ЉУБАВ – Мирослав Мика Антић / Видео, Рецитација, Текст песме
https://youtu.be/lB6iaRhuw4g
ЉУБАВ
Да ли је истина оно што пише у Калевали:
„Рука што даје, увек је изнад руке која прима“?
Да ли је истина оно што говоре у Басри:
„Љубав је као сенка. Ако трчиш за њом, никад је нећеш стићи. Ако јој окренеш леђа пратиће те“.
Неко је негде рекао и хвала му:
„Да би се истински волело, треба одрасти до детета“.
Насмеј се зато ако ти кажу да си мали човек.
Нема мале среће и мале болести.
Нема мале крађе и мале смрти.
Нема малог рата нити малог поштења.
Нема малога пријатеља и мале тајне.
Нема малога човека и мале љубави.
Не окрећи ми никад леђа да бих те волео.
Сећам се твојих првих зуба.
Сећам се твојих првих корака.
Сећам се: Дечја болница у Новом Саду.
Седим крај твога кревета и молим све на свету да ми не умреш.
И остао си жив.
Ни Бог нам није веровао тих дана. Ни природа. Ни људи.
Веровала је само наша огромна љубав.
Веровала је само твоја рука у мојој руци,
док је као кичица сликала лазурну светлост по мојим длановима.
Ми се преврћемо наглавце као пешчани сат.
И мењамо се један с другим.
Добићеш једнога дана дубљи глас. Почећеш да се бријеш.
Оженићеш се и запослити. Имаћеш своју децу и причаћеш им своје бајке.
А ја ћу бити све детињастији и безазленији.
Препознаћеш ме по томе како наивно верујем да ћу вечито живети,
опчињен унутрашњим говором попут древног бога Птаха,
који је прво смислио цео свет у себи, затим издахнуо около
своје невероватне мисли, и тако, огромном маштом,
сам у Ничему, једини, оживео све оно што је још било нестворено.
Онда ће доћи све нагло: моји последњи зуби.
И одмах после тога: моји последњи кораци.
На крају: нека болница у ко зна којем граду.
Седи крај мога кревета у неко овакво вече макар само сат или пола сата.
Биће то сасвим доста за све протекле године.
И нека моја рука буде у твојој руци.
И нека као кичица наслика онај исти питоми светлосни знак на твојим длановима
знак да ти никад нисам, никад окренуо леђа да би ме поштовао и волео.
Љубав је као снага: ако је више трошиш, више ћеш је и имати.
Кад би птице овако умеле да воле, као ја, већ би се претвориле у ветар.
Кад би потоци овако умели да воле, као ја, већ би постали океани.
Кад би простори овако умели да воле, као ја, већ би постали бесконачности.
Кад би време овако умело да воли, као ја, већ би се претворило у вечност.
Кад би земља овако умела да воли, као ја, већ одавно би била звезда.
Мирослав Мика Антић
Из књиге: ХОРОСКОП
Прочитајте више:
Мирослав Мика Антић – АНТОЛОГИЈА ПОЕЗИЈЕ, ЦИТАТА И ПРОЗНИХ ДЕЛА
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена
БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена
ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…
ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂