Dositej Obradović – SOVJETI ZDRAVOGO RAZUMA (Saveti zdravoga razuma) / Objavljeno u Lajpcigu 1784. godine / Video, Odlomci, Citati, Tekst
SOVJETI ZDRAVOGO RAZUMA (Saveti zdravoga razuma) / Odlomci:
Zidanje zvonara i tornjeva služi na ukrašenje jednog mesta, sela iliti grada; a zdravi nam razum kaže, da za ono najpre starati se dolikuje, što je na veću potrebu i polzu društva, pa posle ovoga, za ono što je na ukrašenje crkve, sela iliti grada.
Ja nigde toliko tornjeva nisam vidio koliko u Carigradu; na koju se god stranu okreneš, vidiš silu božju previsokih, prekrasnih carskih tornjeva; no kaži mi, ako će ko od jutra do mraka u njih zablenut stajati, hoće li zrno prosa više pameti dostati? Sam ti se kaže.
Dobro dakle; ja niti hoću, niti mi je moguće ovde bezbrojne, premudro spisane engleske, francuske i nemačke knjige napominjati, nego samo, od sve nevolje, da im ko prevede na njihov jezik Žil Blaza ili Don Kihota, više bi se njihov razum prosvetio, i njihovom savršenstvu i blagodeti viši bi se pridobitak i prirast učinio, nego da im se svi nosevi u toranj pretvore i preobrate.
Zato, evo moje mnenje i savet: bolje je mnogo jednu pametnu i korisnu knjigu, s kolikim mu drago troškom, dati da se na naš jezik prevede i naštampa, nego dvanaest zvonara sazidati, i u sve njih velika zvona poizvešati: zrno pameti neće se deci našoj pridodati, ako će im doveka zvona lupati.
Pišu neki istorici, da su se Turci u opsedanju Carigrada užasnuli i uplašili, kad su sva zvona u Carigradu počela lupati; pravo pišu! Tako su se prepali bili i izumili, da nisu znali kud će pobeći i sakriti se, nego baš u svetu Sofiju: ništa zato, dosta da su se Turci uplašili, a kud su pobegli nek su pobegli, o tom nije govor!
Svemogući Tvorče, kakva je bedna stvar glupo sujeverje! Piše sve, i veruje sve, naopako i nauznako, i takve se stvari uslađava slušati, koje ga u nekakvu užas među, i od dana do dan u dublju prostote i nerasuđa propast strovaljuju!
Knjige braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce! Knjige, predragi i neprecenjeni nebesni dar, prosvećenih umova ponosite kćeri, one sad na zemlji i na moru carstvuju i premudre zakone daju, one vojuju i pobeđuju! One slavu blagodetnih naroda do samih zvezda podižu i preuzvišavaju!
No, može mi ko na ovo odgovoriti: mi za sad nemamo takvih knjiga koje bi vredno bilo štampati, i nema ko prevoditi, a novci crkveni leže zaludu. Na ovo moglo bi se lako obrazloženje učiniti, i dokazati, da bi se dovoljno persona našlo, koji bi izabrane knjige s nemačkog jezika prevoditi mogli, kad bi samo svoju korist u tome poznali: no neka za sad dopustimo, da je baš tako; opet ima se na što bolje trošiti, nego na zvonare.
Prvo, valja izabrati iz društva nekoliko mladića, dobronaravnih, sklonih k nauci i oštroumnih, dva ili tri ili više, po mogućstvu društva, i poslati ih s opštim troškom da se uče; koji kad se dobro izuče, biće u istom društvu magisteri i učitelji dece, i prevodiće i sastavljati knjige. A dok se oni uče, mi ćemo ovde zidati. Šta, toranj? Uh, daviš me čisto s tvojim tornjevima! Nije tome još vreme.
Najpre ćemo sazidati dve komotne i krasne škole; jednu za mušku decu, a drugu za devojke. Ho! Ho! Hoćeš i devojke da se uče! Te zdravo hoću, kako god i muški pol. Nek se ne uzda jedan narod nikad doveka, k prosvećenju razuma doći, u kojemu žene u prostoti i varvarstvu ostaju.
Premudri i vrli Sokrat za pohvalu je svoju poštovao učenikom mudre Aspazije nazivati se. Ona besmrtna engleska Kraljica, slavna Elisavet, četrdeset i petogodišnjim premudrim kraljevstva svoga upravljanjem, pokazala je celom svetu da u žene dobro vaspitane i prosvećene, duh i srce nimalo ne razlikuje od muškoga i herojskoga. Znameniti rimski Papa, Sikst peti, nimalo nije sumnjao nju istu Henriku velikom, i sebi priupodobiti, nazivljući je gran cerwello, veliki mozak.
Ovo je jedan primer od dve stotine godina: no mi vidimo u sadašnje naše blaženo vreme, što još nije nikad bilo niti se je čulo; lice zemno preobražava se na bolje!
. . .
Blizu škole valja da sazidamo komotne domove za učitelje i služitelje školske; i za nekoliko dobronaravnih i oštroumnih mladića, koji će se vaspitavati i učiti o trošku društva a po tom poslati u veće škole. Na ovaj način, u jedno petnaest ili dvadeset godina imaćemo ko će nam učiti sinove i kćeri, i prevoditi korisne knjige prosvećenih naroda.
Hoće se ovom poslu nekoliko godina, jer učeni ljudi ne postaju brzo kao pečurke po ledini.
Ima li još novaca? Ima: No dajte ih ovamo, pak ne brinite se. Sad valja da sazidamo jednu bolnicu, iliti hospital, i kod njega da načinimo jednu veliku ogradu, u kojoj ćemo nasaditi mnoge redove lipa, kestenja i hrastovina; gdi će se nemoćni naši u leto šetati i prohlađivati. Evo zdanja i izdatka korisna i prehvalna, i sasvim ljubavi evangelskoj i zdravom razumu saglasna!
Sad koliko god više pretiče novaca na čast vam; neću više ni pare; zidajte sad toranj i sve što je na ukras crkve i grada. Kad se drugi put sastanemo, kazaću da škola potrebuje jednu biblioteku; ali za sad neka stoji, jer ko mnogo u jedan mah ište, vrati se s praznom torbom.
Sva ova razmišljanja uzrokovala je u meni naša poslovica: ne kaj se dobro čineći, šta sam mislio, to sam i pisao; ne budući kadar što drugo učiniti.
. . .
ISTREBITI ZLOBU
Previsoka mudrost nek na nebu stoji,
Istrebiti sa sveta zlobu, to su trudi moji.
. . . Zlatni krst i omofor nisu kadri ukrasiti prsi, u kojima leži pakosno, srebroljubivo i nevaljalo srce. . .
O ZLOBI
Zloba je navika sa znanjem i namerom takva dela preduzimati, iz kojih se zla sledovanja rađaju, iliti: zloba je postojani običaj i gotovost, protiv razuma i zakona postupati; i na štetu i zlopolučje drugoga dela svoja upravljati.
Za poznati savršeno, je li jedan čovek zao, valja pozadugo posmatrati njegova dela i običaje; valja dobro saznati, čini li on zlo sa znanjem i namerom i iz običaja. Potreba nam se čuvati, da ne pomešamo slabosti i pogreške, koje iz neznanja bivaju, sa zlobom.
Kako poznamo, da jedan čovek s namerom, sa znanjem, po svom običaju i dragovoljno, zlo govori i čini, onda valja se od njega čuvati, kao od besna psa i zmije: a to nije teško saznati; zato što, ako samo s pažnjom posmotrimo na govor i na postupke zlog čoveka, upazićemo da on sve što god besedi i čini, sve se to upravlja na uvredu, na pakost i na štetu drugoga koga.
Njegovo lukavstvo providi se kroz istu maskaru pritvornosti, u koju se on krije i zamotava njegovo bedno, kroz duge zlouporebe pokvareno srce. Niti čuvstvuje, niti oseća, kakva je to stvar ljubav k rodu, k prijateljstvu, k društvu i k drugim ljudima.
On osim sebe nikoga ne ljubi: najmanju svoju korist s velikom drugoga štetom, ne mari kupiti: pred njegovim, zlobom pomračenim očima, ništa nije pravedno ni pošteno, osim ono što može zadovoljiti njegove beslovesne zahteve, i ispuniti njegovu nepravednu volju; koja ga strast najviše ovlada i preuzme, ona mu je i Bog i duša.
I dotle je kadra zloba bednoga čoveka dovesti, da kad savršeno u zlu navikne, onda već i bez svake svoje koristi, nečovečnu utehu i nasladu u nesreći drugoga nalazi. Zlo mu je samo milo, i zlu se raduje.
Razum, onaj prekrasni nebesni dar, koji je čoveku dat da ga na dobro vodi i upravlja, kroz zloupotrebu tako se razvrati i pokvari, da zlobnom čoveku na to služi, kako će više zla učiniti. I takav, koliko je više vredniji i sposobniji, toliko je gori i pakosniji; pošto sa svojom opakom vrednošću, izmišlja i iznalazi svakojaka sredstva za učiniti zlo: on za ništa drži sav ljudski rod; ili ga smatra za oruđa, kroz koja on može ispuniti svoju zveronaravnu volju.
Ovo je rečeno uopšte o zlom čoveku; no neka sad dođemo ka početku i ka izvoru zlobe, i nek poprorazmotrimo od kud i kako se rađa.
SAMOLJUBLJE
Početak i koren svih čovečjih namera i dela, nije drugo, nego ljubav k sebi; iz ovoga korena proizlaze tri stabla, koja se zovu slavoljublje, ljuboimanje i slastoljublje, iz ova tri stabla izrastaju mnoge i svakojake grane. Ista ona tri stabla iliti tri načelne čovečje strasti ako se na dobro uprave i okrenu, rađaju vrline, i uzrokuju sva čovečja savršenstva, kako će se viditi onde gdi se o vrlini bude govoriti; a ovde ćemo predstaviti, kako se iz njih, kad se na zlo okrenu i upotrebe, sva nevaljala dela i sve zlobe rađaju.
SLAVOLJUBLJE
Nek pristupimo sad k prvom samoljublja stablu, to jest ka slavoljublju. Prvi plod i znak nerazumnoga slavoljublja sastoji se u gordosti. Potreba je, da ovde na mah napomenemo, da iz razumnog i umerenog slavoljublja nikada ne proishodi gordost; pošto, dobrodeteljno slavoljublje, pokazuje se kroz takva dostignuća koja su na veliku polzu društva, sledstveno, rađa se iz razumne ljubavi k sebi i k svem čovečjem rodu.
A gordost, nije ništa drugo neko preko mere i preko razloga, sebe samoga, osim sviju ljudi na svetu poštovati; više nego pristoji o sebi misliti, i sebe za to, što ko nije, držati; evo iz čega se leže i rađa gordost.
Grane ovoga stabla; iliti sledovanja, po kojima se poznaje prava gordost, ova su: sviju ljudi preziranje, nepoštovanje i za ništa držanje; ljubav k vlasti i k zapovedanju; ustremljeno željenje nadređenosti i predsedavanja; nerasudno velerečje i samoga sebe hvaljenje; sviju drugih osuđivanje, posmevanje i pogano namigljivo ruganje; luda upornost, tvrdoglavost, u svačem samovolja, i za najmanju pogrešku beskonačno zlopamćenje i osveta.
. . .
LJUBOIMANJE
Ljuboimanje je zloba, koja goni čoveka, sva dela svoja samo na to upravljati, kako će se obogatiti. Čovek, kojeg besmrtna žeđ zlata žeže i muči, sva rđava i nepravedna dela dobrovoljno preduzima, samo da steče. Pravo, krivo, pošteno, sramotno, to je njemu svejedno, samo neka mu što u kesu dođe.
Prevare, kletve, laže, sve je to njemu dobro došlo, ako samo on kroz to, što u kesu može metnuti. Srodstvo, društvo, prijateljstvo, ljubav, milošća, to su njemu fabule: njegovo kameno i ledeno srce k svem je drugom neosetno i mrtvo.
Slava, pošteno ime, mudrost, nauka, sve to on smatra kao besposlenih ljudi sanjanja; spomeni mu samo za hiljade talira i dukata; na mah ga vidiš gdi izbeči oči i podigne uši. Ženu i decu, sam sebe, svoje zdravlje, dušu i telo, otečestvo i sav rod čovečanski, sve bi on to da može za zlato prodao, i izdao. Mrtav da je, pak da za novce čuje, bi skočio.
. . .
O VRLINI ILI DOBRODETELJI
Vrlina je birati najbolje.
Jestestveno svaki čovek ljubi sebe; i ova k sebi prirodna ljubav, meće u pokret i dejstvo sve njegove namere i sklonosti. Sa svom krepošću i mogućstvom svojim nastoji ili o onom što mu je ugodno i prijatno ili što mu je polezno; čineći mu se sve to što mu je prijatno i polezno, da je i dobro; međutim, svakodnevno iskustvo pokazuje nam očevidno da čestokrat niti ono što je čoveku prijatno i milo, niti pak ono, što mu može biti za neko vreme polezno, da nije dobro.
Koliko puta slatka jela i pića škodljiva su zdravlju našemu? Prirastak imanja našega, ako s nepravdom biva, koliko nam se za vreme čini polezan, no niko pošten neće reći da je dobar. Svak sad lako vidi, koliko je potrebno i nužno savršeno poznanstvo, je li ono što nam je prijatno i polezno, u isto vreme i dobro. I ako je ne samo dobro, nego koliko je moguće najbolje, onda je dobrodetelj.
Kad mi ono što nam je prijatno i korisno, samo zato zahtevamo, zašto je dobro, i vrlo dobro, onda smo na putu vrline; i na ovaj način, to će nam biti ne samo na vreme, no svagda i za vavek i prijatno i korisno. Ako mi za ono, što je pravo dobro, za vreme i štetujemo, trud i muku podnesemo, i do potrebe isti život naš položiti ne odrečemo se, onda mi po istini ljubimo dobrodetelj.
Želimo li mi ono što nam se čini prijatno i korisno, bez savršenoga poznanja, je li to u sebi i pravo dobro; i samo zato zašto nam se čini na neko vreme ugodno; to mi sledujemo slabostima i pohotama našim; zalazimo s puta vrline, i kroz vanjske i prelesne znake prevareni, trčimo pravo k zlobi.
Ištemo li mi našu korist i ugodnost, kroz drugoga štetu i vredu? Onda mi nimalo ne poznajemo pravo dobro; na mesto tobožnjeg dobra zlo izbiramo, i naša kratkovremena prelesna ugodnost preokrenuće nam se na večnu neugodnost.
Zato, u ovome se sastoji sva mudrost, da osnovano i savršeno poznamo, ono što za ugodno i polezno nahodimo, da je samo u sebi, bez svakoga izuzetka u kojem bilo odnosu, k nama ili k drugima, dobro i koliko se može najbolje; na ovaj način, uzrokovati će naše unutarnje zadovoljstvo i spokojstvo, služiti će ne samo k našoj nego k opštoj blagodeti, i biće nam svagda ugodno i polezno.
. . .
Dositej Obradović
Objavljeno u Lajpcigu 1784. godine.
Savremeno izdanje priredio Damjan Pavlica.
Pročitajte više:
VOSTANI SERBIJE – Dositej Obradović
KNJIGE – Audio i video knjige, Tekstovi, Zanimljivosti, Odlomci iz knjiga. . .
PRIČE ZA DECU – Antologija najlepših priča i dramskih tekstova za decu svih vremena
BAJKE – Najlepše bajke za decu svih vremena
BASNE – Antologija najlepših basni
MUZIKA ZA DECU – Najlepše otpevane pesme za decu
DEČJA RIZNICA – Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu. . .
POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti
CRTANI FILMOVI – Stari, dobri crtaći / Sinhronizovani
MUZIKA – Antologija najlepših muzičkih kompozicija i pesama
DEČJA RIZNICA – Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu. . .
ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂