КАЊОШ МАЦЕДОНОВИЋ – Стјепан (Стефан)* Митров Љубиша / Приповетка, Текст / * у савременој литератури спомиње се као Стефан
КАЊОШ МАЦЕДОНОВИЋ
(Прича паштровска из петнаестог вијека)
На сред приморја опћине паштровске има једна мала лука, пусто жало, коју људи и дан данашњи зову Дробнијем пијеском. То је земаном бивало мјесто гдје се народ купио на збор и на одлуке, кад је та опћина слободно и неовисно управљала сама собом.
Четири суђе и дванаест властела, од сваког племена по један човјек, слободно и на поређе изабрани, сједили би под једном међом врх пијеска, а остали домаћини један до другога по пијеску, и ту вијећали и судили о најважнијема послима. Један вјешти писарчић сваки би пут записао у једну велику књигу што је збор закључио, или суђе осудиле.
Сваке године о Видову-дне, у пучини љета, бирала је скупштина отворито суђе и властелу; предавала им законик, староставник, књигу и сребрни печат; а они би се клели скупштини да ће неумитно судити, а законе и одлуке зборске вршити.
Кад их гладне године 1423. почетком травња премами и превари поморски војевода Бембо да се својевољно метну под закриље крилатога лава светог Марка, да их тобож Турчин не опржи, уговоре писмено на Дробному пијеску да ће им се оставити у свој цјелини староставник, и да им се неће узимати никакав порез ни данак новчани ни крвни. Не питај ме како је Венеција своју ријеч одржала, и како је мало-помало крњила и постризала ове уговорене слобоштине; то знаш сам, или се лако досјетити можеш. Као момак, хитар а лукав, кад се облијеколи и окојаси младој и невјештој цури, ова јадна попусти мало данас, мало сутра, док му робињом постане, пак му већ не одриче ништа.
Један дан прољетни на главној скупштини коју су сазвали суђе и властела на обичном мјесту од правде, да подијели пресушено полуже, дође на искуп у доцније и Кањош Мацедоновић, човјек ниска струка, али жив и ћеперан, да би се на игли вртио. Мач о пасу а челенку на глави, викне: „Помоз Бог браћо!“ Он је скоро походио Млетке, зато се сви с њим поцеливају и загрле; а кад сједе, почну га суђе распитивати о Млецима и о гласовима што је тамо скупио и амо донио.
– Имам да причам доста, ако ви не досади слушати, рече Кањош. – Како сте чули, ја превези зимус нешто трговине у Млетке и напуни брод, као око, уљем, вином, лојем и чапрама. Кад дођем тамо, навале на мене жбири да ме глобе и гуле. – Од свако сто перпера да даш тридесет светому Марку, рече глава од жбира, а један што нешто нашки натуцаше додаде: – А нама сувише пиће.
– Гдје тридесет на сто, ако Бога вјерујеш! То је половина кад проесапим муку, дангубу и бродарину. Свети Марко, хвала му и слава, нити једе ни пије, а ја сам се предао дужду да му тобож не давам ништа, него да му руку целивам, а онда ме брани од Турчина“.
– Јевтино ваистину, –рече жбир, – кад није друго него да му руку љубиш – пак се поче смијати и ругати.
И тако ми данашње царице недјеље, како ми бјеше ђаво попио свијест, да не умаче у двор, хоћах га мачем предвојестручити, пак му дужду моја мука на част, а њему, скоту, пића за довијека. Те ја, онако помамљен, по граду обијај и вратоломњај док ме добра срећа нагна на једног Доброћанина. Поведе ме да пишемо жалбу у једнога ћелавца, који ми узе дукат да напише на педаљ ‘артије моје боле.
– Стани, – рекох, – не хитај да ти кажујем разлоге! – а он мени опрхо: – Ја знам боље кад спавам него ти кад се разбудиш.
Пак ме не хће чути, но затвори махом врата. До’вати ја оно зло писмо, те ме поведу с њим у једну велику кућу, и реку да чекам. Чекај, чекај, три дебела сата, док ми се од јада цави туга. У неко зло доба отворе се врата и испане један хромац у зеленој хаљини као гуштерица. Узе ми ‘артију из руке, стави на нос наочаре, пак, тек је прочита, рече: „То нијесу наши посли, него хајде откуда си дошао“.
Викнух: „А да чији су, за ране божје, што ме мучите?“
А он се окрену, него онако храмљујући пут врата, прожвака: „Четрдесетине“.
Помислих, који хе их ђаво скупит’ на једно, док ми вођа каза да су вазда на искуп, него, рече, хајде док се не разиђу. Кад дођи тамо, викну стража: „Не суде данас него на прездан, дођите сутра раније“.
Смрче се, а ја не јио ништа, но се напунио јада од грла до димања, пак ми се дроб натегнуо да прсне. Те ја баш онако без ишта у постељу. Ђавољи један сан сву ноћ, него се обрћи и преврћи до зоре. У свануће устах; обађи Млетке с краја на крај, већ је сунце скочило три кошва а град пуст без људи, јер тамо свако спава до подна; кад мркне обједују, а пред зору лијегају. Нађох, набога, вођу, те ја с њим код Четрдесетине. Уђемо у двор и чекамо у првој одаји два дебела сата, док дође један човјек у црној хаљини и капи, хђах рећи да је редовник. Приступим и дам му оно писмо, а он мени: „Данас имамо много навалице; него доћи прекосутра“, а понесе писмо. А сад? Те ја прекосутра чекај опет три сата пред вратима, и додијах Богу молећи га да ми не превре, док се једноме слуги дожали. Уљегне у једну собу и доведе једнога човјека суха а висока, као да су га из гроба вадили. Донесе збиља ону жалбу несретњу, и написа под њом пет шест ријечи, пак ме оправи на другога, а други на трећега, док се овај трећи такну душе.
– А што нијеси, – рече, – дошао прије код мене, него се снујеш по граду, као љепир око свијеће?
Пак и он у потоње оштети: „Дођи“, рече, „сутра, да те о најмањој отрсим, јер се данас тај посао одоцнио.“ Те ја сутра, кад ли га није, него су пуста врата затворена. Куца’, буса’, не озива се пилата душа. Чекам ту до мркле ноћи, док ми се поче мозак у вртолац окретати. Онако јадан и тужан, стиснем и пођем у једну крчму да се тобож у вину разаберем.
Таман да заложим нешто меса, пуче вика и треска по крчми.
– Што је, људи, ново?
– Зло, – рече један Брачанин, –да не може горе!
– Да ну причај, чоче, да и ја знам!
Стаде Брачанин да приповиједа како се нека чоечетина фурланска одметнула дужду и поаинила.
– Шатор је, – рече, – разапео да једној острвици усред града, брани га вода одасвуд, и зове дужда на мегдан, ако му не изађе или заточеника не пошаље, а оно да му преда круну и кључеве блага светога Марка, и јединицу кћер у жену. Остадоше Млеци под харач, – рече смијући се Брачанин, – заточника није, а дужде клонуо годинама и срцем, готов је да се освати Фурланом и да му преда господство.
– Пак се у оволико града не мога наћи дужду заточника? – реци ја.
– Не, Бога ми, ниједнога, – одговори Брачанин, – свакому је меко пред собом.
–А да ја видиш колишни сам, а рад бих се с њим обисти.
Стану они људи да се брукају, видећи ме шаку јада, но један који ме све гледаше рече: – Не мјере се људи пеђу но срцем и памећу.
И овај ме пратио све до конака, и свијем путом испитивао и искушавао ко сам и откуда.
Ујутро таман се обуо, ево човјек по мене: – Хајде, –викну, – зове те суд.
Помислим, зове ме они што ме јуче превари. Кад ми у суд, кад ли је то друга и пространија кућа; стубе од мрамора, а ступови високи као топола. Уљезем у дворану, кад ли сједе три старца иза једне црне завјесе, гдје да свијећа не гори, не би се видјело ништа; а пред њима златни крст. Питају ме откуд сам и што млитам по Млецима. Ја им кажем све редом као сад вама, док ме један прекиде: – Не питам те за те беспослице (чуј , беспослице!) него што си синоћ у крчми дробио?
Ја кажи све право и реци: – Ја нијесам дробио, ни пјан био, него лијепо говорио, љепше него ви сад.
Док један од њих смекша: – А би ли се збиља међу вама нашло вјерне слуге да прегне мријети за дужда?
– Би стотина, – реци ја.
Они се дадоше нешто у шапак, док опет проговори онај исти: – Ево ти писмо да продаш трговину слободно без царине. То се неко с тобом шалио, али ћемо му ми казати како треба да поступа с Паштровићима кад довезу трговину; и ево ти десет дуката дангуба; а дођи сутра рано овдје, јер ћемо нешто зборити, немој увече триста а ујутру ништа.
А ја њему: – Нећу вам, господо, новца ни једнога узети, кад сте осудили да се жбир шалио и да ми шалу плати. Идем сад за послом, а ето ме сутра чисто код вас.
Продам трговину за готовину, а опремим после; кад сутра на суд; кад ли ме чекају сва три од зоре. Даду ми сточић да сједнем и донесу кафу од по оке. Помислих да је вратим као мито, но ми се учини стидно, те је посркам до дна. Поче један суђа: – Би ли се ти потхватио да понесеш својој браћи дуждев поздрав и милост, и нека му пошаљу заточника да убије једнога вјетрогоњу, о којега није дужду достојно каљати руке?
Одговорим ја да бих био готов понијети милост и поздрав честитог дужда својој браћи, кад бих чуо из устију истога те ријечи.
– Што пак тражите дужду заточника да му одметника посијече, ја мним да кад није дично да се с њиме дужде сијече, да му није ни дично слати мјести себе другога, јер су то двије срамоте.
Виђе суђа да не угонета, пак ми рече: – Ти нијеси добро схватио, него дођи сутра у подне у дуждеве дворе да те изведемо пред дужда, да му се поклониш и наук примиш.
Ја се сутрадан одједни доламом зеленом од кадифе што сам лани у Дубровнику кројио; јечермом и докољеницам у чистој срми што сам љетос добавио из Скадра; припаши мач вуковац у сребрнијем плочама што ми га је дјед у Шпањи куповао; а стави на главу челенку цариградску, а на челенци перо лабудово, скоро моје висине. Кад у одају дуждеву, али ту господе као пљеве, сви одјели свилу златом везену. Приступе слуге и допрате ме до господе. Сви се око мене окупе као тице око ћука да ме гледају и хаљине пипљу. Ах, леле да бјех височији! У тому се растворе једна велика врата и изађе један дјед сијед као овца.
– Ево, – викне, – дужде!
Кад збиља по за њим чепукајући испаде дужд. Тек га видјех, рекох у себи: – Овај не може ни репа вући камоли да мегдан дијели.
А он право на мене, куцне ме по рамену и до’вати десну руку, као да смо се сто пута гледали и заједно ручали. Окрене се к једному од оне господе, који бијаше најприкладнији, те стаде с њим да говори на по гласа, нити могах чути ни разумјети, док овај господин поче са мном нашки као ја, и ћах рећи да заноси которски. –Честити дужде преведре власти, – рече напорито, – даде ми препоштену поруку да ти његове ријечи протумачим, срећан си ако их примиш! Он и с њим сва господа поштују у твојој браћи, која су одскоро прибјегла под сјен крилатога лава да избјегну јарму турскому, једног од највјернијих народа који су сретњи живљети у овако богатому и праведному царству, гдје је Бог столом сио. Сад је куцнуо угодни час да дјелом потврдите ово дуждево мнијење. Хоће се дужду заточника да изађе на мегдан једној смушеној и неваљалој рђи којој је омрзло живљети, пак ради да се грдилом овјековјечи. Могао би дужде наћи среда своју замјеницу, не једну но триста, пак какве замјенице, да се земља тресе! Но је дужде одбио све просиоце, јер жели твојој браћи, скоро посињеној, отворити пут славе, поштења и неумрлости. Пођи дакле што прије дома, понеси браћи својој поздрав, и милост дуждеву, и нека му пошљу брже боље заточника, њему пристојна стасом и јунаштвом, који ће им, ако да Бог, притврдити дику и срећу.
Ја се поклоним до црне земље и рекнем у себи: – Лијепо ли ова господа мажу и шарају, – а дужду да ја ни најмање не сумњам да ће ми браћа драговољно и радосно прихватити тако племениту част и послати дужду јунака, њему достојна.
Ћаху да ми даду пудбине не знам колико дуката, но ја одбијем и кренем из Млетака на чисти понедјелник. Сад се посвјетујте мудро, хоћете ли и кога слати, пак што му да Бог и стара срећа.
Један од властеле, што није никад оком тренуо колико је Кањош причао, поче први:
– За времена предаје, ја сам се залуду борио и пријечио из петнијех жила да се прођемо тијех лацмана, јер сам одиста знао да вам с њима погодба не помаже. Да не би Фурлана, што је ставио Млетке у козји рог, плати Кањош тридесет на сто и пиће, или би залуду по Млецима удара’ до Ускрса од немила до недрага, да се она фукара с њим руга. Онда сте говорили: – Спржиће нас Турци. Но које ће вам јаде помоћи Млечићи на сухом крају кад провале Турци с истока преко Арбаније? Не хћаше ли бити боље да смо држали за једно уже с осталим Србима и бранили своју неодвисност на шиљку од мача? Видите ли Дубровчане како се мудро одржаше, а бојанџије нијесу чисто? Сад посијеците Фурлана, као да оперете магарцу реп, него што ћете боље притећи узду; догодине опет ћете давати мрнаре и царину, а жалбе хе вам примати као ону Кањошеву. Противили се? развалиће вам то кућа при мору и пуштат’ Турке да вас згњече! Наш су староставник признали девет царева римскијех и цариградскијех, од Дукљана до Костадина. Потврди га папа римски и онај Лујо Маџар што нам посијече четрнаест стотина глава за Голијем врхом. Потврдише га цареви и кнежеви српски од Немањића до Бранковића. Да сте мене чули, и Млечић би га потврдио без предаје. Да нам они отворе пут слави и поштењу! Толико им га Бог дао дома! Него чујте барем сад! Дође згода да поправимо погрешку и да се тијех лажица опростимо. Пошаљимо дужду заточника нека најприје прекине уговор и предају; нека обећа да ћемо вазда и у сваком рату бити дружина против некрсту, али да их за господаре нећемо док један од нас тече. Сами су прекинули погодбу, кад Кањоша на такве муке мучише, дођи данас, дођи сутра да им харач плати. Ако посјекосмо Фурлана, добро; не ли, измислимо други пут да се једном оскубемо и да будемо кући домаћини. Овако су мислили, као ја сад, они што остадоше на лазини за Голијем врхом. Има и данас тисућа момака што би мрли да учувају посљетку слободу и неодвисност. Кому је дражи живот нека иде да робује Фурлану. Боља поштена истрага, него срамотна натрага!
Помисли јесу ли се мало узрујали на те ријечи; док један од суђа поче да говори тихо: – Може нам бити да не шаљемо заточника и да се те части захвалимо, ако мислите да ће нам бити бољи Фурлан од дужда. Може нам бити да прекинемо погодбу и да Млечићем ратимо; но погледајте најприје има ли тому свему разлога. Ниједнога; но тобож да не плаћамо царину. Ми немамо гдје нашом трговином него у Млетке, је ли да? Сад кад не будемо већ млетачки људи, плаћаћемо свакако царину, а као дружина у рату давати једнако мрнаре. Кад нас муче јутрос, гдје смо њихови, што би чинили сутра кад би им се отуђили! Разаберите се и нађите бољи разлог, јер вам је тај слаб. Што помињете царе и кнежеве, ми смо вазда по једнога господара имали, који је нас за перчин држао, иако смо самособом управљали; ово дакле нам данас не може бити необично. Што сте рекли да би боље било да смо држали са осталим Србима, ја питам а гдје су? Паде Србија, паде Босна, а сад ће који час Арбанија! Српска влада и госпоштина бјеже на земљу мађарску а сиротиња оста под јармом. Паде зетска бановина, а народ прибјеже у те планине. Па ко да нам поможе кад то море ошапе турски броди? Не могу нам чути Срби смрти ни живота за годину, а камоли да нам помогну. Што се жалите на Млечиће да узимају царину преко погодбе, кажите ми једнога да је платио; увјерите ме да би је Кањош дао, да не би Фурлана. Мрнари иду само на мрнарицу, јер им је милије лијенити по бродовима него дома земљу копати, а ви говорите да их дижу. То су пребацивања, него се прођите јунаштва и зле среће, а држите што сте ухватили. Падоше силна царства и клонуше страшне војске пред силом азијатском. Запад стријепи, а Исток стење, потоња му се угаси свијећа; а ми, шака људи на похарици с мора и са суха, да се ми бијемо, ‘вако пестима у главу! Сад ми реците да сам зловаран, но ја видим бистро, ако не би млетачке помоћи, остадосмо рајом за довијека.
Узе да говори један из народа: – И ја сам с оном да ти је камена погодба с јачијем, пак баш за то мислим да ју је боље притврдити каквим оглашеним дјелом; Млечиће задужити, а себи поштење отворити. Него нека иде Кањош дужду заточник, пак ако му да Бог да посијече ту талијанску аждају, нека тражи да се погодба збиља поштује, да нас дуждеви жбири не потежу по млетачкијем улицама. Ако ли погине, а ми ћемо послати другога и трећега; дати нас неће све тај Фурлан посјећи.
Сви пристану на ову, но Кањош скочи на ноге и викну: – Ја не смијем ходити, јер сам малашан, а дужде тражи хрпу според Фурлана.
А множина из гласа: – Ако те посијече, послаћемо повишега; ти си Млеци ма вјешт а други не би умио ни доћи до дуждева двора за мјесец. Ако погинеш, оплакаћемо те дивно, и свако од нас кад дође у Млетке походиће твој гроб. Могао си збиља то сам тамо отрсити, да нам не метеш скупштину тијема беспослицама.
Рече Кањош: – Ви се шалите, а ја збиља примам част и идем да се Фурланом обидем, пак ће бити што усхоће Бог. Него ми направљајте путни лист, нека зна дужде да идем из главе цијела народа.
Написа писарчић писмо како му суђе изусте, пак га народу прочита од ријечи до ријечи: – Од нас суђа, војвода, властеле и цијеле банкаде у име народа вјерне комунитади паштровске, честитоме дужду и свој племенитој господи млетачкој част и поклон.
А по тому: – Наш лијепи брат Кањош Мацедоновић донио нам од ваше милости поздраве и поруку да вам опремимо једног брата, који ће мјести дужда изаћи на мегдан јуначки. Вазда готови, уколико смо вриједни, угодити преведрому владању млетачкому, ево шаљемо истога Кањоша с благословом и велимо: гдје је он, ту смо ми сви. Захвални на част коју сте нам учинили, надамо се прво у Бога пак у нашу стару срећу да ћемо и тога и све друге дуждеве злотворе сатријети. Закључено на обичноме мјесту од правде, на Мученике у прољеће, и печаћено висећим печатом.
Приспје Кањош у Млетке на Цвијети, у најљепше доба године. Гдје ће, гдје неће, те он код оне тројице гдје је пио кафу. Не пусти га стража од прве уљести, него му викну: – Не можеш амо, но ако ћеш да се судиш, хајде код Четрдесетине.
Видје Кањош да су га почели опет слати од Вука до Новака, пак одговори стражи срдито: – Баш нијесу то посли за које је идем Четрдесетине, него тројице. Ја сам, ако ти је драго знати, заточник дуждев.
Још то лијепо не изусти, а стража дигне капу с главе, и проведе га из одаје у одају док дођу пред тројицу. Кад виде тројица Кањоша намрде се, јер помисле да Паштровићи неће слати замјеницу дужду.
Кањош им се поклони и преда писмо; сва се три пригну да виде што пише, док рече један од њих, пошто се нешто међу се поразговоре: – Ми се надали да хе нам доћи бољи и виши јунак нег си ти.
Наједи се Кањош да пукне: – Моја господо, бољи и виши пођоше бољијема и вишијема, а ја једва вас допадох! Ја сам најприје дошао до вас, јер нећу да излазим пред дужда него славодобитан, а ви мене лијепо дочекасте!
– А да, – реку сва три, – кад нећеш пред дужда излазити, а ти хајде сутра на погибију. Је ли ти мач оштар?
–На ове ваше јунаке, – одврати Кањош, – не требује га оштрити него да лиња гвожђе. Кажите ми гдје је мегдан и мегданџија, па ко кому што да.
Дадоше му пратиоца и рекоше да иде с њим, да ће га он провести до Фурлана и казати му гдје ће га закопати.
Бијаше сунце по неба превалило кад приспију на обалу.
–Тамо ти је, – рече вођа, – на тој острвици мегданџија, а ево ти чуњ пак се превези сам.
А Кањош њему: – Хајде, болан, са мном, завези и превези ме, даћу ти плату, пак ми буди и дјевер.
–Нијесам се ја помамио, нити ми је, Богу да је за славу, живот омрзнуо! – одговори вођа, пак побјегне у бестрв.
Остаде Кањош сам. – Сад што ћу да радим! Могло ми је бити да сједим дома као господин. Нанесе ме неки гријех да овдје лудо погинем: пак да је за кога ни по јада, но за ове страшиве и надуте никове. Идем баш на конак, пак ћу сутра опет пред суђе нека ми даду пратиоца да ме дјеверују, ако погинем да ми се барем зна гроба, овако могу лудо пропасти прије мегдана. . .
У томе се одвезе од острвице чуњ и допре к обали. Кад ли збиља Фурлан палошином о пасу, а одио вучетину. Вика Кањошу: – Што си ту, зла ти срећа! Који си?
– Ја сам, – рече Кањош, – заточник дуждев; него кажи гдје ћемо се сјећи?
–Не шали се, него кажи ко си, – викну Фурлан.
– Знаћеш брзо који сам, – одговори Кањош, – него хајде да се сијечемо, није мени дангубити. Пак се до’вати за мач, а зашкрипи зубима.
Укрцају се свак у свој чуњ и завезу по крми. Кад допру к острвици, скоче оба једанак на крај , а Кањош отисне свој чуњ од краја.
–Што чиниш, – викне Фурлан, – што отури чуњ, јеси ли при себи?
– Не требају нам два, – одговори Кањош, – ја ћу се твојијем вратити; а теби већ не требује ни чуња ни коња; ти си своју чашу испио.
Препаде се Фурлан, пак му стаде причати колико је јунака посјекао и убио.
А Кањош њему: – Мучи, рђо; ти нијеси јунака јошт ни видио, камо ли убио, него баци ту палошину да ти вежем руке наопако, да те водим дужду, е да му се смилује и да ти опрости кад те таква види.
– Прођи се белаја и боја, – додаде Фурлан, – него хајде под мој шатор да ручамо, а вјеруј ми, незнана делијо, тај дужд за кога ћеш гинути, једнаки је душманин и мени и теби, пак те жалим гдје те ђаво нанио да ти попијем ту праву крв.
– Ништа ме не жали, – викне Кањош, пошто тргне из корица мач и насрне на Фурлана. А овај одбије палошем мач, и на тилулу му направи зубац, би палац утонуо. Поврне Кањош и другом и трећом, но Фурлан вјешто одбија махове, док га Кањош, обиграјући окрене сунцу у очи. Потегне Фурлан једном, и чисто, да се Кањош некако хитро не усука, хћаше га раскројити. Док Фурлан махну другом, Кањош га уграби и проби мачем с лијеве сисе на десну лопатицу.
Паде Фурлан, а удари му из ране кужањ крви као да си вола заклао.
Допаде Кањош, дигне му с руке прстен, а распаше палош, па га остави да диха. Укрца се у чуњ и доприје обали. Кад ли се ту накупило све што је жена у Млецима. На девет јада док је себи пут прокрчио и на конак приспио, а оне жене за њим у пратњу појањем и весељем.
– Теже ми бијаху оне жене, –казивао је послије Кањош, – него Фурлан и његов палош.
Пуче по граду глас као муња да је Фурлан погинуо. Неко прича да му је видио главу, неко срце, неко описива бој као да је све очима гледао, а стотина га опколили да чују. Зазвоне звона у свијем црквама; позатварају дућане прије мрака; ударе свирале и бубњи, расвијетле град да се види као усред подна, а народ врви одсвукуд на чопоре к великој цркви да Богу захвали и завјете прилаже, што се град ослободио тако страшне биједе.
У првому мраку око триста људи ођедени у једнакој ношњи, а за њима свијета на гомиле са зубљама, дублијерима и свијетњацима, дођу пред кућу Кањошеву и пренесу га у златна носила и дуждев двор, гдје му је сву ноћ пошта и весеље трајало. Пропитују дуж и господа о сјеки и о Фурлану, гледају му и обидују мач, а он донио са собом прстен и палош Фурланов на поклон дужду;
– Ево ти, честити дужде, обиљежа која сам дигао са мртва одметника. Овако ти сваки непријатељ обршио и на мору и на суху, као што је данас овај Фурлан.
То Кањош изусти, а дужде га објеручке загрли и пољуби посред чела.
Сутра у подне пође дужде са свом господом у Светога Марка на благодарност, а за њим непрегледна пука, као тушта. Бијаше црква урешена као што бива у највишим светковинама. Кањошу опредијелише мјесто одвојено и узвишено според дужда, а црква се напунила господе и набило једно на друго да не могу хрхнут.
Иза службе божје, пође дужде с Кањошем о десној, с господом и с пратњом у велику одају, гдје се дужди круне и цари примају. Свод јој је позлатом извезен, ступови мраморни златном жицом опточени, столи од кадифе с бисерним уресом, а дуждево престоље од слонове кости окићено ловорјем. Сједе дужде, пак са престаља поче говорити талијански. Кад прекиде, један од оне господе преведе Кањошу нашки дуждеве ријечи, пуне меда и захвалности њему и опћини која га је послала.
– Сад, рече тумач, ево смо отворили благо светога Марка, приступи и узми колико те је воља, и што сам заповиједаш.
Приступи Кањош гвозденој су три браве скрињи, кад ли скриња пуна удушена златнијех дуката. Погледа Кањош благо, пак се посмијехну, извади из тобоца својега дукат и баци у скрињу.
– Што чиниш? – викне зачуђени тумач.
А Кањош њему: – Да се из ове скриње диже а не меће то би благо брзо нестало: брзо бисте јој дно видјели.
Мало затијем рече Кањошу онај исти господин да би било дужду веома драго да се с њим освати, и да би му рад поклонити кћер једину у жену.
– Благодарим, рече Кањош, – на такву племениту понуду. У нашој је опћини обичај непрекидни да се свак жени у свому јату, и тако чувамо поштење нашијем сестрама.
– А да тражи, – вели ти дужде, – какви дар!
– Питам, – викне Кањош, – да нам не узимате царине ни мрнара, да стојите поштено на погодби коју смо утврдилц при предаји, и за боље јемство да се зове именом нашега народа она обала у Млецима при мору гдје се искрцава наша трговина. Другога дара и обиљежа нити тражим, нити примам.
Нареди сенат да се то мјесто за довијека назива Славенскијем тргом, La riva degli slavoni, и прописа да се на њем искрцавају и распродају славенске трговине довозне, без царине и ђумрука. Но су те наредбе и ти прописи трајали колико мачки муж. Име трга Млечићи преокрену у ниско и подло Riva deisch avoni; а мало по мало уведу царину и почну узимати мрнаре, не пазећи ни на погодбу ни на ријеч Кањошу задану. Зато и остаде у народу пословица, која се и данас спонаша: Како су чинили, тако су и обршили.
Стјепан (Стефан)* Митров Љубиша
* у савременој литератури спомиње се као Стефан
Из књиге: ПРИПОВИЈЕСТИ ЦРНОГОРСКЕ И ПРИМОРСКЕ, скупио и сложио Стјепан Митров Љубиша, Београд, 1924.
Стјепан Митров Љубиша (Будва, 29. фебруар 1824 — Беч, 23. новембар 1878), био је приповедач и политичар из Црне Горе. Чувен је по својим јединственим приповеткама, које се уопштено сврставају у ремек дела књижевности тог времена.
Рођен је у старом и крепком брдском племену Паштровићима. Његово дело се сматра ако не као први, а оно јемачно као најуспелији корак да се са чисто народне приче, каква нам се јавља у збиркама Вука Караџића и Вука Врчевића, пређе на приповетку литерарну или, другим речима, на приповетку са уметничким смером.
По склопу и замаху свога талента, по средини у којој је живео и коју нам са толиком љубављу описује; по срођености са народном душом и ретком вештином у руковању народним језиком, Љубиша је, обло узевши, био достојан репутације коју је, у самом почетку своје књижевне каријере, тако рећи, на јуриш освојио и до саме смрти очувао.
„Приповијести црногорске и приморске“ су први пут издате 1875. накладом књижаре Драгутина Претнера у Дубровнику. То издање књиге је припремио сам писац, давши уз њу ову поруку читаоцима:
„Ако није мјесто за живљење,
А оно је мјесто за причање.
Причање је души посластица,
Као вама ваше гурабије.
(Мали Шћепан, П. П. Његуш)
Ту недавно нзнио сам на јавје прву половину црногорскијех и приморскијех приповијести, које сам у отаџбини слушао, купио и слагао за своје младо доба.
Пет су од њих биле први пут објављене дубровачкијем Забавником, једна Коледаром далматинске Матице, а последња биоградском Отаџбином.
Рекао би да су те приповијести с њихове изворности многијем ослачале, што јен поуцкало дубровачкога књижара Претнера да их опет свијету изложи
на једно окупљене, о чему сам се ја особито радовао, јер ми је тијем навео прилику, да поправим неке погрешке, које су се у првој објави омакле слагачу, а подјегођ и мени влаштоме.
Моја је намјера била, да овом радњом учувам неколико знаменитијех догађаја своје отаџбине, а узгред да опишем начин живљења, мишљења, разговора, напокон врлине и пороке својијех земљака, пак све то да предам потомству онако како сам чуо и упамтио од старијех људи, јер видим да се свакдан те ствари преображују и гину свешто је напреднији дотицај и поплавица туђинства.
Другу половину приповијести нијесам још изгладио ни за објаву приредио, јер сам ометен другијем послом. Но ако Бог да здравља и одмора, каним и њих заособ објавити, е да се и оне кому гођ удворе“.
Прочитајте више:
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена
БАСНЕ – Антологија најлепших басни
ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂