ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ – Петар II Петровић Његош / Видео: Одломке прочитали Милош Жутић, Данило Лазовић, Бранислав Цига Јеринић и Петар Божовић.
Горски вијенац (у првом издању Горскıй вıенацъ) је рефлексивно-херојска поема у облику народне драме Петра II Петровића Његоша. Дело је објављено у Бечу 1847.
ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ (Одломци)
ПОСВЕТА
Праху Оца Србије
Нек се овај вијек горди над свијема вјековима,
он ће ера бити страшна људскијема кољенима.
У њ се осам близанацах у један мах изњихаше
из колевке Белонине, и на земљи показаше:
Наполеон, Карло, Блихер, кнез Велингтон и Суворов.
Карађорђе, бич тирјанах, и Шварценберг и Кутузов.
Ареи је, страва земна, славом бојном њих опио
и земљу им за поприште, да се боре, назначио.
Из грмена великога лафу изаћ трудно није,
у великим народима генију се гњ’јездо вије:
овде му је поготову материјал к славном дјелу
и тријумфа дични в’јенац, да му краси главу смјелу.
Ал’ хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души.
Ево тајна бесмртника: даде Србу сталне груди;
од витештва одвикнута у њим лафска срца буди.
Фараона источнога пред Ђорђем се мрзну силе,
Ђорђем су се српске мишце са витештвом опојиле!
Од Ђорђа се Стамбол тресе, крвожедни отац куге,
сабљом му се Турци куну – клетве у њих нема друге.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Да, витеза сустопице трагически конац прати:
твојој глави би суђено за в’јенац се свој продати!
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Покољења дјела суде, што је чије дају свјема!
На Борисе, Вукашине, општа грми анатема,
гадно име Пизоново не см’је каљат мјесецослов,
за Егиста управ сличи гром небесни, суд Орестов.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Над свијетлим твојим гробом злоба грдна бљува тмуше,
ал небесну силну зраку што ћ’ угасит твоје душе?
Плачне, грдне помрчине – могу л’ оне свјетлост крити?
Свјетлости се оне крију, оне ће је распалити.
Плам ће, вјечно животворни, блистат Србу твоје зубље,
све ће сјајни и чудесни у вјекове биват дубље.
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће,
ал хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће,
гле, Српкиње сада рађу… Благородством Српство дише…
Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!
У Бечу на Ново љето 1847. года
Вук Мићуновић
Без муке се пјесна не испоја,
без муке се сабља не сакова!
Јунаштво је цар зла свакојега,
а и пиће најслађе душевно,
којијем се пјане покољења.
Благо томе ко довијек живи,
имао се рашта и родити!
Вјечна зубља вјечне помрчине
нит’ догори нити свјетлост губи.
Игуман Стефан
Муж је бранич жене и ђетета,
народ бранич цркве и племена;
чест је слава, светиња народња!
Пас свакоји своје бреме носи;
нове нужде рађу нове силе,
дјеиствија напрежу духове,
стјесненија сламају громове;
удар нађе искру у камену,
без њега би у кам очајала.
…
Вам’ предстоји преужасна борба:
племе ви се све одрекло себе
те црноме работа Мамону!
…
Ваш ће примјер учити пјевача
како треба с бесмртношћу зборит!
…
Крст носити вама је суђено
страшне борбе с својим и с туђином!
Тежак в’јенац, ал’ је воће слатко!
Воскресења не бива без смрти;
Већ вас виђу под сјајним покровом,
Славно мрите, кад мријет морате!
Владика Данило
А ја што ћу, али са киме ћу?
Мало руках, малена и снага,
једна сламка међу вихорове,
сирак тужни без нигђе никога!
Моје племе сном мртвијем спава,
суза моја нема родитеља,
нада мном је небо затворено,
не прима ми ни плача ни молитве;
у ад ми се свијет претворио,
а сви људи паклени духови.
Црни дане, а црна судбино!
О кукавно Српство угашено,
зла наџивјех твоја сваколика,
а с најгорим хоћу да се борим!
Игуман Стефан
Св’јет је овај тиран тиранину,
а камоли души благородној!
Он је состав паклене неслоге:
У њ ратује душа с тијелом,
у њ ратује море с бреговима,
у њ ратује зима и топлина,
у њ ратују вјетри с вјетровима,
у њ ратују живина с живином,
у њ ратује народ с народом,
у њ ратује човјек с човјеком,
у њ ратују дневи са ноћима,
у њ ратују дуси с небесима.
Т’јело стење под силом душевном,
колеба се душа у т’јелу.
Море стење под силом небесном,
колебљу се у мору небеса;
волна волну ужасно попире,
о бријег се ломе обадвије.
Нико срећан, а нико довољан,
нико миран, а нико спокојан.
Све се човјек брука са човјеком:
гледа мајмун себе у зрцало!
Сердар Вукота
О проклета земљо, пропала се!
Име ти је страшно и опако.
Или имам младога витеза,
уграбиш га у првој младости;
или имах чојка за човјество,
свакога ми узе приђе рока;
или имах китнога вијенца
који круни чело невјестама,
пожњеш ми га у цв’јету младости.
У крв си се мени претворила!
Истина је, ово није друго
до гомиле костих и мраморах
на којима младеж самовољна
показује торжество ужаса.
О Косово грдно судилиште,
насред тебе Содом запушио!
Владика Данило
Мрки Вуче, подигни бркове,
да ти виђу токе на прсима,
да пребројим зрна од пушаках
колика ти токе изломише!
Мртву главу не диже из гроба
ни прекова бистра џефердара.
Здраво твоја глава на рамена,
ти ћеш пушку другу набавити
а у руке Мандушића Вука
биће свака пушка убојита!
Владика устаде и даде Мандушићу из одаје своје један добар џефердар.
Петар II Петровић Његош
~
О ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ:
„Горски вијенац П. П. Његоша појавио се почетком 1847. у Бечу. Та година је једна од најзначајнијих у читавој нашој књижевности Х1Х века. У њој су изашле још три књиге капиталног значаја: превод Новог завјета Вука Караџића, Песме Бранка Радичевића и филолошка расправа Ђуре Даничића Рат за српски језик и правопис. Та четири дела, свако на свој начин, обележавају победу двају начела за која се Вук Караџић борио више од тридесет година, а то су: стварање књижевног језика на народној основи и стварање уметничке поезије на темељима народног песништва.
Његош је песник историје, песник наше националне судбине. Горски вијенац, као и многа друга његова дела, обрађују тему из историје Црне Горе. О истрази потурица, о којој се говори у овом драмском спеву, историчари се не слажу да ли је или није била. Али Његош је схвата као аутентичну историју и настоји да је не изневери. У драми, као и у роману, историја је подређена начелу фабуле које увек подразумева трансформацију историјских догађаја и личности у нову целину, у причу у којој су у првом плану индивидуалне људске судбине, а не историја. Ипак, Његош је искључио све што би упућивало на индивидуалне судбине или интересе. Остали су у првом плану само колективни, национални, историјски интереси као покретачи акције.
Спев Горски вијенац је написан у драмском облику. Дијалози његових јунака дати су у стиху, а песникова објашњења у прози. Крајњи производ тежње ка сажимању израза јесте гнома или сентенција, тј. афористички наглашен стих или низ стихова. Израз Горског вијенца искован је по моделу народних пословица. Многе пословице и народне изреке нашле су се на његовим страницама. С друге стране, спев је постао неисцрпна ризница нових пословица, сентенција, афоризама, искри Његошеве песничке мудрости, које су ушле у народ. То су стихови који се често цитирају у вези са разним животним приликама или у контексту крупнијих питања из науке и филозофије.
Гномичко сажимање израза чини стилску доминанту спева. Посебан тип афористичког израза у Горском вијенцу јесте говор у алузијама. Личност указује на неку, најчешће непријатну ситуацију на посредан начин, користећи или слике из живота и природе или историјске, митолошке, односно књижевне реминисценције. Говор у алузијама јесте нека врста дипломатског стила у Горском вијенцу. У алузијама говоре Црногорци и Турци кад се нађу заједно, њиме се служе и везир и владика када се дописују. И ти стихови имају одређену самосталну вредност и могу се, слично
осталим гномичким изразима, цитирати и независно од контекста у којем су исказани, у некој аналогној прилици.“
Јован Деретић, из предговора школском издању Горског вијенца
Прочитајте више:
ПОЕЗИЈА – ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
Најлепше бајке и приче за децу / Дечја ризница
БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…
ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂
