крпат ситно Арнаутски;
„Проводићу ђецу кроз Косово,
„Сву ћу војску Турску уводити,
„Док ја нађем душманина мога,
„А Турчина силна Влах-Алију,
„Који ми је робље поробио;
„Нек шуреви биду у невољи,
„Ел сам, тасте, могу погинути,
„Код шурева не ћу погинути
„Јали ране ласно допанути.“

Кад то зачу стари Југ Богдане,
Плану Јуже, како огањ живи,
Страхињ-бану зету проговара:
„Страхињ-бане, ти мој зете мили!
„Виђех јутрос, да памети немаш.
„Што ми ђеце иштеш деветоро,
„Да ми ђецу водиш у Косово,
„У Косово, да их кољу Турци,
„Немој, зете, више проговарат’,
„Не дам ђеце водит’ у Косово,
„Макар шћери нигда не видио.
„Мио зете, дели Страхињ-бане!
„Рашта си се тако раздертио?
„Знаш ли, зете? не зна ли те људи!
„Ал’ ако је једну ноћ ноћила,
„Једну ноћцу шњиме под чадором,
„Не може ти више мила бити,
„Бог ј’ убио, па је то проклето,
„Воли њему, него тебе, сине;
„Нека иде, враг је однесао!
„Бољом ћу те оженити љубом,
„С тобом хоћу ладно пити вино,
„Пријатељи бити до вијека;
„А не дам ти ђецу у Косово.“

Плану бане, како огањ живи,
У иједу и тој муци љутој
Не шће викнут’ ни призвати слугу,
За сеиза ни хабера нема,
Но сам оде к ђогу у ахаре,
Ја како га бане оседлао!
Како ли га тврдо опасао!
Па заузда ђемом од челика,
Пред дворе га води у авлију
К бињекташу бијелу камену,
Па се ђогу фати на рамена
Погледује девет својих шура,
А шуреви у земљицу црну.
Бан погледну пашенога свога,
Некакога млада Немањића,
А Немањић гледа у земљицу.
Кад пијаху вино и ракију,
Сви се фале за добре јунаке,
Фале с’ зету и Богом се куну:
„Волимо те, Страхинићу бане!
„Но сву земљу нашу царевину;“
Ал’ да видиш јада на невољи!
Бану јутрос нема пријатеља:
Није ласно у Косово поћи.
Виђе бане, ђе му друга нема,
Сам отиде пољем Крушевачким
Ја кад био низ широко поље,
Обзире се ка Крушевцу б’јелу,
Не ће ли се шуре присјетити,
Не ће ли се њима ражалити;
А кад виђе јутрос на невољи
Ђе му нема главна пријатеља,
Паде на ум, па се досјетио
За његова хрта Карамана,
Кога воли него добра ђога,
Те привикну из бијела грла,
Остало је хрче у ахару;
Зачу гласа, хитро потрчало
Док у пољу пристиже ђогина,
Покрај ђога хрче поскакује,
А златан му литар позвекује,
Мило било, разговори с’ бане
Оде Бане на коњу ђогину,
Те пријеђе поља и планине,
Ја кад дође у поље Косово,
Кад сагледа по Косову силу,
Ал’ се бане мало препануо,
Па помену Бога истинога,
У ордију пурску угазио.

Иде бане по пољу Косову,
Иде бане на четири стране,
Тражи бане силна Влах-Алију,
Ал’ не може бане да га нађе;
Спушти с’ бане ка води Ситници,
На једно је чудо нагазио:
На обали до воде Ситнице
Један зелен ту бијаше чадор,
Широк чадор поље притиснуо,
На чадору од злата јабука,
Она сија, како јарко сунце,
Пред чадором побијено копље,
А за копље вранац коњиц свезан;
На глави му маха Стамболија
Бије ногом десном и лијевом.
Кад го виђе Страхинићу бане,
Прохесапи и умом премисли,
Баш је чадор силна Влах-Алије,
Те ђогина коња пригоњаше,
Копље јунак скиде са рамена,
Те чадору врата отворио,
А да види, ко је под чадором,
Не бијаше силан Влах-Алија,
Но бијаше један стари дервиш,
Бијела му прошла појас брада,
Шњиме нема нитко под чадором,
Бекрија је тај несрећан дервиш,
Пије Турчин вино кондијером,
Но сам лије, но сам чашу пије,
Крвав дервиш бјеше до очију;
Кад га виђе Страхинићу бане,
Те му селам Турски називаше,
Пијан дервиш оком разгледаше,
Па му мучну ријеч проговара:
„Да си здраво! дели Страхин-бане
„Од малене Бањске крај Косова.“

Плану бане, препаде се љуто,
Те дервишу Турски одговара:
„Бре! дервишу, несретна ти мајка!
„Рашта пијеш? рашта се опијаш
„Те у пићу грдно проговараш
„И Турчина зовеш каурином.
„Шта помињеш некакога бана?
„Ово није Страхинићу бане,
„Но ја јесам цареви делија,
„Једеци се царски покидаше,
„У ордију Турску побјегоше,
„Све делије хитро потрчаше,
„Да једеке цару пофатамо;
„Ако кажем цару, ја везиру,
„Коју си ми ријеч бесједио,
„Хоћеш, стари, јада допанути.“
Грохотом се дервиш осмјенуо:
„Ти делијо, Страхинићу бане!
„Знаш ли, бане, Не знали те јади!
„Да сам саде на Голеч-планини,
„Да те видим у царевој војсци,
„Познао бих тебе и ђогина,
„И твојега хрта Карамана,
„Кога волиш, него добра ђога.
„Знаш ли, бане од малене Бањске
„Познајем ти чело како ти је,
„И под челом очи обадвије,
„И познајем оба мрка брка.
„Знаш ли бане? не знало те чудо!
„Кад западох ропства у вијеку,
„Пандури ме твоји ухитише
„У Сухари врху на планини,
„У руке ме твоје додадоше,
„Ти ме баци на дно од тамнице,
„Те робовах и тамницу трпљех
„И зачамах за девет година,
„Девет прође, а стиже десета,
„А тебе се, бане, ражалило,
„Те ти зовну Рада тамничара,
„Твој тамничар на тамничка врата,
„Изведе ме к тебе у авлију.
„Знаш ли, бане? знаш ли Страхинићу?
„Кад запита и мене упита:
„“Ропче моје, змијо од Турака!
„“Ђе пропаде у тамници мојој!
„“Мож’ ли с’, робе, јунак откупити.““
„Ти ме питаш, ја право казујем:
„“Могао бих живот откупити!
„“Тек да ми се двора доватити,
„“Очевине и пак постојбине;
„“Имао сам нешто мало блага,
„“Млоге лаве и млоге тимаре,
„“Могао бих откуп саставити;
„“Ал’ ми, бане, вјеровати не ћеш,
„“Да ме пустиш двору бијеломе:
„“Тврда ћу ти јамца оставити,
„“Тврда јамца, Бога истинога,
„“Другог јамца Божу вјеру тврду,
„“Како ћу ти откуп донијети.““
„И ти, бане, повјерова мене,
„И пушта ме двору бијеломе,
„Очевини и тој постојбини;
„А кад дођох грдној постојбини,
„Тамо су ме јади забушили:
„У дворове, постојбину моју,
„У дворове куга ударила,
„Поморила и мушко и женско,
„На оџаку нико не остао,
„Но ти моји двори пропанули,
„Пропанули, па су опанули,
„Из дувара зовке проникнуле;
„Што су били лави и тимари,
„Појагмили Турци на миразе;
„Кад ја виђех дворе затворене:
„Неста блага, неста пријатеља;
„Нешто мислих, па на једно смислих:
„Мезилских се ја дофатих коња,
„Те отидох граду Једренету,
„Одох к цару и одох к везиру,
„Виђе везир, па доказа цару,
„Ја какав сам јунак за мегдана;
„Ођеде ме цареви везире,
„Ођеде ме и чадор ми даде;
„Цар ми даде од мегдана вранца,
„И даде ми свијетло оруже;
„Потписа ме цареви везире,
„Да сам војник цару до вијека.
„А ти, бане, данас к мене дође,
„Да ти узмеш твоје дуговање,
„А ја, бане, ни динара немам.
„Страхинићу, јада допануо!
„Ђе ти дође, да погинеш лудо
„У Косову у војсци царевој!“
Виђе бане, познаде дервиша,
Од ђогата коња одсједаше,
Пак загрли стариша дервиша:
„Богом брате! старишу дервишу!
„На поклон ти моје дуговање!
„Ја не тражим, брате, ни динара,
„Ни ја тражим твоје дуговање,
„Но ја тражим силна Влах-Алију,
„Који ми је дворе растурио,
„Који ми је љубу заробио;
„Кажи мене, старишу дервишу,
„Кажи мене мога душманина?
„Братимим те и јоште један пут,
„Немој мене војсци проказати,
„Да ме војска Турска не опколи.“
Но се дервиш Богом проклињаше:
„Ти соколе, Страхинићу бане!
„Тврђа ми је вјера од камена,
„Да ћеш саде сабљу повадити,
„Да ћеш пола војске погубити,
„Невјерети учинити не ћу,
„Ни твојега љеба погазити
„И ако сам био у тамници,
„Доста си ме вином напојио,
„Бијелијем љебом наранио,
„А често се сунца огријао,
„Пуштио си мене вересијом;
„Не издадох ни додадох тебе,
„Не свјеровах, ели немах откуд;
„Од мене се немој побојати.
„А што питаш и разбираш, бане,
„За Турчина силна Влах-Алију,
„Он је бијел чадор разапео
„На Голечу високој планини;
„Тек ти хоћу, бане, проговорит’:
„Јаши ђога, бјежи из Косова,
„Ел ћеш, бане, погинути лудо:
„У себе се поуздати немој,
„Ни у руку, ни у бритку сабљу,
„Ни у твоје копље отровано,
„Турчину ћеш на планину доћи,
„Хоћеш доћи, ал’ ћеш грдно проћи
„Код оружа и код коња твога
„Жива ће те у руке фатити,
„Хоће твоје саломити руке,
„Живу ће ти очи извадити “

Насмија се Страхинићу бане:
„Богом брате, старишу дервишу!
„Не жали ме, брате, од једнога,
„Тек ме војсци Турској не прокажи.“

А Турчин му ријеч проговара:
„Чујеш ли ме, дели Страхин-бане!
„Тврђа ми је Вјера од камена,
„Да ћеш саде ђога наљутити,
„Да ћеш саде сабљу повадити,
„Да ћеш сатрт’ пола цару војске,
„Невјере ти учинити не ћу,
„Ни Турцима проказати тебе.“
Збори бане, не подрани отлен,
Обраћа се са коња ђогина:
„О мој брате, старишу дервишу!
„појиш коња јутром и вечером,
„појиш коња на води Ситници,
„Ну увјеџбај, и право ми кажи,
„Ђе су броди на тој води ладној,
Да ја мога коња не углибим?“

А дервиш му право проговара:
„Страхин-бане, ти соколе Српски!
„Твоме ђогу и твоме јунаштву
„Свуд су броди, ђегођ дођеш води.“
Бан удари, воду пребродио,
И прими се на коњу ђогину,
Прими с’ бане уз Голеч планину,
Он је оздо, а сунашце озго,
Те огрија све поље Косово,
И обасја сву цареву војску.
Ал’ да видиш силна Влах-Алије!
Сву ноћ љуби Страхињову љубу
На планини Турчин под чадором;
У Турчина грдан адет бјеше.
Канал сваки заспат’ на уранку,
На уранку, кад огр’јева сунце;
Очи склопи, те борави санак;
Колико је њему мила била
Та робиња љуба Страхинова,
Пануо јој главом на криоце,
Она држи силна Влах-Алију,
Па чадору отворила врата,
Она гледа у поље Косово,
Те ти Турску силу разгледује.
Прегледује каки су чадори,
Прегледује коње и јунаке;
За јад јој се очи откинуше,
Те погледну низ Голеч планину,
Виђе оком коња и јунака.
Како виђе и оком разгледа,
Турчина је дланом ошинула,
Ошину га по десном образу,
Ошину га, па му проговара:
„Господаре, силан Влах-Алија!
„Ну се дигни, главу не дигао!
„Ну опасуј мукадем-појаса,
„И припасуј свијетло оруже,
„Ето к нама Страхинића бана,
„Сад ће твоју главу укинути,
„Са ће мене очи извадити.“
Плану Турчин, како огањ живи,
Плану Турчин и оком погледну,
Па се Турчин гротом насмијао:
„Душо моја, Страхињова љубо!
„Чудно ли те влашче препануло!
„Од њега си џаса задобила,
„Кад т’ одведем граду Једренету,
„Бан ће ти се и онђе призират’;
„Оно није Страхинићу бане,
„Већ је оно царев делибаша,
„К мене га је царе оправио,
„Јал’ је царе, јал’ Мемед везире,
„Да ме царе зове на предају,
„Да ја војску цару не растурам:
„Препали се цареви везири,
„Да им почем сабљу не ударим;
„Но да можеш оком погледати,
„Ти се, душо, немој препанути,
„Кад потегнем моју бритку сабљу,
„Те ошинем цар’ва делибашу,
„Нека другог већ не шиље к мене.“

Страхинова проговара љуба:
„Господаре, силан Влах-Алија!
„Та л’ не видиш? испале ти очи!
„Ово није цареви делија,
„Мој господар Страхинићу бане,
„Ја познајем чело како му је
„И под челом очи обадвије,
„И његова оба мрка брка,
„И под њиме пуљата ђогата,
„И жутога хрта Карамана;
„Не шали се главом, господару!“
Ја кад зачу Туре Влах-Алија,
Како ли се Туре придрнуло,
Те поскочи на лагане ноге,
Опасује мукадем-појаса,
А пињале остре за појаса,
И ту бритку сабљу припасује,
А све врана коња погледује.
У то доба бане пристасао,
Мудар бане, пак је иштетио:
На јутру му не зва добро јутро,
Нити Турски салем називаше,
Но му грдну ријеч проговара:
„А ту ли си? јадан копилане!
„Копилане, царев хаинине!
„Чије ли си дворе похарао?
„Чије ли си робље поробио?
„Чију л’ љубиш под чадором љубу?
„Излази ми на мегдан јуначки!“

Скочи Турчин ка’ да се придрну,
Једном крочи, до коња докрочи,
Другом крочи, коња појахао,
Притегну му обадва дизђена.
Ал’ не чека Страхинићу бане,
Но на њега ђога нагоњаше,
Па на њега бојно копље пушти;
Удари се јунак на јунака,
Пружи руке силан Влах-Алија,
У руку му копље уфатио,
Па ти бану ријеч проговара:
„Копилане, Страхинићу бане!
„А шта ли си, влашче, промислило?
„Није с’ ове бабе Шумадијнске,
„Да разгониш и да набрекујеш,
„Но је ово силан Влах-Алија,
„Што с’ не боји цара ни везира,
„Што ј’ у цара војске државине,
„Чини ми се сва царева војска,
„Као мрави по зеленој трави;
„А ти, море! мегдан да дијелиш!“

То му рече, бојно копље пушти,
Од прве га обранити шћаше,
Бог поможе Страхинићу бану,
Има ђога коња од мегдана,
Како копље на планини звизну,
Соко ђого паде на кољена,
Изнад њега копље прелетало,
Ударило о камен студени,
На троје се копље саломило:
До јабуке и до десне руке.
Док сатрше она копља бојна,
Потегоше перне буздохане:
Кад удара силан Влах-Алија,
Кад удара Страхинића бана,
Из седла га коњу изгоњаше,
А на уши ђогу нагоњаше,
Бог поможе Страхинићу бану,
Има ђога коња од мегдана,
Што га данас у Србина нема,
У Србина, нити у Турчина,
Узмахује и главом и снагом,
Те у седло баца господара;
Кад удара Страхинићу бане
Мучну алу силна Влах-Алију,
Из седла га маћи не могаше,
Тону вранцу коњу до кољена
У земљицу ноге све четири.

Буздохане перне поломише,
Поломише, и пера просуше,
Па су бритке сабље повадили,
Да јуначки мегдан подијеле.
Но да видиш Страхинића бана!
Кажу има сабљу о појасу:
Ковала су сабљу два ковача,
Два ковача и три помагача,
Од неђеље опет до неђеље,
Од челика сабљу претопили,
У острицу сабљу угодили;
Турчин ману, а дочека бане,
На сабљу му сабљу дочекао,
По поли му сабљу пресјекао:
Виђе бане, па се разрадова,
Љуто сави и отуд и отуд,
Еда би му главу осјекао,
Јал’ Турчину руке обранио;
Удари се Јунак на Јунака,
Не да Турчин главу укинути,
Не да своје руке иштетати,
Но се брани с оном половином:
Половину на врат натураше,
И својега врата заклоњаше,
И банову сабљу оштрпкује,
Све откида по комат и комат
Обадвије сабље исјекоше,
До балчака сабља догонише,
Побацише њине одломчине,
Од хитријех коња одскочише,
За била се грла доватише,
Те се двије але понијеше
На Голечу на равној планини;
Носише се љетни дан до подне,
Док Турчина пјене попануше,
Бијеле су како горски снијег,
Страхин:бана б’јеле, па крваве,
Искрвави низ прси хаљине,
Искрвави чизме обадвије.

А кад бану мука досадила,
Тада бане ријеч проговара
„Љубо моја, тебе бог убио!
„Које јаде гледаш на планини?
„Но ти подби један комат сабље,
„Удри, љубо, мене, ја Турчина:
„Мисли, љубо, кога тебе драго.“
Али Турчин љуто проговара:
„Душо моја, Страхињина љубо!
Немој мене, но удри Страхина,
„Нигда њему мила бити не ћеш,
„Пријекорна бити до вијека:
„Кориће те јутром и вечером,
„Ђе си била са мном под чадором;
„Мене бити мила до вијека,
„Одвешћу те Једренету граду,
„Наредићу тридест слушкињица,
„Нек ти држе скуте и рукаве,
„Ранићу те медом и шећером,
„Окитити тебе дукатима
„Саврх главе до зелене траве;
„Удри саде Страхинића бана!“

Женску страну ласно преварити:
Лако скочи, ка’ да се помами,
Она нађе један комат сабље,
Зави комат у везени јаглук,
Да јој билу руку не обрани,
Па облеће и отуд и отуд,
Чува главу Турчин-Влах-Алије,
А ошину господара свога,
Господара Страхинића бана,
Поврх главе по чекрк-челенци
И по њег’ву бијелу кауку,
Прес’јече му златали челенку,
И прес’јече бијела каука,
Мало рани главу на јунаку,
Поли крвца низ јуначко лице,
Шћаше залит’ очи обадвије.
Препаде се Страхинићу бане,
Ђе погибе лудо и безумно,
А нешто се бане домислио,
Викну бане из бијела грла
Некакога хрта Карамана,
Што је хрче на лов научио,
Викну бане и опет привикну,
Скочи хрче и одмах дотрча,
Те банову љубу доватило;
Ал’ је женска страна страшивица,
Страшивица свака од пашчади,
Баци комат у зелену траву,
Љуто врисну, далеко се чује,
Жута хрта за уши подбила,
Те се шњиме коље низ планину,
А Турчину очи испадоше,
Колико му нешто жао бјеше,
Те он гледа, што се чини шњоме;
Али бану друга снага дође,
Друга снага и срце јуначко,
Те оману тамо и овамо,
Док Турчина с ногу укинуо.
Колико се бане уострио,
Он не тражи ништа од оружа
Но му грлом бане запињаше,
А под грло зубом доваташе,
Закла њега како вуче јагње;
Скочи бане, па из грла викну,
Те набрекну оног хрта жута,
Доке своју курталиса љубу.

Запе љуба бјежат’ низ планину,
Она шћаше бјежат’ у Турака,
Не даде јој Страхинићу бане,
За десну је руку ухитио,
Приведе је к пуљату ђогату,
Па се ђогу фати на рамена,
Тури љубу за се на ђогина,
Па побјеже бане упријеко,
Упријеко, али попријеко,
Отклони се од те силе Турске,
Те долази у равна Крушевца,
У Крушевац, у тазбину своју.
Виђе њега старац Југ Богдане,
А срете га девет милих шура,
Руке шире, у лице се љубе,
За лако се упиташе здравље.
А кад виђе стари Југ Богдане
Обрањена зета у челенку.
Просу сузе низ господско лице:
„Весела ти наша царевина!
„Међер има у цара Турака,
„Међер има силнијех јунака,
„Који зета обранише мога,
„Кога данас у далеко нема.“
Шуреви се њему препадоше.

Проговара Страхинићу бане:
„Немој ми се, тасте, раскарити,
„Ни ви, моје шуре, препанути;
„У цара се не нађе јунака,
„Да дохака мене и обрани;
„Да ви кажем, ко ме обранио,
„Од кога сам ране допануо:
„Кад дијелих мегдан са Турчином,
„О мој тасте, стари Југ-Богдане!
„Онда мене љуба обранила,
„Љуба моја, мила шћера твоја,
„Не шће мене, поможе Турчину.“
Плану Јуже, како огањ живи,
Викну Јуже ђеце деветоро:
„Повадите ноже деветоре,
„На комате кују искидајте.“
Силна ђеца баба послушаше,
Те на своју сестру кидисаше,
Ал’ је не да Страхинићу бане,
Шуревима ријеч говораше:
„Шуре моје, девет Југовића!
„Што се, браћо, данас обрукасте?
„На кога сте ноже потргнули?
„Кад сте, браћо, ви таки јунаци,
„Камо ножи, камо ваше сабље,
„Те не бисте са мном на Косову.
„Да чините с Турцима јунаштво,
„Десите се мене у невољи?
„Не дам вашу сестру похарчити,
„Без вас бих је могао стопити,
„Ал’ ћу стопит’ сву тазбину моју,
„Немам с киме ладно пити вино;
„Но сам љуби мојој поклонио.“

Помало је такијех јунака,
Ка’ што бјеше Страхинићу бане.

Вук Стефановић Караџић

Прочитајте више:

НАРОДНЕ ПЕСМЕ – Антологија народних лирских, епских и песама за децу

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

БОЈ НА МИШАРУ – Народна епска песма

БОЈ НА МИШАРУ – Народна епска песма / Поезија, Текст песме

Вук Стефановић Караџић је ову народну песму записао од Филипа Вишњића.

БОЈ НА МИШАРУ

Полећела два врана гаврана
са Мишара‚ поља широкога‚
а од Шапца‚ града бијелога‚
крвавијех кљуна до очију
и крвавих ногу до кољена‚
Прелећеше сву богату Мачву‚
валовиту Дрину пребродише‚
и честиту Босну прејездише‚
те падоше на крајину љуту‚
баш у Вакуп‚ проклету паланку‚
а на кулу Кулин–капетана;
како па’ше‚ оба загракташе.
Ту излази када Кулинова‚
излазила‚ те је говорила:
„Ја два врана‚ два по Богу брата‚
јесте л’ скоро од доње крајине‚
од Мишара‚ поља широкога‚
а од Шапца‚ града бијелога?
Јесте л’ вид’ли млогу турску војску
око Шапца града бијелога‚
и у војсци турске поглавице?
Јесте л’ вид’ли мога господара‚
господара Кулин–капетана‚
кој’ је глава над сто хиљад’ војске‚
и који се цару зарекао
да ћ’ Србију земљу умирити
и од раје покупит хараче;
да ће Црног Ђорђа у’ватити‚
и жива га цару опремити;
и да ћ’ исјећ српске поглавице‚
кој’ су кавгу најпре заметнули?
Је ли Ђорђа цару оправио,
Је л’ Јакова на колац набио,
Је ли Луку жива огулио,
Је л’ Цинцара на ватри испекô,
Је л’ Чупића сабљом посјекао,
Је л’ Милоша с коњма истргао –
Је л’ Србију земљу умирио?
Иде ли ми Кулин–капетане,
Води л’ војску од Босне поносне,
Иде ли ми‚ хоће л’ скоро доћи?
Не гони ли мачванскијех крава,
Не води ли српскијех робиња‚
које би ме вјерно послужиле?
Каж’те мени кад ће Кулин доћи,
Кад ће доћи‚ да се њему надам?“
Ал’ бесједе двије ‘тице вране:
„0ј‚ госпођо‚ Кулинова љубо‚
ради бисмо добре казат гласе‚
не можемо‚ већ каконо јесте‚
Ми смо скоро од доње крајине‚
а од Шапца‚ града бијелога‚
са Мишара‚ поља широкога‚
Виђели смо млогу турску војску
око Шапца‚ града бијелога‚
и у војсци турске поглавице‚
и вид’ли смо твога господара‚
господара Кулин–капетана‚
и вид’ли смо Црнога Ђорђија
у Мишару‚ пољу широкоме;
У Ђорђија петн’ест хиљад’ Срба‚
а у твога Кулин–капетана‚
у њег’ бјеше сто хиљад’ Турака;
Ту смо били‚ очима гледали‚
кад се двије ударише војске
у Мишару‚ пољу широкоме‚
једно српска‚ а друго је турска;
пред турском је Кулин–капетане‚
а пред српском Петровићу Ђорђе.
Српска војска турску надвладала;
Погибе ти Кулин–капетане‚
погуби га Петровићу Ђорђе‚
С њим погибе тридес’т хиљад’ Турак’;
изгибоше турске поглавице‚
по избору бољи од бољега,
од честите Босне камените.
Нити иде Кулин–капетане‚
нити иде‚ нити ће ти доћи‚
нит’ ‘се надај нити га погледај‚
Рани сина‚ пак шаљи на војску
Србија се умирит не може!“
Кад то жачу Кулинова када,
она цикну како љута гуја,
па кадуна ‘вако говорила:
„Јао врани, да зла мога гласа!
Још ми каж’те, два по Богу брата:
кад сте били, очима гледали,
знадеше ли још ког по имену
поглавара кој’ је погинуо
од честите Босне камените?“
Говоре јој двије тице вране:
„Знамо сваког, госпо Кулинова,
сваког знамо, и казат хоћемо
поглавара сваког по имену
и ко их је, кадо, погубио.
Погибе ти Мехмед капетане
од Зворника, града бијелога
погуби га Милош од Поцерја;
пак погибе паша Синан-паша
из Горажда, са Херцеговине,
погуби га Лазаревић Луко;
погибе ти мула Сарајлија,
погуби га Чупић код Дреновца;
погибе ти Асан Беширевић
у Кутогу, лугу зеленоме,
погуби га попе Смиљанићу;
погибе ти дервентски капетан,
погуби га Ваљевац Јакове,
на Добрави одс’јече му главу.
Нешто Турак’ на Саву удари,
на добријем коњ’ма препловише,
утекоше у земљу Њемачку;
ками мајци да утећи могу!
Зачуо их витез Цинцар Јанко,
и зачуо Лазара Мутапе,
припасаше свијетло оружије,
пријеђоше у земљу Њемачку,
пак по трагу поћераше Турке;
стигоше их на првом конаку,
баш на ушћу код воде Босута.
Истом Турци на конак ођâли
у Босуту пред бијелом крчмом,
али Цинцар из краја повика:
„Стани, Туре, нијеси утекло!“
С друге стране Мутап повикао.
Кад то зачу Оштроч капетане,
лудо д’јете, одмах се препаде,
аџи-Мосто намах обумрије;
ту долеће Лазар са Мутапом,
Мутап Мосту одсијеће главу,
Цинцар Јанко Оштроч-капетану;
утече им од Градачца Дедо;
а ни он им не би утекао,
ал’ у Деда млого пријатеља,
па га сакри њемачка господа.
Кад згубише Оштроч-капетана,
ту Србини како мрки вуци
од њих пусто одузеше благо,
и добре им коње поваташе,
а њих јадне у Саву бацише
и овако Сави говорише:
„Саво водо, валовита, ладна,
збери, Саво, наше душманине!“
Посјекоше Оштроч-капетана
у Њемачкој пред бијелом крчмом,
не стиде се цара ни ћесара.“
Кад то зачу Кулинова када,
љуто цвили, до Бога се чује,
јадикује кано кукавица
а преврће како ластавица;
па овако прокљинати стаде:
„Бео Шапцу, не бијелио се,
већ у живој ватри изгорјео,
јер код тебе Турци изгибоше!
Црни Ђорђе, да те Бог убије!
Откако си ти закрајинио,
млогу ти си мајку уцв’јелио,
а љубовцу у род опремио,
и сестрицу у црно завио,
и мене си јадну уцв’јелио,
јер ми згуби мога господара,
господара Кулин-капетана.
Попе Луко, рана допаднуо,
јер погуби пашу Синан-пашу,
који знаде Босну сјетовати?
О Милошу, пушка те убила,
јер погуби Мемед-капетана,
којино је био десно крило
ц’јеле Босне и њене крајине?
О Јакове, да те Бог убије,
твоји двори пусти останули,
јер погуби Дервент-капетана?
О Чупићу, жалости дочекô,
јер погуби мулу сарајевског,
који знаде и цару судити?
О Китоже, не зеленио се,
Смиљанићу, не веселио се,
јер погуби Беширева Асу,
кога љепшег у свој Босни нема?
Остаде му злато испрошено!
О Цинцаре, да те Бог убије –
мало јада по Турчији радиш,
ја шта тражиш по земљи Њемачкој?
јер погуби Оштроч-капетана,
лудо д’јете, јединца у мајке?“
То говори Кулинова када,
то говори, а с душом се бори;
доље паде, горе не устаде,
већ и она црче од жалости.

Вук Стефановић Караџић

Прочитајте више:

НАРОДНЕ ПЕСМЕ – Антологија народних лирских, епских и песама за децу

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

НАРОДНЕ ПЕСМЕ

НАРОДНЕ ПЕСМЕ – Антологија народних лирских, епских и песама за децу / Поезија

На бележењу народних умотворина Вук Стефановић Караџић је почео да ради одмах по познанству са Копитаром. Копитар је гајио велику љубав према словенским народима, интересујући се нарочито за народне песме. У Бечу је Вук 1814. штампао збирку народних песама названу „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“, у којој се нашло око 100 лирских и 6 епских песама. Ово је био први пут да се језик простог народа појавио у штампи.

Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“, са око стотину лирских и 17 епских песама, које је забележио по Срему, код Мушицког у Шишатовцу, Земуну, Панчеву, Сремској Митровици и Новом Саду. У овој збирци су се нашле песме које су испевали Тешан Подруговић и Филип Вишњић. Нова издања народних песмама изашла су 1823. и 1824. у Лајпцигу и 1833. у Бечу. Нова издања почела су излазити у шест књига од 1841. Због великих штампарских трошкова пета и шеста књига су се појавиле тек 1862. и 1864.

НАРОДНЕ ПЕСМЕ

БАНОВИЋ СТРАХИЊА – Народна епска песма

БИЛО, ПА ГА НИЈЕ – Народна песма

БОЈ НА МИШАРУ – Народна епска песма

ГРАНУ СУНЦЕ ИЗА БРДА – Народна песма

ДА ВАМ ПЕВАМ ШТО ИСТИНА НИЈЕ – Народна песма

ДВИЈЕ СЕЈЕ БРАТА НЕ ИМАЛЕ – Народна песма

ЖЕНИДБА ВРАПЦА ПОДУНАВЦА – Народна песма

КАКО ЈЕ ВИЛА ДОЗВАЛА НА ЗЕМЉУ КИШУ – Народна песма

ЉУБАВНИ РАСТАНАК – Народна песма

МАЈКА ЈОВУ У РУЖИ РОДИЛА – Народна песма

МАРКО КРАЉЕВИЋ И БЕГ КОСТАДИН – Народна песма

МАРКО КРАЉЕВИЋ И МУСА КЕСЕЏИЈА – Народна песма

МАРКО КРАЉЕВИЋ И ОРАО – Народна песма

МЕДВЕДОВА ЖЕНИДБА – Народна песма

МИШЈА МОБА – Народна песма

НАДЖЊЕВА СЕ МОМЧЕ И ДЕВОЈЧЕ – Народна песма

ПОЧЕТАК БУНЕ ПРОТИВ ДАХИЈА – Народна епска песма

СВЕТИ САВО – Народна песма

СИЛАН ЛОВАЦ – Народна песма

СЛАВУЈАК – Народна песма

СМЕШНО ЧУДО – Народна песма

СРПСКА ДЈЕВОЈКА (У Милице дуге трепавице) – Народна лирска љубавна песма

УСПАВАНКА – Народна песма

ХАСАНАГИНИЦА – Народна песма

Прочитајте више:

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

ПОЧЕТАК БУНЕ ПРОТИВ ДАХИЈА – Народна епска песма

ПОЧЕТАК БУНЕ ПРОТИВ ДАХИЈА – Народна епска песма / Поезија, Текст песме

Ово је једна од најпознатијих, најлепших и најразвијенијих епских песама о борбама за ослобођење Србије. Сматра се да ју је испевао слепи гуслар Филип Вишњић, од кога ју је Вук и забележио уз помоћ Лукијана Мушицког с пролећа 1815, боравећи у манастиру Шишатовцу. Ова песма опева збивања која претходе Првом српском устанку. Није тачно установљено кад је Вишњић испевао ову песму, да ли првих година устанка, док је још био у Босни, или 1809. по преласку у Србију. По неким претпоставкама, учинио је то тек после 1813. пошто је прешао у Срем.

Вишњић је историјске догађаје и бројне личности дао песничким идејама и сликама, ликове уметничким карактеристикама и стилом, те је поезија потпуно потиснула хроничарско казивање.

ПОЧЕТАК БУНЕ ПРОТИВ ДАХИЈА

Боже мили! Чуда великога!
Кад се шћаше по земљи Србији,
По Србији земљи да преврне
И да друга постане судија,
Ту кнезови нису ради кавзи,
Нит’ су ради Турци изјелице,
Ал’ је рада сиротиња раја,
Која глоба давати не може,
Ни трпити Турскога зулума;

И ради су Божји угодници,
Јер је крвца из земље проврела,
Земан дош’о, ваља војевати,
За крст часни крвцу прољевати,
Сваки своје да покаје старе.

Небом свеци сташе војевати
И прилике различне метати
Виш’ Србије по небу ведроме;
’Ваку прву прилику вргоше:
Од Трипуна до светога Ђурђа
Сваку ноћцу мјесец се ваташе,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал’ се Србљи дигнут’ не смједоше.

Другу свеци вргоше прилику:
Од Ђурђева до Дмитрова дана
Све барјаци крвави идоше
Виш’ Србије по небу ведроме,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал’ се Србљи дигнут’ не смједоше.

Трећу свеци вргоше прилику:
Гром загрми на светога Саву
Усред зиме, кад му време није,
Сину муња на часне вериге,
Потресе се земља од истока,
Да се Србљи на оружје дижу,
Ал’ се Србљи дигнут’ не смједоше.

А четврту вргоше прилику:
Виш’ Србије на небу ведроме
Увати се сунце у прољеће,
У прољеће на светог Трипуна,
Један данак три пута се вата,
А три пута игра на истоку.

То гледају Турци Бијограци,
И из града сви седам дахија:
Аганлија и Кучук-Алија,
И два брата, два Фочића млада,
Мемед-ага и шњиме Мус-ага,
Мула Јусуф велики дахија,
Дервиш-ага грацки таинџија,
Старац Фочо од стотине љета,

Све седам се састало дахија
Бијограду на Стамбол-капији,
Огрнули скерлетне бињише,
Сузе роне, а прилике гледе:
„Ала кардаш! Чуднијех прилика!
Оно, јолдаш, по нас добро није.”

Па од јада сви седам дахија
Начинише од стакла тепсију,
Заграбише воде из Дунава,
На Небојшу кулу изнесоше,
Наврх куле вргоше тепсију,
У тепсију зв’језде поваташе,
Да гледају небеске прилике,
Што ће њима бити до пошљетка.

Око ње се састаше дахије,
Над тепсијом лице огледаше;
Кад дахије лице огледаше,
Све дахије очима виђеше,
Ни на једном главе не бијаше.

Кад то виђе све седам дахија,
Потегоше наџак од челика,
Те разбише од стакла тепсију,
Бацише је низ бијелу кулу,
Низ бијелу кулу у Дунаво,
Од тепсије нек потрошка нема.

Па од јада сви седам дахија
Пошеташе брижни невесели
Низ Небојшу кулу Јакшићеву,
Одшеташе у каву велику,
Пак сједоше на кави великој,
Све сједоше један до другога,
Старца Фочу вргли у зачеље,
Бијела му брада до појаса,
Пак повика све седам дахија:
„К нама брже, хоџе и ваизи!
Понесите књиге инџијеле,
Те гледајте, што нам књиге кажу,
Што ће нама бити до пошљетка.”

Потекоше хоџе и ’ваизи,
Донесоше књиге инџијеле;
Књиге гледе, грозне сузе роне,
Дахијама овако говоре:
„Турци, браћо, све седам дахија!
’Вако нама инџијели кажу:
Кад су ’наке бивале прилике
Виш’ Србије по небу ведроме,
Ев’ од онда пет стотин’ година,
Тад је Српско погинуло царство,
Ми смо онда царство задобили,
И два влашка цара погубили:
Константина насред Цариграда
Украј Шарца, украј воде ладне,
И Лазара на пољу Косову;

Милош уби за Лазу Мурата,
Ал’ га добро Милош не дотуче,
Већ све Мурат у животу бјеше,
Док ми Српско царство освојисмо,
Онда себи везире дозива:
Турци браћо, лале и везири!
Ја умријех, вама добих царство,
Него ово мене послушајте,
Да вам царство дуговјечно буде:
Ви немојте раји горки бити,
Веће раји врло добри буд’те;

Нек је харач петнаест динари,
Нек је харач и тридест динари;
Не износ’те глоба ни пореза,
Не износ’те на рају биједа;
Не дирајте у њихове цркве,
Они у закон, нити у поштење;
Не ћерајте освете на раји,
Што је мене Милош распорио,
То је срећа војничка дон’јела:
Не може се царство задобити,
На душеку све дуван пушећи;

Ви немојте рају разгонити
По шумама, да од вас зазире,
Него паз’те рају к’о синове,
Тако ће вам дуго бити царство;
Ако л’ мене то не послушате,
Већ почнете зулум чинит’ раји,
Ви ћет’ онда изгубити царство.”

Цар умрије, а ми остадосмо,
И ми нашег цара не слушасмо,
Већ велики зулум подигосмо:
Погазисмо њихово поштење,
Свакојаке б’једе износисмо,
И на рају глобе навалисмо,
И гријоту Богу учинисмо.

Сад су ’наке постале прилике,
Сад ће нетко изгубити царство;
Не бојте се краља ни једнога,
Краљ на цара ударити неће,
Нити може краљевство на царство,
Јер је тако од Бога постало;

Чувајте се раје сиротиње;
Кад устане кука и мотика,
Биће Турком по Медији мука,
У Шаму ће каде проплакати,
Јера ће их раја уцв’јелити.

Турци браћо све седам дахија!
Тако наши инџијели кажу,
Да ће ваше куће погорети,
Ви дахије главе погубити;
Из огњишта пронић’ ће вам трава,
А мунаре попаст’ паучина,
Неће имат’ ко језан учити;

Куд су наши друми и калдрме,
И куда су Турци пролазили
И с коњскијем плочам’ задирали,
Из клина ће проникнути трава,
Друмови ће пожељет’ Турака,
А Турака нигде бити неће.
Тако књиге инџијели кажу.

Кад то чуше сви седам дахија,
Све дахије ником поникоше,
И преда се у земљу поглаше,
С књигом не зна нико бесједити,
Ни како ће књизи одказати.

Старац Фочо подавио браду,
Па је б’јелу са зубима гризе,
Ни он не зна с књигом бесједити,
Већ се и он томе послу чуди;
Не пониче Фочић Мемед-ага,
Не пониче, већ јунак покличе:
„Дишер море, хоџе и ваизи!
Мол’те Бога и језан учите
Сваки данак а све по пет пута,
Не брин’те се нама дахијама:
Док је нама здравља и памети,
И док нам је Биоградског града,
Ми смо кадри управити градом,
Око града сиротињом рајом.

Кад краљеви на нас војштит’ неће,
Како ће нам раја досадити,
Кад нас има у седам дахија,
У свакога по магаза блага?

Каква блага? Све мека дуката,
А све пуста блага лежећега;
У нас, браћо, четири дахије,
Аганлије и Кучук-Алије,
И у мене и Мула-Јусуфа,
У свакога има пуста блага
Небројена по двије магазе;

Нас четири када устанемо,
Устанемо на ноге лагане,
А магазе с благом отворимо,
Просућемо рушпе по калдрми,
На дукате покупити војску;

Нас четири велике дахије
На четверо разд’јелити војску,
На четверо к’о четири брата,
Поћи ћемо из нашега града
Кроз нашије садамн’ест нахија
Исјећ’ ћемо све Српске кнезове,
Све кнезове, Српске поглавице,
И кметове, што су за потребе,
И попове Српске учитеље,
Само луду ђецу оставити,
Луду ђецу од седам година,
Пак ће оно права бити раја,
И добро ће Турке послужити.

Док погубим кнеза Палалију
Из лијепа села Бегаљице,
Он је паша, а ја сам субаша.

Док погубим и Јована кнеза
Из Ландова села маленога,
Он је паша, а ја сам субаша;

И Станоја кнеза из Зеока,
Он је паша, а ја сам субаша.

Док погубим Стеву Јаковљева
Из Лијевча гн’језда хајдучкога,
Он је паша, а ја сам субаша;

И Јована кнеза из Крснице.
Док погубим до два Чарапића
Из потока Б’јелог од Авале,
Кој’ су кадри на Врачар изићи,
У Биоград Турке затворити,
Они с’ паше, а ја сам субаша.

Док погубим Црнога Ђорђија
Из Тополе села поносита,
Који с Бечким тргује ћесаром,
Он је кадар сву џебану купит’
Од бијела града Варадина,
И оружје, што је за потребе,
Он је кадар на нас завојштити,
Он царује а ја субашујем.

Док погубим протопоп’ Николу
Из лијепа села Ритопека,
Он пашује, а ја субашујем.

Док погубим Ђорђија Гузоњу
И његова брата Арсенија
Из лијепа села Жељезника,
Кој’ је кадар Топчидер затворит’;

Док погубим протопопа Марка
Из лијепа села Остружнице,
Он је паша, а ја сам субаша.

Док погубим до два игумана,
Аџи-Ђеру и Аџи-Рувима,
Који знаду злато растапати
И са њиме ситне књиге писат’,
Нас дахије цару опадати,
Око себе рају сјетовати,
Они паше, а ми смо субаше.

Док погубим Бирчанин-Илију,
Обор-кнеза испод Међедника,
Ево има три године дана,
Од како се врло посилио:
Кудгођ иде, све крљата јаше,
А другога у поводу води;
Он буздован о ункашу носи,
А бркове под калпаком држи,
Он Турчину не да у кнежину,
Кад Турчина у кнежини нађе,
Топузом му ребра испребија,
А кад Турчин стане умирати,
А он виче на своје хајдуке:
„Море, слуге! тамо пашче бац’те,
Ђе му гавран кости наћи неће.”

А кад нама порезу донесе,
Под оружјем на диван изиђе,
Десну руку на јатаган метне,
А лијевом порезу додаје:

„Мемед-ага, ето ти порезе,
Сиротиња те је поздравила,
Више теби давати не може.” ”

Ја порезу започнем бројити,
А он на ме очима стријеља:
„Мемед-ага! зар ћеш је бројити?
„Та ја сам је једном избројио.” ”

А ја више бројити не смијем,
Већ порезу украј себе бацим,
Једва чекам, да се скине б’једа,
Јер не могу да гледам у њега;
Он је паша, а ја сам субаша.

Док погубим кнеза Грбовића
Из лијепа села Мратишића,
Он је паша, а ја сам субаша.

Док погубим и Алексу кнеза
Из лијепа села Бранковине,
И Јакова брата Алексина:
Цар и ћесар кад се завадише,
Код ћесара обрштери бише,
И носише од злата кашкете,
Попл’јенише све Турске паланке,
Поробише, ватром попалише,
Цар и ћесар кад мир учинише,
А они се цару предадоше,
И код цара кнезови посташе,
Млоге Турке цару опадаше,
Седам паша, што су опаднули,
Опаднули, па их поморили;
Они паше, а ми смо субаше.

Док погубим кнеза Тавнавскога,
Из Љутица Станка обор-кнеза;
Док погубим кнеза Мачванскога,
С Богатића Мартиновић-Лазу,
Он је паша, а ја сам субаша.

Док погубим кнеза Поцерскога,
С Метковића Ружичић-Мијајла,
Он је паша, а ја сам субаша.

Док запалим Рачу украј Дрине,
И погубим Аџи-Мелентија,
Кој’ је иш’о преко мора сињег,
Те је влашку ћабу полазио,
Пак се узгред у Стамбол свратио,
И од цара ферман излагао
За стотину жутијех дуката,
Да власима богомољу гради,
Да је гради за седам година,
Начини је за годину дана,
Ево има шест година дана
Како зида покрај цркве куле,
А у куле набавља џебану
И по мраку топове привлачи;
Видиш, јолдаш, да се нечем’ нада!

Пак ћем’ онда заћи кроз нахије,
Те исјећи све Српске кметове.
Како би нам раја додијала?”

Све дахије на ноге скочише,
Мемед-аги сви се поклонише:
„Фала јолдаш, Фочић Мемед-ага!
Твоја памет пашовати може,
Ми ћемо те пашом учинити,
Тебе ћемо свагђе послушати.”

Старац Фочо поче говорити:
„Нуто момка! и нуто памети:
„С којом р’јечи на пашалук сједе!
Узми синко, Фочић Мемед-ага,
Узми сламе у бијелу руку,
Мани сламом преко ватре живе:
Ил’ ћеш ватру са тим угасити,
Или ћеш је већма распалити?

Ви можете, и Бог вам је дао,
Тако силну покупити војску,
И поћ’ ћете, синко, кроз нахије;

Једног кнеза преварит’ можете
И на вјеру њега домамити;
Своју ћете вјеру изгубити,
Једног посјећ’, а два ће утећи,
Два пос’јеци, четири одоше,
Они ће вам куће попалити,
Ви дахије од њих изгинути.

Ал’ ви тако немојте радити,
Него мене старца послушајте:
Ја сам глед’о у нашем инџилу,
Ово, наше, дуго бити неће,
Него ће се пром’јенити царство,
Већ се, синко, подобрите раји:
Од харача раји отпустите,
Нек је харач, к’о што Мурат рече;

Прођите се глоба и пореза;
С кнезовима ви се побратите,
Кнезовима ате поклањајте,
Кметовима осредње парипе,
С поповима у дослуку буд’те,
Не би л’ и ми уз њих преживљели,
Јера наше дуго бити неће.
А што ће нам више пусто благо?
Да мељете, изјест’ не можете.”

Ал’ говори Фочић Мемед-ага:
„Мој бабајко, не слушам те стари.”

То изрече, а на ноге скочи,
И за њиме остале дахије,
Пак на граду бацише топове,
На дукате покупише војску,
Њи четири велике дахије:
Аганлија и Кучук-Алија,
Мула-Јусуф, Фочић Мемед-ага,
На четверо разд’јелише војску,
Њи четири, к’о четири брата,
Пак на граду отворише врата,
И одоше с војском по тефтишу
Кроз њихових седамн’ест нахија.

Првог српског кнеза преварише:
Домамише кнеза Палалију
И у Гроцкој њега погубише;

И Станоја кнеза из Зеока
Преварише, па га погубише
У његову двору бијеломе.

Преварише Марка Чарапића,
Преварише, те га погубише;
И Гагића Јанка буљубашу
Из Болеча села маленога;
Погубише кнеза Теофана
Из Орашја Смедеревске на’је;
Та и кнеза Петра из Ресаве,

Преварише Мата буљубашу
Из Липовца близу Крагујевца,
Те и њега млада погубише,

Моравцима цркви допадоше,
И ту Аџи-Ђера погубише,
А Рувима у град опремише,
И у граду њега погубише.

Мемед-ага у Ваљево дође:
Грбовић се бјеше осјетио,
Па Грбовић на страну побјеже,
А дође му обор-кнез Алекса,
И дође му Бирчанин Илија,
Обојицу вата Мемед-ага,
Бијеле им савезао руке,
Па их води на мост Колубари;
А кад виђе обор-кнез Алекса,
Да ће Турци оба погубити,
Тад’ он рече Фочић Мемед-аги:
„Господару Фочић Мемед-ага!
Поклони ми живот на мејдану,
Ево теби шесет кеса блага.”

Мемед-ага говори Алекси:
„Не могу те, Алекса, пустити,
„Да ми дадеш и сто кеса блага.”

Ал’ бесједи Бирчанин Илија:
„Господару, Фочић Мемед-ага!
Ево теби и сто кеса блага,
Поклони ми живот на мејдану.”

Вели њему Фочић Мемед-ага:
„Не будали, Бирчанин Илија!
Тко би горског упустио вука?”

Мемед-ага викну на џелата,
Џелат трже сабљу испод скута,
Те Илији одсијече главу;
А Алекса сједе на ћуприју,
Па овако поче говорити:
„Бог убио сваког ришћанина,
Који држи вјеру у Турчину!
Ах Јакове, мој рођени брате!
Ти не држи вјере у Турцима,
Ђе с’ удесиш, удри се с Турцима.”

Још Алекса говорити шћаше,
Али џелат говорит’ не даде,
Трже сабљу, одс’јече му главу.

Када до два кнеза погибоше
На ћуприји насред Колубаре:
Кнез Алекса, Бирчанин Илија;
Аџи-Рувим насред Биограда,
Једног дана, а једнога часа:
Виш’ њих јарко помрчало сунце.

Мемед-ага конаку похити,
Не би л’ још ког Срба застануо,
Да још бира ђе ког да пос’јече.

Ал’ кад Срби жалост опазише,
Из чаршије намах побјегоше,
Мемед-аги ниједан не дође.

Кад то виђе Фочић Мемед-ага,
Одмах позна, да горе уради,
И одмах се бјеше покајао,
Ал’ се веће доцкан покајати,
Већ повика дванајест делија,
И Узуна свога кавеџију:
„Чујете ли, моји соколови!
Брзо добре коње посједните,
Пак трчите у село Тополу,
Не би л’ Црног погубили Ђорђа:
Ако ли нам сад утече Ђорђе,
Нека знате, добро бити неће.”

Кад то чуше дванаест делија,
Одмах добре коње посједоше,
И пред њима Узун кавеџија,
Отидоше у село Тополу
У суботу уочи неђеље;

На освитак неђељи дођоше
Прије зоре и бијела дана,
И Ђорђијне опколише дворе,
Ударише с обадвије стране,
А са двије стране повикаше:
„Изиђ’ амо, Петровићу Ђорђе!”

Тко ће љута змаја преварити?
Тко ли њега спаваћива наћи?

Ђорђе се је јунак научио
Прије зоре свагда уранити,
Умити се и Богу молити,
И попити по чашу ракије:

Бјеше Ђорђе прије уранио
И отишо у доње подруме.
Када виђе око куће Турке,
Он се њима јавити не ћеде.

Јави им се млада Ђорђијница:
„Да Бог с вама, Турци, ноћас био!
Шта тражите овђе у то доба?
Ђорђе сада пред кућом бијаше,
Ту сад бјеше, пак некуд отиде,
А ја не знам, куд је отишао.”

А то Ђорђе и гледа и слуша.
Кад је Ђорђе избројио Турке,
Чашу попи, а пушку потпраши,
Узе доста праха и олова,
Па изиђе својему обору
Међу своји дванаест чобана;

А кад дође, чобане избуди,
И овако чобанима рече:
„Браћо моја, дванаест чобана!
Устаните, обор отворите,
Из обора ишћерајте свиње,
Нека иду, куда коме драго;
А ви, браћо, мене послушајте,
И шарене пушке потпрашите;
Ако Бог да, те се оно стече,
Шта сам данас радит’ наумио,
Честите ћу вас све учинити,
Оковати у сребро и злато,
А у свилу обућ’ и кадиву.”

Сви чобани једва дочекаше,
Ишћераше свиње из обора,
Пак шарене пушке потпрашише,
Намах они за Ђорђем пођоше.

Оде Ђорђе право своме двору,
А кад Турке с чобанима виђе,
Онда Ђорђе овако говори:
„Чујете ли, дванаест чобана!
Сваки јако глајте по Турчина,
Ал’ немојте пушака метати,
Докле моја најприје не пукне,
Ја ћу гледат’ Узуна Мемеда,
Виђећете, што ћ’ од њега бити.”

То изрече Петровићу Ђорђе,
Земљи паде, пушци огањ даде,
Пуче пушка, остат’ пуста неће;
Ђе је глед’о, Ђорђе погодио,
Мртав паде Узун са кулаша.

Кад то виђе дванаест чобана,
Намах пуче дванаест пушака,
Мртви паде онђе шест Турака,
Шесторица на коњма побјеже.

Намах Ђорђе викну по Тополи,
Те сакупи јоште више друштва,
Све по трагу Турке поћераше,
До Сибнице села доћераше,
И ту Турци у хан побјегоше,
Ками мајци да остати могу!

Ту их Ђорђе опколи са друштвом,
Па он викну у село Сибницу,
Сибничани сви му долећеше;
Ту се саста стотина јунака,
Намах Србљи хана запалише,
И тројица Турак’ изгорјеше,
А тројица пред њих изтрчаше,
И Србини сва три погубише.

На све стране Ђорђе књиге посла
У свих градских седамн’ест нахија
На кметове селске поглаваре:
„Сваки свога убијте субашу;
Жене, ђецу у збјегове кријте.”

Кад то чуле Српске поглавице,
Намах они послушаше Ђорђа:
Сви скочише на ноге лагане,
Припасаше свијетло оружје,
Сваки свога убише субашу,
Жене, ђецу у збјег одведоше.

Кад је Ђорђе Србље узбунио
И с Турцима веће завадио,
Онда Ђорђе прође кроз нахије,
Па попали Турске карауле,
И обори Турске тефериче,
И удари на Турске паланке,
Све паланке он турске попали,
Женско, мушко, све под мач удари,
Тешко Србље с Турцима завади.

Турци мисле, да је раја шала,
Ал’ је раја градовима глава;
Уста раја к’о из земље трава,
У градове саћераше Турке;

Трчи Ђорђе од града до града,
И грађане свагђе довикује:
„Чујете ли, ви Турци грађани!
На градов’ма отворајте врата,
Измеђ’ себе дајте зулумћаре,
Ак’ хоћете мирни да будете,
Да градова цару не кваримо:
Јер ако их ви дати нећете,
Измеђ’ себе Турке зулумћаре,
Те градове раја начинила,
Градила их по девет година,
Кадра их је за дан оборити
И са царем кавгу заметнути;

А када се с царем завадимо,
Да устане сви седам краљева,
Да нас мире, помирит’ нас неће;
Бићемо се, море, до једнога.”

Тад грађани сузе прољеваху.
И Ђорђији ’вако говораху:
„Бег Ђорђије, од Србије главо!
Даваћемо штогод раја иште,
Не кварите царевих градова,
Ни са царем замећите кавге,
Ми даћемо Турке зулумћаре.”

Па грађани устадоше Турци,
На градов’ма отворише врата,
Измеђ’ себе дају зулумћаре,
Зулумћаре изјелице Турке,
Предају их у Србињске руке.
Боже мили и Богородице!

Када Србљи докопаше Турке
Зулумћаре у бијеле руке,
Па их сташе Србљи разводити
Преко поља без свијех хаљина,
Без ћурака и без антерија,
Без сарука, у малим капама,
Без чизама и без јеменија,

Голе, босе топузима туку:
„Море, баша! кам’ пореза наша?”

У по поља Ђорђе сабљу вади,
Зулумћарске одсијеца главе.
А кад Ђорђе исијече Турке,
Исијече Турке зулумћаре,
Онда Ђорђе у градове уђе;
Што би Турак’ по градов’ма б’јелим,
Што би Турак’ за сјече, ис’јече;

За предаје што би, то предаде;
За крштења што би, то искрсти.

Кад је Ђорђе Србијом завлад’о,
И Србију крстом прекрстио,
И својијем крилом закрилио
Од Видина пак до воде Дрине,
Од Косова те до Биограда,
’Вако Ђорђе Дрини говорио:
„Дрина водо, племенита међо
Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије!
Наскоро ће и то време доћи,
Када ћу ја и тебека прећи
И честиту Босну полазити!”

Вук Стефановић Караџић

Народне епске песме новијех времена

Вукова ‘старија’ времена обухватала су епску стилизацију јунака који припадају периодима самосталне феудалне државе, до „пропасти царства и господства српског“. Подвиге хајдука и ускока из дугогропства од XV до XIX века Вук је унео у трећи том своје антологије, означивши их као ‘пјесме јуначке средњијех времена’. Опеване борбе за слободу црногорских племена и војевања српске револуције током Првог и Другог устанка склапала су епска ‘новија’ времена.

Прочитајте више:

НАРОДНЕ ПЕСМЕ – Антологија народних лирских, епских и песама за децу

ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

СРПСКА ДЈЕВОЈКА (У Милице дуге трепавице) – Народна лирска љубавна песма

СРПСКА ДЈЕВОЈКА (У Милице дуге трепавице) – Народна лирска љубавна песма / Поезија, Рецитација, Поезија и музика, Видео, Текст

СРПСКА ДЈЕВОЈКА

У Милице дуге трепавице,
Прекриле јој румен’ јагодице,
Јагодице и бијело лице;
Ја је гледах три године дана,
Не могох јој очи сагледати,
Црне очи, ни бијело лице,
Већ сакупих коло ђевојака,
И у колу Милицу ђевојку –
Не бих ли јој очи сагледао.
Када коло на трави играше,
Бјеше ведро, пак се наоблачи,
По облаку зас’јеваше муње,
Све ђевојке к небу погледаше,
Ал’ не гледа Милица ђевојка,
Већ преда се у зелену траву.
Ђевојке јој тихо говорише:
„Ој Милице, наша другарице!
Ил’ си луда, ил’ одвише мудра,
Те све гледаш у зелену траву,
А не гледаш с нама у облаке,
Ђе се муње вију по облаку?“
Ал’ говори Милица ђевојка:
„Нит сам луда, нит одвише мудра,
Нит сам вила, да збијам облаке,
Већ ђевојка, да гледам преда се.“

Народна песма

Из књига: Српске народне пјесме, скупио их и на свјет издао Вук Стефановић Караџић, књига прва, у којој су различне женске пјесме, државно издање, Биоград, Штампарија Краљевине Србије, 1891. и Вук Стефановић Караџић ̶ Српске народне пјесме И, Издавач: Просвета, Београд, 1968.

Прочитајте више:

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, Рецитације, Књиге, Отпеване песме, Видео…

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

БАСНЕ – Антологија најлепших басни

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

УСУД – Народна приповетка

УСУД – Народна приповетка / Прича – Приповетка, Текст

УСУД

Била два брата заједно у кући, и један све радио, а други једнако беспосличио и готово јео и пио. И Бог им да те стеку у свачему: у говедима, у коњма, у овцама, у свињама, у челама и у свему другоме. Онај који је радио једном помисли у себи: „Што бих ја и за овога ленивца радио? Боље да се оделим, па да за себе радим, а њему што драго!“ И тако једанпут рече своме брату: „Брате, није право, ја све радим, а ти ни у чему не помажеш, него само готово једеш и пијеш. Ја сам наумио да се поделимо.“ Овај га стане одвраћати: „Немој, брате, та добро нам је обојици, ти имаш све у рукама и своје и моје, а ја сам задовољан како год ти урадиш.“

Онај други остане при своме, и тако се приволи и овај па му рече: „Кад је тако, да ти је просто, ето дели сам како знаш.“ Онда онај подели све по реду, па свак своје узме преда се: нерадин узме за стоку говедара, за коње коњушара, за овце овчара, за козе козара, за свиње свињара, за челе кованџију, па им рече: „Остављам све своје добро на вама и на Богу“; пак стане живети код куће као и пређе. А онај други брат трудио се око свога добра сам као и пређе, чувао и надгледао, али напретка никаква није видео, него све пропаст, од дана на дан све горе, докле тако не осиромаши да већ није имао ни опанака него ишао бос. Онда рече у себи: „Идем к брату своме да видим како је у њега.“ И тако идући, наиђе на ливади на стадо оваца; кад тамо, а код оваца нема чобана, него једна прелепа девојка седи па преде златну жицу. Он, назвавши јој „помози Бог“, запита је чије су јој овце, а она му одговори: „Чија сам ја, онога су и овце.“ А он је заиита: „А чија си ти?“ Она му одговори: „Ја сам твога брата срећа.“

Онда се он ражљути, па јој рече: „А где је моја срећа?“ Девојка му одговори: „Твоја је срећа далеко од тебе.“ „А могу ли је наћи?“, запита он, а она му одговори: „Можеш, потражи је.“ Кад он то чује и види да су овце брата његова добре да не могу боље бити, не хтедне даље ни ићи да гледа другу стоку, него оданде управо отиде к брату. Кад га брат угледа, ражали му се и заплаче: „Камо се од толико времена?“ Па видећи га гола и боса, одмах му да једне опанке и новаца. После тога, пошто су се неколико дана прочастили, дигне се онај брат да иде кући својој.

Како дође кући, узме торбу на раме и у њу хлеба, и штап у руке, па пoђе у свет да тражи своју срећу. Путујући тако, дође у једну велику шуму и, идући кроз њу, нађе једну седу матору девојчуру под једним грмом где спава, па измахне штаиом те је опали по стражњици, а она се једва дигне и једва отвори очи од крмељи, па му проговори: „Моли се Богу што сам заспала, а да сам будна била, не би ти добио ни тих опанака.“ Онда јој он рече: „А ко си ти да ја не бих добио ни ових опанака?“ А она му одговори: „Ја сам твоја срећа.“ Кад он то чује стане се бусати: „И ти ли си моја срећа, Бог те убио! Ко тебе мени даде?“ А она се одмах утече: „Мене је Усуд теби дао.“ Он је онда запита: „А где је тај Усуд?“ А она му одговори: „Иди па га тражи.“ И у тај је мах нестане. Онда човек пође да тражи Усуда. Идући тако, дође до једнога села, и види у селу велику газдинску кућу и у њој велику ватру, па помисли у себи: „Овде ваља да је како весеље или слава“, па пође унутра; кад он унутра, а то на ватри велики казан, кува се у њему вечера, а иоред ватре седи домаћин. Човек онај, ушавши у кућу, назове домаћину: „Добар вече!“ А домаћин му прихвати: „Бог ти добро дао!“, па му рече да седне до њега, па га стане питати откуда је и куда иде, а он му све приповеди како је био газда, и како је осиромашио, па како сад иде Усуду да га пита зашто је сиромах. Потом запита домаћина зашто он толико силно јело готови, а домаћин му рече: „Е, мој брате, ја сам газда и свега имам доста, али своје дружине никако не могу наситити, све као да ала из њих зија; само ћеш видети кад станемо вечерати шта ће радити.“ А кад седну вечерати, све је грабило једно од другога, и онај велики казан с јелом за тили час прође. После вечере дође редуша те покупи све кости на једну гомилу, па их баци за пећ, а он се стане чудити где млада баци кости за пећ, док уједаниут изиђу две старе оклепане вешти, сухе као авети, и почну сисати оне кости. Онда он упита домаћина: „Шта ти је оно за пећком, брате?“ А он му одговори: „Оно је, брате, мој отац и мати, ко да су се оковали на овоме свету, не хтеше црћи једанпут овога света.“ Сутрадан на походу рече му домаћин:

„Брате, опомени се и мене, ако где нађеш Усуда, и запитај га каква је ово несрећа, те не могу своје дружине никако да заситим, и зашто ми отац и мати никако не умиру.“ Он се обећа да ће га питати, па се опрости с њиме и пође даље да тражи Усуда. Идући тако, после дугога времена, једно вече дође у друго село, па се замоли у једној кући да га приме на конак. Они га приме и упитају га куда иде, а он им каже све по реду што је и како је. Онда му они почну говорити: „Забога, брате, кад тамо идеш, питај и за нас што нам се говеда не даду него све натрашке иду.“ Он им се обрече да ће питати Усуда, пак сутрадан пође даље. Идући тако, дође на једну воду, па почне викати: „O водо! O водо! Пренеси ме!“ А вода га упита: „Куда идеш?“ А он јој каже куда иде. Онда га вода пренесе, па му рече: „Молим те, брате, питај Усуда зашто ја немам рода у себи.“ Он обећа води да ће питати, па онда дође даље. Идући тако задуго, најпосле дође у једну шуму, и онде нађе једног пустиника, па га упита не би ли му могао казати што за Усуда. Пустиник му одговори: „Иди овуд преко планине, па ћеш доћи баш пред његов двор, али кад изиђеш пред Усуда, ништа не говори, него штогод он ради, оно ради и ти, докле те год он сам не запита.“ Човек захвали пустинику, па пође преко планине. Кад дође у Усудове дворе, има шта и видети: у двору као да је царевина, ту су слуге и слушкиње, све се ужурбало, а Усуд седи сам за готовом софром па вечера. Кад човек то види, седне и он за софру па стане вечерати. После вечере легне Усуд спавати, легне и он. Кад буде око поноћи, стане страшно тутњити и из тутњаве зачује се глас: „O Усуде! O Усуде! Родило се данас толико и толико душа, подај им шта ћеш.“ Онда Усуд устане, па отвори сандук с новцима, и стане бацати по соби све саме дукате, говорећи: „Како мени данас, тако њима довека.“ Кад ујутру дан осване, али нема оних дворова великих, већ место њих средња кућа; али у њој опет има свега доста. Кад буде пред вече, седне Усуд за вечеру, седне и он с њим, а нико не говори ни речи. После вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, почне страшно тутњити, и из тутњаве зачује се глас: „О Усуде! O Усуде! Родило се данас толико и толико душа, него дај им шта ћеш.“ Онда Усуд устане, и отвори сандук с новцима, али нема дуката, него сребрни новци и гдекоји дукат. Усуд стане просипати новце по соби говорећи: „Како мени данас, тако њима довека.“ Кад ујутру дан осване, али нема ни оне куће, него место ње стоји мања, и тако је Усуд сваку ноћ радио, а кућа му се свако јутро смањивала, док најпосле од ње постане мала колебица, те Усуд узме мотику и стане копати, онда и онај човек узме мотику те стане копати, и тако су копали вас дан. Кад буде увече, узме Усуд комад хлеба, па одломи од њега половину те да и њему. Тако вечерају, и после вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, опет почне страшно тутњити, и из тутњаве зачује се глас: „О Усуде! O Усуде! Данас се родило толико и толико душа, подај им шта ћеш.“

Онда Усуд устане и отвори сандук, па стане просипати све саме џиџе и гдекоји марјаш надничарски вичући: „Како мени данас, тако њима довека.“ Кад ујутру сване, а колеба се претвори у велике дворе као што су били први дан. Онда га Усуд запита: „Шта си дошао?“ Он му каже све по реду своју невољу и да је дошао да га пита зашто му је дао злу срећу. Онда му Усуд рече: „Ти си видео како сам прву ноћ дукате просипао, и шта је после било. Како је мени било ону ноћ кад се ко родио, ономе ће онако бити довека. Ти си се родио сиротињске ноћи, ти ћеш бити сиромах довека. А твој се брат родио сретне ноћи, он ће бити сретан довека. Него кад си се заканио и толико си се трудио, казаћу ти како ћеш се помоћи. Има у твога брата кћи Милица; она је сретна као и отац јој. Кад отидеш кући, а ти узми к себи Милицу, па што год стечеш, све кажи да је њезино.“ Онда он захвали Усуду, па му опет рече: „У томе и у томе селу има један богат сељак и свега има доста, само је несретан у томе што му се чељад никад не могу да насите: изеду на један оброк пун казан јела, па им је и то још мало. А отац и мати онога сељака као да су се оковали на овоме свету, остарели и поцрнели и осушили се као авети, а не могу да умру. Он ме је молио, Усуде, кад сам код њега био на конаку. да те питам шта би то било.“ Онда му Усуд одговори: „То је све зато што не поштује оца и матере; њима баци иза пећке да једу, а да их метне у зачеље, па прву чашу ракије и прву чашу вина њима да да , они не би ни полак онога јели, и душе би се оне опростиле.“ Потом он опет запита Усуда: „У томе и у томе селу, кад сам ноћио у једној кући, тужио ми се домаћин како му се говеда не даду, него све натрашке иду; па ме молио да те питам шта би то било.“ А Усуд му одговори: „То је зато што он о крсном имену најгоре закоље, а да закоље што најбоље има, све би се штркљала говеда.“ Онда га он запита и за воду: „Шта би то било да она вода нема рода?“ А Усуд му одговори: „Зато нема што није човека никад удавила; али не шали се, не казуј јој док те не пренесе, јер ако јој кажеш, одмах ће те удавити.“ Онда он захвали Усуду, па пође кући. Кад дође на ону воду, вода га запита: „Шта је код Усуда?“ А он јој одговори: „Пренеси ме, пак ћу ти онда казати.“ Пошто га вода пренесе, он потрчи, па кад одмакне подалеко, а он се осврне па повиче: „O водо! О водо! Ниси никад човека удавила, зато рода немаш.“ Кад вода то чује, а она се разлије преко обале, па за њим, а он бежи, те једва утече. Кад дође у оно село к ономе човеку што му се говеда нису дала, он га једва дочека: „Шта је, брате, забога! Јеси ли питао Усуда?“ Он му одговори: „Јесам, и Усуд каже: кад славиш крсно име, а ти закољеш најгоре, а да закољеш што најбоље имаш, све би ти се штркљала говеда.“ Кад он то чује, рече му: „Остани, брате, у нас, ето до нашега крсног имена нема три дана; па ако буде истина, да ти дам јабуку.“ Он остане онде до крснога имена. Кад дође крсно име, домаћин убије најбољега јунца, и од онога часа марва се стане штркљати. После тога домаћин му поклони петоро говеда, а он му захвали и пође даље. Кад дође у оно село к ономе домаћину што је имао неситу чељад, домаћин га једва дочека: „Како је, брате, забога! Шта вели Усуд?“ А он му одговори: „Усуд вели: оца и матере не поштујеш, него им бацаш за пећку да једу; а да их метнеш у зачеље, па прву чашу ракије и прву чашу вина њима даш, не би ти чељад ни пола толико јела, а отац и мати би ти се упокојили.“ Кад домаћин то чује, каже жени, а она одмах умије и очешља свекра и свекрву, па их лепо преобуче, а кад дође вече, домаћин их посади у зачеље и прву чашу ракије и прву чашу вина њима да. Од тога часа не могоше чељад ни полак јести колико су донде јела, а сутрадан и отац и мати преставе се.

Онда му домаћин да два јунца, а он му захвали па пође кући. Кад дође у свој завичај, стану га сретати познаници и питати: „Чија су ти говеда?“ А он свакоме одговараше: „Браћо, Милице, моје синовице.“ Како дође кући, одмах отиде брату своме, па га стане молити: „Дај ми, брате, Милицу да је моја. Видиш да немам никога.“ А брат му одговори: „Добро, брате, ево ти Милице.“ Он узме Милицу па је одведе кући, и после тога стече много, али је за све говорио да Миличино. Једанпут изиђе на њиву да обиђе жито, а жито лепо, не може лепше бити. На то удари онуда један путник па га запита: „Чије јe то жито?“, а он се превари па рече: „Моје.“ У који мах он то рече, жито се упали и стане горети, а он кад то види, потрчи за човеком: „Стани, брате, није моје, него је Милице, моје синовице.“ И тако се жито одмах угаси, и он с Милицом остане срећан.

Народна приповетка

Из књиге: Караџић, Вук Стефановић 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице Вука Стефановића Караџића.

Прочитајте више:

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, Рецитације, Књиге, Отпеване песме, Видео…

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

БАСНЕ – Антологија најлепших басни

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂

Exit mobile version