Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
DVA PISMA – Aleksandar Popović / Priče za decu, Dramski tekst
DVA PISMA
Lica: JOCA i MAMA
(Jednostavna dnevna soba sa nekoliko komada nameštaja. U sobi su Joca i mama.)
JOCA (nestrpljivo se vrti oko mame koja nešto radi za stolom): Mama…
MAMA (i dalje radi i ne gleda Jocu): Šta je, sine?
JOCA (nestrpljivo se vrti oko stola): Mama, je l’ bio poštar?
MAMA (začuđeno ga pogleda): Nije još. A zašto to tebe zanima?
JOCA (zbunjeno): Ma ja onako… Mislim…
MAMA (nastavlja da radi): Igraj se, zašto se stalno vrtiš oko mene?
JOCA (i dalje se vrti oko stola neodlučno): Mama…
MAMA (pomalo nestrpljivo): Pa šta je sad opet?!
JOCA (gleda u zemlju, pa će stidljivo): Mama, možda je poštar već bio…
MAMA (ljutito): Poštar još nije bio, on dolazi u dvanaest časova, a sad je tek jedanaest! I šta se toliko za poštara brineš? Gledaj ti svoja posla!
JOCA : Hoću, mama… (I dalje se vrti oko stola.) A što ti ipak ne pogledaš u poštansko sanduče, možda je neko pismo već stiglo…
MAMA (naglo ustane od stola): E, baš ću ti dokazati da me samo uzalud teraš da ustajem! Pogledaću u sanduče. (Odlazi napolje.)
JOCA (čim mama izađe, počne veselo da skakuće po sobi i trlja ruke): Fino – fino – fino! Oho-ho, oho-ho, oho-ho!
MAMA (vraća se i u ruci nosi parče papira): Zaista, bio si u pravu, našla sam u sandučetu pismo!
JOCA (vrlo značajno): A kakvo pismo?
MAMA (pogleda u pismo): Ne znam. Nisam još pogledala, sad ću ga pročitati… (Čita.) Poštovana mama Jocina, ovo piše učitelj vama Jocin, zbog toga što Joca dobar je mlogo u školi i zaslužuje da njemu sasvim malo mlogo davate šećer u kocke koji on mlogo voli. Davajte mu više poručuje vam Učitelj Jocin znate onaj što ste prošli put bili. Učitelj. (Prestane da čita.) Baš čudno pismo…
JOCA (postiđeno gleda u pod): Vidiš, mama… To moj učitelj… Mama, učitelja treba svi da slušaju…
MAMA (značajno): O, pa to je sigurno! Ja ću smesta poslušati učitelja!
JOCA (kao iz topa): I daćeš mi šećera u kockama!
MAMA : Ma – da hoću, ali čini mi se da poštar opet promače pored naše kuće. Možda je još neko pismo doneo za nas? Idi sad ti pogledaj u sanduče, pa dođi da ti dam ovo što je učitelj napisao.
JOCA (voljno, radosno): Hoću, mama! (Odjuri.)
MAMA (nasmeši se i sama sebi govori): Tako je najbolje… Klin se klinom izbija…
JOCA (vraća se pokunjeno, ruku drži za leđima, nešto krije): Mama…
MAMA (trgne se): A, ti si? Ima li šta u sandučetu?
JOCA (skrušeno): Ovaj…
MAMA (zaviruje Joci iza leđa): A tu je i drugo! (Značajno) Šta li to može biti da mi u jednom danu dobijemo dva pisma? Daj da vidim da u tom pismu, možda, direktor škole ne poručuje da ti kupim karamele.
JOCA (bezvoljno joj pruža pismo): Evo… Ovaj…
MAMA : Čekaj – čekaj: da pročitamo… (Čita.) Poštovana mamo, ovo opet piše učitelj vašeg sina Joce i najlepše vas moli da svome sinu Joci skrenete pažnju da se ne kaže MLOGO – nego se kaže MNOGO. I ne kaže sa DAVATE – nego DAJETE. Eto drugo vam ne bih imao šta pisati. Učitelj vašeg sina Joce. (Prestane da čita.) Čuli ti, sine, ovo?
JOCA (skrušeno): Čuh, mama… Drugi put ću paziti, ali daj mi sad bar dve kocke šećera…
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
PETORO BRAĆE – Hans Kristijan Andersen / Priče za decu, Tekst
PETORO BRAĆE
Sedelo u mahuni pet graškovih zrna. Sedela zrna u redu tesno stisnuta jedno uz drugo i bila zadovoljna.
Pod suncem i kišom mahuna je rasla i bila sve prozirnija. I zrna su rasla i bubrila sve više.
Kod kuće je bilo dobro, ali su zrna htela napolje.
– Dugo sedimo kod kuće – reče jedno zrno. – Ovako možemo i otvrdnuti. A šta onda? Iza naše kuće mora da je još nešto: svet.
Prođe nedelja dana. Grašak požuti, a požuti i mahuna.
– Eto, sav je svet požuteo – govorila su graškova zrna.
Najedanput se silno potrese njihova kućica. To je dečak otkinuo mahunu.
– Skoro ćemo napolje – rekoše zrna radujući se.
– Voleo bih da znam ko će od nas najdalje stići – reče najmanje zrno.
Krrrh!…
Mahuna se raspukla i graškova se zrna veselo skotrljaju na dečakov dlan.
– Kakav divan grašak! – reče dečak. – Baš za moju pušku.
Stavi jedno zrno u cev od zove i opali. Zrno odleti.
– Letim, letim! – vikne zrno. – Neka me uhvati ko može! – I nestane.
Poleti i drugo zrno. Vikne:
– Letim prema suncu! Eh, to volim.
– Trudićemo se da padnemo negde blizu i da usnimo – rekoše dva starija zrna.
– Neka bude šta mora biti – reče poslednje zrno koje je uzletelo uvis.
Padne na krov stare drvene kuće i skotrlja se u pukotinu, punu crne zemlje i mahovine.
U potkrovlju je živela žena koja je imala bolesnu devojčicu. Mati je radila teške poslove da može da prehrani sebe i svoje dete.
Devojčica je bila slabašna i nežna kao cvet. Bila je tako bolesna da nije mogla da hoda. Čitave je dane nepomično ležala u krevetu.
„Umreće“, mislila je majka. „Otići će od mene kao i njezina sestra. Oh, kako mi je teško da se rastanem sa njom!“
Gorko je plakala gledajući bledo lice svoga deteta.
Granu proleće. Sunašce zaviri u sobicu pod krovom.
– Majko, šta se ono zeleni kraj prozora? – upita devojčica.
Mati otvori prozor i ugleda nežnu biljčicu.
– Mislim da je grašak – odgovori mati. – Eto, imaš bašticu.
Pomeri krevet bliže prozoru da bi devojčica mogla da gleda biljku. I ode na posao.
– Mama – reče devojčica – čini mi se da se osećam bolje. Sunce je ceo dan grejalo i mene i grašak. Gledaj kako je svež i zelen. A i meni kao da je bolje.
– Dobro je – reče mati. Ali se njeno srce nije nadalo toj sreći.
Zabode kraj graška malu motku, a od motke do krova razapne konac.
Grašak je rastao, hvatao se viticama za konac, uspinjao se sve više i uskoro procveta.
Po čitave dane devojčica je uživala posmatrajući grašak. Njeno se zdravlje popravljalo sve više. Obrazi joj se zarumeneli. Oči joj počele da blistaju. Ona je bez ičije pomoći počela da ustaje i sedi u krevetu. Materino srce je počelo da se nada.
Prođe još nedelja dana i devojčica ustane.
S takvom je radošću otvorila prozor i nežno poljubila tanke latice ružičastog cvetića! Ceo je sat sedela kraj prozora grejući se na suncu. To je bila radost!
A šta je bilo sa ostalim zrnima graška?
Prvo zrno, koje je letelo kud je htelo, palo je u oluk, a odatle u – golubov kljun.
Golubovi su pozobali i ona dva zrna koja su maštala kako će lepo usniti.
Zrno koje je htelo da odleti suncu palo je u jarak, ležalo spokojno u hladovini i bubrilo od vlage.
– Neprestano se debljam – govorilo je zrno. – Pravo kažu da ću se uskoro raspuknuti. Uveren sam da to nije postiglo ni jedno drugo zrno. Najodlučniji sam od svih petoro.
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
ŠARENOREPA – Grozdana Olujić / Priče za decu, Tekst
ŠARENOREPA
U buci zoološkog vrta mališani su obično zastajali pred kavezima s majmunima, pa odlazili da se dive slonovima i fokama.
Samo je jedna devojčica, čije je plavo teme jedva dopiralo čuvaru do pojasa, redovno odlazila do kaveza iza čijih je rešetaka živeo tigar. Zatim je, sve dok se vrt ne zatvori ili je roditelji ne odvuku kući, stajala nežno gledajući u zver čije su se zenice pri jakoj svetlosti skupljale u oštru crnu prugu.
Čuvaru se činilo da i zver posmatra devojčicu s nežnošću u očima, kao da pogledima vode neki nemi, tajni razgovor. Na trenutke mu je jedva uspevalo da ga prepozna. Je li moguće da je to ona ista zver čiji urlik ledi krv u žilama i ljudima i životinjama, a udarac šape ugiba rešetke kaveza?
S čuđenjem i nevericom čuvar je gledao kako se tigar u detetovom prisustvu menja, kako mu kretnje postaju blaže a oči, uprte u devojčicu, pitomije. „Pa, on bi se kao psić sklupčao kraj detetovih nogu, samo da je kavez otvoren!“, pomisli čuvar ne verujući sopstvenim očima: njuške oslonjene o šape, tigar je ležao, gledao u devojčicu, i preo.
– Pusti me da ga pomilujem! – zamoli devojčica jednoga dana čuvara, a ovaj zadrhta od užasa i odluči da je ni za trenutak ne ostavlja samu s tigrom.
Ko zna koliko je puta devojčica dolazila! Koliko dugo stajala i gledala u tigra! Zvezde dane ne broje. Nedelje i meseci su prolazili ulivajući se u proleće, leta i zime kao šare s tigrovih leđa u rep.
Devojčica je prosto bila opčinjena tim repom, jer se čas umilno uvijao tigru oko šapa, čas gnevno udarao o rešetke. Aj, kad bi neko, makar na tren, pustio tigra iz kaveza! Devojčica je s tugom gledala zarobljenu zver, a tigar je, kao da nešto naslućuje, pružao šapu ka njoj.
Majka s nelagodnošću opazi suzu u oku devojčice, trže je i odvuče od kaveza, a te iste večeri otkri da je devojčicina crtanka ispunjena crtežima moćne prugaste zveri.
„Tigra voli više od roditelja!“ – prolete joj kroz glavu.
– Nema više odlazaka u zoološki vrt, zapamti! – pripreti ljubomorno, pa gurnu crtanku u ladicu. – Dosta je meni tih gluposti… – I majka ljutito zalupivši vratima izađe iz detetove sobe, a devojčica izvadi crtanku i stavi je sebi pod uzglavlje, pa leže, ali čitave noći ne sklopi oka od vatruštine i povraćanja.
Šta sve nisu činili roditelji da joj pomognu, pa ništa. Čak su i crtež s tigrom stavili iznad detetovog kreveta, ali mala je naočigled svih sve brže kopnela.
U svom kavezu, odbijajući hranu, kopneo je i tigar. Niko nije mogao da odredi od čega boluje, ali on je iz dana u dan postajao sve tanji i sve manji.
„Ako ovako nastavi, uskoro ga neće ni biti!“, promrmlja čuvar setivši se da već danima kraj tigrovog kaveza nije video plavokosu devojčicu, pa uzdahnu. „Verovatno tigar za njom tuguje!“ – pogleda još jednom izmršavelu zver, rešen da od sutra o svemu obavesti upravnika. Zatim još jednom obiđe vrt, pa leže.
Dugo nije mogao da zaspi, a kad je zaspao, pred samu zoru, trže ga urlik tigra.
Zaboravivši čak da obuče kaput, on potrča ka tigrovom kavezu. Stigavši nadomak kaveza, on zastade kao ukopan.
„Sanjam li ja ovo?“, upita se kad vide zaključana vrata i prazan kavez. „Nije tigar vrabac, pa da izleti kroz rešetke!“ Još jednom optrča prazan kavez, pa čitav zoološki vrt, ali tigru ni traga.
Istoga trena, detetova majka ču devojčicin razdragani smeh i, ne verujući sopstvenim ušima, skoči s kreveta. Ulete u detetovu sobu i gotovo zaneme od čuda. Kraj samog detetovog uzglavlja ležala je prugasta, šarenorepa mačka i prela, a devojčica se smejala.
Iza prozora rumenila se zora. I prozor i vrata bili su zatvoreni. Otkuda mačka? Nikada sličnu njoj nije videla, a ipak joj je nekako poznata…
Majka nehotice podiže pogled ka zidu i kriknu. Sa crteža, pravo u nju, gledao je prugasti, šarenorepi tigar. U detetovom krevetu ležala je ista takva prugasta, šarenorepa mačka sa oštrom, crnom prugom umesto zenica. Od zebnje majka zadrhta.
„Da se nije tigar u mačku pretvorio?“, pomisli pa odmahnu rukom.
„Mačka je mačka, a maloj je uz nju, očigledno, dobro!“
Već pred kraj toga dana majka opazi da devojčica lakše diše i, obradovana, zaboravi i tigra i svoju zebnju.
Devojčica se sve češće smejala, a Šarenorepa se od nje nije odvajala.
U mraku, kao žišci, gorele su njene oči.
„Pa ona to kao pas stražari!“, prolete majci kroz glavu. „Kad jede? Kada spava?“, upita se pa ushićena detetovim sve bržim oporavkom zaboravi svoja pitanja.
Kao kiša niz oluk tekli su dani. Devojčica je već počinjala da ustaje sa kreveta i pomalo hoda po sobi praćena prugastom šarenorepom mačkom.
Konačno, dođe i dan da krene u školu. Ona razdragano zgrabi torbu i polete niz ulicu, unapred se radujući susretu s drugovima i drugaricama iz razreda.
Istoga trena Šarenorepa nestade, a čuvar, prolazeći kraj nedeljama praznog kaveza, iza rešetaka ugleda tigra.
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
Beše neki čovek koji je imao tri sina, ali od imanja nemaše ništa do kuće u kojoj je živeo. Svaki od sinova priželjkivao je da posle očeve smrti baš on dođe do kuće, ali ocu su sva trojica bila podjednako draga. Tako nije znao šta da započne, a da nekome ne učini nažao. A da proda kuću – ni to nije hteo, jer je ona bila još od njegovih predaka, iako bi prodajom stečeni novac mogao podeliti svojim sinovima. Konačno nađe izlaz, te sinovima reče:
„Pođite u svet i okušajte sreću. Neka svaki nauči po zanat, pa kad se zatim vratite, onome ko se pokaže kao najbolji majstor – ostaviću kuću.“
To sinove zadovolji, pa najstariji reče da bi hteo da postane kovač, drugi – berberin, a treći – mačevalac. Zatim odrediše vreme kad će se sva trojica vratiti kući, pa krenuše na put. Dogodi se baš da je svaki od njih našao valjanog majstora kod koga je nešto čestito mogao naučiti.
Kada je proteklo određeno vreme, oni se vratiše ocu. Ali nisu znali kako da nađu najbolju priliku i da pokažu svoje veštine i umeće te sedoše da se dogovore. Dok su tako sedeli, odjednom dojuri zec preko polja.
„Eh!“, uzviknu berberin, „dolazi kao poručen!“
On uze pliticu i sapun, pa poče praviti penu sve dok se zec ne približi, a zatim ga u punom trku nasapunja i obrija mu brčiće, a da ga pri tom ne poseče i ne povredi ni za dlaku.
„To mi se dopada“, reče otac, „ako se drugi valjano ne založe, kuća je tvoja.“
Ne potraje dugo, kad dojuriše jedne kočije u kojima je bio neki gospodin.
„Sad ćete videti, oče, šta ja umem“, reče kovač.
On dotrča do kočija, pa konju koji je jurio odvali četiri potkovice, te mu, takođe u trku, ponovo prikova četiri nove.
„Ti si ljudina“, reče otac, „radiš isto tako dobro kao i brat ti, ja ne znam kome da ostavim kuću.“
Tad reče treći brat:
„Dozvolite mi, oče, da i ja pokažem svoju veštinu“, i kako je počela da pada kiša, izvuče mač i započe njime unakrst zamahivati nad svojom glavom, tako da na njega ne pade nijedna kap. A kad kiša udari jače, i najzad tako jako da je sipala kao iz kabla, zamahivao je mačem sve brže i brže, te ostade tako suv kao da je bio nečim potpuno zaštićen.
Kad otac to vide, zadivi se i reče: „Ti si izveo najveću majstoriju, kuća je tvoja.“
To zadovolji ostalu dvojicu braće. Ali, kao što su se ranije zavetovali i zato što su se toliko voleli, oni se dogovoriše i ostadoše sva trojica u kući, baveći se svaki svojim zanatom; i kako su bili tako dobro obučeni i spretni majstori, zaradiše mnogo para.
Živeli su tako zadovoljno do starosti i kad se jedan od njih razbole i preminu, ostala dvojica su toliko tugovala da se i oni razboleše i ubrzo pomreše. A pošto su bili tako umešni kao majstori i tako su se voleli kao braća, položiše svu trojicu u jedan grob.
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin.🙂
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
DAN KADA JE JUTRO BILO SLOVO – Đuro Damjanović / Priče za decu, Tekst
DAN KADA JE JUTRO BILO SLOVO
Davno je bilo kad se dogodila moja prva radost koju uvek pamtim. Dogodila se ta radost pre tačno 37 godina. Nalazi se na najlepšem mestu uspomena, a to je ono mesto gde boravi nezaborav.
A to je najlepši nezaborav u Nezaboravu, jer nikad tome nezaboravu nisam poželeo zaborav. A ipak, nisam ga se sećao često. Ponekad, i evo sad. Stajao je sakriven i od stvari i od vremena.
Pa šta li to onda beše?
Bio je to dan kad su me upisali u prvi razred osnovne škole.
Bio je to dan kada je celog dana bilo jutro. Nije bilo podneva, nije bilo popodneva, nije bilo predvečerja, ni večeri.
Probudili su me, biće tačnije da nisam ni mogao zaspati, jer znao sam kud me vode. Umili su me vodom i zorom. Osetio sam drhtaj. Bilo je to malo straha od neviđenog i želja za viđeno.
Tada sam čuo ptice kako drugačije pevaju. Učinilo mi se da ptice pevaju u letu. Čuo sam i slavuja, mada slavuji pevaju od listanja gloga do polovine avgusta. A tada je prvi školski dan bio 1. septembar.
Povedoše me, Sećam se drhtaja radosti. Družiću se sa slovima! Pevaju li slova kao ptice – pitao sam. Nisam čuo tada da o tome išta rekoše. Tek tada sam čuo da su rekli: pevaju i slova kao ptice kad postanu reči.
Sišli smo sa brda do reke. Mahala mi je talasom i govorila šumom. Zato najviše od svega volim reke. Ali da kažem tu priču o toj reci. Video sam tada da reka teče prema školi, Ali, kasnije, video sam da reka teče od škole. Možda je reka tekla prema školi samo onda kad su me vodili da me upišu u školu, Okrenula tok. To nije pesnička metafora, ja sam stvarno tada video da zajedno s
nama ide i reka.
– Da li idu i slova u školu? – pitao sam.
– Slova? – rekoše.
– Da, slova, da li i ona sada idu u školu?
– Tvoja slova sada su u školi i tamo te čekaju.
Zadrhtao sam, radosno i uplašeno.
Više od sat vremena išli smo kad videh i rekoh:
– Je li ono gore škola?
Jer beše velika i drugačija od svih vrata i svih prozora. Rekoše:
– Ono gore je škola.
Tada sam zadrhtao od straha i radosti; i taj drhtaj uvek pamtim.
Nisam skidao pogled sa škole sve dok je nije zaklonilo drugo brdo. Sada je zbog brda na drugu stranutekla reka. Sa mnom je sada do škole umesto reke teklo slovo R. Slovo R poklonila mi je reka.
Dovedoše me u školu i upisaše.
Svud deca i slova. Drugi svet odjednom!
Saznao sam kasnije da mi je tada nešto reklo:
– Ako budeš dobar đak, gradićeš od slova reči, a od reči opet reči. A ako ne budeš dobar đak, od slova nećeš graditi reči, nego opet slova.
Kad bih išta poželeo u svome životu ponovo, jedino bih poželeo da se još jednom upišem u prvi razred osnovne škole.
Da kažem na kraju tajnu o slovima.
Čim sam ušao u školu odmah sam osetio čudan miris. Pomislio sam odmah: znam, to mirišu slova! Ali, to je bio miris table, miris krede i spužve. Ipak, dakle, to je bio miris slova.
Tada sam zadrhtao od straha i radosti i taj drhtaj uvek pamtim.
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
ZNA ON UNAPRED – Gvido Tartalja / Dramski tekst, Priče za decu, Tekst
ZNA ON UNAPRED
(Pozornice je samo delimično otvorena, pa se vidi samo srednji deo scene, koji prikazuje jedan kraj učionice. Vide se učitelj i Miša, a iza njih tabla. Može se čuti žamor, kašljanje i smeh drugih đaka koji se ne vide.)
UČITELJ: Dakle, Mišo, kaži lepo zašto si opet zakasnio? Kaži glasno da te ceo razred čuje…
MIŠA: Oprostite, pokidala mi se vezica na cipeli, pa sam tražio drugu i nisam je našao… pa sam tu pokidanu morao vezati u čvor… Evo, vidite. (Zakorači levom nogom da pokaže)
UČITELJ: Vidim, vidim, ali i juče si zakasnio.
MIŠA: Jesam. Oprostite… to je bilo zato što sam se zadržao kod pekara. Sve nas je zadržao neki čiča koji je vazdan prevrtao po džepovima da nađe novac… a za to vreme otegao priču kako je hleb pre sedamdeset godina bio mnogo bolje pečen nego danas. „E, to su bili pekari!“ Tako je pričao.
UČITELJ: Lepo, ali i prekjuče si zakasnio, Sećaš li se?
MIŠA; Sećam se vrlo dobro. Kako se ne bih sećao! Još me peče jezik koliko sam se opekao. Doneli mi za doručak belu kafu tako vrelu da smo je morali pretakati iz jedne šolje u drugu… i sve tako…
UČITELJ: Sećam se, sećam se i ja. Pričao si nam. Tako ti je u tome prošlo pet minuta. Dobro, Mišo, to je biloprekjuče, u sredu, ali ti si zakasnio i u utorak. Sećaš li se?
MIŠA:Kako da ne! U utorak smo hvatali miša po sobi, niko nije smeo otvoriti vrata. Tako nam je tata naredio, da miš ne bi pobegao…
UČITELJ: Da, da, sećam se. Zato nisi smeo izaći dok se ne završi sav taj džumbus… A u ponedeljak? Ako se ne varam, ti si i u ponedeljak zakasnio?
MIŠA: Da, da! U ponedeljak mi je bio rođendan, pa dok su se svi izređali da mi čestitaju…
UČITELJ: Znam, znam, i mi smo ti ovde čestitali.
MIŠA: Jeste.
UČITELJ: Pa lepo, sad znamo zašto si sve od ponedeljka zakašnjavao u školu. Kad bi nam još znao reći zašto ćeš sutra, u subotu, zakasniti, imali bismo ispunjenu celu nedelju i ti bi zaslužio peticu iz – zakašnjavanja.
MIŠA: Peticu?
UČITELJ: Da, peticu. Ali, naravno, ti ne znaš unapred da ćeš zakasniti,.. Ne možeš znati danas za sutra.
MIŠA: Znam, znam i za sutra!
UČITELJ: Kako to? Otkud možeš znati unapred?
MIŠA: Znam. Ujutru, baš pred početak škole, treba da nam stigne tetka iz Niša…
UČITELJ: Tetka? Pa šta onda7
MIŠA: Pa onda… znate… nisam se video s njom tri godine… Uvrediće se ako odem iz kuće čim dođe… Treba da posedim s njom bar pet minuta…
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂
Ovaj sajt koristi kolačiće (cookies). Nastavkom korišćenja ovog sajta saglasni ste sa našom upotrebom kolačića.
Ovaj veb sajt koristi kolačiće da poboljša vaše iskustvo dok se krećete kroz sajt. Od toga, kolačići koji su kategorisani kao neophodni se čuvaju u vašem pretraživaču jer su neophodni za rad osnovnih funkcionalnosti sajta. Takođe koristimo kolačiće treće strane koji nam pomažu da analiziramo i razumemo kako koristite ovu veb lokaciju. Ovi kolačići će biti sačuvani u vašem pretraživaču samo uz vašu saglasnost. Imate opciju da isključite ove kolačiće. Ali odustajanje od nekih od ovih kolačića može uticati na vaše iskustvo pregledanja.
Necessary cookies are absolutely essential for the website to function properly. These cookies ensure basic functionalities and security features of the website, anonymously.
Cookie
Duration
Description
cookielawinfo-checkbox-analytics
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Analytics".
cookielawinfo-checkbox-functional
11 months
The cookie is set by GDPR cookie consent to record the user consent for the cookies in the category "Functional".
cookielawinfo-checkbox-necessary
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookies is used to store the user consent for the cookies in the category "Necessary".
cookielawinfo-checkbox-others
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Other.
cookielawinfo-checkbox-performance
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Performance".
viewed_cookie_policy
11 months
The cookie is set by the GDPR Cookie Consent plugin and is used to store whether or not user has consented to the use of cookies. It does not store any personal data.
Functional cookies help to perform certain functionalities like sharing the content of the website on social media platforms, collect feedbacks, and other third-party features.
Performance cookies are used to understand and analyze the key performance indexes of the website which helps in delivering a better user experience for the visitors.
Analytical cookies are used to understand how visitors interact with the website. These cookies help provide information on metrics the number of visitors, bounce rate, traffic source, etc.
Advertisement cookies are used to provide visitors with relevant ads and marketing campaigns. These cookies track visitors across websites and collect information to provide customized ads.
