ЗИДАЊЕ СКАДРА – Народна песма / Епска народна песма, Преткосовски циклус / Поезија, Рецитација, Видео, Текст
ЗИДАЊЕ СКАДРА
Град градила три брата рођена,
До три брата, три Мрњавчевића:
Једно бјеше Вукашине краље,
Друго бјеше Угљеша војвода,
Треће бјеше Мрњавчевић Гојко;
Град градили Скадар на Бојани,
Град градили три године дана,
Три године са триста мајстора;
Не могаше темељ подигнути,
А камоли саградити града:
Што мајстори за дан га саграде,
То све вила за ноћ обаљује.
Кад настала година четврта,
Тада виче са планине вила:
„Не мучи се, Вукашине краље,
Не мучи се и не харчи блага!
Не мож, краље, темељ подигнути,
А камоли саградити града,
Док не нађеш два слична имена,
Док не нађеш Стоју и Стојана,
А обоје брата и сестрицу,
Да зазиђеш кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
И тако ћеш саградити града.“
Кад то зачу Вукашине краље,
Он дозива слугу Десимира:
„Десимире, моје чедо драго,
Досад си ми био вјерна слуга,
А одсаде моје чедо драго!
Хватај, сине, коње у хинтове,
И понеси шест товара блага;
Иди, сине, преко б’јела св’јета,
Те ти тражи, сине, Стоју и Стојана,
А обоје брата и сестрицу;
Ја ли отми, ја л’ за благо купи,
Доведи их Скадру на Бојану,
Да зиђемо кули у темеља,
Не би л’ нам се темељ обдржао,
И не би ли саградили града.“
Кад то зачу слуга Десимире,
Он ухвати коње у хинтове,
И понесе шест товара блага;
Оде слуга преко б’јела св’јета,
Оде тражит’ два слична имена:
Тражи слугу Стоју и Стојана,
Тражи слуга три године дана,
Ал’ не нађе два слична имена,
Ал’ не нађе Стоје и Стојана,
Па се врну Скадру на Бојану,
Даде краљу коње и хинтове,
И даде му шест товара блага:
Ја не нађох два слична имена,
Ја не нађох Стоје и Стојана.“
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он подвикну Рада неимара,
Раде викну три стотин’ мајстора:
Гради краље Скадар на Бојани,
Краље гради, вила обаљује,
– Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Па дозивље из планине вила:
„Море, чу ли, Вукашине краљу,
Не мучи се и не харчи блага!
Но ето сте три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Зиђите је кули у темеља:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћете саградити града.“
Кад то зачу Вукашине краљу,
Он дозива два брата рођена:
„Чујете ли, моја браћо драга,
Ето вила са планине виче,
Није вајде што харчимо благо,
Не да вила темељ подигнути,
А камоли саградити града!
Још говори са планине вила:
Ев’ ми јесмо три брата рођена,
У свакога има вјерна љуба;
Чија сјутра на Бојану дође
И донесе мајсторима ручак,
Да ј’ у темељ кули узидамо:
Тако ће се темељ обдржати,
Тако ћемо саградити града.
Но је л’, браћо, Божја вјера тврда
Да ниједан љуби не докаже,
Већ на срећу да им оставимо,
Која сјутра на Бојану дође?“
И ту Божју вјеру зададоше
Да ниједан љуби не докаже.
У том их је ноћца застанула,
Отидоше у бијеле дворе,
Вечераше господску вечеру.
Ал’ да видиш чуда великога!
Краљ Вукашин вјеру погазио,
Те он први својој љуби каза:
„Да се чуваш, моја вјерна љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет’ ручак мајсторима,
Јер ћеш своју изгубити главу,
Зидаће те кули у темеља!“
И Угљеша вјеру погазио,
И он каза својој вјерној љуби:
„Не превар’ се вјерна моја љубо!
Немој сјутра на Бојану доћи,
Ни донијет’ мајсторима ручак,
Јера хоћеш млада погинути,
Зидаће те кули у темеља!“
Млади Гојко вјеру не погази,
И он својој љуби не доказа.
Кад ујутру јутро освануло,
Поранише три Мрњавчевића,
Отидоше на град на Бојану.
Земан дође да се носи ручак,
А редак је госпођи краљици.
Она оде својој јетрвици,
Јетрвици, љуби Угљешиној:
„Чу ли мене, моја јетрвице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље, пребољет’ не могу;
Но понеси мајсторима ручак.“
Говорила љуба Угљешина:
„О, јетрво, госпођо краљице!
Нешто мене забољела рука,
Тебе здравље, пребољет’ не могу;
Већ ти збори млађој јетрвици.“
Она оде млађој јетрвици:
„Јетрвице, млада Гојковице!
Нешто ме је забољела глава,
Тебе здравље, пребољет’ не могу;
Но понеси мајсторима ручак.“
Ал’ говори Гојковица млада:
„Чу ли, нано, госпођо краљице!
Ја сам рада тебе послушати,
Но ми лудо чедо некупато,
А бијело платно неиспрато.“
Вели њојзи госпођа краљица:
„Иди“, каже, „моја јетрвице,
Те однеси мајсторима ручак,
Ја ћу твоје изапрати платно,
А јетрва чедо окупати.“
Нема шта ће Гојковица млада,
Већ понесе мајсторима ручак.
Кад је била на воду Бојану,
Угледа је Мрњавчевић Гојко;
Јунаку се срце ражалило,
Жао му је љубе вијернице,
Жао му је чеда у колијевци,
Ђе остаде од мјесеца дана;
Па од лица сузе просипаше.
Угледа га танана невјеста,
Кротко ходи, док до њега приђе:
„Што је тебе, добри господару,
Те ти рониш сузе од образа?“
Ал’ говори Мрњавчевић Гојко:
„Зло је моја вијернице љубо!
Имао сам од злата јабуку,
Па ми данас паде у Бојану,
Те је жалим, прегорет’ не могу!“
Не сјећа се танана невјеста,
Но бесједи своме господару:
„Моли Бога ти за твоје здравље,
А салићеш и бољу јабуку!“
Тад јунаку грђе жао било,
Па на страну одвратио главу,
Не шће више ни гледати љубу;
А дођоше два Мрњавчевића,
Два ђевера Гојковице младе,
Узеше је за бијеле руке,
Поведоше у град да уграде,
Подвикнуше Рада неимара,
Раде викну до триста мајстора;
Ал’ се смије танана невјеста,
Она мисли да је шале ради.
Турише је у град уграђиват’;
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до кољена:
Још се смије танана невјеста,
Још се нада да је шале ради;
Оборише до триста мајстора,
Оборише дрвље и камење,
Узидаше дори до појаса:
Тад отежа дрвље и камење;
Онда виђе шта је јадну нађе,
Љуто писну како љута гуја,
Па замоли два мила ђевера:
„Не дајте ме младу и зелену!“
То се моли, ал’ јој не помаже,
Јер ђевери у њу и не гледе.
Тад се прође срама и зазора,
Паке моли свога господара:
„Не дај мене, добри господару,
Да ме младу у град узидају!
Но ти прати мојој старој мајци:
Моја мајка има доста блага,
Нек ти купи роба ил’ робињу.
Те зидајте кули у темеља.“
То се моли, но јој не помаже.
А кад виђе танана невјеста
Да јој више молба не помаже,
Тад се моли Раду неимару:
„Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на дојкама,
Истури ми моје б’јеле дојке,
Када дође, мој нејаки Јово,
Када дође, да подоји дојке!“
То је Раде за братство примио,
Остави јој прозор на дојкама,
Па јој дојке упоље истури,
Када дође нејаки Јоване,
Када дође, да подоји дојке.
Опет тужна, Рада дозивала:
„Богом брате, Раде неимаре,
Остави ми прозор на очима,
Да ја гледам ка бијелу двору
Кад ће мене Јова доносити
И ка дворy опет односити.“
И то Раде за братство примио,
Остави јој прозор на очима,
Те да гледа ка бијелу двору
Каде ће јој Јова доносити
И ка двору опет односити.
И тако је у град уградише,
Па доносе чедо у кол’јевци,
Те га доји за неђељу дана,
По неђељи изгубила гласа;
Ал’ ђетету онђе иде храна:
Дојише га за годину дана,
Како таде, тако и остаде,
Да и данас онђе иде храна:
Зарад’ чуда и зарад’ лијека,
Која жена не има млијека.
Народна песма
Зидање Скадра је пјесма преткосовског циклуса српске епске народне поезије. Заснована је на мотиву људске жртве.
Ова пјесма је први пут објављена 1815. године по верзији коју је забиљежио Вук Стефановић Караџић слушајући пјевање херцеговачког приповједача Старца Рашка из Колашина.
Вук је копију своје збирке народних пјесма 1824. године послао Јакобу Гриму, који је био посебно занесен „Зидањем Скадра”. Грим је пјесму превео на њемачки језик и додао да је „једна од најдирљивијих пјесама свих народа и свих времена”.
Пјесма описује како три брата Мрњавчевића (Вукашин, Угљеша и Гојко) граде Скадар на ријеци Бојани. Гојко је приморан да живу зазида своју младу жену у зидине тврђаве као жртву коју тражи вила.
Према Вуку Стефановићу Караџићу, у то вријеме постојало вјеровање да је било немогуће изградити велику грађевину без људске жртве. Вук тврди да су људи избјегавали градилишта, јер су плашили да њихова сијенка може бити зазидана и да ће тада умријети без ње. То вјеровање је у забаченим селима постојало и 1930-тих.
Прочитајте више:
ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
КЊИГЕ – Аудио и видео књиге, Текстови, Занимљивости, Одломци из књига. . .
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена
БАСНЕ – Антологија најлепших басни
МУЗИКА ЗА ДЕЦУ – Најлепше отпеване песме за децу
ЦРТАНИ ФИЛМОВИ – Стари, добри цртаћи / Синхронизовани
ДЕЧЈА РИЗНИЦА – Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу. . .
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂