DOŽIVLJAJI MAČKA TOŠE – Branko Ćopić / Priče za decu, Knjige, Tekst
DOŽIVLJAJI MAČKA TOŠE
UVOD
Ovi doživljaji slavnog mačka Toše i njegovih prijatelja Miša proroka i psa Šarova napisani su uz pomoć Tošina dnevnika, koji je pronađen iza pseće kućice čuvenog buvolovca Žuće, pod samom krošnjom jedne trešnje. Na trešnjinom stablu poznavao se otisak oštrih kandži. Znači da je Žućo iznenada potjerao neopreznog
Tošu, a ovaj, klisnuvši uz drvo, izgubi svoj dnevnik.
Dnevnik je bio prilično oštećen. Vidi se da ga je gazda nosio sa sobom kroz trnje, noću kroz rosnu travu i po prašnjavim tavanima. Osim toga bio je umazan slaninom, nagrizen od miševa (kolike sramote za jednog mačka!), a na posljednjoj strani pisalo je krupno, psećom azbukom:
„Ovaj dnevnik zaplijenio je i pročitao Žućo pas, ovdašnji čuvar kuće i pseći knez. Ništa mi se ne sviđa, pravi mačji kašalj. Ne vrijedi jedne čestite koske! U mravinjak s piscem!
ŽUĆO,
veliki pseći knez,
nosilac Zečje medalje
s ukrštenim koskama.“
PRVA GLAVA
Tajanstvena kola, još tajanstveniji džak i vrlo tajanstveno micanje u džaku — Da li je džak gospodin, svinja ili razbojnik? — Vožnja u pogibiju
— Čok — tok, čok — to — rok! — lupkaju drumom četiri nepotkovana kopita, nasađena na četiri tanke noge. Noge na sebi nose čitavo jedno magare. Magare za sobom vuče mala kola, a kola voze jednog srditog čiču i jedan zavezan džak. Svaki čas čiča se okreće i nešto ljutito razgovara sa džakom. Džak samo ćuti, možda zbog toga što je zavezan, a možda i zato što ne zna da govori.
Ko li je taj čiča koji razgovara s jednim običnim džakom? Da možda nije lud ili pijan? Hajde da ga čujemo.
— Ehe-he, sad ti se smrklo, gospodine moj! — gunđa čiča okrećući se džaku, a na to se gospodin džak samo malo pomakne kao da nemarno sleže ramenima.
— Pa šta ja tu mogu — smrklo, pa smrklo.
Mora da neko ima u džaku dok se on tako miče. A taj Neko sigurno misli:
— Znam i ja da mi se smrklo, jer se u džaku ništa ne vidi. Pored kola promiče red starih vrba. Kola, znači, putuju kraj neke rijeke.
— Sad ćeš ti meni u vodu, svinjo jedna! — gunđa čiča i opet se okreće. Svinja džak samo se strese kao da se uplašio, ali ništa ne odgovara.
Čiča svaki čas silazi s kola i svojim zelenim očima bulji u modre virove rijeke, ali mu se nijedan od njih ne dopada.
— Eto — kaže on — u onaj gore nisam te bacio, jer je mnogo plitko, a ovde, opet, mnogo je duboko. U slijedećem će, vjerovatno, biti previše ribe, a još dalje, vrag da ga nosi, neće mi se dopasti sjenke vrba ili tako nešto slično. Tako ću, najzad, stići i do kraja rijeke, a posao neće biti gotov.
Zabrinuti čiča opet skače u kola i vozi dalje, a kad ponovo naiđe na dubok vir, on se okrene svom džaku, žalostivo klimne glavom i veli:
— Vidiš, ni ovaj mi se ne sviđa, a baš bih te bacio. Hajde, opet ćemo dalje, razbojniče jedan!
Razbojnik džak samo ćuti, i na to čiča žalostivo zaključuje:
— Ej, Tošo, Tošo, crni druže, zar kod toliko miša u mlinu ti ipak izjede moju slaninu?
Džak Tošo na te riječi samo pokajnički mijauknu.
Hop, sad znamo tajnu. Zavezani džak nije ni gospodin, ni svinja, ni razbojnik, već se u džaku nalazi neki mačak, a taj zlosrećni mačak… on je svakako i veliki gospodin, i strašan razbojnik, i grdna svinja, a ime mu je Tošo.
Tako je zaista.
U kolima se vozi mlinar Trišo i niz rijeku traži vir u koji će baciti svog nevaljalog mačka Tošu, ali nigdje da pronađe tako dobar vir. Njegov mačak čini mu se
ipak bolji od svakog vira. I što virovi postaju dublji, čiča izgleda sve tužniji.
DRUGA GLAVA
Iz koje se ništa ne vidi, jer se nalazimo u džaku, ali se zato ponešto čuje
(PREPISANO IZ TOŠINA DNEVNIKA)
„Jao meni, crnu i kukavnu, evo me uhvatiše i u džak zavezaše. Sad me moj čiča Trišo nekud vozi, a sigurno na dobro mjesto dospjeti neću. Nastradao sam, nadrljao sam, obrao sam bostan, ode mi koža na šiljak! Gore mi je nego da sam se našao u kućici psa Žuće, starog buvolovca i mog ljutog dušmanina.
— Zašto su me spremili u džak? — pitaš me, prijatelju moj !
E, to ti ni ja sam ne znam tačno kazati. Lijepo sam živio kod svoga gazde, čičaTriše, mlinara. Miševe sam lovio, skitao se po visokoj travi oko rijeke i peo se na stare vrbe da odozgo gledam kako se ribice po viru igraju. Mijau-vrnjau, užasno volim ribice, ali se još užasnije bojim vode! Probao sam svakako da koju ribu namamim da izađe na kopno, ali mi to nije pošlo za nogom. Zvao sam ih da im nešto prišapćem na uvo, obećavao sam im i slaninu, kobasicu i mnoge stvari kojih ni sam nemam, ali uzalud. Ribice mi ništa ne odgovaraju, samo me nepovjerljivo gledaju svojim okruglim očima i vrte repom. Oho, rep im ljubim, alaj su slatke!
— Deder, zašto si u džaku? — opet vi pitate.
Zašto, zašto! Ko će to znati. Možda zbog toga što je iz mlina nestajalo mnogih stvari za jelo, pa mene za to okriviše. Jao-mijao, alaj si nepravedan, dragi moj čiča! Ko krao? Ja?
Vjerujte mi, nikad mi krađa ni na um nije padala. Ja samo priđem komadu slanine, dodirnem ga brkom i — hop! njega nestane. Šta se s njim desi, nek sam đavo zna. Tek ti samo čujem svog čiča-Trišu:
— Ovamo, razbojniče brkati, kamo slanina?!
— Odnio je miš — kažem ja.
— A zašto je nisi oteo? — pita čiča.
— Oteo sam je, evo je u trbuhu! — odvratim ja, a čiča na to mlac, mlac! brezovim prutom. Eto, tako ti ja prođem, a ni kriv ni dužan. Otkud se slanina odjednom stvorila u mom trbuhu, to ti ni ja ne bih znao kazati.
Desi se, opet, da čiča Trišo ulovi ribu, a ja samo priđem da je omirišem i — gle čuda! — odjednom vidim sebe kako bježim kroz travu s ribom u zubima. Još se i ne okrenem, a ribe već nema. Jesam li je pojeo, nisam li — ne znam, obraza mi! Sira opet, nestane čim se moja sjenka nad njega nadnese, ali šta sam ja tu kriv. Nek bježi kao što radi miš, pa će se spasti. Zašto mi sam skače u usta? Ni ja ne skačem u usta onome zlikovcu i buvolovcu Žući, pa mi je koža sve do danas zdrava i čitava.
Ali sad! Kud li me ovo vozi moj čiča?“
TREĆA GLAVA
Mlin kod koga ne dolazi podne — Od pileće do slonovske džigerice — Puna kola lopovluka — Mirisi iz nepoznate krčme
— O, baš moram da umlatim ovoga svoga kradljivca, ovoga ljenčinu, ovoga nevaljalog mačka, koga miševi već i za brkove vuku! Tako se sam sa sobom razgovarao čiča Trišo, a baš mu je bilo žao njegovog Toše, krupnog brkatog mačka, čičinog jedinog druga u usamljenoj pustoj vodenici.
Trišin mlin bio je tako daleko od sela, na samom ulazu u mračni gorski klanac, da tamo čak ni podne nije dolazilo. Kad bi bilo vrijeme ručku, a to su i čiča i mačak znali po nepogrešivom satu — trbuhu, starac bi samo rekao:
— Tošo, hajde da ručamo, jer je podne baš sad prošlo tamo preko onoga brda. Kad bi neki putnik zapitao za čiča-Trišin mlin, seljani bi obično odgovorili:
— A, čiča-Trišin mlin?! To ti je tamo gdje je đavo reko laku noć, tamo gdje se smrkne prije neg svane, tamo gdje čak i put zaluta i bez traga se izgubi u klancu iza
mlina. Idite za tragom psećeg kneza Žuće, to je tamo negdje.
Zaista, seljaci idu u mlin samo kad moraju, a pseći knez Žućo odlazi tamosvaki dan da pravi zasjedu mačku Toši. Ljut je na nj zbog neke džigerice, pileće ili teleće, to se već davno zaboravilo kakva je bila, ali mržnja je ostala. Prve godine Žućo je pričao da je to bila pileća džigerica, druge godine da je praseća, treće da je teleća, četvrte je već narasla u volovsku, a bude li se tako i nadalje produžilo, jednog dana ćemo vidjeti Žuću kako juri za kradljivcem Tošom i viče:
— Lopove, lopovski, ovamo daj onu džigericu od slona!
Eto, u takvoj samoći živeo je čiča Trišo, i zato ne treba da se čudite zašto je toliko volio svog jedinog druga, mačka Tošu, i zašto se tako teško odlučivao da ga baci u rijeku.
— Rđo, zarđala, zbog tvojih mačjih lopovluka ostaću sam na svijetu, jer kao što vidiš, vozim te da te bacim u vodu — gunđa Trišo i okreće se džaku.
— A zašto me nisi bacio odmah iz mlina, pa pravo u vodu: pljus! — gunđa žalostivo mačak.
— Zato što bi ti onda grob bio suviše blizu, pa bi me stalno podsjećao na tebe i rastuživao.
— A zašto me voziš u kolima? Mogao si da me uprtiš na leđa.
— Ehe, moj Tošo, ti na svome vratu imaš toliko teških krađa, krupnih lopovluka, grdnih podvala i masnih prevara da to jedva može stati u jedna dobra kola. Još sam te male grijehe ostavio kod kuće da magaretu koje nas vozi ne bude previše teško.
Dugo su se tako vozili niz rijeku sve u razgovoru, dok mačak ne povika iz džaka:
— Stoj, osjećam čarobni miris pržene ribice!
— I meni miriše vino! — uzviknu čiča Trišo — sigurno je blizu neka krčma.
— A meni vjetar nanosi dah planinskog sijena. Znači da ta krčma ima i štalu — dosjeti se magarac.
— Naprijed, junaci — komandova čiča.
— I prve i zadnje noge u trk! — njaknu magarac…
— I moj džak ukorak! — frknu mačak.
Kola sa čičom i džakom u oblaku prašine zamakoše iza drumske okuke.
ČETVRTA GLAVA
Neobična krčma bez trećeg magarca — Lovljenje mjeseca. Džabe, baci me u rijeku! Ko je krčmar, a ko čiča Trišo, to zna samo mačak — Nestanak džaka
Jureći drumom, čiča Trišo ubrzo stiže pred jednu vrlo staru krčmu, nad čijim su vratima bila naslikana dva magarca, ispod kojih je pisalo krupnim slovima:
KRČMA KOD TRI MAGARCA
Čiča Trišo izbeči oči na sliku:
— Kako to: tri magarca, a samo su dva naslikana? Gdje je treći?
— Treći si ti koji ulaziš ovamo! — prošaputa sam za sebe debeli krčmar, a onda glasno dodade:
— Trećeg sam poslao po rakiju. Sad će se vratiti.
Čiča Trišo baci pred svog magarca naramak sijena, ostavi ga s mačkom u kolima i krenu u krčmu gunđajući:
— Najprije ću se dobro napiti da rastjeram tugu, pa ću tek onda baciti ovoga mog nevaljalca u vodu.
Sjede stari mlinar i započe piti zajedno s krčmarom. Slavna je to pijanka bila. Toliko su šlje- mali nekakvu ljutu rakiju da im se najzad učinilo kako im s neba namiguje mjesec, pa su istrčali u dvorište i stali da viču:
— Hej ti, silazi ovamo da te častimo!
Mjesec se na to samo lukavo smješkao, pa su se starci naljutili na tu njegovu drskost i riješili da se popnu na nebo i da ga izmlate. Uzeše zato nekakve dugačke ljestve i prisloniše ih uz veliki orah, iza čijih je grana virilo sjajno mjesečevo lice.
— Pridrži ti samo zemlju da se toliko ne ljulja — reče pijani čiča Trišo krčmaru — a ja ću se začas popeti na drvo i njega zgrabiti.
Tek što je čiča zakoračio na prvu granu, on se razdera:
— Šta je ovo, pobratime? Eno još jednog mjeseca, viri iz rijeke!
— A ja opet vidim jedan kako gleda kroz prozor moje krčme! — povika krčmar gledajući u prozorskom staklu sliku mjeseca. — Brže unutra da nam ne popije rakiju! Zagrijani starci trkom upadoše u krčmu, ali tamo od mjeseca ni traga. Pojuriše onda na rijeku, koja je tekla pored samog dvorišta, ali kako je mjesec bio već zašao za novi brijeg, ne vidješe ga ni u rijeci ni na samom nebu.
— Nema ih, pobjegla sva trojica! — uzdahnu čiča Trišo. — Hajdemo natrag u krčmu. Upali lampu, pa ćemo nastaviti da pijemo.
U toku dalje pijanke čiča Trišo odjednom se prisjeti:
— Ček, ček, pobratime, pa ja treba da bacim u vodu džak s mačkom ili, možda, džak treba da baci mene? Auf, sad sam baš zaboravio, ne znam ko koga treba da baci. Teturajući, čiča dođe do kola, uprti džak na leđa i spusti se na obalu, pa se tužno razvika:
— Hajde, džače, baci me u vodu! Baci me, Tošo, stari druže!
Ni džak ni mačak Tošo nisu se micali s mjesta. Čiča na to mudro zaključi:
— Poštedio si mi, znači, život. Ehe, onda i ja obećavam da više neću krasti tvoju slaninu, ali zato idem ponovo piti.
— Ura! Imaš pravo, brate naš! — povikaše ona dva magarca iznad vrata krčme.
Do ponoći se krčmar i čiča Trišo toliko napiše da su zaboravili ko je od njih krčmar, a ko je čiča Trišo.
— Ja sam krčmar, a ti si mlinar! — tvrdio je čiča Trišo.
— A možda smo obojica mlinari — vikao je krčmar.
— Idemo da pitamo mačka, on će to najbolje znati — predloži čiča Trišo, i oba krenuše prema rijeci, gdje je čiča bio spustio svoj džak, ali gledaj čuda — džak bijaše iščezao!
— Uf, uf, sad smo obrali bostan! — zakuka čiča. — Ko će nam sada kazati koji je od nas krčmar, a koji čiča Trišo, stari mlinar?
Branko Ćopić
Iz knjige: DOŽIVNJAJI MAČKA TOŠE – Branko Ćopić
Pročitajte više:
Branko Ćopić – Pesme za decu, Prozna dela, Citati, Autobiografija, Poezija
Najlepše bajke i priče za decu / Dečja riznica
POEZIJA – POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti
DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…
ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂