ЦИТАТИ – Мирослав Мика Антић

ЦИТАТИ – Мирослав Мика Антић / Видео, Цитати, Стихови, Рецитације, Текст

ЦИТАТИ

Важно је, можда, и то да знамо: човек је жељен тек ако жели. И ако себе целога дамо, тек тада и можемо постати цели…(ОПОМЕНА)

Нежност је заразна. Ко ме додирне или удахне уснама, биће романтичан. Немој да пијеш из моје чаше. Добићеш потребу да волиш људе, цео свет, човечанство. (ИЗДАЈСТВО ЛИРИКЕ)

А ја живим, јер се надам да ме и сад негде чека једна шума из детињства и ведрица врућег млека, и тишина испод брега, и плав лепет птичјих крила, и огромне жуте звезде као што је моја била. (ПРОТЕСТНА ПЕСМА, говори Мика Антић)

Ја сам, можда, зато рођен да то схватим и запишем: и кад небом има птица, и кад небом нема птица, увек вреди, поверујте, да се живи, да се дише, на овоме чудном свету топова и љубичица. (ОБЈАШЊЕЊЕ )

Љубав је чишћење неким. Љубав је нечији мирис сав изаткан по нама. Тетовирање маштом. (КРОЈ)

Ко деца смо волели смех и пролећа. У кући је било троје нас. Мајка нас је учила: све што се осећа то увек треба рећи наглас. (БЕЛЕШКА)

Ако ми живот крила скрати и снег у оку почне да веје, знам, бар се нећу покајати што сам умео да се смејем. (АУТОБИОГРАФИЈА, песма)

Љубав је као снага: ако је више трошиш, више ћеш је и имати. (ЉУБАВ)

Зуби су мекши од усана. Чувај се пољупца и буди на опрезу. Зуби уједају за тренутак. Пољубац за цео живот. (КЛОВН)

Када пожелим да ти недостајем одсањам песму, затворим очи и на калдрми замислим цвет бели. (КАДА МИ НЕДОСТАЈЕШ)

Љубав је једини ваздух који сам удисао. И осмех једини језик који на свету разумем. (БЕСМРТНА ПЕСМА)

Сутра нас могу срести понори или узглавља. Лудо моја, зар не знаш: дивно је немати план. (БОСОНОГА ПЕСМА)

Волим те. Ето. А небо је у пролеће плаво као нешто чега се никада сетити нећу. (БОЛЕСТ)

Госпођице, ја нисам за тобом био онако обично, гимназијски занесен. У мени је све до табана минирано. (ЕПИЛОГ)

Свашта умем. Стварно умем. Само – себе не разумем. (ПРОТЕСТНА ПЕСМА, говори Мика Антић)

Тамо где блиста површност, мудри се на време повлаче у своје сенке. (Мирослав Мика Антић, Лечилиште Јунаковић, 1. фебруара 1986. – ИЗДАЈСТВО ЛИРИКЕ)

Замислите ту несрећу кад неко не уме да буде оно што заиста јесте, и да у томе што јесте буде и свечан и усправан, него вам стално завиди што не зна да буде: ви. (ВУК)

Једино никада нећу умети да се не најежим кад се рукују млитаво. Ко се млитаво рукује, значи да млитаво мисли и да млитаво векује. (ГОРКА ПЕСМА)

Ово није исповест. Ово је горе него молитва. Хиљаду пута од јутрос као некад те волим. Хиљаду пута од јутрос поново ти се враћам. (ЕПИЛОГ)

Неко на вратима звони. Траже ме. Шта вреди и да отварам, кад нисам ту. Ко зна где сам ја. (КО ЗНА ГДЕ САМ ЈА)

Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима. (Аутобиографија, Белешка аутора) )

О мени се најлепше брину они који ме остављају на миру. (ИН МЕМОРИАМ, говори Мика Антић)

Од паорске сам крви, псовки, радости, снова… Раздрљи прслук и гутај! Ја ову здравицу плаћам! (ВОЈВОДИНА (Прва верзија песме, 1961))

Заволи траг мога осмеха на рубу чаше, на цигарети, и блатњав ход дуж улица које сигурно некуда воде. Бићемо сувише вољени или сувише проклети. Буди уз мене кад одем. (ЈАСТУК ЗА ДВОЈЕ)

Не знам. Цео смо свет обишли у жудњи лудој, под‌једнакој, а за корак се мимоишли? Да, мора бити да је тако. (ПЕСМА ЗА НАС ДВОЈЕ)

Срце се нема да се има. Срце се има да га даш свима. (НЕВЕРОВАТНА МОРСКА ПЕСМА)

Орао никад није имао потребу да се упозна са неким другим орлом. Мрави су измислили народе. (САМОЋА)

Смислићу ти нове птице. Нове снове. Нова мора. Хоћу оно чега нема. Нећу ово што се мора. (ЛАЖЉИВА ПЕСМА)

Богат сам. Имам очи и руке, и пуне џепове добрих речи. (ЈЕДРА)

Не знам грешим ли ако верујем: ипак је све тако лако подериво – сем човека. (ТОРБА)

Заиста, ти мене тако дивно не знаш. (ЕКСПРЕС ЗА СЕВЕР)

Знаш како се ја зовем? Зовем се: чекање тебе. (ЗАВЕШТАЊЕ)

Моје песме нису песме него писма сваком од вас… – говори Мика Антић

– Да ја имам само тебе. – Да ти имаш само мене. – Јеси л’ моје? Најмоје? – Јесам твоје. Најтвоје. (РОМАНСА, Гарави сокак)

Мени у један минут може да стане, понекада, један читав живот. . . (говори Мика Антић)

Највеће вредности и највеће висине човекове, упамтите то, нису толике оно кад се измери колико је ко висок и колики капут облачи и колики број ципела има, него колика му је душа и колико је онај свет који је у њему огроман, велики. Онај свет који у њега може да стане, она љубав према друговима, према пријатељима, љубав према људима уопште. (говори Мика Антић)

Важно је, можда, и то да знамо: човек је жељен тек ако жели. И ако себе целога дамо, тек тада и можемо постати цели. Сазнаћемо — тек ако кажемо речи искрене, истоветне. И само онда кад и ми тражимо, моћи ће неко и нас да сретне. (ОПОМЕНА)

Љубав је чишћење неким. Љубав је нечији мирис сав изаткан по нама. Тетовирање маштом. (КРОЈ)

Нема на свету две исте среде, два иста уторка, два иста петка. Све нове љубави друкчије вреде. Живи се сваки пут из почетка. Живи се да се никад не пада. Да будеш снажнији после олује. И да се у твоме срцу већ сада сто златних звезда унапред чује. (ОДЛУКА)

А сигурно је важно и од свега најпрече: за сваки образ на свету по један пољубац скројити. И кад се умориш псећи, и буде најцрње вече, умети свој јастук надом залити и обојити. (УСПАВАНКА)

Опрости, био сам скитница само, па сам у твоје очи залутô. (СЕРЕНАДА)

Љубав је као снага: ако је више трошиш, више ћеш је и имати. (ЉУБАВ)

Људи су чудне биљке. Кад расту – у себе сиђу. Сретну се. Па се разиђу. Или се мимоиђу. (СПОМЕНИК)

Ви, можда, схватате: Био сам ту, да вам прстом на усни напишем осмех и на трепавицама сузу у исти мах. (ПОСМРТНИ МАРШ КЛОВНОВА)

Љубав је једини ваздух који сам удисао. И осмех једини језик који на свету разумем. (БЕСМРТНА ПЕСМА)

Најлепше чудо света, скупи се уз мене и ћути. (УСПАВАНКА НА ДОМАКУ СВИТАЊА)

Сутра нас могу срести понори или узглавља. Лудо моја, зар не знаш: дивно је немати план. (БОСОНОГА ПЕСМА)

А о киши ти нисам ни рекао: све ми је усне улубила. Мало ме љубила. Мало убила. (ЕКСПРЕС ЗА СЕВЕР)

Волим те. Ето. А небо је у пролеће плаво као нешто чега се никада сетити нећу. (БОЛЕСТ)

Госпођице, ја нисам за тобом био онако обично, гимназијски занесен. У мени је све до табана минирано. (ЕПИЛОГ)

Свашта умем. Стварно умем. Само – себе не разумем. (ПРОТЕСТНА ПЕСМА)

Тамо где блиста површност, мудри се на време повлаче у своје сенке. (ИЗДАЈСТВО ЛИРИКЕ)

Ја сам, испред носа своје врло цењене генерације, први ишао да оњушим облаке, и први се намрштен вратио. И сад знам да је мудрије учинити корак ван себе, него проћи милионе километара у својим грудима. Иначе, био сам помало ванбрачно заљубљен у ветрењаче и станичне ресторације. И поштено сам, чини ми се, платио кирију што сам живео међу људима. (ПОСМРТНИ МАРШ КЛОВНОВА)

Уопште није важно имаш ли неуредне џепове, неуредну фризуру и домаће задатке. Највећа невоља на свету је, сине мој, имати неуредан ум. (РАЗГЛЕДНИЦЕ)

Неко на вратима звони. Траже ме. Шта вреди и да отварам, кад нисам ту. Ко зна где сам ја. (КО ЗНА ГДЕ САМ ЈА…)

Ово су твоје песме. Не питај како сам сазнао шта мислиш. Можда сам понекад био: ти. Можда си и ти помало био: ја. Можда смо заједно били цео свет. (Уводна песма из збирке Плави чуперак)

Моје песме и нису песме, него писма сваком од вас. Оне нису у овим речима које сте прочитали, него у вама, а речи се употребљавају само као кључеви, да се отворе врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ завршена, већ много пута отплакана или отпевана, чека затворена да је неко ослободи. – Мирослав Мика Антић

Најлепше чудо света, скупи се уз мене и ћути. (Мирослав Мика Антић, УСПАВАНКА НА ДОМАКУ СВИТАЊА)

Сад ме, ваљда, разумеш: љубав је – кад неког умеш, али кад кроз тог неког и себе предивно умеш. (Мирослав Мика Антић, ПРВА ЉУБАВ)

Када једном будете одрасли, понашајте се као свемир, а не као његов део. – Мирослав Мика Антић

Док други објашњавају живот, ти махни руком и одживи га. (Мирослав Мика Антић, ИЗДАЈСТВО ЛИРИКЕ)

Делио сам песме. Непрестано. Није ме било брига хоће ли завршити у књизи или у сливнику, у корпи за отпатке или споменару. Било ми је битно да их утиснем што дубље у срца својих читалаца, да их проживе, да их поштено исплачу. – Мирослав Мика Антић

Хиљаду пута од јутрос као некад те волим. Хиљаду пута од јутрос поново ти се враћам. (Мирослав Мика Антић, ЕПИЛОГ)

Поезија је дочек. Хлеб и со поверења. Поезија су широм изговорена врата која воде у људе. – Мирослав Мика Антић

Ако ти јаве: умро сам, ти знаш — ја то не умем. Љубав је једини ваздух који сам удисао. И осмех једини језик који на свету разумем. (Мирослав Мика Антић, БЕСМРТНА ПЕСМА)

Бежати у свет поезије – то је моја наивност. Бежати у свет сликарства – то је моје лукавство. Бежати у свет филма – то је моја суровост. Бежати у свет новинарства – то је моја потреба да живим. Е само кад сам побегао у свет поезије за децу, имао сам истинска крила. Верујте ми – тада сам летео! – Мирослав Мика Антић

Колико ја разумем, највећа поезија је тренутак кад ниси свестан песме. И највећи је живот кад ниси свестан да живиш, него мислиш да сањаш. (Мирослав Мика Антић, ХИМНА)

Ако ми живот крила скрати и снег у оку почне да веје, знам, бар се нећу покајати што сам умео да се смејем. (Мирослав Мика Антић, Аутобиографија)

Вечан је само онај ко нема појма шта је календар, сат и историја. Привремени су измислили време. (Мирослав Мика Антић, ИЗДАЈСТВО ЛИРИКЕ)

„Циганин је свако ко уме лепо да сања, лепо да воли, лепо да мисли, лепо да буде срећан, лепо да буде несрећан, лепо да буде тужан, лепо да плаче… Па онда кад чује музику, не може да издржи, мора да пева па да игра, па онда кад стоји у месту мора да путује, да скита… Уме лепо, најлепше на свету да лаже. Е, ја то умем. Ја не знам да ли ви умете, ако неко од вас има неку од тих особина, онда је мало од моје сорте.“ – Мирослав Мика Антић

Одмах да ти кажем: море није стање, ни географски појам. Море је годишње доба. Можда пето годишње доба. Море је расположење које имам или немам. (Мирослав Мика Антић, МОРЕ)

МОРЕ, ПЕТО ГОДИШЊЕ ДОБА – Мирослав Мика Антић

Испричали смо раменима и рукама нешто што у преводу на дисање значи: љубав. – Мирослав Мика Антић

Скупљачу необичних ствари, нек други скупљају значке и марке. Нек други скупљају сличице фудбалера. Ти скупљај дане, часове и тренутке. – Мирослав Мика Антић

Лудо моја, зар не знаш: дивно је немати план. – Мирослав Мика Антић

Све моје нежности и глупости још увек на твоме прагу спавају. (Мирослав Мика Антић, ЕПИЛОГ)

Било је много песама које нисам разумео, али нисам их одбацивао, нити сам сматрао да је то нека себична, затворена и бесмислена играрија писца, него сам се трудио да их научим напамет и дуго понављам у животу, одмеравајући им на језику и у памети укус и смисао. – Мирослав Мика Антић

Трећи пут кад се заљубиш, избриши обе раније. Нек трећа буде прва. Нек пета буде прва. Нек стота буде прва, ако се поштено дише. Кад љубав бројиш до један, онда је има највише. – Мирослав Мика Антић

Мирослав Мика Антић

Прочитајте више:

Мирослав Мика Антић – ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ, ПОЕЗИЈА, ЦИТАТИ, ПРОЗНА ДЕЛА

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, Рецитације, Књиге, Отпеване песме, Видео. . .

ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена

БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена

БАСНЕ – Антологија најлепших басни

МУЗИКА ЗА ДЕЦУ – Најлепше отпеване песме за децу

ЦРТАНИ ФИЛМОВИ – Стари, добри цртаћи / Синхронизовани

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА – Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу. . .

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂