РУЖНО ПАЧЕ – Ханс Кристијан Андерсен – БАЈКЕ / Текст
РУЖНО ПАЧЕ
Како је лепо било у пољу: лето у пуном јеку – житна поља се злате, јечам зелени, а доле код зелене ливаде је наслаганo сено. Рода корача на својим дугим црвеним ногама, нешто говори египатски, јер је тај језик научила од мајке. Око њива и ливада је велика шума, у којој леже скривена дубока језера. Да, заиста је дивно тамо у пољу.
На сунчаној пољани налазио се стари замак опасан дубоким каналима. Од његових зидина па све до канала порастао је тако бујан и висок репух да се под његовим највећим лишћем могло сакрити дете и то у стојећем ставу. У том густом честару у свом гнезду седела је једна патка на јајима и досађивала се. Њој је већ досадило да седи тако дуго, јер јој нико није долазио – све остале патке су више волеле да пливају по каналима него да седе под репухом и с њом трабуњају.
Најзад се у јајима зачуло кљување и танко „пију-пију“, оживјела су жуманца, љуске су почеле да пуцају и из њих су пачићи почели промаљати своје главице. „Ква-ква!“ , огласи се патка, а младунци пожурише. Искобељавши се из љуски што су брже могли, пачићи се почеше огледати на све стране под том куполом од зеленог лишћа. Мати их је пустила да разгледају колико хоће, јер је зеленило здраво за очи.
„Како је велики свет!“, чудили су се пачићи, јер су сада заиста имали много више места него кад су лежали у јајима . „Зар мислите да је то цео свет?“ , рече мајка патка. „Свет се простире далеко с друге стране врта, све до свештеникове њиве, али ја тамо још никада нисам била. Но, јесте ли ту сви?“, рекла је патка и погледала. „Не, нису сви. Највеће јаје још се није распукло. Па колико ћу још чекати? Већ ми је дојадило!“, рекла је патка и опет села.
„Па, како је, како је?“, упита је њена стара пријатељица долазећи јој у посету. „Ах, с једним јајетом се још натежем!“, одговори патка која је седела на јајима. „Никако да се излеже паче. А погледај само ове! Најлепши пачићи на свету! Сви личе на оца, на оног мангупа што не долази ни да ме види.“ „Покажи ми то јаје што неће да се отвори!“, рекла је њена стара пријатељица. „Веруј ми то је ћуреће јаје. И мене су тако једном насамарили, па сам с младунцима муку мучила, замисли: боје се воде! Викала сам на њих, претила, гурала у воду – све узалуд, неће и неће! Дај да видим то јаје! Јесте, ћуреће! Боље ти њега остави учи пачиће да пливају!“
„Ипак ћу још мало на њему поседети!“, рече патка „ кад сам већ толико седела, могу још мало. „Како хоћеш“ , одговори стара патка и одгегала према води.
Најзад се распукло и велико јаје. „Пију-пију!“ пијукну паче и изађе из јајета. Било је велико и ружно. Патка га стаде мотрити па рече у себи: “Ово је неко страшно велико паче! Ниједно не изгледа тако! Да заиста није ћуреће? То ћемо ускоро дознати! Мора у воду, па макар га морала сама гурнути!
Ујутру освану прекрасан дан. Сунце је обасјавало зелени чичак, а мајка патка сише са целом породицом у јарак. Пљус! скочи у воду. „Ква, ква!“, поче патка дозивати, а пачићи једно за другим бућнуше у воду. Вода им се склопи над главом, али они одмах изронише и дивно запливаше. Ноге су ишле саме од себе и сви су запливали, чак и ружно сиво младунче.
„Не, то није ћуре!“, помисли патка „гле како дивно весла ногама и како се право држи! То је моје рођено младунче. И сасвим је лепо када га човек добро погледа.“
„Ква, ква! Хајде сад са мном да вас уведем у свет и представим у пачјем дворишту. Само будите увек близу мене да вас нико не згази, и чувајте се мачке!“ И тако уђоше у пачје двориште. Ту је била страховита галама, јер су се две породице тукле око јегуљине главе и на крају је уграбила мачка.
„Видите, тако је то на свету“, рече патка и облиза кљун јер се и њој јела јегуљина глава. „А сад пожурите и поклоните се пред оном старом патком. Она је најотменија од свих овде, шпанске је крви. И видите, има на нози црвену крпицу, то је нешто изванредно лепо и највеће одликовање које патка може добити: то значи да не желе да је изгубе, и да је распознају животиње и људи. Журите се! Не кривите ноге унутра! Васпитано паче увек шири и забацује ноге као отац и мати! Гледајте, овако! Поклоните се и реците „ква“! И пачићи тако учинише.
Друге патке око њих, погледаше их и рекоше сасвим гласно: „Гле! Таман нам још и ова багра треба, као да нас и овако нема доста! Фуј, како изгледа оно паче, њега нећемо трпети!“ И одмах долети једна патка и угризе ружно паче за врат. „Остави га на миру! Та оно никоме ништа не чини!“, повика мама патка. „Али је исувише велико и ружно!“, одговори патка која га је угризла, “зато га треба отерати!“
„Како имате лепу дечицу“, рече патка са црвеном крпицом око ноге, „сва су вам лепа сем овог које је испало некако рђаво! Чисто бих желела да га некако преудесите!“ „То се не може, ваша милости“, рече мајка патка „није леп, али је доброг срца и плива врло лепо, као и остали, чак и мало боље. Мислим да ће лепо порасти и с временом ће се смањити. Сувише дуго је остао у јајету и зато му стас није испао како треба!“, и при том поче миловати своје паче, „сем тога, патка је, па му то неће много сметати. Мислим да ће лепо ојачати и пробиће се некако кроз живот!“ „Други су ти пачићи дивни“, рече стара, „понашајте се као код куће, и ако нађете какву јегуљину главу, можете ми је донети!“ И осећали су се као код куће.
Али су сирото ружно паче тукли, ударали и правили будалом и патке и кокошке. „Сувише је велики!“, говорили су сви; а ћуран који је рођен са мамузама, и стога мисли да је цар, наду се као једрилица под пуним ветром, пође право на јадно паче, заћурлика, а глава му сасвим поцрвене. Јадно паче није знало ни шта ће ни куда ће, било је очајно што је тако ружно и служи на поругу целом пачјем дворишту.
Тако је прошао већ први дан, а касније је било све горе и горе. Сви су прогањали то јадно паче. Па и његова рођена браћа и сестре били су груби према њему и стално су говорили: „Наказо једна, да ти хоће мачак врат заврнути!“ Чак му је и мати једном рекла: „Дабогда те моје очи не гледале“ Патке су га уједале, кокоши кљуцале, а девојка што је хранила живину ногом га је ударала и терала. То је јадном пачету толико дозлогрдило да је једног дана прескочило ограду и побегло.
Мале птице у грмљу су се преплашиле и разлетеле на све стране. „Побегле су зато што сам тако ружан!“ помислило је паче и затворило очи. Бежало је све даље док није стигло до мочваре где су живеле дивље патке. Ту је уморно и тужно паче прележало читаву ноћ. Кад су се ујутро дигле дивље патке, угледале су свог новог суседа.
„Ко си ти, одакле си?“, питале су га оне, а паче се окретало на све стране и поздрављало их како је најбоље знало и умело. „Баш си ружан!“, рекле су му патке. „Али нама то не смета, само да се не жениш неком од нас!“ Јадно паче! Оно није ни помишљало на женидбу. Прижељкивало је само да га пусте да лежи у трски и да пије воду из мочваре. Ту је паче пролежало читава два дана, а онда су дошле две гуске, или боље речено, два дивља гуска. Још су били врло млади, па су били и врло дрски. „Слушај, друже!“, рекли су му они „страшно си ружан, али нам се свиђаш. Хоћеш ли с нама, па да будеш птица селица? Одмах ту, у суседној мочвари, има неколико лепотица дивљих гусака, све саме госпођице! Дивно гачу „га-га-га!“ Код њих можеш имати успеха иако си тако ружан!
„Фијууу!“, тог тренутка два метка фијукнуше из ловачке пушке, оба гусана падоше мртва у шевар и вода се обоји њиховом крвљу. „Фију!“, поново се разлеже пуцањ и читаво јато дивљих гусака се диже из трске. Сада поче пуцњава за њима.
То је почињао велики лов. Ловци су се притајили око мочваре, а неки су се попели и на дрвеће чије су гране падале на шевар. Плавичасти дим попут облака провлачио се између тамног дрвећа и дуго се расплињавао изнад мочваре, а ловачки пси су кроз шаш и трску јурили преко те мочваре. Како се само уплашило јадно паче! Закренуло је главу да је сакрије под крило, али у том тренутку пред њим се појавила страшна псина, исплазила језичину, а очи севају. Пас искези зубе, готово њушком да га такне, али га не такну, него оде како је и дошао.
„Ох, хвала богу!“, одахну паче, „Толико сам ружан да ни пас неће да ме угризе.“ И тако је паче остало на миру. Оно се шћућурило, а око њега су одјекивали пуцњи све један за другим. Тек при крају дана настала је тишина, али се јадно паче није усуђивало ни да се помакне. Паче је још неколико сати тако притајено чекало, а онда је погледало око себе и наједном потрчало што га ноге носе.
Дувао је ветар и паче је једва батргало преко њива и ливада. У касно предвечерје некако је стигло до једне сиромашне сељачке кућице, која је била тако трошна да ни сама није знала на коју ће се страну срушити. А ветар је дувао све јаче и јаче, и јадно паче је морало да седне да га ветар не би однео. Наједном паче опази да су врата на кући била тако накривљена да би се могло увући у кућу. У тој кући је живела једна старица са мачком и кокошком. Мачак, кога га је називала синчићем, умео је да извија леђа и да преде, умео је чак и искре да баца ако га неко у мраку уз длаку глади. Кокошка је имала врло мале и кратке ноге и зато су је звали Кратконога. Добро је носила јаја и старица ју је волела као рођено дете.
Одмах ујутро су приметили страно паче и мачак је почео да фрче а кокошка да какоће. „Шта је ово?“, зачудила се старица и погледала око себе, али није добро видела, па помисли да је паче нека угојена патка што је овамо залутала, па узвикну: „Гле лепе ловине! Сад ћу имати и пачјих јаја! Само да није патак? То ћемо ми већ видети! И старица одлучи да сачека три недеље. Три недеље су прошле, али од јаја не би ништа. Мачак је био господар у кући, а кокош господарица. Стално су говорили: „Ми и свет!“, јер су сматрали да они представљају половину света, и то ону бољу.
Паче је сматрало да се и другачије може гледати на те ствари, али кокошка није трпела његово мудровање. „Можеш ли ти да носиш јаја?“ питала га она. „Не могу…“ „Е, онда не отварај свој кљун!“ А мачак га је питао: „А умеш ли ти да извијаш леђа? Умеш ли да предеш и да длаком искре бацаш?“ „Не умем“. „Е, онда се не уплићи кад паметнији говоре!“
Снуждено и ојађено, паче се повукло у ћошак и почело да машта о свежем ваздуху и топлом сунцу. И наједном га обузела неодољива жеља да заплива. Није могло издржати па каже и кокошки. „Шта ти би одједном?“, зачуди се она. „Немаш пречег посла, па ти глупости у главу долазе. Боље би ти било да носиш јаја или да предеш, онда не би лудовао.
„Ах, а тако је дивно пливати по води!“, уздахнуло је паче. „Нема ништа лепше него када зарониш и главом до дна дођеш!“ „Чудна ми задовољства!“, рече кокош. „Ти си пошашавио! Мачак је најпаметније створење које знам, па њега питај да ли он воли да плива и да рони! А о себи нећу ни да говорим! А питај и нашу стару газдарицу, од ње на свету паметније нема! Питај је да ли би она хтела да плива и да тоне на дно!“
„Ви мене не разумете!“, рекло је паче. „Ако те ми не разумемо, ко ће те онда разумети? Не мислиш ваљда да си паметнији и од мачка и наше газдарице, а о себи да и не говорим. Не дижи нос, драго дете, и захвали се створитељу за све добро којим си награђен. Зар ниси дошао у топлу собу и друштво од којег можеш нешто и да научиш? Али ти си жутокљунац и није нимало занимљиво с тобом друговати! Ја ти желим само добро, зато ти и говорим непријатне ствари. По томе се и познаје прави пријатељ. Побрини се само да снесеш јаје и да научиш да предеш или бацаш варнице.“
„Мислим да бих радије пошао у свет.“ одговорило је паче. „Е, онда срећан пут!“ рече кокошка. И паче је заиста отишло.
Оно је пливало и ронило, али су га због његове ружноће све животиње попреко гледале. Тако је дошла јесен. Лишће у шуми је пожутело, потамнело и опало. Ветар се поигравао с опалим лишћем и у ваздуху се већ осећала зима. Надвили су се облаци пуни кише и снега, а на огради је стајао гавран и од хладноће грактао: „Гра-гра!“ Јадном пачету су се приближили црни дани!
Једне вечери кад је већ сунце залазило, иза грмља се у руменилу сунца појавило читаво јато дивних великих птица. Такве дивне птице паче још никада није видело, блиставо беле, дугих гипких вратова. То су били лабудови који су, кликћући и ширећи лепа, дуга крила, летели из тих хладних крајева у топлије пределе где се воде не смрзавају. Лабудови су летели високо, високо и мало паче је обузео неки чудан осећај.
Оно се на води окретало попут неког точка, а онда је наједном истегло врат и подигло главу колико је могло и пустило тако снажан и продоран крик да се и само од њега уплашило. Паче никако није могло да одвоји поглед од тих дивних и срећних птица.
Када их изгуби из вида поново зарони на дно, а када опет изрони било је изван себе. Оно није знало ни како се те птице зову, ни куда лете, али је осећало да их је заволело и да су му ближе него било ко до сада. Међутим, паче им није завидело, није му било ни на крај памети да пожели овакву лепоту за себе. Оно би било срећно када би га бар патке примиле у своју средину. Јадно ружно паче! А зима је била хладна, тако хладна!
Паче је морало стално пливати да се вода не би заледила, али се отвор у ком је паче пливало ипак из ноћи у ноћ смањивао. Паче је морало свом снагом веслати својим ножицама да би спречило потпуно замрзавање воде, али је најзад сасвим малаксало, застало је и замрзло се у новој кори леда.
Ујутро је наишао неки сељак, па када је видео шта се догодило, разбије лед својом десном кломпом и однесе паче својој жени. У њиховој кући паче се повратило у живот. Деца су хтела да се играју с њим, али оно је помислило да и она хоће да му нешто напакосте, па поче да бежи. Пало је у суд са млеком и оно се просу по поду. Жена врисну, рашири руке, а паче у страху упаде у суд са маслом, па у брашно и тек онда се, онако брашњаво, некако нађе на поду. Сада наста права гужва. Жена подиже грају и баци за њим машице, а деца уз смех и вику кренуше да га хватају. Сва срећа па су врата била отворена, те паче побеже напоље, завуче се под грм и изнемогло клону у свежи снег.
И сувише би било тужно када би причали све невоље које је паче препатило током дуге зиме. Лежало је у малој бари међу трскама све док није дуго очекивано сунце опет засјало и огрејало. А онда су и шеве запевале и настало је дивно пролеће.
Једног дана паче узмахну крилима, а она, сада ојачала, зашушташе јаче него икада раније и паче се вину увис. Паче још није ни дошло к себи од узбуђења, а већ се нашло у неком врту где су јабуке цветале и опијао мирис јоргована што се својим гранама наднео над воду дубоког канала.
О, како је то све било дивно! Како је опијао дах пролећа! Шуштећи крилима и лагано клизећи по води, наједном су се иза жбуња појавила три бела лабуда. Паче је већ видело такве птице, али сада, када их угледа ту пред собом, обузе га неиздржива туга и оно уздахну: – Полетећу у сусрет тим краљевским птицама! Знам, убиће ме што се овако ружан усуђујем да им се приближим. Али нека! Боље је да ме они убију него да ме патке гризу, кокоши кљуцају и она девојка у дворишту ногама ћушка. Боље ми је да умрем тако него да скапавам на зими!
И паче прхну у воду и заплива према дивним лабудовима, а када га лабудови угледаше, они уздигнутих крила полетеше према њему. „Ево, убијте ме!“, промуца јадно паче и наклони главу према води да тако дочека своју смрт. Али шта је то? На глаткој воденој површини види себе! То више није било оно незграпно, сиво и ружно паче, него прави правцати лабуд!
Није било пресудно то што се излегао у пачијем гнезду, него то што је на свет дошао из лабуђег јајета! После свих оних невоља и страдања кроз које је прошао, млади лабуд је, ето, дочекао дане радости. И он је заиста знао ценити овај тренутак среће! Велики лабудови су пловили око њега и миловали га својим кљуновима. У врт је дотрчало неколико дечака и девојчица и почели су у воду бацати комадиће хлеба и зрневља. Наједном је најмлађи дечак узвикнуо: „Ево новог лабуда!“
И сви остали се обрадоваше и запљескаше: „Нови лабуд! Нови лабуд!“ Поскакујући од радости, деца су отрчала по своје родитеље, а кад су се сви искупили око лабудова, сви су у један глас понављали: „Овај лабуд је најлепши! Најмлађи, а најлепши!“ Стари лабудови се измакоше и пред њим поклонише. Млади лабуд се застиди и сакри главу под лево крило. Од велике среће био је потпуно збуњен.
Био је понесен осећањем изненадне среће, али не и осећањем охолости, јер ниједно добро срце није склоно охолости. Добро се он сећао тога како су га прогонили и исмевали, а сада му, ето, говоре да је најлепши међу овим дивним птицама. Расцветали јоргован пружа своје гране према њему, а сунце га греје тако топло и тако нежно. И млади лабуд рашири крила, издиже главу и из дубине срца закликта: „Кад сам био ружно паче, о оваквој срећи ни сањао нисам!“
Ханс Кристијан Андерсен
Прочитајте више:
БАЈКЕ И ПРИЧЕ – Најлепше бајке и приче свих времена
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂