Доситеј Обрадовић – СОВЈЕТИ ЗДРАВОГО РАЗУМА (Савети здравога разума) / Објављено у Лајпцигу 1784. године / Видео, Одломци, Цитати, Текст
СОВЈЕТИ ЗДРАВОГО РАЗУМА (Савети здравога разума) / Одломци:
Зидање звонара и торњева служи на украшење једног места, села илити града; а здрави нам разум каже, да за оно најпре старати се доликује, што је на већу потребу и ползу друштва, па после овога, за оно што је на украшење цркве, села илити града.
Ја нигде толико торњева нисам видио колико у Цариграду; на коју се год страну окренеш, видиш силу божју превисоких, прекрасних царских торњева; но кажи ми, ако ће ко од јутра до мрака у њих забленут стајати, хоће ли зрно проса више памети достати? Сам ти се каже.
Добро дакле; ја нити хоћу, нити ми је могуће овде безбројне, премудро списане енглеске, француске и немачке књиге напомињати, него само, од све невоље, да им ко преведе на њихов језик Жил Блаза или Дон Кихота, више би се њихов разум просветио, и њиховом савршенству и благодети виши би се придобитак и прираст учинио, него да им се сви носеви у торањ претворе и преобрате.
Зато, ево моје мнење и савет: боље је много једну паметну и корисну књигу, с коликим му драго трошком, дати да се на наш језик преведе и наштампа, него дванаест звонара сазидати, и у све њих велика звона поизвешати: зрно памети неће се деци нашој придодати, ако ће им довека звона лупати.
Пишу неки историци, да су се Турци у опседању Цариграда ужаснули и уплашили, кад су сва звона у Цариграду почела лупати; право пишу! Тако су се препали били и изумили, да нису знали куд ће побећи и сакрити се, него баш у свету Софију: ништа зато, доста да су се Турци уплашили, а куд су побегли нек су побегли, о том није говор!
Свемогући Творче, каква је бедна ствар глупо сујеверје! Пише све, и верује све, наопако и наузнако, и такве се ствари услађава слушати, које га у некакву ужас међу, и од дана до дан у дубљу простоте и нерасуђа пропаст строваљују!
Књиге браћо моја, књиге, а не звона и прапорце! Књиге, предраги и непрецењени небесни дар, просвећених умова поносите кћери, оне сад на земљи и на мору царствују и премудре законе дају, оне војују и побеђују! Оне славу благодетних народа до самих звезда подижу и преузвишавају!
Но, може ми ко на ово одговорити: ми за сад немамо таквих књига које би вредно било штампати, и нема ко преводити, а новци црквени леже залуду. На ово могло би се лако образложење учинити, и доказати, да би се довољно персона нашло, који би изабране књиге с немачког језика преводити могли, кад би само своју корист у томе познали: но нека за сад допустимо, да је баш тако; опет има се на што боље трошити, него на звонаре.
Прво, ваља изабрати из друштва неколико младића, добронаравних, склоних к науци и оштроумних, два или три или више, по могућству друштва, и послати их с општим трошком да се уче; који кад се добро изуче, биће у истом друштву магистери и учитељи деце, и преводиће и састављати књиге. А док се они уче, ми ћемо овде зидати. Шта, торањ? Ух, давиш ме чисто с твојим торњевима! Није томе још време.
Најпре ћемо сазидати две комотне и красне школе; једну за мушку децу, а другу за девојке. Хо! Хо! Хоћеш и девојке да се уче! Те здраво хоћу, како год и мушки пол. Нек се не узда један народ никад довека, к просвећењу разума доћи, у којему жене у простоти и варварству остају.
Премудри и врли Сократ за похвалу је своју поштовао учеником мудре Аспазије називати се. Она бесмртна енглеска Краљица, славна Елисавет, четрдесет и петогодишњим премудрим краљевства свога управљањем, показала је целом свету да у жене добро васпитане и просвећене, дух и срце нимало не разликује од мушкога и херојскога. Знаменити римски Папа, Сикст пети, нимало није сумњао њу исту Хенрику великом, и себи приуподобити, називљући је gran cerwello, велики мозак.
Ово је један пример од две стотине година: но ми видимо у садашње наше блажено време, што још није никад било нити се је чуло; лице земно преображава се на боље!
. . .
Близу школе ваља да сазидамо комотне домове за учитеље и служитеље школске; и за неколико добронаравних и оштроумних младића, који ће се васпитавати и учити о трошку друштва а по том послати у веће школе. На овај начин, у једно петнаест или двадесет година имаћемо ко ће нам учити синове и кћери, и преводити корисне књиге просвећених народа.
Хоће се овом послу неколико година, јер учени људи не постају брзо као печурке по ледини.
Има ли још новаца? Има: Но дајте их овамо, пак не брините се. Сад ваља да сазидамо једну болницу, илити хоспитал, и код њега да начинимо једну велику ограду, у којој ћемо насадити многе редове липа, кестења и храстовина; гди ће се немоћни наши у лето шетати и прохлађивати. Ево здања и издатка корисна и прехвална, и сасвим љубави евангелској и здравом разуму сагласна!
Сад колико год више претиче новаца на част вам; нећу више ни паре; зидајте сад торањ и све што је на украс цркве и града. Кад се други пут састанемо, казаћу да школа потребује једну библиотеку; али за сад нека стоји, јер ко много у један мах иште, врати се с празном торбом.
Сва ова размишљања узроковала је у мени наша пословица: не кај се добро чинећи, шта сам мислио, то сам и писао; не будући кадар што друго учинити.
. . .
ИСТРЕБИТИ ЗЛОБУ
Превисока мудрост нек на небу стоји,
Истребити са света злобу, то су труди моји.
. . . Златни крст и омофор нису кадри украсити прси, у којима лежи пакосно, среброљубиво и неваљало срце. . .
О ЗЛОБИ
Злоба је навика са знањем и намером таква дела предузимати, из којих се зла следовања рађају, илити: злоба је постојани обичај и готовост, против разума и закона поступати; и на штету и злополучје другога дела своја управљати.
За познати савршено, је ли један човек зао, ваља позадуго посматрати његова дела и обичаје; ваља добро сазнати, чини ли он зло са знањем и намером и из обичаја. Потреба нам се чувати, да не помешамо слабости и погрешке, које из незнања бивају, са злобом.
Како познамо, да један човек с намером, са знањем, по свом обичају и драговољно, зло говори и чини, онда ваља се од њега чувати, као од бесна пса и змије: а то није тешко сазнати; зато што, ако само с пажњом посмотримо на говор и на поступке злог човека, упазићемо да он све што год беседи и чини, све се то управља на увреду, на пакост и на штету другога кога.
Његово лукавство провиди се кроз исту маскару притворности, у коју се он крије и замотава његово бедно, кроз дуге злоупоребе покварено срце. Нити чувствује, нити осећа, каква је то ствар љубав к роду, к пријатељству, к друштву и к другим људима.
Он осим себе никога не љуби: најмању своју корист с великом другога штетом, не мари купити: пред његовим, злобом помраченим очима, ништа није праведно ни поштено, осим оно што може задовољити његове бесловесне захтеве, и испунити његову неправедну вољу; која га страст највише овлада и преузме, она му је и Бог и душа.
И дотле је кадра злоба беднога човека довести, да кад савршено у злу навикне, онда већ и без сваке своје користи, нечовечну утеху и насладу у несрећи другога налази. Зло му је само мило, и злу се радује.
Разум, онај прекрасни небесни дар, који је човеку дат да га на добро води и управља, кроз злоупотребу тако се разврати и поквари, да злобном човеку на то служи, како ће више зла учинити. И такав, колико је више вреднији и способнији, толико је гори и пакоснији; пошто са својом опаком вредношћу, измишља и изналази свакојака средства за учинити зло: он за ништа држи сав људски род; или га сматра за оруђа, кроз која он може испунити своју зверонаравну вољу.
Ово је речено уопште о злом човеку; но нека сад дођемо ка почетку и ка извору злобе, и нек попроразмотримо од куд и како се рађа.
САМОЉУБЉЕ
Почетак и корен свих човечјих намера и дела, није друго, него љубав к себи; из овога корена произлазе три стабла, која се зову славољубље, љубоимање и сластољубље, из ова три стабла израстају многе и свакојаке гране. Иста она три стабла илити три начелне човечје страсти ако се на добро управе и окрену, рађају врлине, и узрокују сва човечја савршенства, како ће се видити онде гди се о врлини буде говорити; а овде ћемо представити, како се из њих, кад се на зло окрену и употребе, сва неваљала дела и све злобе рађају.
СЛАВОЉУБЉЕ
Нек приступимо сад к првом самољубља стаблу, то јест ка славољубљу. Први плод и знак неразумнога славољубља састоји се у гордости. Потреба је, да овде на мах напоменемо, да из разумног и умереног славољубља никада не происходи гордост; пошто, добродетељно славољубље, показује се кроз таква достигнућа која су на велику ползу друштва, следствено, рађа се из разумне љубави к себи и к свем човечјем роду.
А гордост, није ништа друго неко преко мере и преко разлога, себе самога, осим свију људи на свету поштовати; више него пристоји о себи мислити, и себе за то, што ко није, држати; ево из чега се леже и рађа гордост.
Гране овога стабла; илити следовања, по којима се познаје права гордост, ова су: свију људи презирање, непоштовање и за ништа држање; љубав к власти и к заповедању; устремљено жељење надређености и председавања; нерасудно велеречје и самога себе хваљење; свију других осуђивање, посмевање и погано намигљиво ругање; луда упорност, тврдоглавост, у свачем самовоља, и за најмању погрешку бесконачно злопамћење и освета.
. . .
ЉУБОИМАЊЕ
Љубоимање је злоба, која гони човека, сва дела своја само на то управљати, како ће се обогатити. Човек, којег бесмртна жеђ злата жеже и мучи, сва рђава и неправедна дела добровољно предузима, само да стече. Право, криво, поштено, срамотно, то је њему свеједно, само нека му што у кесу дође.
Преваре, клетве, лаже, све је то њему добро дошло, ако само он кроз то, што у кесу може метнути. Сродство, друштво, пријатељство, љубав, милошћа, то су њему фабуле: његово камено и ледено срце к свем је другом неосетно и мртво.
Слава, поштено име, мудрост, наука, све то он сматра као беспослених људи сањања; спомени му само за хиљаде талира и дуката; на мах га видиш гди избечи очи и подигне уши. Жену и децу, сам себе, своје здравље, душу и тело, отечество и сав род човечански, све би он то да може за злато продао, и издао. Мртав да је, пак да за новце чује, би скочио.
. . .
О ВРЛИНИ ИЛИ ДОБРОДЕТЕЉИ
Врлина је бирати најбоље.
Јестествено сваки човек љуби себе; и ова к себи природна љубав, меће у покрет и дејство све његове намере и склоности. Са свом крепошћу и могућством својим настоји или о оном што му је угодно и пријатно или што му је полезно; чинећи му се све то што му је пријатно и полезно, да је и добро; међутим, свакодневно искуство показује нам очевидно да честократ нити оно што је човеку пријатно и мило, нити пак оно, што му може бити за неко време полезно, да није добро.
Колико пута слатка јела и пића шкодљива су здрављу нашему? Прирастак имања нашега, ако с неправдом бива, колико нам се за време чини полезан, но нико поштен неће рећи да је добар. Свак сад лако види, колико је потребно и нужно савршено познанство, је ли оно што нам је пријатно и полезно, у исто време и добро. И ако је не само добро, него колико је могуће најбоље, онда је добродетељ.
Кад ми оно што нам је пријатно и корисно, само зато захтевамо, зашто је добро, и врло добро, онда смо на путу врлине; и на овај начин, то ће нам бити не само на време, но свагда и за вавек и пријатно и корисно. Ако ми за оно, што је право добро, за време и штетујемо, труд и муку поднесемо, и до потребе исти живот наш положити не одречемо се, онда ми по истини љубимо добродетељ.
Желимо ли ми оно што нам се чини пријатно и корисно, без савршенога познања, је ли то у себи и право добро; и само зато зашто нам се чини на неко време угодно; то ми следујемо слабостима и похотама нашим; залазимо с пута врлине, и кроз вањске и прелесне знаке преварени, трчимо право к злоби.
Иштемо ли ми нашу корист и угодност, кроз другога штету и вреду? Онда ми нимало не познајемо право добро; на место тобожњег добра зло избирамо, и наша кратковремена прелесна угодност преокренуће нам се на вечну неугодност.
Зато, у овоме се састоји сва мудрост, да основано и савршено познамо, оно што за угодно и полезно находимо, да је само у себи, без свакога изузетка у којем било односу, к нама или к другима, добро и колико се може најбоље; на овај начин, узроковати ће наше унутарње задовољство и спокојство, служити ће не само к нашој него к општој благодети, и биће нам свагда угодно и полезно.
. . .
Доситеј Обрадовић
Објављено у Лајпцигу 1784. године.
Савремено издање приредио Дамјан Павлица.
Прочитајте више:
ВОСТАНИ СЕРБИЈЕ – Доситеј Обрадовић
КЊИГЕ – Аудио и видео књиге, Текстови, Занимљивости, Одломци из књига. . .
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена
БАСНЕ – Антологија најлепших басни
МУЗИКА ЗА ДЕЦУ – Најлепше отпеване песме за децу
ДЕЧЈА РИЗНИЦА – Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу. . .
ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
ЦРТАНИ ФИЛМОВИ – Стари, добри цртаћи / Синхронизовани
МУЗИКА – Антологија најлепших музичких композиција и песама
ДЕЧЈА РИЗНИЦА – Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу. . .
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂