JABLAN – Petar Kočić / Video, Pripovetka / Priča, Tekst, Zanimljivosti, Citati
JABLAN
Odavno se uhvatio sumrak.
Na strnjištu ispod sela, u jednoj zabrdici, skupio se Lujo sav pod haljinicu. Samo mu viri pjegavo lice s krupnim, grahorastim očima i nekoliko pramičaka žućkaste kose, rasute po čelu. Pred njim na nekoliko koraka pase Jablan.
Svake večeri, otkad su nastale vrućine, do neko doba noći napasa Lujo svog Jablana. Pazi ga kao oči u glavi. Dva puta ga na nedelju soli. I užinu s njime polovi. Voli on Jablana, jer je Jablan najjači bak u cijeloj okolici. Lujo se ponosi. Ostale govedare i njihove bakove ponošljivo prezire. Usred groblja smio bi on noćiti kad je Jablan s njime.
– Samo šjutra! – trže se Lujo kao iz sna, zbaci sa sebe haljinicu, a oči mu sijevnuše od uzbuđenja.
Ustade, priđe baku, pa ga stade milovati, maziti i tepati mu:
– Dobro se ti, Jabo, narucaj. Rucaj, bate, koliko ti dusa podnosi. . . Samo šjutra! Rođeni moj, mili moj, dragi moj Jabo – samo šjutra!
U Lujinom promuklom glasiću drhtalo je meko, nježno preklinjanje. Bak mahnu po navici repom, pa ga uhvati malo po obrazu.
– Zar mene, Jabo? – pita ga prijekorno. – Sad ću ja plakati.
On se malo odmače u stranu, pa kao đoja zaplaka. Jablan diže glavu.
– Nije, nije, Jabo! Šalim se ja. Nijesi ti mene udario. . . E, nemoj se, oca mu, odma’ za svašta ljutiti! De, da se poljubimo!
Poljubiše se. Lujo ogrnu haljinicu, pa se opet spusti na vlažnu travu, da sanja o sjutrašnjem danu.
Sjutra će se njegov Jablan bosti s carskim bakom. U njemu već odavno bukti, plamti želja: da se Jablan i s Rudonjom pobode. Preklinjao je kneza da mu ispuni želju. I stariji ljudi su molili kneza.
– Ma, ljudi moji, nije to tako lako – carski je vo! Nego, ja ću baciti molbu. Odredi li carstvo da se bodu, dobro i jest – ne branim ni ja; ne odredi li – nije ništa ni bilo! Je li tako, braćo?
– Tako je, kneže. Samo ‘ajde po redu, pa se ne boj!
Molba je bačena, odgovor je knezu došao: dozvoljava se. Sjutra je Preobraženje, a ujedno i carski dan. Sjutra će se kod kneževe kuće ogledati Jablan i Rudonja.
O tome Lujo budan sanja. Čas vidi kako je Jablan pao, kako uboden izdiše; čas, opet, kako je nadbo Rudonju, pa ponosito stoji na mejdanu. Čuje kako Jablan gromovito riče, a brda odjekuju. On doliga:
Volo-lige, dolo-lige
Jače moje milo bače
od te vaše jadne krave!
Ća, kravuljo, nagrduljo!
Nagrdim ti govedara
i u kući kućanicu
i na struzi strugaricu
– – – – – – – – – – – – –
– – – – – – – – – – – – –
– Jabo, je li tebi studeno? – ču se Lujo ispod haljinice.
Jablan pase, šuti, ništa ne odgovara. On ustade, pomilova ga, izvuče iz stoga dva snopa zobi, metnu pred baka, pa leže kraj njeg. Poslije dugog polusanljivog, drhtavog trzanja prevari ga san. Kad Jablan pojede žito, leže i on kod svog dobrog druga.
Duboka, strahovita tišina. Vlažna svježina širi se kroz noć. Mlak vjetar poduhiva preko kuća, što se u polukružnom, neprekidnom nizu protežu ispod planine. Krovovi, obrasli mahovinom, jedva se raspoznaju prema mjesečini, od zelenih šljivika, kroz koje strše. Samo se gdje-gđe bjelaska novi krov.
Selo spava mirno, slatko, kao jedro, zdravo i osorno planinče kada ga mati podoji i uljulja.
* * *
Sunce se lagano pomaljalo iza planinskih vrhunaca, koji još umorno počivahu u prozračnom jutarnjem sumraku. Jedan trenutak – pa se sve obli u bjeličastoj svjetlosti! Sve trepti, preliva se! Samo, tamo daleko ispod planina u prisojima, treperi magličasto, timorno plavetnilo. Sve se diže, budi, sve se puši kao vruća krv, odiše snagom, svježinom.
– O, svanulo već! – protegnu se Lujo, protra oči i pogleda oko sebe. – Jabo, bate, što me nijesi probudio?
Jablan je rano, vrlo rano ustao i dobro se napasao. Drago bijaše Luji kad vidje kako su u Jablana trbusi zabrekli.
– E, kad si se tako, bate, naruco, eto ti, pa malo ‘nako zasladi! – veli veselo Lujo, pa baci pred baka nekoliko snopova zobi.
Jablan pojede. Krenuše kneževoj kući.
Vrane prolijeću iz okolnih šumaraka i padaju na kukuruze, koji su se istom počeli zrnati. Čuvari hajkaju! Strašila na ogradama oko kukuruza lepršaju se. Sermija se izgoni na pašu. Vika, dovikivanje na sve strane.
Lujo ide zamišljeno za Jablanom. Udubio se u misli – ne čuje on te galame, tog života koji se oko njega širi. On misli o Jablanu i mejdanu.
Vrcnu se, kao da se nešto dosjeti. Rasteže pedalj, pa poče meriti štap:
– ‘Oće Jabo nadbosti – neće! ‘oće – neće; ‘oće – neće; ‘oće! – viknu Lujo, a oči mu zasvjetliše od prevelike radosti.
Od radosti stade ljubiti i grliti baka.
– Je l’ de, Jabo, da ćeš ti njega nadbosti? Neka je on carski! Svejedno je to mom milom, dragom, rođenom Jabi. Je li tako? De, kazi svome Juji – poče mu se bezazleno ulagivati.
U razgovoru sa Jablanom stiže Lujo kneževoj kući, gdje se bijaše dosta svijeta iskupilo. Svetac je, ne radi se, pa došli ljudi da malo probjesede, a kao planincima milo im je gledati i kad se bakovi bodu.
Luji se steže srce kad ugleda Rudonju. Učini mu se strašan i golem; i deblji i veći od Jablana.
– Jabo, bate, ako danas platiš glavom, ne zažali na me! – uzdahnu Lujo, pripi se uz vola, pa poče opet, krijući od ljudi, mjeriti štap. Iziđe da će Jablan nadbosti! Razvedri mu se lice.
– Jesi li se uplašio, mali?
– Ti se, sinko, ništa ne boj. Tvoj je bak stari mejdandžija – sokoli ga jedan čičica.
– Ne bojim se ja, vala, ništa! – veli Lujo pouzdano.
– Bogme ćeš ti, mališane, i jauknuti kad Rudonja isuče Jablanu crijeva – zastrašava ga poljar. – A i jest mi mlogo dodijô.
– E, to ćemo, poljare, istom vidjeti! – smije mu se prkosno, zajedljivo Lujo.
– Manite se, ljudi, prazna razgovora! Na stranu djeca i žene! – viknu knez oštro, gotovo zvanično. – Povedite bakove na onu ravan niže plota!
Izvedoše ih. Okoli svijet sa sviju strana. Bakovi se počeše njuškati, kao da se upoznaju.
– Trke, Jablan!
– Trke, Rudonj’!
Bakovi stadoše bukati, kopati prednjim nogama, zanositi se, rebriti, dok silno ne grunuše rogovi o rogove. Stoji prasak, lom! Zemlja se kruni, ugiba se pod njima.
Lujo drhće, strepi. Svaki mu se živac razigrao. Izbečio krupne grahoraste oči, ne trepće. Svaki pokret prati; svaki udar odjekne u razigranom srcu. Stisnuo se, pognuo se – pomogao bi Jablanu, da može. Zasjeniše mu se oči. Samo nazire kako se nešto pred njim vrti, vijuga, ugiba.
Rudonja nasrnu svom silom.
– Podu’vati ga, Jabo! – viknu Lujo kao izvan sebe.
Jablan, stari, lukavi mejdandžija, posrnu kao đoja na desno koljeno prednje noge, pa poduhvati Rudonju ispod vrata.
– Ne dajte, ljudi, nagrdi vola! – uzviknu preplašeno knez.
Ispod vrata Rudonjina šiknu veliki mlaz krvi. Lujo zadoliga. Jablan stoji ponosito na mejdanu i riče, a planinski vrhunci silno – silno odjekuju.
Petar Kočić (1877—1916)
*„Muvati kao oči u glavi“ je izraz koji koristimo kad želimo da naglasimo da nam je nešto mnogo važno i dragoceno. Sa istom namerom koristimo i izraz „čuvati kao malo vode na dlanu“.
Zanimljivosti, napomene:
Pripovetku „JABLAN“ Petar Kočić je napisao inspirisan pripovedanjem stvarnog događaja. Njegov rođak Lujo Kočić se seća proslave „carskog dana“:
„Najbolje sam zapamtio proslavu ‘carskoga dana’. To je bilo uoči Preobraženja. Imao sam desetak godina. Čuvao sam petnaest konja i pedeset osam goveda. Pedeset osmi je bio moj Jablan. Naučio sam ga da sve učini što mu kažem. A nema vajde, slušao me je. Bio je jak i živ kao munja. U čitavoj općini nije bilo vola koji bi mu bio ravan. Ponosio sam se.
Kad jednoga dana dođe mi džandar i kaže: „Naredio kotarski predstojnik da se na carski dan pobode Jablan sa carskim bikom“. Moram priznat, uvatila me ispočetka strava, znoj me oblio. Znao sam da je carski Rudonja mnogo snažniji i veći od mog Jable, ali nije bilo druge. Trebalo se pripremiti za ovaj sudbonosni dan. Dao sam Jablanu da jede i pije do mile volje. Davao mu kruva iz svoje torbice. Da sam mogao, dao bih mu i svoju krv, svoju snagu. [. . .]
[. . .] Došao je taj ‘carski dan’. [. . .] Tamo vidim naoružane soldate, džandare, vlast i među njima ogromnog carskog bika. Na drugoj strani nekoliko slobodnijeh seljaka, a među njima ja i Jablan. Najednom izgone bika, a on se po ledini ponosno šeće i buče. Jablo ga pogledao i kao da mu sva krv uskipe. Ja ga pustih, a on pravo na carskog. . . Razbesne se Jablo. Udari ga Jablo, desnim i lijevim rogom. Rudonja nadrije, a Jablan se upe iz petnije’ žila. ‘Klekni Jablo’, rekao sam, i moj Jablan kleče. Rudonja ga prosto uzjaha, a Jablan ga dočeka na rogove i prodrije trbuh carskog bika. . . Poćerao sam Jablana pjevajući. Bio sam srećniji nego ikad u životu. Na ‘carski dan’ seljački vočić rasporio je carskog bika.“
(Mit. L. Mitrović, „Saradnik i rođak Petra Kočića, Lujo Kočić, priča o svom Jablanu koji je pobedio carskog bika“, odlomci)
Ovu svoju pripovjetku Kočić je prvi put objavio u „Bosanskoj vili“, XVII/1902, br. 6, kao prvu iz ciklusa pod zajedničkim naslovom „S planine i ispod planine“, a iste godine, neizmijenjena, ona je štampana i u knjizi koja nosi taj naslov.
Petar Kočić (selo Stričići, oblast Zmijanje kod Banje Luke, 29. jun 1877 — Beograd, 27. avgust 1916) bio je književnik i političar. Smatra se jednim od prvih pisaca moderne u srpskoj književnosti, ali i ličnošću koja je svojim životom i političkom delatnošću postala uzor različitim političkim strujama u potonjoj istoriji srpskog naroda.
Studirao je slavistiku na Filozofskom fakultetu u Beču. Izvesno vreme radio je kao nastavnik srpskog jezika i književnosti u Skoplju. Uređivao je značajne časopise i glasila, među kojima se izdvajaju „Otadžbina“ i „Razvitak“.
Petar Kočić je pisao sva tri književna roda — epiku (pripovetke, crtice i slike), liriku (pesme u stihu i prozi) i dramu (dramske satire). Najviše umetničke domete dostigao je pišući pripovetke i dramske satire. Njegovo stvaralaštvo se može podeliti u dva dela.
Prvi obuhvata studentski period od 1901. do 1905. godine tokom koje je objavio tri zbirke pripovedaka istog imena: „S planine i ispod planine” (1902, 1904 i 1905), kao i dramsku satiru „JAZAVAC PRED SUDOM” (1904).
„S planine i ispod planine“ je prva zbirka pripovedaka srpskog književnika Petra Kočića. Knjigu je izdala bečka Zora 1902, a štampana je u Sremskim Karlovcima. U njoj se nalazi sedam pripovedaka: „Đurini zapisi”, „Jablan”, „Grob slatke duše”, „Zulum Simeona Đaka”, „Istiniti zulum Simeuna đaka”, „Mrguda” i „Kod Markanova točka”.
Drugi period obuhvata period od 1908. do 1911. kada su nastali „Jauci sa Zmijanja” (1910) i „Sudanija” (1911). Poetiku Kočićevog stvaralaštva odlikuju: izraziti likovi Krajišnika, gorštački ponos i prkos, narodni moral, tradicionalno rodoljublje, pobuna protiv okupatora, satira i humor, živopisni pejzaž, živ i tečan dijalog, sveža, puna i bogata narodna reč i jedar, živopisan stil.
Pored toga što se smatra jednim od prvih modernih pisaca srpske književnosti, Kočić se smatra i prvim velikim srpskim piscem iz Bosne i Hercegovine, piscem koji je uveo bosanskog seljaka u srpsku književnost i piscem koji je oživeo seosku pripovetku.
Preminuo je 1916. u Beogradu.
Pročitajte više:
PRIČE ZA DECU – Antologija najlepših priča i dramskih tekstova za decu svih vremena
BAJKE – Najlepše bajke za decu svih vremena
BASNE – Antologija najlepših basni
MUZIKA ZA DECU – Najlepše otpevane pesme za decu
CRTANI FILMOVI – Stari, dobri crtaći / Sinhronizovani
POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti
KNJIGE – Audio i video knjige, Tekstovi, Zanimljivosti, Odlomci iz knjiga. . .
MUZIKA – Antologija najlepših muzičkih kompozicija i pesama
DEČJA RIZNICA – Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu. . .
ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂