КАРМЕН – Жорж Бизе / Либрето (који су написали Анри Мејак и Лудовик Алеви) говори Милош Жутић / Видео, Опера, Музика, Проза, Монолог, Текст
Видео: Део опере „Кармен“ и „Либрето“ који говори Милош Жутић.
КАРМЕН
Кармен је једна од најпопуларнијих опера на свету. Написао је Жорж Бизе. Либрето су написали Анри Мејак и Лудовик Алеви. Базирана је на новели, који је написао под истим насловом Проспер Мериме. Премијера опере је била у Паризу, 3. марта 1875. а прво извођење у Београду било је 6. априла 1923. године.
ЛИБРЕТО
Не знам господине ко сте и одакле сте, али пошто сте обећали да ћете предати овај медаљон старој жени у Пампелуни, испричаћу вам жалосне згоде које су мој живот из основа измениле, или да кажем: уништиле. Рећи ћете оној старој, доброј жени, мојој мајци, да сам мртав али не реците како.
Зовем се Хозе Лизарабергоа, а ви господине довољно познајете Шпанију да би вам моје име казало да сам Баск и стари хришћанин.
Једног дана пођох путем и сретох драгоне из коњичке пуковније у Алмасу. Наши брђани брзо науче војнички занат, те се и ја тога прихватих. Постадох бригадир и мало је недостајало да добијем чин наредника, када ме, по несрећи, доделе на стражу пред творницом цигарета у Севиљи.
Чини ми се да још гледам врата на која се улази у ову фабрику и стражарницу покрај ње.
За време једног мог стражарења десио се догађај који ће, тада то нисам слутио, имати врло кобне последице на мој животни пут.
У овој фабрици ради четири стотина или пет стотина жена. Оне савијају цигаре, радећи у великој дворани, а мушкарци овамо немају приступ јер се жене, особито млађе, раскопчавају или скину када је вруће. Нарочито за време паузе људи и војници прилазили су вратима и добацивали радницама, али ја се нисам макао са клупе на којој сам обично седео. Уосталом, ја сам се плашио Андалускиња. Нисам још био привикао на њихов начин, само шале и подвале, ал’ никада ни једну паметну реч да чујеш.
Задубих се у своје мисли, кад чујем грађане где узвикују: „Ево Гитаниле!“
Дигох главу и ја је видех. Беше петак који никад нећу заборавити. Видех Кармен. Имала је црвену сукњу која је била веома кратка тако да су се виделе беле свилене чарапе, ципелице од црвене коже причвршћене врпцама јарко црвене боје. Растворила је своју мантилу да би показала рамена и велики стручак багремова цвета што јој је вирио из кошуље, клатећи се у куковима, и певушећи.
Осетио сам да ме Кармен посматра.
– Куме, – рече ми на андалузијском – зар ти није досадно?
Ја јој не одговорих и даље наставих да се бавим својим послом. Тако Кармен стаде обигравати око мене, не би ли извукла неку реч из мојих уста, али ја, нарочито на послу, нисам волео да са овако разузданим девојкама заподевам било какве разговоре.
Но, она остаде истрајна. Кад је видела да ја не марим за њу, баци ми багремов цвет који ме згоди право у лице. Пошто је ушла у фабрику, ја подигох овај багремов цвет који је био пао на земљу мени до ногу. Не знам шта ми би, но ја га покупих а да то моји другови нису приметили и ставих га у своју блузу. Прва глупост.
Два или три сата касније, још сам увек на то мислио, кад у стражарницу бане вратар, сав узбуђен и изобличен. Рече нам да је у великој дворани где се праве цигаре рањена једна жена и да ваља послати стражу. Наредник ми рече да узмем два момка и да одем онамо да видим. Узмем, дакле, два момка, и кренем ка фабрици.
Гужва је била неописива. Усред велике вике, вриске и писке, Кармен је и даље млатарала рукама, док је једна жена окрвављена лежала на поду. Ја покушах да сазнам шта се десило, али сам у тој гужви једва шта успео да разаберем. Најзад, би ми јасно да је Кармен потегла нож и ранила ову жену, а ја морадох да је доведем пред наредника везаних руку.
Он ми рече да је чувам и да је нигде не пуштам док се он не врати са налогом за хапшење.
Кармен је, на моје запрепашћење, почела да певуши, да кокетира, бацајући своје изазовне погледе као да није запала ни у какву неприлику.
– Мој часниче, камо ме водите? – упита ме.
– У затвор, драга моја. – одватрих благо, као што добар војник говори са сужњем.
– Господине часниче, смилујте се мени јадници, пустите ме да побегнем. Тако сте млади и згодни, даћу вам “бар лаки” па ће вас све жене волети. Ја ћу да вас гурнем, а ви падните на земљу да ме ови кастиљански жутокљунци не би задржали.
Смиловах се, и учиних како ми је она предложила и рекох јој:
– Е, па добро! Покушајте, нека вам наша Госпа од брда буде на помоћи.
Тако и учинисмо, да се Кармен спасе неприлике у коју је била пала, а ја упадох у такву из које се више никада нећу извући.
Пошто ми одузеше чин, ја сам сматрао да сам препатио довољно, али сам морао поднети још једно понижење. Када сам пуштен из затвора, поставише ме да стражарим као обичан војник. Не можете замислити шта поносан и осетљив човек осећа у таквој прилици.
Једном приликом стражарења Кармен случајно наиђе и препозна ме.
– Часниче мој, – рече ми – ти стражариш као обичан војник? Ако волиш добру пржену рибу, иди у „Триану“ или код Лиласа Пастије, ја ћу бити тамо.
Два дана касније дођох у ову гостионицу, у којој је било људи сваке врсте али највише чудних и сумњивих. Убрзо наиђе и Кармен. Поче да пева, а тамошње Гитаниле да плешу и да се веселе уз звуке кастањета.
Међутим, дође вече и ја чух трубу и бубњаре како свирају повечерје и зову у касарну.
– Морам у касарну на збор. – рекох Кармен.
– У касарну? – рече она презриво. – Јеси ли ти роб да се бојиш батина? Баш си прави канаринац и по ћуди и по делу. Иди, ти имаш кокошије срце!
Остадох, помиривши се унапред с казном која ми не гине. Али нешто ми ипак није дало мира. Поново чух трубу и бубњаре те хтедох да кренем.
– Знаш ли, куме? Мени се све чини да те малко волим, но то неће трајати дуго. Пас и вук не могу се дуго слагати. Кад би прешао на цигански закон ја бих можда пожелела да будем твоја роми, но то су глупости. То је немогуће, зар не? Уосталом, ја бих рекла да ти мене не волиш. Не мисли више на своју Карменситу, јер би те она могла натерати да западнеш у још веће неприлике.
Почех да је уверавам да је и она мени врло драга и да ја њу волим.
Зачух поново трубу и бубњеве, а она, видећи моју неодлучност, презриво ми рече:
– Иди! Видим ја куда те срце вуче.
И ја почех поново да је уверавам да ми она много више значи него што може и да претпостави. Испричавши јој оно што осећам, спремих се да кренем.
У тај мах чух неку гужву на улазним вратима. Чуо сам још раније од Кармен за некога веома спретног пикадора, који се звао Лукас. Он је често навраћао у гостионицу код Лиласа Пастије, тако да ни овога пута није пропустио прилику да види Карменситу.
Он је ушао у гостионицу праћен веома шареном свитом и Кармен му паде у загрљај. Пикадор је био веома издашне руке, частио је све редом, позвавши све, па и мене, на велику фијесту у Севиљи. Ништа не одговорих али му ипак учтиво махнух руком у знак захвалности, и кад он оде, исто онако бучно како беше и дошао.
Мало касније, спремих се ја да пођем у касарну, али господине, враг не мирује. Неприлика дође онда кад јој се најмање надаш.
Код Лиласа Пастије навраћали су и други драгони, па тако би и оне вечери. Млад и висок човек, поручник у нашој пуковнији, очигледно добро расположен, крену да се поздрави са Кармен.
– Шта ти радиш овде? – упита ме он. – Губи се, сместа!
Нисам се могао покренути, био сам као узет. Официр се наљути видевши да не одлазим и да нисам чак скинуо ни капу која се не носи изван службе. Ухвати ме за раме и грубо ме продрма.
Не знам шта сам му рекао, но поручник је тргнуо свој мач, на што сам и ја потегао свој. Кармен и остали умешаше се у ову свађу која је претила да се претвори у право крвопролиће.
Најзад нас савладаше обојицу и поручник ми рече:
– Вратићеш се ти. Још ћемо нас двојица разговарати.
И сав бесан напусти гостионицу.
– Луди канаринче – рече ми Кармен, – ти не знаш друго него да правиш глупости. Јесам ли ти рекла да ћу ти донети несрећу. Ајде, свему има лека, а сада се пресвуци па са нама у планине, ако не желиш још веће неприлике.
И ја без двоумљења прихватих њен предлог. И то је очигледно била највећа грешка у мом дотадашњем животу.
Моја мајка је некако сазнала шта се са мном збило и покушала да ме одврати од мог недостојног кријумчарског посла у који ме је увела Кармен, настојећи да ми пошаље нешто новца и хране. Беше ми наменила и једну девојку дугих плавих витица коју сам знао још као дечак. Једном приликом, спремасмо се на поход према мору, кад ме зовну један од кријумчара.
– Дон Хозе – рече ми – изгледа ми да се нека девојка распитује за тебе. Сам бог зна како је доспела међу ове гудуре, и да је остала и жива и читава.
Нисам могао да се присетим у први мах ко би то могао да буде, али тад спазих моју сусетку и другарку из детињства.
Господине, можете ли схватити какво осећање обузме човека када се подсети на срећни период свога живота, и када му се појави зрачак наде показујући му пут до избављења? Тако је управо било са мном кад спазих моју дружбеницу.
Загрлих је снажно, а она ми даде новац и писмо од мајке саветујући ме и молећи да се вратим мајци и њој у село.
Господине, ја сам све учинио да не изгубим Кармен, да је задржим, да је натерам да ме воли, али то се изгледа не може постићи. Покушавао сам да је подсетим на срећне дане, на све оно што сам учинио за њу и жртвовао због ње, али Гитанила као да није имала срца.
Спазих је на улазу у арену. Дотерану и, чинило ми се, лепшу него икада. Моје одрпано одело и лице зарасло у браду никако се нису уклапали у утисак који је она својом појавом остављала.
Ја јој приђох и препречих пут. Поново је замолих да остане са мном.
Она ми рече:
– Волети те више не могу. Живети са тобом нећу.
Бес ме обузе. Извадих нож.
– Питам те последњи пут: Хоћеш ли остати са мном?
– Не, не и не! – одврати она лупајући ногом о земљу.
Затим скине прстен који сам јој дао и баци га на земљу.
Два пута је ударих ножем. Био је то нож ћоравога Гарсије, који сам узео пошто се мој био сломио.
Пала је након другог ударца, није испустила ни гласа. Чини ми се да још сада видим велико црно око које ме упорно гледа, а онда се наједном замаглило и заклопило.
Неколико тренутака, чини ми се, нисам био свестан шта сам урадио. Читав мој живот као да се појавио преда мном, указујући на сву бесмисленост и очај.
Па, тако… Господине, предајте овај медаљон старој жени у Пампелуни, и као што рекох, саопштите да сам мртав, али не реците како.
Анри Мејак и Лудовик Алеви
Прочитајте више:
МУЗИКА – Антологија најлепших музичких композиција и песама
ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
КЊИГЕ – Аудио и видео књиге, Текстови, Занимљивости, Одломци из књига. . .
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена
БАСНЕ – Антологија најлепших басни
МУЗИКА ЗА ДЕЦУ – Најлепше отпеване песме за децу
ЦРТАНИ ФИЛМОВИ – Стари, добри цртаћи / Синхронизовани
ДЕЧЈА РИЗНИЦА – Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу. . .
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂