ПАТУЉКОВА ТАЈНА – Десанка Максимовић / Бајка, Текст, Дечја ризница
ПАТУЉКОВА ТАЈНА
Живео је у планини неки стари патуљак који је знао све тајне птица, гмизаваца, извора и биља у њој. Знао је час кад који извор у гори постаје животворан, час кад ће која птица умрети, које траве човека усрећавају. Знао је и по чему ће погодити час своје смрти.
Једног јутра рано пође кроз гору као неки владар кроз своје царство. Суве гранчице су пуцкарале под његовим ногама и роса га до појаса купала, јер је врло, врло мали био. На гранама су већ певале разбуђене птице, извори су гласно жуборили, и мирисала свуд боровина и папрат.
Наједном, у црним гранама четинара виде патуљак сиву прилику тетреба где лепрша крилима будећи се из сна ноћног. Око његовог врата блистала се огрлица зеленомодрог перја, а када замаха крилима учини се као да се огрће неким белим огртачем. Патуљак опази како тетреб још једном рашири црни лепезасти реп, како радосно погледа у небо испод своје црвене обрве и прхну негде над борје.
Патуљак тад уздахну и прошапута тужно: „Тетреб ће данас погинути. Бело перје над његовим раменима јутрос је потамнело.“
Потом се уплашено осврте око себе да га ко није чуо, јер ником није хтео говорити ниједне своје тајне.
Онда пође даље низ планину скакућући лако с камена на камен и скривајући се иза дебала. Ишао је на најхладнији извор да се умије. У даљини се чула вода где клокоће и пенуша преко стења. Да је други путник туда наишао, ништа необично не би чуо, али у песми извора патуљак чу неке необичне звуке, који се јављају само једном у сто година, у часу кад извор постаје зивотворан, кад његова вода може да подмлади за читав људски век онога ко је се напије.
Зато патуљак као без душе јурну тамо. Био је већ прилично стар и хтео је да се подмлади. Али не стиже на време: у часу кад он замочи шаке у извор, његова вода постаде опет обична планинска вода. И патуљак стаде тужно гледати своју белу браду, и мислити да ли ће моћи доживети идућих сто година, да се на извору подмлади. Поче суморно разгледати око себе, по стаблима борова, да можда није потекло млеко уместо смоле, јер би то био знак да је дошло време његове смрти.
Али тог часа је још текла мирисна смола низ стабла дрвећа у планини, и патуљак одахну спокојно.
Како је већ било подне, седе на неки пањ око кога су расле јагоде и добро се наруча. При том мишљаше:
– Треба бар да уочи Ивањдана увребам час када се расцвета који златни цвет папрати и да га уберем, па ћу бити срећан целе ове године, ако ме смрт не задеси.
Једино је он знао ту тајну о златном цвету папрати, који се расцветава само једном у години дана, усред ивањске ноћи, и потом одмах увене. Али ко успе да га убере, целе године, а некад и целог живота, буде срећан. Само, патуљак је чувао ову тајну као и све остале, и био је решен да је другоме каже једино у часу своје смрти.
Мислио је он тако о папратовом цвету и срачунавао по сунчевој сенци када ће доћи Ивањдан, кад наједном се трже и прислушну: негде у гори, у стаблу неког старог бора, чу где мили црв и помисли:
– Стари бор ће вечерас умрети, црв ће га оборити. Штета, он је никао у истом часу кад сам се ја родио.
Око патуљка су врдали гуштерови, сунчале се змије, савијене у котуре као воштанице. Али он их се није плашио, и са уживањем је посматрао једну шарку на стени како главу уздиже и мотри. Њен врат се благо повијао као врат лабуда и очи се преливале росно на сунцу.
– Сиротица, – помисли патуљак, – ужива на сунцу а и не слути да ће је до вечери убити. Видим црвену пегу у њеном оку.
Шврљао је патуљак тако цео дан. Обишао је све своје познанике вукове, медведе, зечеве, а у само вече сврати у походе неком свом пријатељу патуљку. Био је то час кад су се ловци и пастири враћали кућу, и патуљци из прикрајка посматраху ко ће се помолити стазом.
Први се указаше неки ловци. Преко пушке су носили убијеног јутрошњег тетреба и певали су на сав глас. Мало после наиђоше чобани носећи ону мртву шарку, која се сунчала по подне на стени. Патуљак се онда поздрави од свог пријатеља и пође да види да ли је црв већ оборио стари бор. И нађе збиља дрво где лежи на земљи, а птице око њега тужно лете и бубице му миле по стаблу и корену.
Пође тада патуљак суморан кући, а уз њега пристаде неки детлић кљуцајући стално у стабла борова, као да хоће нешто да му каже. Патуљак се осврте, и, гле,
виде да уместо смоле низ кору борова тече млеко.
– То беше знак да стари патуљак треба да иде са овог света.
Кад виде то, он стаде размишљати коме би своју тајну казао и тако га усрећио за цео зивот. И сети се мале чобанице, која је сваког дана гонила козе кроз планину.
Он је причека на савијутку путање, и кад се девојчица појави са својим стадом, стаде пред њу, па јој рече:
– Хоћеш ли целог живота да будеш срећна?
Она се уплаши кад виде тако малог човека и хтеде да бежи, али он јој рече смешећи се:
– Не бој се, и слушај шта ћу ти казати. Ако хоћеш целог живота да будеш срећна, узбери златни цвет папрати. Он се отвара само уочи Ивањдана и одмах после увене. Нико га сем мене није до сада видео; али ја ћу за неколико часака умрети и теби предајем своју тајну.
Тако он рече и завуче се у дубини шуме, а девојчица отрча весело низ стазу те разгласи тајну и осталим чобанима. И уочи Ивањдана одоше сви у шуму, сваки узбра по један златан цвет и закити се њиме.
И од тада сви чобани на свету су срећни.
Десанка Максимовић
Прочитајте више:
Десанка Максимовић – БАЈКЕ, ПЕСМЕ И ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ
Најлепше бајке и приче за децу – Дечја ризница
БАСНЕ – Антологија најлепших басни
ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности
ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂