МОСТАРСКЕ КИШЕ – Перо Зубац / Поезија, Видео, Рецитација, Занимљивости, Цитати, Текст песме
МОСТАРСКЕ КИШЕ
У Мостару сам волео неку Светлану једне јесени,
јао кад бих знао са ким сада спава,
не би јој глава, не би јој глава,
јао кад бих знао ко је сада љуби,
не би му зуби, не би му зуби,
јао кад бих знао ко то у мени бере кајсије
још недозреле.
Говорио сам јој ти си дериште, ти си балавица,
све сам јој говорио.
И плакала је на моје руке, на моје речи,
говорио сам јој ти си анђео, ти си ђаво,
тело ти здраво што се правиш светица,
а падале су сву ноћ неке модре кише
над Мостаром.
Није било сунца, није било птица, ничег није било.
Питала ме је имам ли брата, шта студирам,
јесам ли Хрват, волим ли Рилкеа,
све ме је питала.
Питала ме је да ли бих могао са сваком тако
сачувај Боже,
да ли је волим, тихо је питала,
а падале су над Мостаром неке модре кише,
она је била раскошно бела у собној тмини
ал’ није хтела то да чини,
није хтела ил’ није смела,
враг би јој знао.
Јесен је, та мртва јесен на окнима
њене очи птица, њена бедра срна,
имала је младеж, младеж је имала,
не смем да кажем,
имала је младеж, мали љубичаст,
или ми се чини.
Питала ме је да ли сам Хрват, имам ли девојку,
волим ли Рилкеа — све ме је питала,
а на окну су ко божићни звончићи мога детињства
звониле капи
и ноћна песма текла тихано низ Доњу Махалу,
Еј, Сулејмана отхранила мајка.
Она је прострла своје године по паркету.
Њене су усне биле пуне као зреле брескве,
њене су дојке биле топле ко мали псићи.
Говорио сам јој да је глупава, да се прави важна,
Светлана, Светлана, знаш ли ти да је атомски век,
Де Гол, Гагарин и којештарије,
све сам Јој говорио,
она је плакала, она је плакала.
Водио сам је по Кујунџилуку, по ашчиницама,
свуда сам је водио,
у пећине је скривао, на чардак је носио,
под мостовима се играли жмурке, Неретва ждребица,
под старим мостом Црњанског јој говорио,
што је диван, шапутала је, што је диван.
Колена јој цртао у влажном песку,
смејала се тако ведро, тако невино,
ко први љиљани,
у џамије је водио, Карађоз-бег мртав, премртав
под тешким турбетом;
на гроб Шантићев цвеће је однела,
мало плакала, као и све жене,
свуда сам је водио.
Сада је ово лето, сад сам сасвим други,
пишем неке песме,
у једном листу пола ступца за Перу Зупца
и ништа више,
а падале су сву ноћ над Мостаром неке
модре кише,
она је била раскошно бела у собној тмини
ал’ није хтела то да чини,
није хтела, ил’ није смела,
враг би јој знао.
Ни оно небо, ни оно облачје, ни оне кровове,
бледуњаво сунце — изгладнелог дечака над Мостаром
не умем заборавити,
ни њену косу, њен мали језик као јагоду,
њен смех што је умео заболети као клетва;
ону молитву у капели на Бијелом Брегу,
Бог је велики, говорила је, надживеће нас;
ни оне тешке, модре кише,
о јесен бесплодна, њена јесен. . .
Говорила је о филмовима, о Џемсу Дину,
све је говорила,
мало тужно, мало плачљиво о Карењини;
говорила је Клајд Грифитс не би умео ни
мрава згазити,
смејао сам се — он је убица, ти си дете;
ни оне улице, оне продавце последњег издања
„Ослобођења“, ни оно грожђе полусвело
у излозима не умем заборавити,
ону бесплодну горку јесен над
Мостаром,
оне кише,
љубила ме је по целе ноћи, грлила ме
и ништа више, мајке ми,
ништа друго нисмо.
После су опет била лета, после су опет биле кише,
једно једино мало писмо из Љубљане,
откуда тамо,
ни оно лишће по тротоарима, ни оне дане,
ја више не могу, ја више не умем
избрисати.
Пише ми, пита ме шта радим, како живим,
имам ли девојку,
да ли икад помислим на њу, на ону јесен,
на оне кише,
она је и сад, каже, иста, куне се Богом
потпуно иста,
да јој верујем, да се смејем
давно сам, давно, проклео Христа
а и до ње ми баш није стало,
клела се, не клела,
мора се тако, не вреде лажи.
Говорио сам јој о Љермонтову, о Шагалу,
све сам јој говорио,
вукла је са собом неку стару Цвајгову књигу,
читала поподне,
у коси јој било запретано лето, жутило сунца,
мало мора,
прве јој ноћи и кожа била помало слана,
рибе заспале у њеној крви;
смејали смо се дечацима што скачу
с моста за цигарете,
смејали се јер није лето, а они скачу — баш су деца,
говорила је: могу умрети, могу добити упалу плућа. . .
Онда су долазиле њене ћутње, дуге, предуге,
могао сам слободно мислити о свему,
разбистрити Спинозу,
сате и сате могао сам комотно гледати
друге, бацати облутке доле, низ стење,
могао сам сасвим отићи некуд, отићи далеко,
могао сам умрети онако сам у њеном крилу,
самљи од свију,
могао сам се претворити у птицу, у воду,
у стену,
све сам могао. . .
Прсте је имала дугачке, крхке, бескрвне а хитре,
играли смо се буба-мара и скривалице,
Светлана изађи, ето те под стеном,
нисам ваљда ћорав,
нисам ја блесав, хајде, шта се каниш,
добићеш батине;
кад је она тражила — могао сам побећи
у саму реку — нашла би ме,
намирише ме, каже, одмах,
позна ме добро.
Нисам јој никад веровао,
ваљда је стално ћурила кроз прсте.
Волела је кестење, купили смо га по Рондоу,
носила га у собу, вешала о кончиће,
волела је руже, оне јесење, ја сам јој доносио,
кад свену стављала их је у неку кутију.
Питао сам је шта мисли о овом свету,
верује ли у комунизам, да ли би се мењала
за Наташу Ростову, свашта сам је питао,
понекад глупо, знам ја то и те како;
питао сам је да ли би волела малог сина,
рецимо плавог,
скакала је од усхићења — хоће, хоће,
а онда, наједном, падала је у неке туге
ко мртво воће:
не сме и не сме, види ти њега, као да је она
пала с Јупитера,
ко је то, рецимо, Зубац Пера, па да баш он
а не неко други,
таман посла, као да је он у најмању руку
Брандо или такви.
Говорио сам јој ти си глупа, ти си паметна,
ти си ђаво, ти си анђео,
све сам јој говорио.
Ништа ми није веровала.
Ви сте мушкарци рођени лажови,
ви сте хуље,
свашта је говорила.
А падале су над Мостаром неке модре кише…
. . . Стварно сам волео ту Светлану
једне јесени,
јао, кад бих знао с ким сада спава,
не би му глава, не би му глава,
јао, кад бих знао ко је сада љуби,
не би му зуби, не би му зуби,
јао, кад бих знао ко то у мени
бере кајсије, још недозреле.
1965.
Перо Зубац
Видео: Перо Зубац – МОСТАРСКЕ КИШЕ + ЖУТЕ ДУЊЕ (Indexi) / Горан Султановић и Дуда Безуха, уживо у Земуну, 2018. године. Горан Султановић рецитује део поеме „Мостарске кише“
ЗАНИМЉИВОСТИ О ПЕСМИ, ЦИТАТИ:
Једну од најпопуларнијих поема МОСТАРСКЕ КИШЕ Пере Зупца годинама наизуст знају генерације љубитеља поезије.
Објављена је 8. октобра 1965. Стихови који су постали симбол младалачке љубави, настали су готово случајно, стицајем срећних околности.
„Мостарске кише“ су настале у Новом Саду, у просторијама тадашње Омладинске организације, где сам се затекао правећи друштво пријатељу и песнику Радету Томићу. Он је за загребачки „Телеграм“, где смо обојица објављивали, куцао песму, ја сам се једно време досађивао, а онда сам сео за писаћу машину, увукао папир и за непун сат исписао „Мостарске кише“. Можда би поема била и дужа, али више није било времена, јер је требало да обојица песме предамо на пошту. (Перо Зубац)
Уредник „Телеграма“ и угледни песник Звонимир Голоб објавио је у целини поему 21-годишњег непознатог песника, што је тада било неуобичајено.
Поема је затим наставила да живи својим животом, штампана је као постер у ревији „Полет“ и омладинском листу „Поп-експрес“, потом у виду плаката у сарајевском часопису „Спектар“, у листу „Здраво“, као и улазница за једно ауторово књижевно вече у „Скендерији“.
Преведена је на више језика, а само у тадашњем СССР њен тираж у елитном часопису „Работница“ био је 19 милиона и 750 хиљада примерака.
Десанка Максимовић, Јуре Каштелан, Душко Трифуновић о поеми:
Десанка Максимовић је једном приликом јавно рекла: „Штета што ово није написала женска рука!“.
Јуре Каштелан је говорио како ови стихови имају чудесну спиралу музике и емоције, а музику је препознавао и Зуко Џумхур и са чуђењем причао: „Кад год говорим `Мостарске кише`, увек чујем неку другу музику“.
Популарност поеме Душко Трифуновић је објашњавао чињеницом да је реч о чисто исказаним емоцијама које осећа свака генерација.
Ко је била Светлана из поеме Мостарске кише?
У лику Светлане, Зубац је, каже, спојио четири своје младалачке љубави:
То су четири моја рана заноса, спојена у једном лику. Од сваке сам узео помало. Прва је била Вера из Осијека, која ме питала јесам ли Хрват јер сам певао у једном загребачком бенду, шта студирам, волим ли Рилкеа. . .
Друга Мирјана, моја гимназијска љубав из Лиштице, скупљала је кестење, носила га собом и низала на ланчић. . .
Једна Њања, Београђанка, дошла је код сестре у Невесиње. Она је имала 15, ја 17 година и вукла је собом неку стару Цвајгову књигу коју је послеподне читала. Играли смо се жмурке на Неретви.
Четврта је Драгана Влајић, касније Зубац, студенткиња књижевности из Новог Сада, која је волела руже јесење и ја сам јој их доносио. Та кутија је и сада у мојој кући, тамо ју је она собом донела.
Перо Зубац о поеми МОСТАРСКЕ КИШЕ:
Дуго сам био љубоморан на Мостарске кише, мислио сам да те песма склања неке моје друге песме и уопште све што радим. . .
Имао сам једну полемику са мојим руским преводиоцем Ирином Ивановном, која ми је, кад сам је запитао шта има у тој песми да је доживела толико издања и превода одговорила да у њој има нешто што не може да се дефинише, нека тајна као што је руска душа. . . – Перо Зубац
Прочитајте више:
ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
КЊИГЕ – Аудио и видео књиге, Текстови, Занимљивости, Одломци из књига. . .
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена
БАСНЕ – Антологија најлепших басни
МУЗИКА ЗА ДЕЦУ – Најлепше отпеване песме за децу
ЦРТАНИ ФИЛМОВИ – Стари, добри цртаћи / Синхронизовани
МУЗИКА – Антологија најлепших музичких композиција и песама
ДЕЧЈА РИЗНИЦА – Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂