Јован Дучић – О ЉУБАВИ (БЛАГО ЦАРА РАДОВАНА)

Јован Дучић – О ЉУБАВИ / Благо цара Радована: Књига о судбини (писано у Каиру и Београду 1926 – 1930.) / Видео: одломке из књиге чита Војислав Воја Брајовић

О ЉУБАВИ

– Љубавници су највећи утописти, а љубав је највећа утопија. У љубави се осећа више него што треба, пати више него што се мисли, сања више него што се живи, и каже и оно у шта ни сами не верујемо. У љубави нема ничег разумног. Љубав је једно духовно стање без равнотеже и без разабирања. Зато су антички Грци сматрали љубав болешћу, а заљубљене болесницима. Ни заклетва заљубљених није за њих имала судску вредност. „Добро пази, сине мој, да никад свој разум не жртвујеш за љубав једне жене“, каже Креонт у Антигони.

А Плутарх, говорећи о Антонију и Клеопатри, пет векова после таквог Софокловог песимизма, каже о љубави: „Душа заљубљеног човека живи у туђем телу“. Дуго се веровало да љубав помућује здрав разум, и подиже егоизам до слепила. О љубави се не може ни говорити паметно, јер љубав није ствар памети него осећања; а зато што је љубав истинска само кад је слепа, она не подлеже никаквим мерама разума. Жена се зато може само волети или не волети, али се не даје разумети; најбољи доказ, што се најмање познају двоје који се највећма воле. Ми заправо почињемо не разумевати жену тек откад почнемо да је волимо.

Нарочити разлог што се о љубави не може правилно мислити, то је што се о њој одвећ размишља. Претерано размишљање о нечем скрене мисао на беспуће, нарочито у стварима осећања. У љубави се нарочито испитује свака појединост, сваки покрет, свака реч, поглед, алузија. Заљубљен човек је мистик који живи од привиђења, који верује у чудеса, који не верује ни оно што је очевидно, који се бори с фантомима, који измисли највећи део својих срећа и несрећа, и најзад, који изгради планове без сразмера и без логике, сасвим противно свему како би радио да није заљубљен. А колико заљубљени живе у опсесијама и у полулудилу, види се тек кад се такви заљубљеници најзад охладе, и отрезне, и поврате себи. Заљубљени се данас очајно воле, као што сутра могу да се очајно омрзну, а они се омрзну без стварног повода, као што су се заволели без стварног разлога.

– Жена у коју смо заљубљени, као и сама љубав, није нешто што постоји ван нас, него је нешто што постоји у нама, и што је део нас самих. Ми неког љубимо не зато што ту љубав заслужује потпуније и искључивије него ико други, него што смо ми на ту личност просули једно своје сунце које га је озарило и издвојило од свег другог наоколо на земљи.

– Говорити о љубави, то је већ помало волети.

– Има врло мало света срећног у љубави. Љубав направи више несрећних него срећних, и више беде него радости. Највећи део света кад највећма воли највећма је љубоморан, и зато је неспокојан и често потпуно несрећан; јер нема среће без спокојства. Али и кад човек не воли, он је несрећан, јер је непотпун.

– Има женских лепота које гледамо, а има их које удишемо. Жена у коју смо заљубљени, престаје бити за нас обично људско биће, него или постане бели анђео или црна сотона.

– Три ствари увек иду заједно: младост, лепота, љубав. Љуби се само у младости, али се само у младости и у љубави проживљује и лепота. Нема љубави без лепоте; јер је човек заљубљен само у лепоту, било стварну или уображену, било телесну или духовну. Љубав је великодушна, и само стога људи кажу да је слепа. Она никад није слепа да не би видела нечије недостатке и некоје препоне; али је племенита и душевна, јер ипак све сматра мањим од љубави. Љубав је, као и владалац, највиша кад највећма прашта. – Љубав је искрена једино ако се налази сва у предмету који љуби, а не у принципима који су изван љубави.

Овакво дизање љубави изнад свих принципа, баш и јесте тај неизмерни и суверени тријумф душе над духом. Можда свугде треба ићи за памећу осим у љубави; најлуђе љубави су биле много пута изворима највиших дела и најлепше славе. Било је љубави које су извесним људима из основе преиначавале карактер и ум, оплеменивши људе бездушне, учинивши побожним људе безбожне, и направивши херојима људе обесхрабрене. Само велике љубави су инспирисале велике акције. Права љубав је један цео низ великих случајева, чак и у животу обичног малог човека. Још и више: само кроз љубав може и обични човек да буде дигнут до великог човека, и да пигмеј пође у корак са гигантом. Само се у љубави и у смрти људи могу да изједначе, и да последњи стигне првог.

Јован Дучић

Видео: одломке из књиге чита Војислав Воја Брајовић

Прочитајте више:

ЈОВАН ДУЧИЋ (1874 — 1943) – АНТОЛОГИЈА најлепших песама и цитата

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, Рецитације, Књиге, Отпеване песме, Видео…

Најлепше бајке и приче за децу – Дечја ризница

БАСНЕ – Антологија најлепших басни

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂