Лав Николајевич Толстој – БАСНЕ / Избор најлепших басни за децу великана књижевности Толстоја
Антологија најлепших басни Лава Николајевича Толстоја:
МАГАРАЦ У ЛАВЉОЈ КОЖИ
Магарац је навукао лавњу кожу и сви помислише да је то лав. Побегоше и људи и животиње.
Дунуо ветар, кожа се подиже, па се видело да то није лав већ магарац.
Људи дотрчаше и испребијаше магарца.
НЕРАЗУМНА ПАТКА
Једнога дана кружила је патка по језеру тражећи рибу, али целога дана ништа није могла уловити. Кад се спустила ноћ, патка је и даље, уморна и гладна, тражила храну. Испловио је месец и она угледа његов лик на површини воде. Помисли да је то риба и зарони да ухвати месец. Неколико патака видеше шта она ради и стадоше јој се подсмевати што хоће да ухвати месец.
Јадна патка толико се застидела да се више није усудила да зарони у воду, чак ни онда када су рибе пливале поред ње. Бојала се да опет на буде исмејана.
Тако је патка све више слабила и после неколико дана угинула од глади насред језера пуног риба.
ГАВРАН И ЛИСИЦА
Гавран је добио комад меса и сео на дрво. Лисица је хтела месо, пришла је и рекла:
– О, гавране, како те гледам – по висини и лепоти, да си само краљ! И, наравно, био би краљ само да имаш глас.
Гавран је отворио уста и викнуо из свег гласа. Месо је пало. Лисица га подигне и рече:
„Ах, гавране, да још имаш памети, био би краљ.“
КОМАРАЦ И ЛАВ
Слетео комарац лаву на леђа па ће му рећи:
— Ти свакако мислиш да си јачи од мене? Али, вараш се, драги мој! Шта ти вреди твоја лавља снага кад те ја нападнем? Узалуд ћеш ударати репом и шапама, нећеш се моћи одбранити од мене. Хајде да се огледамо, ако смеш!
И комарац се свом снагом баци на лављу њушку и поче да боцка.
Лав се разбесне, стаде да удара шапама најпре љутито, а потом све бешње, што га је комарац жешће нападао. Ударајући се тако, лав је изгребао сву њушку, али комарцу није учинио ништа.
Комарац однесе победу.
Толико се беше погордио тим успехом, просто да пукне од поноса, па тако заслепљен није ни опазио кад је улетео право у паукову мрежу. Уто стиже паук и поче да га комада.
Пре него што ће умрети, комарац помисли: „Какве ли неправде! Савладао сам лава, најсилнијег међу животињама, а настрадаћу од једног бедног паука!”
ПАС И ВУК
Пас је заспао напољу. Дотрчао је гладан вук и хтео да је поједе.
Пас каже: „Вуче! Сачекај да једем – сад сам кошчат, мршав. Али, дај ми времена, домаћини ће свадбу направити, па ћу јести у изобиљу, угојићу се, боље да ме поједеш тада.“
Вук је поверовао и отишао.
Дође други пут и види – пас лежи на крову.
Вук каже: „Па је л’ било венчања?“
А пас каже: „Ево, вуче: ако ме други пут нађеш поспаног пред кућом, не чекај више свадбу!“
ГАВРАН И ЊЕГОВИ ПТИЋИ
На једном острву насред мора саградио је гавран себи гнездо. Острво је било малено и кад су му се излегли птићи, понестало је хране за њега и његову децу. Гавран одлучи да се врати с острва на копно. Најпре је узео у кљун једно птиче и полетео с њим преко мора. Пут је био далек и гавран је био све уморнији и све слабије махао крилима.
„Сад сам јак, а моје птиче слабо, — размишљао је гавран. — Пренећу га преко мора, а кад оно поодрасте и ојача, ја ћу бити слаб. Хоће ли се тада сетити мојих напора кад сам га преносио преко мора и да ли ће и оно мене преносити?”
Стога стари гавран упита сина:
— Кад мене изда снага у старости, а ти будеш одрастао и снажан, хоћеш ли ме неговати и овако носити кад устреба? Реци ми истину!
Плашећи се да га стари гавран не баци у море, птић без размишљања одговори:
— Хоћу, оче!
Стари гавран је летео даље и све више сустајао, размишљајући при томе:
„Мој син није рекао истину!” — те отвори кљун и испусти младунче.
Птић паде у воду као камен и ускоро се изгуби у таласима.
Гавран се врати на острво.
Када се опоравио и ојачао, узео је другог сина и полетео с њим преко мора. Дошавши насред мора, опет се уморио тако да је једва махао крилима. Тада упита и другог сина хоће ли га старог преносити. Син без размишљања одговори:
— Хоћу, оче! — јер се бојао да га стари не баци у море.
Отац није поверовао ни овоме сину и кад му је понестало снаге, он отвори кљун, па и друго птиче паде у море.
Кад се стари гавран вратио на острво, у гнезду је лежало још само једно птиче.
Стари гавран узе последњег сина и полете с њим преко мора.
Далеко од острва, а још даље од копна, гавран осети толики умор да је једва покретао крила.
— Сине, — упита он — хоћеш ли ме хранити и неговати кад остарим?
— Не, оче, нећу! — одговори птић.
— Зашто? — упита гавран.
— Кад ти остариш, а ја одрастем, савићу своје гнездо и имати децу, па ћу њих хранити и неговати.
Гавран се замисли, па закључи:
„Овај говори истину. Он ће савити своје гнездо и подизати своју децу. Зато ћу уложити све снаге и пренети га преко мора!”
Стари гавран није пустио у таласе последњег сина, већ је из све снаге замахао крилима и пренео га на копно да свије себи гнездо и створи подмладак.
КРАЉ И СОКО
Ловио једном неки краљ по шуми и истерао из лога зеца. Краљев соко миљеник полете за зецом да га улови, а краљ ободе коња и у галопу појури за соколом, како би му плен ишчупао из канџи. Трка много замори краља и он, пошто ухвати зеца, застаде крај једног извора да угаси жеђ.
Са извора је, међутим, преко једног камена вода једва отицала — кап по кап. Краљ подметну пехар и нестрпљиво очекиваше да се напуни водом. Али, тек што принесе пехар уснама, соко залепрша с његовог рамена и крилом просу воду.
Краљ поново стави пехар и са још већим нестрпљењем стаде чекати да се напуни. Али кад се пехар најзад напунио, соко опет слете и просу воду.
И трећи пут краљ стави пехар испод капљица блиставе изворске воде. Беше већ на ивици стрпљења. Али ни овога пута његове жедне усне не утолише жеђ. Соко понови своје дело.
Краљ се на то страшно ражести, зграби повећи камен, хитну га и уби сокола.
Уто до извора стигоше краљеве слуге. Један од њих пожури узбрдо ка извору да нађе више воде и своме краљу напуни пехар, али се убрзо врати празна кондира:
— Господару, — рече — ову воду не смеш пити. У самом извору лежи склупчана змија и пушта отров у воду. Да си окусио само једну кап ове воде, већ би био мртав!
— Авај, шта учиних! — очајно завапи краљ. Убио сам верног сокола, који ми је трипут спасао живот.
ВУК И ЖДРАЛ
Вуку је запела кост у грлу и није могао да је избаци. Позвао је ждрала и рекао:
„Хајде, ждрале, имаш дугачак врат, спусти ми главу у грло и извуци кост а ја ћу те наградити.“
Ждрал је ставио главу лаву у уста, извукао кост и рекао:
„Дај ми награду.“
Вук је шкргутао зубима и рекао:
„Зар ти није довољна награда то што ти нисам одгризао главу кад сам је имао у зубима?“
ЈЕЛЕН И ЛАНЕ
Једанпут је лане питало јелена:
„Оче, ти си и већи и бржи од пса,а поред тога имаш и огромне рогове да се њима брани; зашто се онда толико плашиш паса?“
Јелен се насмеја и одговори:
„Право кажеш, дете. То је права несрећа: чим чујем лавеж паса, не стигнем ни да промислим, а већ бежим.“
Лав Николајевич Толстој
Прочитајте више:
БАСНЕ – Антологија најлепших басни
ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена
ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂