BAJKA O RIBARU I RIBICI (ruski: Skazka o rыbake i rыbke) je bajka u stihovima koju je 1833. napisao Aleksandar Sergejevič Puškin. / Tekst bajke, Dve verzije prevoda
BAJKA O RIBARU I RIBICI
U dalekoj zemlji nekoj,
iza brda, iza gora,
na obali sinjeg mora,
koliba je jedna bila,
vrlo stara, trošna, bedna.
U njoj živi deda stari
krpi mrežu i ribari,
a baba mu ručak kuva
i kolibu ona čuva.
Naokolo nigde sveta,
niko tuda da prošeta.
Trideset i više leta
žive oni tako sami,
deda peca, baba čami.
Jedno jutro (beše tmurno)
deda mrežu uze žurno.
Babi reče: – Ručak kuvaj,
kuću čuvaj,
a ja odoh po svoj čamac.
Poneo sam dobar mamac,
pa se nadam, neću kriti,
da će danas ribe biti.
Naveze se on na more
u osvitak bele zore.
Mrežu baca, pa se sladi
ruke trlja, bradu gladi,
ali mrežu praznu vadi,
ne zna više šta da radi.
Sunce zađe, već se smrači
i nebo se naoblači,
ali ribe nigde nema
i deda se kući sprema.
Tad još jednom mrežu spusti,
sa čela mu oblak gusti
rasturi se i nestade.
U mrežu mu riba pade.
Neobična riba neka,
gleda u nju s čudom deda.
Velika je pola hvata,
a sjaji se ko od zlata.
Da bi čudo bilo veće,
riba ljudskim glasom reče:
– Šta god tražiš, ja ću dati,
samo me u more vrati.
Ispuniću želju tvoju
– bilo koju…
Sad se deda smilostivi,
pusti ribu neka živi,
ali želju on ne reče.
Spustilo se već i veče
kad se kući vrati deda,
a baba ga mrko gleda,
pa će reći:
– Sedi ovde pokraj peći.
Doneo si praznu torbu,
ješćeš sada samo čorbu.
Deda sede
i, dok toplu čorbu jede,
poče da joj, tako s reda,
čudan slučaj pripoveda.
Kad je baba čula ovo,
održa mu strašno slovo:
– Od muke ću sad pući,
tebe, deda, treba tući.
Što si tako luckast bio,
pa si ribu ispustio?
Natrag hitaj, žuri, juri.
Korito mi staro curi:
neka riba, kako znade,
odmah meni novo dade.
I u tmini crnoj, gustoj,
na obali morskoj pustoj,
u pučine beskraj gleda
i poziva ribu deda.
– Oj, ribice, gde si da si,
dođi sada, mene spasi.
Uzburka se sinje more
i ispliva riba gore.
Morske vale repom seče,
ljudskim glasom ona reče:
– Kaži, deda, svoju želju,
pa se vrati u postelju.
I deda joj onda reče
kakva želja babu peče.
– Idi kući, deda, samo,
korito će biti tamo.
Obećanje riba dade
i u trenu već nestade.
Čim se deda kući vrati,
do korita odmah svrati,
a korito lepo, novo.
No, baba mu reče ovo:
– Imam sada želju vruću,
hoću sutra novu kuću.
Ne bude li kuća nova,
ovde više nemaš krova,
već odavde ti se seli,
čuješ šta ti baba veli…
I ujutru deda pođe,
na obalu morsku dođe
pa povika ribu glasno
i reče joj sasvim jasno
tu babinu želju novu.
– Ispuniću želju ovu –
riba reče
i – uteče.
Kada kući dođe deda,
on u čudu samo gleda:
od kolibe sve od pruća
stvorila se nova kuća.
Kraj prozora baba sedi
i strogo mu sad besedi:
– Neću više kuću ovu,
imam opet želju novu.
Hoću sada kuću drugu!
Hoću u njoj bezbroj slugu.
Ode deda, ribu zove
da joj želje kaže nove.
Uzburka se sinje more
i ispliva riba gore.
Čula riba šta ga mori,
pa ovako njemu zbori:
– Idi odmah babi kaži,
ispuniću to što traži.
Sazidaću kuću drugu,
biće u njoj bezbroj slugu.
Riba reče
i – uteče.
Vesela je baba bila,
želja joj se ispunila.
Dobila je kuću drugu,
a služe je bezbroj slugu.
Ali deda baš zlo prođe.
Čim on natrag kući doñe,
zlobna baba viknu samo:
– Sluge moje, hajte amo!
Odvedite ovog starca
sad u štalu kod magarca.
Živi deda i u štali,
na sudbu se on ne žali.
To je bilo u nedelju
kad ispuni babi želju,
ali, eto, već u sredu
sluge opet zovu dedu:
– Hajde, deda, baba zove,
ima, kaže, želje nove.
Mal od čuda nije pao
kad je babu saslušao:
– Smesta idi, ribu traži
i želju joj moju kaži.
Sad carica ja ću biti,
to mi mora ispuniti…
Ode deda, ribu zove
i govori reči ove:
– Aoj, ribo, muke velje,
baba ima nove želje.
Postala je sasvim luda,
traži opet svaka čuda.
A ja, eto, nemam kuda,
moram da te zovem, molim,
da joj ćudi udovoljim.
Čula riba šta on želi,
pa ovako njemu veli:
– I to će se ostvariti,
carica će baba biti.
Tako reče
i – uteče.
Carica je baba bila,
na njoj samo čista svila.
I biseri oko vrata
i prstenje sve od zlata.
Blaga silnog ona ima,
zapoveda sada svima.
Kad u petak pade veče,
tad slugama baba reče:
– Dovedite onog starca,
u štali je kod magarca.
A kad deda pred nju kleče,
strogo ona njemu reče:
– Idi sada ribu traži,
pa joj carsku želju kaži.
Dosadno mi carstvo ovo,
hoću opet carstvo novo.
Na dnu mora hoću sada
da mi bude nova vlada.
Zlatna riba, a ne druga,
da mi lično bude sluga.
Hajde, starče, ne prkosi,
carsku želju ribi nosi…
Kada ribu dozva deda,
on ponizno u nju gleda,
pa joj veli:
– Mene, ribo, ne veseli
što sad opet tebi hodim,
moram babi da ugodim.
Snašla su me grdna čuda.
Jeste moja baba luda,
ali ne smem da se gložim,
moram s njome da se složim.
Željama joj nikad kraja.
Dva dana joj carstvo traja,
a već neće carstvo ovo,
traži, veli, carstvo novo.
Na dnu mora hoće sada
bezumnica da zavlada.
Ovo carstvo da joj pružiš
i ti lično da je služiš.
Kada ovo kaza deda,
riba njega samo gleda.
Ćuti riba, reč ne reče,
praćaknu se i uteče.
Čeka deda, čeka tamo
sve dok nije danak svano,
ali ribe nema više,
dedu nade napustiše.
On umoran pođe kući
kraj obale posrćući.
Kad se blizu kuće nađe,
ne mogade da se snađe.
Dvora sjajnog više nema,
pred kolibom baba drema.
Gleda deda čudo ovo
– ni korito nije novo.
Neskromne su želje bile,
pa se nisu ispunile.
Aleksandar Sergejevič Puškin
DRUGA VERZIJA PREVODA
Živeo na žalu sinjeg mora
Starac ribar sa staricom svojom;
U staroj su kolibi od gline
Proživeli tri’es’t i tri leta.
Starac mrežom lovio je ribu,
A starica prela svoju pređu.
Jednom starac izađe da lovi
Pa izvuko mrežu punu mulja.
Po drugi put bacio je mrežu,
Izvukao samo morsku travu.
Po treći put bacio je mrežu,
A u mreži samo jedna riba.
Ali nije obična, već zlatna.
Zamolila starca zlatna riba
I ljudskim mu govorila glasom:
„Pusti mene u to sinje more,
Skupim ću te otkupiti darom:
Što poželiš, to ću ti i dati.“
Začudi se i prepade starac,
Tri’es’t i tri već ribari leta,
A još ne ču da govori riba,
Pa u more pusti ribu zlatnu,
Umiljato on joj progovara:
„Zbogom pošla, ribo moja zlatna,
Ne treba mi tvojega otkupa,
Već ti pođi u to sinje more
Pa ti šetaj kud je tebi drago.“
Vratio se starac svojoj baki
Pa joj priča o velikom čudu:
„Ja sam danas ulovio ribu,
Ne običnu ribu, nego zlatnu.
Ljudskim me je zamolila glasom
da je pustim u to sinje more.
Skupoceni nudila mi otkup:
Što poželim, to će mi i dati.
Ja ne htedoh otkupa da uzmem,
Već je pustih u to sinje more.“
A baka se okomi na starca:
„Prostačino jedna i budalo!
Što ne uze otkupa od ribe?
Da si od nje bar korito uzo;
Ono naše sasvim se raspalo.“
Uputi se starac moru sinjem
(Vidi more lako poigrava),
Stao zlatnu dozivati ribu.
Doplivala riba pa ga pita:
„Šta bi hteo, reci meni, starče?“
Pokloni se starac pa joj kaže:
„Smiluj mi se, milostiva ribo,
Navalila na me moja stara,
Ne da meni, sedom starcu, mira.
Novo, kaže, treba joj korito;
Ono naše sasvim se raspalo.“
A zlatna mu riba odgovara:
„Ne jadikuj, nego pođi s mirom,
Novo ćete imati korito.“
Vratio se starac svojoj baki;
Stoji baba pred novim koritom
Pa još gore poče grdit starca:
„Prostačino jedna i budalo!
Izmolila budala korito!
Velike li od toga koristi!
Već se vrati, budalino stara,
Pa ti kuću od ribe izmoli.“
Uputi se starac moru sinjem
(A muti se ono sinje more),
Stao zlatnu dozivati ribu,
Doplivala riba, pa ga pita:
„Šta bi hteo, reci meni, starče?“
Pokloni se starac pa joj kaže:
„Smiluj mi se, milostiva ribo,
Još me jače grdi moja baka.
Ne da meni, sedom starcu, mira:
Kuću traži svadljivica stara.“
A zlatna mu riba odgovara:
„Ne jadikuj, nego pođi s mirom,
Biće tako: imaćete kuću.“
Pošo starac kolibici svojoj,
A kolibi nigde više traga.
Stoji kuća sa gostinskom sobom,
A na kući dimnjak od opeka
I hrastova od dasaka vrata.
Pod prozorom starica mu sedi,
Na sva usta grdi baba starca:
„Gle budale, prostačine glupe!
Izmolila prostačina kuću!
Vrati se i ribi se pokloni.
Neću da sam obična seljanka,
Želim biti moćna vlastelinka!“
Uputi se starac moru sinjem
(A burka se ono sinje more),
Stao zlatnu dozivati ribu.
Doplivala riba pa ga pita:
„Šta bi hteo, reci meni, starče?“
Pokloni se starac pa joj kaže:
„Smiluj mi se, milostiva ribo,
Još se više pomamila stara,
Ne da meni, sedom starcu, mira.
Neće više da bude seljanka,
Želi biti moćna vlastelinka.“
A zlatna mu riba odgovara:
„Ne jadikuj, nego pođi s mirom.“
Vratio se starac svojoj baki,
I šta vidi?
Pred njim visok dvorac.
Na doksatu stoji mu starica
U bundici od samura skupa.
Na glavi joj peča zlatotkana,
Oko vrata težak niz bisera,
Na rukama zlaćano prstenje,
Na nogama crvene čizmice.
Oko nje se užurbale sluge,
A ona ih nemilice tuče,
Koga tuče, kog za kiku vuče.
Starac baki ovo govorio:
„Zdravo da si, gospo vlastelinko,
Je l’ ti sada zadovoljna duša?“
Ali baba povika na starca,
Pošalje ga da u staji služi.
Prođe jedna nedelja i još dve,
A još više pomami se stara.
Opet šalje ribi svoga starca:
„Pođi ribi pa joj se pokloni,
Neću da sam moćna vlastelinka,
Želim biti ja svetla carica.“
Strah spopade starca, pa je moli:
„Zar si ludih najela se gljiva?
Nit’ hodati umeš, nit’ govorit,
Bićeš ruglo čitavome carstvu.“
Planu gnevno svadljivica stara,
Po obrazu udarila muža:
„Ti ćeš, je li, seljačino jedna,
Svađati se s moćnom vlastelinkom?
Lepo sam ti rekla, pođi moru,
Ako nećeš, na silu ćeš poći.“
Uputi se starac moru sinjem
(Pocrnelo ono sinje more),
Stao zlatnu dozivati ribu.
Doplivala riba pa ga pita:
„Šta bi hteo, reci meni, starče?“
Pokloni se starac pa joj kaže:
„Smiluj mi se, milostiva ribo,
Sasvim mi je poludela stara;
Neće više da je vlastelinka,
Želi biti sad svetla carica.“
A zlatna mu riba odgovara:
„Ne jadikuj, nego pođi s mirom.
Dobro! Biće sad svetla carica.“
Vratio se starac svojoj baki,
A pred njime stoje carski dvori.
U njima se kočoperi stara,
Sedi ona, carica, za stolom;
Boljari je služe i plemići,
Prekomorska sipaju joj vina.
Sedi ona, meden kolač gricka,
A oko nje stoji stroga straža,
Na plećima sekirice drži.
Gleda starac, strah ga obuzeo,
Pa se baca pred noge starici:
„Zdravo da si, ti svetla carice,
Biće sada da si zadovoljna.“
Ali ona i ne gleda starca,
Već znak dade da ga proteraju.
Skupili se sluge i boljari
Pa guraju iz odaje starca,
Dotrčali do vrata stražari,
Samo što ne posekoše starca.
Ispred dvora narod mu se smeje:
„Pravo ti je, budalino stara,
To nek, ludo, pouka ti bude:
Zašto sedaš u saone tuđe?“
Prođe jedna nedelja i još dve,
A još više pomahnita stara.
Šalje ona dvorjane po muža.
Našli oni i doveli starca,
A starica ovako će starcu:
„Pođi k moru, ribi se pokloni,
Neću da sam ja svetla carica,
Želim biti ja vladarka mora,
Pa da živim u najvećem moru,
A ribica zlatna da mi služi,
Da je šaljem kud je meni drago!“
Ništa starac ne smede da kaže,
Ne sme jadan da joj se protivi,
Ka sinjem se uputio moru,
A na moru olujina vlada.
Podižu se i propinju vali,
Valjaju se i sve rikom riču.
Poče zlatnu dozivati ribu.
Doplivala riba pa ga pita:
„Šta bi hteo, reci meni, starče?“
Pokloni se starac pa joj kaže:
„Smiluj mi se, milostiva ribo,
Šta da radim sa prokletom babom?
Neće više carica da bude,
Želi biti sad vladarka mora,
Pa da živi u najvećem moru,
A ti, zlatna ribo, da joj služiš,
Da te šalje kuda joj je drago.“
Ništa na to ne reče mu riba,
Samo repom udari po vodi
I zaroni u dubinu mora.
Dugo starac odgovor je čeko,
Al’ ga jadan dočekao nije,
Pa se svojoj uputio baki.
Al’ šta vidi? – Pred njim kolibica,
Njoj na pragu starica mu sedi,
a pred njom je prepuklo korito.
Aleksandar Sergejevič Puškin
Pročitajte više:
Najlepše bajke i priče za decu / Dečja riznica
ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂