ГРÁД – Јанко Веселиновић / Приче / Приповетке, Текст, Биографија, Проза
ГРÁД
Врућина и оморина… Нигде цвркута, нигде ветрића!
Погдекоји сељак прође улицом, прекинуо сапињач, распучио прса, затурио капу на затиљак, па корача тешко, једва Бога назива. Говеда се заобадала, па јуре улицом као бесомучна; коњи стали крај плота, у пашњаку, зној их облио, а они окренули главе један другом, па машу и репом се бране од силне муве; пси полегали под стреје, затворили очи, исплазили језике, и лено регну тек онда кад им мува на њушку падне. . .
И живина поскапа. Гушчићи полегали по бари; кокоши се склониле у хладове, опустиле крила, па зинуле од тешка зора; а ћурке заболе кљунове у земљу, па се не мичу. . . И дрвета опустила лишће, и кукуруз се пресукао, и влат пшенице стоји усправно као свећа, ни да се њихне. . . Да Бог сачува!. . .
Све игра пред очима; и онај ваздух побледео и отежао, па те гуши као пепео; кроза њ те сунце жеже као жеравица, а бледим се небом ваља по неки жбунић: бео, сив, мрк, голубије боје…
Умори!… Не могу сит воде да се напијем: осећам како мућка у желуцу као у бурету… Ђаци оборили главе, мишићи на лицу им се опустили, па дремају…
„Изиђите мало напоље, децо!“ рекох им.
Они изиђоше.
Останем сам. Седим — не седи ми се! Устанем — не хода ми се. Запалим цигару — не пуши ми се!… Тежак сам као да сам упртио сто ока…
Уђем у собу, збацим одело са себе, прострем шареницу по патосу, па се почнем ваљати… И тако заспим…
Нисам много спавао. Кад сам изишао напоље, видим да се наоблачило. Облак леп, кишан. Ветрић помало ћарлија те разгаљује.
„У школу, децо!“
Деца уђоше, а ја још стојим напољу. Чисто ме нека милота обузима при помисли да ће пасти киша. Ходам по дворишту тамо и амо и разговарам са суседима, дућанџијама. Понеки сељак наиђе, па тек застане и здрави се. У сваког око некако веселије и брк се смеши.
Затутњи из дубина, па тек попирне благ ветрић. Благ дах свежине чисто нам свима рашири груди и срца разигра:
— А, помози, Боже! — вели један.
— Да л’ ће облак овамо? — пита други.
— Овамо ће.
— Ама, видиш куда иде; неће.
— Ама, ‘оће, знам ја то! Шта велиш ти, учо?
— И ја мислим.
— Да ‘оће, Бог д’о!… Е, изгоре, брате, све!…
Затутњи опет, и опет пирну ветрић… Облак што од запада долажаше, постајаше све већи и већи; већ поче да заокругљује око планинског венца…
— Ама, в’иш куд оде; неће овамо.
— Склапа он јако са свих страна; гледај ти само посла.
И опет пирну ветрић, па онда поче прокапљавати кап по кап.
— Охохо!… Охохо!…
— Дај, Боже!… Дај, Боже!…
— Погледај и на нас, сироте!…
— Гледај како се витлају пера у кукуруза! И он се радује!
— Како да се не радује, Мићо, брате! Све се овоме благодету радује. Гледај марву шта чини! Гледај ‘шеницу како се таласа ка’ море! Сад само ова киша, па да ви’ш: зрно ка’ грашка!
— Еј, Боже, молим ти се — рече Јова и погледа у небо.
Кишица се спусти. Облак склапаше са свију страна, а ја гледам како се кишне капи претапају у прашину, и осећам како ме запахњива мирис саме земље.
Стока се успролетела по пашњацима; гушчићи лупају крилима и деру се, кокоши веселије; све је веселије.
Не иде ми се у кућу док добро не окиснем; зато остадох напољу, и пошто они одоше.
Шетао сам по дворишту тамо и амо. Направим и запалим цигару, па онда гледам оне сјајне капљице где се по трави блистају као драго камење, а мисао ми се отима тамо, у оне мирне кућерке и избице сељакове: хтела би да зна како је у души његовој, да му види, и у оку и на лицу, радост коју му ова благодет доноси…
Хладан ветар трже ме из ових слатких сањарија. Он дуваше од запада, и кишне капи почеше бити косо. Готово и нехотице окретох се. Иза Влашића изби сив омален облачак. Како изби, он тако и остаде: нити се миче лево, ни десно, него се лелуја као пламен на ветру. Из њега кадикад сене муња, али се чује и мумлава…
Међутим, ветар дуваше све јаче и јаче. Облак постајаше све већи и већи, али се не мицаше с места. Учеста севање и тутњава… Ветар дуну силовито и погна га правце овамо…
„Још нам само и то треба!“ рекох, па се склоних у кућу да наредим да се прозори позатварају.
Уђем у школу. Деца се ућутала. Није ми било ни до каква рада: стао сам до прозора и гледам у двориште.
Чујем мумлаву. Она беше све јача и јача. Као да долази из неке шупљине, тако немађаше одређена звука… Престаде ветар: преста и кишица… Ама листак на дрвету да се залелуја!… У дворишту ништа живо, све се то склонило; а она тишина беше тако нема и тешка да се човеку крв у жилама ледила…
Мумлава и само мумлава. Облак се наднесе и над школу.
Био је најпре сив, сад је постао црн, а по врху црнило му се претворило у зеленило… Пређе преко школе и замрачи…
Деца ни жива, ни мртва.
Наједаред духну силан ветар. Дрвета се савијаху до земље. Он крхаше гране и гранчице, па то све ношаше као сламке… Ја погледах у децу. Занемела, и поглед им луташе од мене на прозор…
Шину муња, очи засенише. Онда загрме. Потраја мало, шину друга, трећа… и — чу се лупа по крову. Бацим поглед у двориште и видех како од земље одскачу комади леда, велики као песница.
Деца почеше плакати.
„Мир!“ рекох, не знајући ни сам шта говорим.
Она се смирише.
Мој послужитељ изнео напоље синију, ватраљ и још неке дрангулије. Сиромах!… мисли да ће то помоћи.
Наста опет тајац. Видиш да је зло, као да гледаш самртника у ропцу, па се и сам молиш Богу да издахне. Нека буде шта ће бити! Уби ова страшна тишина…
Наједаред осу… Наста лупа. Прозори почеше прскати и стаклени комадићи летети по школи… Деца се почеше дерати… Да заглухнем, па то!…
„Мир, децо!“
Не помаже!
Наредим те изиђу у ходник, јер школа поче прокисавати, а ја останем да гледам јад очима. Погледам у часовник: четири…
Грáд брисаше све: и грање, и лишће, и влат, и траву. Гране падаху са дрвећа, као да их мотком обијаш; са куће падаху комади разбијена црепа… Замрачило, па сипа као из подеране вреће, а ветар се напео, дува, па коси све као оштра коса. Не само ја него ни најстарији људи у селу овако шта нису запамтили. Падао је као најбујнији пљусак. Зачас побеле земља, а кроз двориште почеше тећи јаруге од самога леда.
Кад већ разби прозор крај кога сам стајао, и кад ми поче капати са тавана на врат, ја се уклоних у собу. Али ни тамо не беше боље. Жена стала крај прозора, па гледа и ћути, а дете плаче. Ја седох на кревет. Хиљадама најтужнијих мисли врзло ми се по памети. Сагао сам главу, па не смем да је дигнем. Страх ме хвата и при помисли да погледам на оно голо дрвеће и ону пустош.
А оно само сева, мумла, и пљушти…
— Поби све! — рече жена.
— Све! — рекох.
— Ни влата неће остати.
— Море, ни струка, ни сламке, ни воћке; чак ће и сама дрвета страдати!…
Она ућута. И ја сам ћутао.
— Па шта ће бити сад од оног народа?
Ја слегох раменима.
— Чиме ће се из’ранити?
— Не знам!
— Ово је побило и ливаде?
— Све!
— Па шта ће с марвом?
— Не знам!
И опет ућутасмо.
Направим цигару и запалим. Пада једнако. На махове ублажи, па после још жешће оспе…
— Ово неће никад стати! — рече она очајно.
Ја слегох раменима. Извадим часовник и погледам.
— Двадесет минута како пада! — рекох.
— Нуто де!
— Шта је?
— Прокисује соба!
— Шта ћу јој?
— Дај да склањамо ствари! — рече она.
И док нешто склонисмо у другу собу, дотле и град умањи.
Собе посташе видније. Погледам кроз прозор: од запада беше мало прогале. Загледам у часовник: пола пет.
— Сатрвено је све!…
Весели мучениче, робе незаробљени, ти земљорадниче!
Што си радио, чему си се радовао, око чега си руке савијао десет месеци — оде у пропаст за пола сата.
Изиђем напоље. Облак већ прошао. Видим како преда мном муње севају: — отишао је да и друге оледи… Падаше још понека „шишталица“… Земља сва бела; јаруге су јуриле с хуком као и град с мумлавом; дрвета без лишћа и огуљена, па се бели лика. Од усева ништа!… У мојој башти само видим патрљке од кукуруза и тачака којима беше вишња претачкана… Пођем да видим како је на улици. Ноге ми упадоше у лед до чланака…
Дођем до капије. Суседи ћуте. Изишли људи, гологлави, па гледају очима пропале наде и радости. Улицом нема још никога…
Сунце се проби кроз облаке… Ништа јадније нисам видео у своме веку… По путу лежаше поодбијано грање и лишће, блатом улепљено… Докле око могаше сагледати — сама пустош. Са висова се дизаше бела пара; дрва стрчаху, као да су ватром опаљена; где беше таласава пшеница и кукуруз — ту сад згажена стрњика и патрљци, као да их је војска прегазила… Чисто осећаш смрад изгажене и поломљене траве…
— Ала је ово јад — рекох.
— Јад, богме, брате!
Сад ми није вајде ни ово мало радње — рече ми сусед кроз сузе. — Мислио сам ове ће јесени бити помози Боже!… а оно ето…
Не доврши, него махну руком и окрете главу…
Вода у јендецима поче нагло расти. Ја одох у кућу да обучем што топлије, јер сам већ осећао де ме језа прожмавала. Кад сам се вратио — јендеци пуни.
— Разваљуј ћуприју! — виче ми сусед.
— Што?
— Разваљуј или да ја разваљујем! Вода ми почела у дућан заливати…
— Откуд толика вода?
— Долази Ресница, речица.
Ја наредих да развале.
— ‘Оћеш на реку, учитељу?
— Хајде, вала — рекох и упутих се реци.
На неколико места морасмо газити, јер је матице јурила преко насипа.
Планински поточићи постају чуда после излива времена. Кад их човек види како су малени кад кише нема, онда мора да се задиви како они постају страшила… И сам нисам веровао, док нисам видео Ресницу…
Као каква река хуктала је она, носећи кладе, грање, муљ, ограду и свакојака чуда Божја… Мркожути таласи њени беху плаховити… Све падаше под њеним ударцима. Заровљено прошће, заковану перду — разваљивала је и кршила као ништа.
И све је то носила са највећом хуком. Корито њено беше поред једног дућана, па како беше много надошла, носила је из дворишта ствари и живину…
Свет се беше окупио ту на раскрсници. Само кукање и запевка. Са рада се враћаху копачи са мотикама, оборили главе, па ни Бога не називају. Жене задигле скуте, па пролазе ћутке; а људи тек застану загледају се и гледају у реку.
— Ј’ој, браћо, шта ово би!?…
— Божја воља!
— Ово је, браћо, наказаније, што смо се Бога и вере одрекли!
— Јес’, брате!
— Ово поби!
— А нека бије. Гледам и ‘нако чудо својим очима. Ово, браћо, због њи’ Бог бије!
— И јесте, и јесте!
— Па није само то! — додаде један слабуњави старчић, а сав дршће — говорио сам ја вама да ми никако не дамо да се Тома у гробље са’рани.
— Па то нисмо ни дали!
— А опет са’рањен.
— Шта ћеш, кад власт тако наређује?
— Он је треб’о да се са’рани онде где се и обесио.
— Е, али шта ћеш?
— Он нас јако градом бије. Кажу, куд је пронесен, тамо је грáд све у корен потук’о.
— И јес’! — виче један риђи сељак — ја сам видео пред облаком ‘тицу, па лети све оним путем!
Сељаци придолажаху. Сваки окуњио главу.
— Како је тамо?
— Све убијено!
— И ливаде?
— И ливаде, и телад, и јагњад; овуд је цвеће!
И наста један општи дубок уздах.
— Па нигде ‘леба? — рече један од дошавших.
— Ако се само кукуруз поврати — вели старац.
Неколико њих машу главом.
— Да Бог да, чича-Вилипе!
— ‘Оће, децо, кукуруз је јунак! А и зоб ће која је познија.
— Јој, Боже! Што ме не усмрти да ово не дочекам? — рече један сув и висок сељак. Куд ћу ја јако?
— Ја не знам већ но да побијем децу; не могу и’ гледати гладне! — рече други.
— Опет, опет — рече трећи — за ме ћу и напросити; ал’ шта ћу за стоку?
И опет сагоше главе и заћуташе. Ту су говориле оне сузне очи и она зборана чела; а речи су се ледиле на уснама.
Страшније слике нисам видео.
Ресница постајаше мања и мања. Њена сила прође за пола сата; сад је само лагано шуморила.
И сељаци се почеше разилазити.
* * *
Спусти се ноћ. Хладан ветрић пирка. Небо се изведрило. Са њега сјаји месец, пун и светао, и звезде трепере. Као и да не виде јада, као и да не осећају тугу!… Њих као да не боле сузе толиких патника. Та они би исто тако светлели и треперели — и да је сав овај свет заспао вечним сном…
Јанко Веселиновић
Из књиге: Јанко Веселиновић – ОДАБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ, Едиција: КЛАСИЧНА ДЕЛА ОМЛАДИНСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ / КАДОК, ИЗДАЈЕ ИЗДАВАЧКА КЊИЖАРНИЦА РАДОМИРА Д. ЂУКОВИЋА БЕОГРАД – ТЕРАЗИЈЕ
БИОГРАФИЈА
Јанко Веселиновић је рођен 1. маја 1862. године у Салашу Црнобарском у Мачви. У Глоговцу, селу недалеком од његовог родног, где се преселио његов отац, свештеник, учио је основну школу, а четири разреда гимназије завршио је у Шапцу. У учитељску школу у Београду уписао се 1878, али је није завршио.
Са осамнаест година, 1880, постављен је за привременог учитеља у селу Свилеуви. Ту је почео да пише, под утицајем сеоског, народног живота који је све више упознавао и волео.
Прву приповетку, „Како је постао каишарлук“, написао је 1881. по народној причи коју је у детињству чуо. Његова лектира тада била су, најпре, дела Милована Глишића, Милана Ђ. Милићевића, Гогоља, Тургењева и, наравно, народне песмарице.
Положио је практични учитељски испит и 1882. премештен је за учитеља у Глоговац.
Поднео је затим оставку и покушао да промени занимање и да заврши телеграфски курс, прво у Бечу а потом у Београду, што није успео. У српско-бугарском рату 1885. био је четни комесар.
Прву приповетку, „На прелу“, објавио је у „Шабачком гласнику“ маја 1886, по својој жељи непотписану. У истом листу објавио је тако још неколико приповедака и тек је у октобру те године потписао „Кумову клетву“. Од тада редовно и често штампа своје радове и убрзо излази на глас.
Затим је око две године опет учитељевао у Свилеуви. А онда, уплевши се у политику, бива сваки час премештан, а доспева и у шабачки затвор.
У очевој кући у Глоговцу умро је 14. јуна 1905. године.
За једва двадесет две године списатељског рада створио је обимно дело. Написао је, поред осталог, пет романа и сто двадесет седам приповедака, који и сада потврђују да је на изузетан начин умео да опише старо српско село: живот и рад, битке, веровања и обичаје. Остали су незавршени романи Борци, Сељак и Јунак наших дана. Довршио је романе Сељанка и Хајдук Станко, који је и данас један од најпознатијих и највише штампаних српских романа.
Прочитајте више:
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена
БАСНЕ – Антологија најлепших басни
МУЗИКА ЗА ДЕЦУ – Најлепше отпеване песме за децу
ЦРТАНИ ФИЛМОВИ – Стари, добри цртаћи / Синхронизовани
ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
КЊИГЕ – Аудио и видео књиге, Текстови, Занимљивости, Одломци из књига. . .
МУЗИКА – Антологија најлепших музичких композиција и песама
ДЕЧЈА РИЗНИЦА – Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу. . .
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂