Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ДВА ПИСМА – Александар Поповић / Приче за децу, Драмски текст
ДВА ПИСМА
Лица: ЈОЦА и МАМА
(Једноставна дневна соба са неколико комада намештаја. У соби су Јоца и мама.)
ЈОЦА (нестрпљиво се врти око маме која нешто ради за столом): Мама…
МАМА (и даље ради и не гледа Јоцу): Шта је, сине?
ЈОЦА (нестрпљиво се врти око стола): Мама, је л’ био поштар?
МАМА (зачуђено га погледа): Није још. А зашто то тебе занима?
ЈОЦА (збуњено): Ма ја онако… Мислим…
МАМА (наставља да ради): Играј се, зашто се стално вртиш око мене?
ЈОЦА (и даље се врти око стола неодлучно): Мама…
МАМА (помало нестрпљиво): Па шта је сад опет?!
ЈОЦА (гледа у земљу, па ће стидљиво): Мама, можда је поштар већ био…
МАМА (љутито): Поштар још није био, он долази у дванаест часова, а сад је тек једанаест! И шта се толико за поштара бринеш? Гледај ти своја посла!
ЈОЦА : Хоћу, мама… (И даље се врти око стола.) А што ти ипак не погледаш у поштанско сандуче, можда је неко писмо већ стигло…
МАМА (нагло устане од стола): Е, баш ћу ти доказати да ме само узалуд тераш да устајем! Погледаћу у сандуче. (Одлази напоље.)
ЈОЦА (чим мама изађе, почне весело да скакуће по соби и трља руке): Фино – фино – фино! Охо-хо, охо-хо, охо-хо!
МАМА (враћа се и у руци носи парче папира): Заиста, био си у праву, нашла сам у сандучету писмо!
ЈОЦА (врло значајно): А какво писмо?
МАМА (погледа у писмо): Не знам. Нисам још погледала, сад ћу га прочитати… (Чита.) Поштована мама Јоцина, ово пише учитељ вама Јоцин, због тога што Јоца добар је млого у школи и заслужује да њему сасвим мало млого давате шећер у коцке који он млого воли. Давајте му више поручује вам Учитељ Јоцин знате онај што сте прошли пут били. Учитељ. (Престане да чита.) Баш чудно писмо…
ЈОЦА (постиђено гледа у под): Видиш, мама… То мој учитељ… Мама, учитеља треба сви да слушају…
МАМА (значајно): О, па то је сигурно! Ја ћу сместа послушати учитеља!
ЈОЦА (као из топа): И даћеш ми шећера у коцкама!
МАМА : Ма – да хоћу, али чини ми се да поштар опет промаче поред наше куће. Можда је још неко писмо донео за нас? Иди сад ти погледај у сандуче, па дођи да ти дам ово што је учитељ написао.
ЈОЦА (вољно, радосно): Хоћу, мама! (Одјури.)
МАМА (насмеши се и сама себи говори): Тако је најбоље… Клин се клином избија…
ЈОЦА (враћа се покуњено, руку држи за леђима, нешто крије): Мама…
МАМА (тргне се): А, ти си? Има ли шта у сандучету?
ЈОЦА (скрушено): Овај…
МАМА (завирује Јоци иза леђа): А ту је и друго! (Значајно) Шта ли то може бити да ми у једном дану добијемо два писма? Дај да видим да у том писму, можда, директор школе не поручује да ти купим карамеле.
ЈОЦА (безвољно јој пружа писмо): Ево… Овај…
МАМА : Чекај – чекај: да прочитамо… (Чита.) Поштована мамо, ово опет пише учитељ вашег сина Јоце и најлепше вас моли да своме сину Јоци скренете пажњу да се не каже МЛОГО – него се каже МНОГО. И не каже са ДАВАТЕ – него ДАЈЕТЕ. Ето друго вам не бих имао шта писати. Учитељ вашег сина Јоце. (Престане да чита.) Чули ти, сине, ово?
ЈОЦА (скрушено): Чух, мама… Други пут ћу пазити, али дај ми сад бар две коцке шећера…
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ПЕТОРО БРАЋЕ – Ханс Кристијан Андерсен / Приче за децу, Текст
ПЕТОРО БРАЋЕ
Седело у махуни пет грашкових зрна. Седела зрна у реду тесно стиснута једно уз друго и била задовољна.
Под сунцем и кишом махуна је расла и била све прозирнија. И зрна су расла и бубрила све више.
Код куће је било добро, али су зрна хтела напоље.
– Дуго седимо код куће – рече једно зрно. – Овако можемо и отврднути. А шта онда? Иза наше куће мора да је још нешто: свет.
Прође недеља дана. Грашак пожути, а пожути и махуна.
– Ето, сав је свет пожутео – говорила су грашкова зрна.
Наједанпут се силно потресе њихова кућица. То је дечак откинуо махуну.
– Скоро ћемо напоље – рекоше зрна радујући се.
– Волео бих да знам ко ће од нас најдаље стићи – рече најмање зрно.
Крррх!…
Махуна се распукла и грашкова се зрна весело скотрљају на дечаков длан.
– Какав диван грашак! – рече дечак. – Баш за моју пушку.
Стави једно зрно у цев од зове и опали. Зрно одлети.
– Летим, летим! – викне зрно. – Нека ме ухвати ко може! – И нестане.
Полети и друго зрно. Викне:
– Летим према сунцу! Ех, то волим.
– Трудићемо се да паднемо негде близу и да уснимо – рекоше два старија зрна.
– Нека буде шта мора бити – рече последње зрно које је узлетело увис.
Падне на кров старе дрвене куће и скотрља се у пукотину, пуну црне земље и маховине.
У поткровљу је живела жена која је имала болесну девојчицу. Мати је радила тешке послове да може да прехрани себе и своје дете.
Девојчица је била слабашна и нежна као цвет. Била је тако болесна да није могла да хода. Читаве је дане непомично лежала у кревету.
„Умреће“, мислила је мајка. „Отићи ће од мене као и њезина сестра. Ох, како ми је тешко да се растанем са њом!“
Горко је плакала гледајући бледо лице свога детета.
Грану пролеће. Сунашце завири у собицу под кровом.
– Мајко, шта се оно зелени крај прозора? – упита девојчица.
Мати отвори прозор и угледа нежну биљчицу.
– Мислим да је грашак – одговори мати. – Ето, имаш баштицу.
Помери кревет ближе прозору да би девојчица могла да гледа биљку. И оде на посао.
– Мама – рече девојчица – чини ми се да се осећам боље. Сунце је цео дан грејало и мене и грашак. Гледај како је свеж и зелен. А и мени као да је боље.
– Добро је – рече мати. Али се њено срце није надало тој срећи.
Забоде крај грашка малу мотку, а од мотке до крова разапне конац.
Грашак је растао, хватао се витицама за конац, успињао се све више и ускоро процвета.
По читаве дане девојчица је уживала посматрајући грашак. Њено се здравље поправљало све више. Образи јој се заруменели. Очи јој почеле да блистају. Она је без ичије помоћи почела да устаје и седи у кревету. Материно срце је почело да се нада.
Прође још недеља дана и девојчица устане.
С таквом је радошћу отворила прозор и нежно пољубила танке латице ружичастог цветића! Цео је сат седела крај прозора грејући се на сунцу. То је била радост!
А шта је било са осталим зрнима грашка?
Прво зрно, које је летело куд је хтело, пало је у олук, а одатле у – голубов кљун.
Голубови су позобали и она два зрна која су маштала како ће лепо уснити.
Зрно које је хтело да одлети сунцу пало је у јарак, лежало спокојно у хладовини и бубрило од влаге.
– Непрестано се дебљам – говорило је зрно. – Право кажу да ћу се ускоро распукнути. Уверен сам да то није постигло ни једно друго зрно. Најодлучнији сам од свих петоро.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ШАРЕНОРЕПА – Гроздана Олујић / Приче за децу, Текст
ШАРЕНОРЕПА
У буци зоолошког врта малишани су обично застајали пред кавезима с мајмунима, па одлазили да се диве слоновима и фокама.
Само је једна девојчица, чије је плаво теме једва допирало чувару до појаса, редовно одлазила до кавеза иза чијих је решетака живео тигар. Затим је, све док се врт не затвори или је родитељи не одвуку кући, стајала нежно гледајући у звер чије су се зенице при јакој светлости скупљале у оштру црну пругу.
Чувару се чинило да и звер посматра девојчицу с нежношћу у очима, као да погледима воде неки неми, тајни разговор. На тренутке му је једва успевало да га препозна. Је ли могуће да је то она иста звер чији урлик леди крв у жилама и људима и животињама, а ударац шапе угиба решетке кавеза?
С чуђењем и неверицом чувар је гледао како се тигар у дететовом присуству мења, како му кретње постају блаже а очи, упрте у девојчицу, питомије. „Па, он би се као псић склупчао крај дететових ногу, само да је кавез отворен!“, помисли чувар не верујући сопственим очима: њушке ослоњене о шапе, тигар је лежао, гледао у девојчицу, и прео.
– Пусти ме да га помилујем! – замоли девојчица једнога дана чувара, а овај задрхта од ужаса и одлучи да је ни за тренутак не оставља саму с тигром.
Ко зна колико је пута девојчица долазила! Колико дуго стајала и гледала у тигра! Звезде дане не броје. Недеље и месеци су пролазили уливајући се у пролеће, лета и зиме као шаре с тигрових леђа у реп.
Девојчица је просто била опчињена тим репом, јер се час умилно увијао тигру око шапа, час гневно ударао о решетке. Ај, кад би неко, макар на трен, пустио тигра из кавеза! Девојчица је с тугом гледала заробљену звер, а тигар је, као да нешто наслућује, пружао шапу ка њој.
Мајка с нелагодношћу опази сузу у оку девојчице, трже је и одвуче од кавеза, а те исте вечери откри да је девојчицина цртанка испуњена цртежима моћне пругасте звери.
„Тигра воли више од родитеља!“ – пролете јој кроз главу.
– Нема више одлазака у зоолошки врт, запамти! – припрети љубоморно, па гурну цртанку у ладицу. – Доста је мени тих глупости… – И мајка љутито залупивши вратима изађе из дететове собе, а девојчица извади цртанку и стави је себи под узглавље, па леже, али читаве ноћи не склопи ока од ватруштине и повраћања.
Шта све нису чинили родитељи да јој помогну, па ништа. Чак су и цртеж с тигром ставили изнад дететовог кревета, али мала је наочиглед свих све брже копнела.
У свом кавезу, одбијајући храну, копнео је и тигар. Нико није могао да одреди од чега болује, али он је из дана у дан постајао све тањи и све мањи.
„Ако овако настави, ускоро га неће ни бити!“, промрмља чувар сетивши се да већ данима крај тигровог кавеза није видео плавокосу девојчицу, па уздахну. „Вероватно тигар за њом тугује!“ – погледа још једном измршавелу звер, решен да од сутра о свему обавести управника. Затим још једном обиђе врт, па леже.
Дуго није могао да заспи, а кад је заспао, пред саму зору, трже га урлик тигра.
Заборавивши чак да обуче капут, он потрча ка тигровом кавезу. Стигавши надомак кавеза, он застаде као укопан.
„Сањам ли ја ово?“, упита се кад виде закључана врата и празан кавез. „Није тигар врабац, па да излети кроз решетке!“ Још једном оптрча празан кавез, па читав зоолошки врт, али тигру ни трага.
Истога трена, дететова мајка чу девојчицин раздрагани смех и, не верујући сопственим ушима, скочи с кревета. Улете у дететову собу и готово занеме од чуда. Крај самог дететовог узглавља лежала је пругаста, шаренорепа мачка и прела, а девојчица се смејала.
Иза прозора руменила се зора. И прозор и врата били су затворени. Откуда мачка? Никада сличну њој није видела, а ипак јој је некако позната…
Мајка нехотице подиже поглед ка зиду и крикну. Са цртежа, право у њу, гледао је пругасти, шаренорепи тигар. У дететовом кревету лежала је иста таква пругаста, шаренорепа мачка са оштром, црном пругом уместо зеница. Од зебње мајка задрхта.
„Да се није тигар у мачку претворио?“, помисли па одмахну руком.
„Мачка је мачка, а малој је уз њу, очигледно, добро!“
Већ пред крај тога дана мајка опази да девојчица лакше дише и, обрадована, заборави и тигра и своју зебњу.
Девојчица се све чешће смејала, а Шаренорепа се од ње није одвајала.
У мраку, као жишци, гореле су њене очи.
„Па она то као пас стражари!“, пролете мајци кроз главу. „Кад једе? Када спава?“, упита се па усхићена дететовим све бржим опоравком заборави своја питања.
Као киша низ олук текли су дани. Девојчица је већ почињала да устаје са кревета и помало хода по соби праћена пругастом шаренорепом мачком.
Коначно, дође и дан да крене у школу. Она раздрагано зграби торбу и полете низ улицу, унапред се радујући сусрету с друговима и другарицама из разреда.
Истога трена Шаренорепа нестаде, а чувар, пролазећи крај недељама празног кавеза, иза решетака угледа тигра.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Беше неки човек који је имао три сина, али од имања немаше ништа до куће у којој је живео. Сваки од синова прижељкивао је да после очеве смрти баш он дође до куће, али оцу су сва тројица била подједнако драга. Тако није знао шта да започне, а да некоме не учини нажао. А да прода кућу – ни то није хтео, јер је она била још од његових предака, иако би продајом стечени новац могао поделити својим синовима. Коначно нађе излаз, те синовима рече:
„Пођите у свет и окушајте срећу. Нека сваки научи по занат, па кад се затим вратите, ономе ко се покаже као најбољи мајстор – оставићу кућу.“
То синове задовољи, па најстарији рече да би хтео да постане ковач, други – берберин, а трећи – мачевалац. Затим одредише време кад ће се сва тројица вратити кући, па кренуше на пут. Догоди се баш да је сваки од њих нашао ваљаног мајстора код кога је нешто честито могао научити.
Када је протекло одређено време, они се вратише оцу. Али нису знали како да нађу најбољу прилику и да покажу своје вештине и умеће те седоше да се договоре. Док су тако седели, одједном дојури зец преко поља.
„Ех!“, узвикну берберин, „долази као поручен!“
Он узе плитицу и сапун, па поче правити пену све док се зец не приближи, а затим га у пуном трку насапуња и обрија му брчиће, а да га при том не посече и не повреди ни за длаку.
„То ми се допада“, рече отац, „ако се други ваљано не заложе, кућа је твоја.“
Не потраје дуго, кад дојурише једне кочије у којима је био неки господин.
„Сад ћете видети, оче, шта ја умем“, рече ковач.
Он дотрча до кочија, па коњу који је јурио одвали четири потковице, те му, такође у трку, поново прикова четири нове.
„Ти си људина“, рече отац, „радиш исто тако добро као и брат ти, ја не знам коме да оставим кућу.“
Тад рече трећи брат:
„Дозволите ми, оче, да и ја покажем своју вештину“, и како је почела да пада киша, извуче мач и започе њиме унакрст замахивати над својом главом, тако да на њега не паде ниједна кап. А кад киша удари јаче, и најзад тако јако да је сипала као из кабла, замахивао је мачем све брже и брже, те остаде тако сув као да је био нечим потпуно заштићен.
Кад отац то виде, задиви се и рече: „Ти си извео највећу мајсторију, кућа је твоја.“
То задовољи осталу двојицу браће. Али, као што су се раније заветовали и зато што су се толико волели, они се договорише и остадоше сва тројица у кући, бавећи се сваки својим занатом; и како су били тако добро обучени и спретни мајстори, зарадише много пара.
Живели су тако задовољно до старости и кад се један од њих разболе и премину, остала двојица су толико туговала да се и они разболеше и убрзо помреше. А пошто су били тако умешни као мајстори и тако су се волели као браћа, положише сву тројицу у један гроб.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин.🙂
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ДАН КАДА ЈЕ ЈУТРО БИЛО СЛОВО – Ђуро Дамјановић / Приче за децу, Текст
ДАН КАДА ЈЕ ЈУТРО БИЛО СЛОВО
Давно је било кад се догодила моја прва радост коју увек памтим. Догодила се та радост пре тачно 37 година. Налази се на најлепшем месту успомена, а то је оно место где борави незаборав.
А то је најлепши незаборав у Незабораву, јер никад томе незабораву нисам пожелео заборав. А ипак, нисам га се сећао често. Понекад, и ево сад. Стајао је сакривен и од ствари и од времена.
Па шта ли то онда беше?
Био је то дан кад су ме уписали у први разред основне школе.
Био је то дан када је целог дана било јуtро. Није било поднева, није било поподнева, није било предвечерја, ни вечери.
Пробудили су ме, биће тачније да нисам ни могао заспати, јер знао сам куд ме воде. Умили су ме водом и зором. Осетио сам дрхтај. Било је то мало страха од невиђеног и жеља за виђено.
Тада сам чуо птице како другачије певају. Учинило ми се да птице певају у лету. Чуо сам и славуја, мада славуји певају од листања глога до половине августа. А тада је први школски дан био 1. септембар.
Поведоше ме, Сећам се дрхтаја радости. Дружићу се са словима! Певају ли слова као птице – питао сам. Нисам чуо тада да о томе ишта рекоше. Тек тада сам чуо да су рекли: певају и слова као птице кад постану речи.
Сишли смо са брда до реке. Махала ми је таласом и говорила шумом. Зато највише од свега волим реке. Али да кажем ту причу о тој реци. Видео сам тада да река тече према школи, Али, касније, видео сам да река тече од школе. Можда је река текла према школи само онда кад су ме водили да ме упишу у школу, Окренула ток. То није песничка метафора, ја сам стварно тада видео да заједно с
нама иде и река.
– Да ли иду и слова у школу? – питао сам.
– Слова? – рекоше.
– Да, слова, да ли и она сада иду у школу?
– Твоја слова сада су у школи и тамо те чекају.
Задрхтао сам, радосно и уплашено.
Више од сат времена ишли смо кад видех и рекох:
– Је ли oно горе школа?
Јер беше велика и другачија од свих врата и свих прозора. Рекоше:
– Оно горе је школа.
Tада сам задрхтао од страха и радости; и тај дрхтај увек памтим.
Нисам скидао поглед са школе све док је није заклонило друго брдо. Сада је због брда на другу странутекла река. Са мном је сада до школе uместо реке текло слово Р. Слово Р поклoнила ми је река.
Доведоше ме у школу и уписаше.
Свуд деца и слова. Други свет одједном!
Сазнао сам касније да ми је тада нешто рекло:
– Ако будеш добар ђак, градићеш од слова речи, а од речи опет речи. А ако не будеш добар ђак, од слова нећеш градити речи, него опет слова.
Кад бих ишта пожелео у своме животу поново, једино бих пожелео да се још једном упишем у први разред основне школе.
Да кажем на крају тајну о словима.
Чим сам ушао у школу одмах сам осетио чудан мирис. Помислио сам одмах: знам, то миришу слова! Али, то је био мирис табле, мирис креде и спужве. Ипак, дакле, то је био мирис слова.
Тада сам задрхтао од страха и радости и тај дрхтај увек памтим.
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
ЗНА ОН УНАПРЕД – Гвидо Тартаља / Драмски текст, Приче за децу, Текст
ЗНА ОН УНАПРЕД
(Позорнице је само делимично отворена, па се види само средњи део сцене, који приказује један крај учионице. Виде се учитељ и Миша, а иза њих табла. Може се чути жамор, кашљање и смех других ђака који се не виде.)
УЧИТЕЉ: Дакле, Мишо, кажи лепо зашто си опет закаснио? Кажи гласно да те цео разред чује…
МИША: Опростите, покидала ми се везица на ципели, па сам тражио другу и нисам је нашао… па сам ту покидану морао везати у чвор… Ево, видите. (Закорачи левом ногом да покаже)
УЧИТЕЉ: Видим, видим, али и јуче си закаснио.
МИША: Јесам. Опростите… то је било зато што сам се задржао код пекара. Све нас је задржао неки чича који је ваздан превртао по џеповима да нађе новац… а за то време отегао причу како је хлеб пре седамдесет година био много боље печен него данас. „Е, то су били пекари!“ Тако је причао.
УЧИТЕЉ: Лепо, али и прекјуче си закаснио, Сећаш ли се?
МИША; Сећам се врло добро. Како се не бих сећао! Још ме пече језик колико сам се опекао. Донели ми за доручак белу кафу тако врелу да смо је морали претакати из једне шоље у другу… и све тако…
УЧИТЕЉ: Сећам се, сећам се и ја. Причао си нам. Тако ти је у томе прошло пет минута. Добро, Мишо, то је билопрекјуче, у среду, али ти си закаснио и у уторак. Сећаш ли се?
МИША:Како да не! У уторак смо хватали миша по соби, нико није смео отворити врата. Тако нам је тата наредио, да миш не би побегао…
УЧИТЕЉ: Да, да, сећам се. Зато ниси смео изаћи док се не заврши сав тај џумбус… А у понедељак? Ако се не варам, ти си и у понедељак закаснио?
МИША: Да, да! У понедељак ми је био рођендан, па док су се сви изређали да ми честитају…
УЧИТЕЉ: Знам, знам, и ми смо ти овде честитали.
МИША: Јесте.
УЧИТЕЉ: Па лепо, сад знамо зашто си све од понедељка закашњавао у школу. Кад би нам још знао рећи зашто ћеш сутра, у суботу, закаснити, имали бисмо испуњену целу недељу и ти би заслужио петицу из – закашњавања.
МИША: Петицу?
УЧИТЕЉ: Да, петицу. Али, наравно, ти не знаш унапред да ћеш закаснити,.. Не можеш знати данас за сутра.
МИША: Знам, знам и за сутра!
УЧИТЕЉ: Како то? Откуд можеш знати унапред?
МИША: Знам. Ујутру, баш пред почетак школе, треба да нам стигне тетка из Ниша…
УЧИТЕЉ: Тетка? Па шта онда7
МИША: Па онда… знате… нисам се видео с њом три године… Увредиће се ако одем из куће чим дође… Треба да поседим с њом бар пет минута…
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
Ovaj sajt koristi kolačiće (cookies). Nastavkom korišćenja ovog sajta saglasni ste sa našom upotrebom kolačića.
Ovaj veb sajt koristi kolačiće da poboljša vaše iskustvo dok se krećete kroz sajt. Od toga, kolačići koji su kategorisani kao neophodni se čuvaju u vašem pretraživaču jer su neophodni za rad osnovnih funkcionalnosti sajta. Takođe koristimo kolačiće treće strane koji nam pomažu da analiziramo i razumemo kako koristite ovu veb lokaciju. Ovi kolačići će biti sačuvani u vašem pretraživaču samo uz vašu saglasnost. Imate opciju da isključite ove kolačiće. Ali odustajanje od nekih od ovih kolačića može uticati na vaše iskustvo pregledanja.
Necessary cookies are absolutely essential for the website to function properly. These cookies ensure basic functionalities and security features of the website, anonymously.
Cookie
Duration
Description
cookielawinfo-checkbox-analytics
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Analytics".
cookielawinfo-checkbox-functional
11 months
The cookie is set by GDPR cookie consent to record the user consent for the cookies in the category "Functional".
cookielawinfo-checkbox-necessary
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookies is used to store the user consent for the cookies in the category "Necessary".
cookielawinfo-checkbox-others
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Other.
cookielawinfo-checkbox-performance
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Performance".
viewed_cookie_policy
11 months
The cookie is set by the GDPR Cookie Consent plugin and is used to store whether or not user has consented to the use of cookies. It does not store any personal data.
Functional cookies help to perform certain functionalities like sharing the content of the website on social media platforms, collect feedbacks, and other third-party features.
Performance cookies are used to understand and analyze the key performance indexes of the website which helps in delivering a better user experience for the visitors.
Analytical cookies are used to understand how visitors interact with the website. These cookies help provide information on metrics the number of visitors, bounce rate, traffic source, etc.
Advertisement cookies are used to provide visitors with relevant ads and marketing campaigns. These cookies track visitors across websites and collect information to provide customized ads.