Милош Црњански – ВЕЧНИ СЛУГА

Милош Црњански – ВЕЧНИ СЛУГА / Видео, Рецитација, Текст песме, Коментар уз песму

https://youtu.be/j7KpxTKlVAw

ВЕЧНИ СЛУГА

Оплакали сте рат
и мислили: сад је крај.
О мученици,
вешала расту више
него син, жена и брат
и верна су, у бескрај!

Окитиће мрамором сале
и спустити завесе жуте,
да лешине зидове не провале
и да ћуте!

Обесиће одоре шарене
и ноге и руке војника,
а рушевине и обешчашћене жене,
гледаће само са слика.

Ах, све је то лепрш шарених тица,
победе горка сласт.
Отаџбина је пијана улица,
а очинство прљава страст.

Смех се заори да све доврши,
срам се крије иза гробног плота.
А посао слуге даље да врши,
за свачију блудницу, и скота,
бог оставља, у ритама, част.

Милош Црњански

КОМЕНТАР УЗ ПЕСМУ „ВЕЧНИ СЛУГА“

Фебруарска револуција била је побуна војника у рату, октобарску су наставили цивили, револуционари. У Аустрији, цивили су револуцију прекинули. Кад су се побуњени војници разишли, социјалисте у Бечу мислили су да је, засад, доста оно што су постигли. Монархија је била скрхана, цар у изгнанству, Општину су држали радници. Мислили су, на пролеће ће наставити.

То нису били први револуционари који су се преварили; ни последњи.

Сем тога, тај замор, после победе, и у рату и у револуцији, појава је која се враћа, у историји. После победе њихових идеја, уморни су и појединци. Post coitum omne animal triste.
Војска нове Аустрије, тобоже републиканска, појављује се, на улици, под заставама новим, црвено-белим, средњовековним. Она заузима положај по Бечу, заузима и станице, а пред једном станицом пуца на гомиле заробљеника, који нагрћу на станице, у жељи да се врате својим кућама, што пре, као овце.

Аустрија се распала, а социјалисте су забринуте. Желели би да је сачувају у форми неке Дунавске конфедерације.

Беч, међутим, пада све ниже.
Они који су преваранти, који тргују, који се богате, живе као да се свако јутро купају у шампањцу. Музике свирају и оргија се до зоре.

Они који су остали без зараде, без куће, лутају улицом, као просјаци што пружају руке, али ћуте. Пуно је породица где су остале само жене, које покушавају да насушни хлеб зараде. Нису се вратиле из заробљеништва хиљаде и хиљаде. Не раде више ни пекарнице.

Цео Беч је подељен, не више на монархисте и републиканце, католике и социјалисте, него на поштене и непоштене. На часне људе и обешењаке. Скупоћа расте. По улицама се појављују рите.

У тренутку кад је наша победа сигурна, и мене обухвата то гађење, од победе, несхватљиво и лудо. Не иде ми се из Беча у Загреб, где је почело крвопролиће. На Јелачићевом тргу има мртвих.

Сем тога, све су везе са прошлошћу прекинуте.

Не добијам више писма од матере, не иду тамо ни железнице. Остајем сам у свом стану, без новаца, и распродајем ствари, да бих имао да платим храну и кирију. Скупоћа расте.

Стидим се, међутим, да признам својим познаницима и познаницама шта ме је снашло, и склањам се у околину Беча (у Хинтербрил), као после сарајевске бомбе, пре четири године.

Моја ујна је побегла из Беча, и није ми оставила ни своју адресу. Ваљда се боји да ћу доћи да тражим наслеђе.

Моја стара тетка, калуђерица, заблесавила је од свега што о Бечу чује.

Вели, све што се догађа на свету казна је Божја, за наше грехе.

Ја се онда решавам да одем до Коморана, до двадесет и девете, да опет уђем у касарне. На крају крајева, после толико година, треба, ваљда, да ме неко време хране. Дугују ми и плате. У Бечу ми траже кирију, не ложи се. Иако је живот у војсци био и глуп и ружан, у свом пуку осећам се као усред неке моје фамилије.

Међутим, у Коморану, кад стижем, треште митраљези на мосту, код станице, као сред Галиције. Питам: шта је то? Веле, разграничење нове државе. Туку се неке чешке компаније и неки мађарски хусари. Коморана има, то први пут чујем, са обе стране реке.

А што се тиче двадесет и девете, која се толико пута клела да ће побити све аустријске официре, није, веле, никог убила. Пуковник је добио свега два шамара. Пук се просто разишао, као што се снег топи поред ватре.

Ја онда напуштам идеју да тражим своје ствари и куфере, из касарне.

Покушавам једним возом, пуним војника, да допрем до Пеште.

Намеравам да одем до Темишвара, а одатле у Иланчу, код матере.

Међутим, пре Пеште, у ноћи, воз стаје на отвореној прузи и вагоне опкољавају револуционарне патроле. Упадају неки морнари и вичу: „Сви официри, напоље!“

Имамо да предамо све ствари које су државне.

На новој румунској граници, веле, Мађаре који се враћају из рата скидају до голе коже. А на чешкој граници одузимају им чак и ципеле. И ми, Југословени, кажу, пљачкамо оне који се враћају из Италије.

Ја онда, учтиво, силазим и трудим се у светлости фењера железничара, да будем што питомији и љубазнији. Уплашен сам и уморан. Бојим се да ме неки од тих, неиспаваних раздражених морнара просто не убије. Они ми одузимају сабљу (опет се носила), мапе, доглед, и револвер, иако ја тврдим да су те ствари моје, купљене. Веле, не види се.

Скидају ми и шињел официрски, који је постављен крзном, па изгледа генералски. Дрхтим у ноћи од зиме, и дижем од шињела руке. Они ми враћају шињел, врло учтиво, и кажу: то је приватна својина, види се. Затим ми кажу да у Темишвару није српска војска, него су Румуни. Ако покушам да пређем границу, код Сегедина, ухапсиће ме.

Ја онда питам железничаре како је у Пешти.

Веле, тешко је. Много је сиротиње. Нису још пали тако ниско као Бечлије, али има много беде.

Ја се онда враћам у Беч и покушавам да одем у Загреб, преко Јужне станице.

Пред станицом присуствујем још страшнијој комедији повратак из рата.

Руље војника који се враћају из Италије и гомиле заробљеника поселе су све пруге, возове, вагоне, локомотиве. Висе, као гроздови, са кровова и степеница железница. Узалуд их железничари опомињу да ће код првог тунела изгубити главу, ногу, или руке. Нико не напушта заузето место и никаква сила не може да их скине.

Возови иду без реда, а каткад се чују и пуцњи из, прикривене, пушке.

Полазећи, најзад, у Загреб, са цедуљом Народног вијећа, остављам Беч у слици потпуне мизерије. Мрак, слабо осветљење, хладно, не ложе. Цене јестива високе. По улицама, око станица, гомиле. Тргују и просе.

Моје родољубље, привремено, сасвим је нестало, а наместо њега дошло је неко гађење. Зароастричко.

Аустрију, рат, политичке борбе, револуцију, не видим више као борбе народа, нација, него као борбу где се двоје боре: добро и зло. Обешењаклук побеђује, а сиротиња проси.

Туку оне који имају медаље, и кад су подофицири, и ја гледам како, наслоњен на зид станице, један наредник, који се тек вратио, стоји крај своје жене и деце и плаче. Не налази преноћиште.
Кроз велику гомилу војника што још увек на станици, по патосу, леже, пролазим кроз специјалну чекаоницу, где ми опет траже ствари које су „државна својина“.

Најзад, са једним куферчетом, сентиментално, улазим у један воз који ће ме, заувек, однети. Рат је свршен. Завршена је и једна епоха Европе. Завршен је и један део мог живота. Бечке романтике. Идем у своју земљу.

Гомиле војника који стоје на прозору гледају како покушавам да се попнем у вагон, смеју се, урлају и вичу: „Напоље, официри! Нема више официрских вагона! Напоље!“

Као што то обично бива кад се појединац сретне са гомилом, ја онда, меланхолично, попуштам и седам поред воза, на своје куферче.

На то у вагону настаје као неко гласање, неки силазе, и убацују ме, љубазно, кроз прозор у вагон, у ком су као сардине. Дају ми пријатељски место, крај себе.

Нуде ме затим и остацима своје вечере. Што је најлепше, из разговора тих трупа, које се, околним путем, враћају из Италије, сазнајем да су се неки делови аустријске војске тукли и после потписа примирја и капитулације. Неки делови једног мађарског пука и, изгледа, и неки батаљон двадесет и девете, на положају Монте Томба („Брег гроба“) тукли су се и ишли су на јуриш и после потписане капитулације.

Веле, сматрали су да није лепо предати се.

Стидели су се цареве капитулације.

Оног што је имао обичај да пита за медаље.

Мени се онда чини да сам погрешно мислио да се борбе воде између Аустрије и револуције, између Империје и моје нације. Борбе се, вечне, чини ми се, воде између Добра и Зла.
У сваком случају, кад сам стигао у Загреб, и изнео са станице своје коферче, моје су мисли биле, признајем, јако конфузне.

Милош Црњански

Прочитајте више ~ АНТОЛОГИЈЕ

Милош Црњански – БИОГРАФИЈА, ЦИТАТИ, ПОЕЗИЈА, ПРОЗА

ПОЕЗИЈА ~ Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу / Најлепше песме за децу / Текстови песама, рецитације, отпеване песме, видео…

Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂