EX PONTO – Иво Андрић / Проза, Песме у прози, Књига, Аудио-видео књига, Текст
EX PONTO
Ex ponto је књига стихова у лирској прози коју је Иво Андрић написао 1918. године. Назив овог дела инспирисан је називом збирке песама „Epistulae ex Ponto“ латинског песника Овидија, у којима он пева своје патње и утиске из прогнанства у Понту на обали Црног мора, али без икаквог снажнијег повезног мотива с познатим римским песником и његовим познатим епистулама, осим прогонства/казне.
Ово рано Андрићево дело, названо „разговором с душом“ (Нико Бартуловић), је књига песама у прози, лирских проза, исповедномолитвених записа, кратких прича и лирскомедитативних записа. Подељена је у три ненасловљена поглавља (циклуса): први има 26, други 25, трећи 88 записа (фрагмента); са завршним Епилогом, дакле, 140 записа. Записи су међусобно одвојени наглашеним белинама и једино је последњи (Епилог) насловљен.
Одломци (цитати) из књиге:
Је ли вам се икад догодило да, бачени из колосијека, речете свагдашњици: збогом и да се винете, ношени страшним вихором, запрепаштени као онај коме се тло измиче?
Је ли вам се догодило да вам узму све — а шта се човјеку не може узети? — и да вам на душу положе тешку одурну руку и да вам узму радост и ведрину слободна духа; и сама срчаност, која остаје као посљедњи очајни дар судбине, да вам узму и да учине од вас нијемо презаво ропче?
Разнолики су и многи болови који задешавају људе на овој земљи, гдје се »љепшом душом дубље јеца«, али ког је један само од ових истинских великих болова задесио, брат је мој и пријатељ!
Свима, широм цијелог свијета, који су страдали и страдају ради душе и њених великих и вјечних захтјева, посвећујем ове странице, које сам некоћ писао само за себе, а данас их шаљем свој браћи својој у болу и нади.
Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо.
Два дана ме већ не изводе ни на онај један сат шетње, јер киша без престанка сипи.
Мени се чини да ми непрестано влага навире у ћелију и да ми пада по лицу и рукама као лепљив талог. Мој покривач је оштар и студен, моје јело има укус лимене посуде и моја ћелија онај неописив задах уског простора у ком један човек дише и живи, без промјене и зрачења.
Али ту за мојим вјеђама – склопим ли само очи – живи сва величина живота и сва љепота свијета. Све што је икад само такло очи, усне и руке моје све је у мојој свијести живо и свијетло на тамној позадини ове патње. Раскош и љепота живота живе неуништиво у мени.
И сад кад сам све то изгубио пуни ми душу бескрајна благодарност за све многоструке и дивне дарове што их живот даје онима који су срећнији од мене.
Откуд ми ово чудно осјећање?
Ја кроза њ пролазим као кроз тамнозелени мир и мирисну тишину оморикове шуме у љетњи дан. И заборављам све око себе.
Пред сам сутон је престао снијег. И настала је тишина над шумама и бијели влажни мир високог, високог снијега. Он је покрио оморике као мраморне капелице и засуо стазе, смртно бијел и непроходан.
Куда ћеш, Јелена?
Глухо и мукло. (Тешко је газити касни снијег).
Не види се небо ни шуштало сунце. Угасла боја. Замро звук. Неизрециво тихо, бијело, заспало. И кад се је, дубоко у шуми, сломила грана под снијегом било је као да је највећем стаблу срце пукло.
Куда ћеш, Јелена?
Снијег ових шума леди дах, стине крв, убијели пут. Ово је погреб свих трагова и успомена. Уморне су ноге, озебле поцрвењеле ручице. Снијег је замео љетошње гробове, самртни покров за живе и мртве.
Јелена, Јелена!
Кога ли љуби сада она млада жена? Она млада жена коју сам нашао једног љета лијепу и дозрелу од шеснаест година, пролази – богзна зашто – јутрос мојим сјећањем.
Кога љуби сада она млада жена?
Једном сам на малоруској равни нашао црвен и крупан цвијет: његова сочна чашка , кратка цвата, нудила је, у широко раствореним латицама, своје надрасле прашнике свим вјетровима.
Кога љуби сада она млада жена?
Никад није било између нас ријечи (ја сам тешко и разумјевао њен језик) и наш однос није имао никада одређеног имена. Под звијездама сам је љубио до умора и до поноћи сам лежао на трави, с главом у њеном крилу.
То је била жена за љубав и предавала се нијема од страсти и сузних очију, шапућући испрекидане ријечи о вјерности.
Кога ли љуби сада она млада жена?
Друга ноћ да не могу спавати.
Младо стабло које зарежу зацијели и под новом кором остане једва видљива бразготина.
И најудаљенији крајеви вјечног леда осјете прољеће, па ма кратко било.
И најдубље шпиље оћуте југовину и весело гргорење воде.
Свака рана зарасте и сваки бол умине, а ја не могу да заборавим; никад да преболим, него сам окружен самоћом и увијек мучен и искушаван. Није ми дано ни да уснијем радост; не могу да осјетим ведру љепоту живота која вани негдје живи и бије свијетлим ритмом.
Будући! Слободна дјецо; зоро ноћи наше, кад се буду слободни и високи домови ваши оцртавали на истом небу, које је гледало патњу нашу и срам и смрт, нико неће помишљати да ти моћни темељи почивају на нашим костима. Срећа безбрижна и мисли напријед само.
Што ће вас сјећати отаца ваших који су били већи у трпљењу него у борби?
Ваш живот биће наш заборав.
Тек у несвјесној сузи ваших женa, у заносима младићa, маштању дјевојакa, моћној свирци или ријечима ваших пјесника, бљеснуће можда на час спомен отаца ваших чији је живот био кратак, а бол огроман. Тек најбољи међу вама осјетиће, можда, да из тих свагдањих догађаја бије, као вјетар, бескрајна жалост мртвих и нијемих живота који су живјели и мрли за вас, Будући!
Кад се помоли прољеће, прострује сокови који вежу све што је створено, онда нас земља-мајка привлачи себи и разголићује као непослушну дјецу. Са сваким мартовским даном осјећам како пада с мене стотину умишљенијих окова и таштина. Го сам и мален под сунцем које јача.
Као у малом језеру облаци, пролазе у мени догађаји прољећа; болно
развијање пупова, ненадкриљиво њежни покрети птица, гесте дјеце у прољетно јутро, кретње врелих дјевојака које се угибљу и крше под теретом плода, нада и вјечних закона у себи и сав тај безброј малих кратких догађаја првог прољећа, који су трајнији и истинитији него ишта што сачињава наш живот.
Ништа жив човјек не може изгубити што му једно прољеће не би могло повратити, нити може бити човјек трајно несрећан, док Бог даје да се душа лијечи заборавом и земља обнавља прољећем.
Жене, ја не знам коме сте ви били блага киша јутарња, али у наш живот улазите као пљусци ношени вихорима. Преко наших бијелих тјелеса пјени се бучно живот наш, зауставља се у вирове и пада стрмоглавце.
Та мудрост није лијек, ни старост не помаже, и кад све умукне, ваш је глас још у билу крви моје.
С чега мудрачеве очи муте и светачке усне блиједе?
Жено, што не можемо да те јасно видимо као прачовјек женку на сунцу, него си постала страшна визија и отров крви наше, па бјежимо пред тобом, и док мислимо да си далеко, ти бдијеш у нашим мислима, и док хоћемо у раду да те заборавимо – гле! – на свим нашим дјелима танке вијугаве линије, трагови твојих невидљивих прста.
Шта значи таласава линија вашег тијела? И та нијема, бијела, распјевана љепота коју немирно ловимо као дјеца лептира, а она нам, наизмјенце, или задаје бол или претвара у горчину?
Жене, у очима вашим сја уломак једног љепшег неба које је сјало над срећнијим створовима но што смо ми и за неке страховите катаклизме прсло у парчад.
ЕПИЛОГ
Много самујеш и дуго ћутиш, сине мој, затрављен си сновима, изморен путевима духа. Лик ти је погнут и лице блиједо, дубоко спуштене вјеђе и глас као шкрипа тамничких врата. Изиђи у љетњи дан, сине мој!
– Шта си видио у љетњи дан, сине мој?
Видио сам да је земља јака и небо вјечно, а човјек слаб и кратковјек.
– Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?
Видио сам да је љубав кратка, а глад вјечна.
– Шта си видио, сине мој, у љетњи дан?
Видио сам да је овај живот ствар мучна, која се састоји од неправилне измјене гријеха и несреће, да живјети значи слагати варку на варку.
– Хоћеш да усниш, сине мој?
Не, оче, идем, идем да живим.
Иво Андрић
Прочитајте више:
КЊИГЕ – Аудио и видео књиге, Текстови, Занимљивости, Одломци из књига. . .
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена
БАСНЕ – Антологија најлепших басни
МУЗИКА ЗА ДЕЦУ – Најлепше отпеване песме за децу
ЦРТАНИ ФИЛМОВИ – Стари, добри цртаћи / Синхронизовани
ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
ДЕЧЈА РИЗНИЦА – Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу. . .
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂