Добриша Цесарић говори своје пјесме – ОБЛАК, СЛАП, ЈЕДНЕ НОЋИ, ПОВРАТАК, ПУКОТИНА ИМА СВАКИ ЖИВОТ, ПЈЕСМА МРТВОГ ПЈЕСНИКА / Поезија, Цитати, Видео, Рецитације, Текстови свих пјесама
Видео: Добриша Цесарић говори своје пјесме и шта је смисао његове поезије. / Текстови свих пјесама и цитати:
ОБЛАК
У предвечерје, изненада,
Ни од ког из дубине гледан,
Појавио се понад града
Облак један.
Вјетар висине га је њихо,
И он је стао да се жари,
Ал’ очи свију људи бјеху
Упрте у земне ствари.
И свак је ишо својим путем:
За влашћу, златом ил’ за хљебом,
А он — крварећи љепоту —
Својим небом.
И пловио је све то више,
Ко да се кани дић до бога;
Вјетар висине га је њихо,
Вјетар висине разнио га.
СЛАП
„Што је смисао моје поезије? Одговорићу вам на то питање пјесмом СЛАП“:
Тече и тече, тече један слап;
Што у њем значи моја мала кап?
Гле, једна дуга у води се ствара,
И сја и дршће у хиљаду шара.
Тај сан у слапу да би могô сјати,
И моја капља помаже га ткати.“
ЈЕДНЕ НОЋИ
Те ноћи писах сједећ посве мирно,
Да не бих мајци у сусједној соби
Шкрипањем столца у сан дирнô.
А кад ми која устребала књига,
Сасвим сам тихо ишао по сагу.
У свакој кретњи била ми је брига
Да старичицу не пробудим драгу.
И ноћ је текла спокојна и нијема.
А тад се сјетих да је више нема.
ПОВРАТАК
Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна.
Крхко је знање!)
Можда је пао трак истине у ме,
А можда су сање.
Још би нам могла десити се љубав,
Десити — велим,
Али ја не знам да ли да је желим,
Или не желим.
У мору живота што вјечито кипи,
Што вјечито хлапи,
Стварају се опет, састају се опет
Можда исте капи —
И кад прође вјечност звјезданијем путем,
Једна вјечност пуста,
Могла би се опет у пољупцу наћи
Нека иста уста.
Можда ће се једном увечер појавит
Прекрасна, у плавом,
Не слутећи да си своју свјетлост лила
Мојом давном јавом,
И ја, који пишем срцем пуним тебе
Ове чудне риме,
О, ја нећу знати, чежњо моје бити,
Нити твоје име!
Па ако и душа у томе тренутку
Своје ухо напне,
Сигурним ће гласом заглушити разум
Све што слутња шапне;
Код вечерњих лампа ми ћемо се крадом
Погледат ко странци,
Без имало свијести колико нас вежу
Неки стари ланци.
Но вријеме се креће, но вријеме се креће
Ко сунце у кругу,
И носи нам опет оно што је било:
И радост, и тугу.
И синут ће очи, наћи ће се руке,
А срца се дићи —
И слијепи за стопе бившега живота
Њима ћемо ићи.
Ко зна (ах, нико, нико ништа не зна.
Крхко је знање!)
Можда је пао трак истине у ме,
А можда су сање.
Још би нам могла десити се љубав,
Десити — велим,
Али ја не знам да ли да је желим,
Или не желим.
ПУКОТИНА ИМА СВАКИ ЖИВОТ
Пукотина има сваки живот,
Кроз који ближњи радознало зуре
Мотрећи наше дане што се журе.
И тако ништа није посве наше:
Ми срчемо тај живот као вино
Из туђом руком упрљане чаше.
Ал’ ко је ћуди гадљиве и стидљив,
Како би хтио застрти та окна
На својој души, и бити невидљив —
Па да му посве мрно буде лице,
Ко пусто поље испод кога теку
Нечујно вали једне понорнице.
ПЈЕСМА МРТВОГ ПЈЕСНИКА
Мој пријатељу, мене више нема.
Ал’ нисам само земља, само трава.
Јер књига та, што држиш је у руци,
Само је дио мене који спава.
И ко је чита — у живот ме буди.
Пробуди ме, и бит ћу твоја јава.
Ја немам више прољећа и љета,
Јесени својих немам, нити зима.
Сироти мртвац ја сам, који у се
Ништа од свијета не може да прима.
И што од свијетлог оста ми живота,
У загрљају остало је рима.
Пред смрћу ја се скрих (колико могох)
У стихове. У жару сам их ково.
Ал’ затвориш ли за њих своје срце,
Они су само сјен и мртво слово.
Отвори га, и ја ћу у те пријећи
Ко бујна ријека у корито ново.
Још који часак хтио бих да живим
У грудима ти. Све своје љепоте
Ја ћу ти дати. Све мисли, све снове,
Све што ми вријеме немилосно оте,
Све заносе, све љубави, све наде,
Све успомене — о мртви животе!
Поврати ме у моје старе дане!
Ја хоћу свјетла! Сунца, које злати
Све чег се такне. Ја топлине хоћу
И обзорја, мој друже непознати.
И заноса! И звијезда, којих нема
У мојој ноћи. Њих ми, драги, врати.
Ко око свјетла лептириће ноћне
Око живота тужаљке ми круже.
Помози ми да дигнем своје вјеђе,
Да руке ми се у чезнућу пруже.
Ја хоћу бити млад, ја хоћу љубит,
И бити љубљен, мој незнани друже!
Сав живот мој у твојој сад је руци.
Пробуди ме! Проживјет ћемо оба
Све моје стихом задржане сате,
Све сачуване сне из давног доба.
Пред вратима живота ја сам просјак.
Чуј моје куцање! Мој глас из гроба!
Добриша Цесарић – ВЕЧЕРЊИ ВИДИК
Прољетно вече пуно обећања.
Гле опет једном осјећам се млад.
Под силним небом, које звијезде сања,
Раширио се расвијетљени град.
Нешто дубоко, ко пјесма старине,
Пјевана алтом у тишини мрака,
Тече у моје срце из низине,
Од низова и хрпа свјетиљака.
Ко да ми шапћу та свјетла далека:
Не клони! Нешто радосно те чека!
У дубљи занос, или љубав нову –
Куда ме зову?
Добриша Цесарић
Прочитајте више:
ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
КЊИГЕ – Аудио и видео књиге, Текстови, Занимљивости, Одломци из књига. . .
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена
БАСНЕ – Антологија најлепших басни
МУЗИКА ЗА ДЕЦУ – Најлепше отпеване песме за децу
ЦРТАНИ ФИЛМОВИ – Стари, добри цртаћи / Синхронизовани
МУЗИКА – Антологија најлепших музичких композиција и песама
ДЕЧЈА РИЗНИЦА – Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу. . .
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂