VRAPČIĆ – Maksim Gorki / Priče za decu, Tekst
VRAPČIĆ
Živeo je tako žutokljuni vrabac. Zvao se Pudik. Živeo je iznad jednog prozorčeta, ispod strehe, u toplom gnezdu od kučine, mahovine i drugog materijala. Da leti – još nije probao, ali krilima je već mahao i stalno izvirivao iz gnezda: hteo je što pre da sazna kakav je ovaj beli svet i hoće li mu se svideti.
– Šta je, šta – pitala je vrabica mama.
On bi stresao krilima i cvrkutao gledajući na zemlju:
– Crna je, precrna!
Doleteo je otac, donosio bubice Pudiku i hvalio se:
– Dživ, dživ!
A Pudik je gutao bubice i mislio: „Na šta li su ponosni; dali mi crva s nožicama, velika stvar!“
I sve je izvirivao iz gnezda, razgledao sve.
– Čedo, čedo! – sekirala se majka. – Pazi, strmoglavićeš se.
– Čim, čim? – upita se Pudik.
– Ma kako čim? Pašćeš na zemlju, mačka – hop! I proguta te! – objašnjavao je otac odlazeći u lov.
Tako je to bilo, a krila se nisu žurila da porastu.
Jednom poče da duva vetar, a Pudik upita:
– Šta je to, šta je to?
– Fiju, dunuće vetar i baciće te na zemlju – mački – objašnjavala je majka.
To se Pudiku ne dopada, pa će:
– A zašto se ljulja drveće? Neka prestane, pa će vetar stati.
Majka je pokušavala da mu objasni da to nije tako, ali on nije poverovao.
Voleo je da sve objašnjava na svoj način.
Prolazi pored njih seljak, razmahao se rukama.
– Mora da mu je krila očupala mačka – reče Pudik – samo su mu koščice ostale!
– Pa to je čovek, svi su oni bez krila! – kaže mu vrabica.
– A zašto?
– Kod njih ti je tako, oni žive bez krila. Uvek su na nogama, skaču, razumeš?
– A zbog čega?
– Kad bi imali krila, oni bi nas lovili, kao što tata i ja lovimo mušice…
– Grozota – reče Pudik – grozota, glupavo! Svi moraju imati krila. Pa na zemlji je gore nego u vazduhu!… Kad ja odrastem, već ću udesiti da svi lete.
Pudik nije verovao mami. On još nije znao da oni koji mami ne veruju rđavo prolaze. Sedeo je na samoj ivici gnezda i iz sveg glasa pevao. Pevao je on, pevao, i – preturio se iz gnezda. Vrabica brzo za njim, a mačka, riđa, zelenih očiju – odmah se tu stvori.
Uplašio se Pudik. Raskrilio se, klati se na sivim nožicama i cvrkuće:
– Čast mi je, čast mi je…
A vrabica ga gura u stranu. Sva se nakostrešila – strašna, hrabra. Kljun je otvorila i cilja mački u oko.
– Dalje, dalje. Leti, Pudik, leti na prozor, leti…
Strah podiže sa zemlje vrapčića. On poskoči, zamaha krilima i tada – jedan, dva! Evo ga na prozoru!
Tada je i mama doletela – bez repa, ali presrećna. Sela je kraj njega, kljucnula ga u zatiljak i kaže mu:
– Šta sam ti govorila, šta?
– Pa šta ćeš – kaže Pudik. – Ne možeš se svemu odjednom naučiti!
A mačka sedi na zemlji, čisti šape od perja, gleda ih – riđa, zelenih očiju – i žalosno mauče:
– Me-e-kan, tako me-e-kan vrapčić, kao mi-i-šić… Mijau-u…
I, ako zaboravimo da je mama ostala bez repa, sve se dobro svršilo…
Maksim Gorki
Pročitajte više:
PRIČE ZA DECU – Antologija najlepših priča i dramskih tekstova za decu svih vremena
BASNE / Ezop, Dositej Obradović, Branko Ćopić, Narodne basne…
BAJKE – Najlepše bajke za decu svih vremena
DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…
POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti
ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂