ЂУЛИЋИ – Јован Јовановић Змај / Поезија, Видео, Рецитације, Текстови песама
Ђулићи су збирка љубавних песама посвећених Змајевој жени Ружи; отуда збирци и име: ђул значи ружа, а ђулићи су ружице. Ова Змајева збирка изашла је у целини први пут у Новом Саду 1864. године; тада је у њој било 60 песама, Ђулића. Доцније је Ј. Ј. Змај „Ђулиће“ проширивао.
Ђулићи (текстови, рецитације, видео):
АЛА ЈЕ ЛЕП ОВАЈ СВЕТ (Ђулићи XLII)
Љубим ли те, ил’ ме санак вара… (Ђулићи XIV)
Месечина, ал’ месеца нема (Ђулићи VII)
Кажи ми, кажи како да те зовем… (Ђулићи XVII)
Тијо ноћи моје сунце спава (Ђулићи XXXIII)
Песмо моја закити се цветом (Ђулићи XLVII)
I
Ао, небо, плаво небо,
Тајовита красото, —
Са висине звезда сине,
Ао рајска милото!
Ноћца бајна, нема тајна,
Само звезда шапће сјај.
Срце чује слатке струје
Тијомирни уздисај.
По уздаси плове гласи
— Васелену обли пој —
Све уздише. . . више. . . више. . .
О љубави вечитој.
Па набуја, кâ олуја,
— Ао јада големог!
Ал’ ме текне кад одјекне
Од празнине срца мог.
III
Мој је живот тужан пустолина грдна,
Моје ломне груди порушена црква,
Увенуло цвеће по гробу се њија —
Кâ да га је љута отровала змија;
Побегле су тице од сува растиња. . .
Само још у цркви мали жижак тиња.
Куд ћеш, момо, куд ћеш у пустињу ову?
Тице, цвеће, сунце другамо те зову;
Куд ћеш овом гробљу сахрањена нада,
Ту је хладно, грозно, куд ћеш тако млада!
Куд ћеш овој цркви, стубови су пали —
Веру су и љубав собом затрпали.
Ал’ већ кад си дошла у ову самоћу,
Видиш ону хладну од мрамора плочу,
Ту урежи твоје непознато име,
Па док жижак гори — нек гори пред њиме;
А ти беж’, ил’ лети, ако имаш крила,
Заборави да си икад овде била.
XLI
A нашто моје песме,
Зар оне требају,
Кад око мене сами
Пољупци певају!
Кад тако мало створе.
Пољубац, певат’ зна,
А како ћу да ћутим,
Зар могу да ћутим ја?
LII
Путујемо. Воз нам лети.
Беже поља, беже њиве,
Беже липе и јаблани,
Па и врбе жалостиве.
Ено видим раздрагану
Једну милу птицу малу, —
Све то видим у твом оку,
Кâ у неком огледалу.
Ту је сунце, села, цркве,
Ту су врти пуни цвета, —
Ту ја гледам, ту ја гледам,
Не треба ми друга света.
LIII
Ђулићи, Ђулићи,
Слабији и јачи, —
Пољупци, пољупци,
Сад Дужи, сад краћи!
Пољупци се боје,
Да их ко не чује, —
Ја својима не дам,
Да брзо прохује.
Драго моје, драго,
Нема смрти лека, —
Пољупци су врели, —
Ал’ смрт ладна чека;
Кад нас једном зграби,
Па у ништа маши,
Пољупци ће живет’
У Ђулићи наши.
XXXIV
Имам песме, ако немам злата,
Песме-бисер драгој око врата,
Ситне, мале, нек јој боље личе,
Нек их више, нек се више диче.
Савиће се бисер око злата,
Савиће се трипут око врата,
Што претече, нек у недра тече
Што остане, нек у недра пане. . .
Мој је бисер, а на мом је цвећу, —
Завидећу, — ал’ замерит’ нећу.
LXV
Не види ме, ја је сматрам,
Богу с’ моли, —
Не моли се кâ што учи
Ђак у школи.
Не моли се кâ побожник
Посред храма, —
Нестало је, нема тела,
Даша сама.
Не чују се гласи, речи,
Струји мисô,
Кроз коју је рајски тамјан
Замирисô.
Пришô би јој, али не смем
И не могу, —
Та и ја се поиздаље
Молим Богу.
LXXIII
У одаји свећа гори
Што најбоље зна,
Дркће, пламти, нешто гледи —
Ко би знао шта?
Уздисај се један диже
Дубок, хитар, смео,
Па угаси ону свећу —
— Је л’ баш тако хтео?
Радује л’ се она свећа,
Или јој је жао
Лете л’ и сад уздисаји —
Ко би каз’ти знао.
Јован Јовановић Змај
Жена Змајева звала се девојком Еуфросина Личанин, али су је у породици звали Розином, Мађарице-служавке госпођицом Рожом, а тек ју је Лаза Костић прозвао Ружом; тако јој је то име и остало. На њеној посмртној листи Змај је зове Јевросимом-Ружом. Са Ружом се Змај упознао код своје сестре од тетке, Паве Нешковић. Пава је боловала, а њена другарица Ружа ју је дворила. Било је то вероватно средином 1861. Познанство се развило у љубав, и Змај је 5. Децембра 1861. Написао Ружи писмо, изјавио јој љубав, заправо запросио је. То лепо писмо гласи:
Мила госпођице Ружо!
Увек сам се чудио кад је ко писмо писао тамо где би се речима изразити могао; сад видим да нисам имао право. Сад најбоље видим да има ствари које се ни речима ни писмом довољно казати не даду, а затајити, прећутати – никако.
Ви читајући сад ово писмо или сте се намргодили или – или сте се можда мало застидели осећајући да вам сасвим неповољно није.
Ако се мргодите, дерите писмо таки, молим Вас; немојте даље читати, – што и да знате где помоћи не можете, – подерите га таки, па заборавите да сте га икад добили, – заборавите сасвим. – Ви ћете лако – а ја ћу како узмогну.
Али ако га подерали нисте, ако сте (не само из љубопитства) и на ову страну прешли, то седите, па ми напишите да ли је Ружино срце сасвим њено, па ако је – и ако ја Ружи сасвим немио нисам, ако бих могао и милији бити, то ми шаљите брзо то неколико речи, да их пољубим онако како се само еванђеље љуби.
Да знам да ћете Ви ово писмо иоле радо читати, пустио бих срцу на вољу, – али онда бих Вам имао толико писати и казати да у Вашу шатулу заиста не би стало.
Откако знам, цвеће сам увек волео, зато што је лепо, добро и невино, што мирише, што се човек њиме накитити и поносити може, – али никада још нисам толико, тако слатко и озбиљно о цвећу мислио као сад, и то о ружи и о рузмарину.
Ви ћете можда ово писмо госпођици сестри и госпођи матери показати, – не марим, али само немојте пре док ми без ичијега савета, из свога срца, искрено српски на ово писмо не одговорите.
У највећој хитности завршујем, јер ме кола чекају. Надам се кад дођем – надам се много. – Бар ћу на путу натенани мислити моћи како Вас је писмо моје расрдило или изненадило.
Будите ми здрави, – сам се чудим откуд сам нехотице писмо ово пољубио.
5. дек. 1861. Ј. Јовановић
Одговор Ружин дошао је убрзо; гласио је:
Поштовани господине!
Кад сам Ваше писмо примила, нисам знала јесам ли будна или ми је на сну дошло. Дуго сам се мучила хоћу ли детињу дужност преступити и без материног знања жељу Вам испунити, најпосле одважим се уверити Вас да је срце још сасвим моје, да чије би било, кад све досад нисам знала да се може коме поклонити, слушала сам више пути, ал’ осећала и веровала нисам.
Ружа
1861.
Томић, који је ова писма први објавио (1904) са разлогом их је назвао „прва два ђулића“. Божић 1861. провели су Ружа и Змај већ као вереници, а 27. јануара 1862. венчали су се.
Породична срећа Змајева није дуго трајала. У браку са Ружом Змај је имао петоро деце, а сва су брзо поумирала. Ружа је умрла у Панчеву 29. априла 1872.
Цела збирка Ђулићи увеоци испевана је после Ружине смрти.
Прочитајте више:
Јован Јовановић Змај – Антологија поезије
ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
Јован Јовановић Змај – ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ
КЊИГЕ – Аудио и видео књиге, Текстови, Занимљивости, Одломци из књига. . .
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена
БАСНЕ – Антологија најлепших басни
МУЗИКА ЗА ДЕЦУ – Најлепше отпеване песме за децу
ЦРТАНИ ФИЛМОВИ – Стари, добри цртаћи / Синхронизовани
ДЕЧЈА РИЗНИЦА – Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу. . .
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂