RUŽNO PAČE – Hans Kristijan Andersen – BAJKE / Tekst
RUŽNO PAČE
Kako je lepo bilo u polju: leto u punom jeku – žitna polja se zlate, ječam zeleni, a dole kod zelene livade je naslagano seno. Roda korača na svojim dugim crvenim nogama, nešto govori egipatski, jer je taj jezik naučila od majke. Oko njiva i livada je velika šuma, u kojoj leže skrivena duboka jezera. Da, zaista je divno tamo u polju.
Na sunčanoj poljani nalazio se stari zamak opasan dubokim kanalima. Od njegovih zidina pa sve do kanala porastao je tako bujan i visok repuh da se pod njegovim najvećim lišćem moglo sakriti dete i to u stojećem stavu. U tom gustom čestaru u svom gnezdu sedela je jedna patka na jajima i dosađivala se. Njoj je već dosadilo da sedi tako dugo, jer joj niko nije dolazio – sve ostale patke su više volele da plivaju po kanalima nego da sede pod repuhom i s njom trabunjaju.
Najzad se u jajima začulo kljuvanje i tanko „piju-piju“, oživjela su žumanca, ljuske su počele da pucaju i iz njih su pačići počeli promaljati svoje glavice. „Kva-kva!“ , oglasi se patka, a mladunci požuriše. Iskobeljavši se iz ljuski što su brže mogli, pačići se počeše ogledati na sve strane pod tom kupolom od zelenog lišća. Mati ih je pustila da razgledaju koliko hoće, jer je zelenilo zdravo za oči.
„Kako je veliki svet!“, čudili su se pačići, jer su sada zaista imali mnogo više mesta nego kad su ležali u jajima . „Zar mislite da je to ceo svet?“ , reče majka patka. „Svet se prostire daleko s druge strane vrta, sve do sveštenikove njive, ali ja tamo još nikada nisam bila. No, jeste li tu svi?“, rekla je patka i pogledala. „Ne, nisu svi. Najveće jaje još se nije raspuklo. Pa koliko ću još čekati? Već mi je dojadilo!“, rekla je patka i opet sela.
„Pa, kako je, kako je?“, upita je njena stara prijateljica dolazeći joj u posetu. „Ah, s jednim jajetom se još natežem!“, odgovori patka koja je sedela na jajima. „Nikako da se izleže pače. A pogledaj samo ove! Najlepši pačići na svetu! Svi liče na oca, na onog mangupa što ne dolazi ni da me vidi.“ „Pokaži mi to jaje što neće da se otvori!“, rekla je njena stara prijateljica. „Veruj mi to je ćureće jaje. I mene su tako jednom nasamarili, pa sam s mladuncima muku mučila, zamisli: boje se vode! Vikala sam na njih, pretila, gurala u vodu – sve uzalud, neće i neće! Daj da vidim to jaje! Jeste, ćureće! Bolje ti njega ostavi uči pačiće da plivaju!“
„Ipak ću još malo na njemu posedeti!“, reče patka „ kad sam već toliko sedela, mogu još malo. „Kako hoćeš“ , odgovori stara patka i odgegala prema vodi.
Najzad se raspuklo i veliko jaje. „Piju-piju!“ pijuknu pače i izađe iz jajeta. Bilo je veliko i ružno. Patka ga stade motriti pa reče u sebi: “Ovo je neko strašno veliko pače! Nijedno ne izgleda tako! Da zaista nije ćureće? To ćemo uskoro doznati! Mora u vodu, pa makar ga morala sama gurnuti!
Ujutru osvanu prekrasan dan. Sunce je obasjavalo zeleni čičak, a majka patka siše sa celom porodicom u jarak. Pljus! skoči u vodu. „Kva, kva!“, poče patka dozivati, a pačići jedno za drugim bućnuše u vodu. Voda im se sklopi nad glavom, ali oni odmah izroniše i divno zaplivaše. Noge su išle same od sebe i svi su zaplivali, čak i ružno sivo mladunče.
„Ne, to nije ćure!“, pomisli patka „gle kako divno vesla nogama i kako se pravo drži! To je moje rođeno mladunče. I sasvim je lepo kada ga čovek dobro pogleda.“
„Kva, kva! Hajde sad sa mnom da vas uvedem u svet i predstavim u pačjem dvorištu. Samo budite uvek blizu mene da vas niko ne zgazi, i čuvajte se mačke!“ I tako uđoše u pačje dvorište. Tu je bila strahovita galama, jer su se dve porodice tukle oko jeguljine glave i na kraju je ugrabila mačka.
„Vidite, tako je to na svetu“, reče patka i obliza kljun jer se i njoj jela jeguljina glava. „A sad požurite i poklonite se pred onom starom patkom. Ona je najotmenija od svih ovde, španske je krvi. I vidite, ima na nozi crvenu krpicu, to je nešto izvanredno lepo i najveće odlikovanje koje patka može dobiti: to znači da ne žele da je izgube, i da je raspoznaju životinje i ljudi. Žurite se! Ne krivite noge unutra! Vaspitano pače uvek širi i zabacuje noge kao otac i mati! Gledajte, ovako! Poklonite se i recite „kva“! I pačići tako učiniše.
Druge patke oko njih, pogledaše ih i rekoše sasvim glasno: „Gle! Taman nam još i ova bagra treba, kao da nas i ovako nema dosta! Fuj, kako izgleda ono pače, njega nećemo trpeti!“ I odmah doleti jedna patka i ugrize ružno pače za vrat. „Ostavi ga na miru! Ta ono nikome ništa ne čini!“, povika mama patka. „Ali je isuviše veliko i ružno!“, odgovori patka koja ga je ugrizla, “zato ga treba oterati!“
„Kako imate lepu dečicu“, reče patka sa crvenom krpicom oko noge, „sva su vam lepa sem ovog koje je ispalo nekako rđavo! Čisto bih želela da ga nekako preudesite!“ „To se ne može, vaša milosti“, reče majka patka „nije lep, ali je dobrog srca i pliva vrlo lepo, kao i ostali, čak i malo bolje. Mislim da će lepo porasti i s vremenom će se smanjiti. Suviše dugo je ostao u jajetu i zato mu stas nije ispao kako treba!“, i pri tom poče milovati svoje pače, „sem toga, patka je, pa mu to neće mnogo smetati. Mislim da će lepo ojačati i probiće se nekako kroz život!“ „Drugi su ti pačići divni“, reče stara, „ponašajte se kao kod kuće, i ako nađete kakvu jeguljinu glavu, možete mi je doneti!“ I osećali su se kao kod kuće.
Ali su siroto ružno pače tukli, udarali i pravili budalom i patke i kokoške. „Suviše je veliki!“, govorili su svi; a ćuran koji je rođen sa mamuzama, i stoga misli da je car, nadu se kao jedrilica pod punim vetrom, pođe pravo na jadno pače, zaćurlika, a glava mu sasvim pocrvene. Jadno pače nije znalo ni šta će ni kuda će, bilo je očajno što je tako ružno i služi na porugu celom pačjem dvorištu.
Tako je prošao već prvi dan, a kasnije je bilo sve gore i gore. Svi su proganjali to jadno pače. Pa i njegova rođena braća i sestre bili su grubi prema njemu i stalno su govorili: „Nakazo jedna, da ti hoće mačak vrat zavrnuti!“ Čak mu je i mati jednom rekla: „Dabogda te moje oči ne gledale“ Patke su ga ujedale, kokoši kljucale, a devojka što je hranila živinu nogom ga je udarala i terala. To je jadnom pačetu toliko dozlogrdilo da je jednog dana preskočilo ogradu i pobeglo.
Male ptice u grmlju su se preplašile i razletele na sve strane. „Pobegle su zato što sam tako ružan!“ pomislilo je pače i zatvorilo oči. Bežalo je sve dalje dok nije stiglo do močvare gde su živele divlje patke. Tu je umorno i tužno pače preležalo čitavu noć. Kad su se ujutro digle divlje patke, ugledale su svog novog suseda.
„Ko si ti, odakle si?“, pitale su ga one, a pače se okretalo na sve strane i pozdravljalo ih kako je najbolje znalo i umelo. „Baš si ružan!“, rekle su mu patke. „Ali nama to ne smeta, samo da se ne ženiš nekom od nas!“ Jadno pače! Ono nije ni pomišljalo na ženidbu. Priželjkivalo je samo da ga puste da leži u trski i da pije vodu iz močvare. Tu je pače proležalo čitava dva dana, a onda su došle dve guske, ili bolje rečeno, dva divlja guska. Još su bili vrlo mladi, pa su bili i vrlo drski. „Slušaj, druže!“, rekli su mu oni „strašno si ružan, ali nam se sviđaš. Hoćeš li s nama, pa da budeš ptica selica? Odmah tu, u susednoj močvari, ima nekoliko lepotica divljih gusaka, sve same gospođice! Divno gaču „ga-ga-ga!“ Kod njih možeš imati uspeha iako si tako ružan!
„Fijuuu!“, tog trenutka dva metka fijuknuše iz lovačke puške, oba gusana padoše mrtva u ševar i voda se oboji njihovom krvlju. „Fiju!“, ponovo se razleže pucanj i čitavo jato divljih gusaka se diže iz trske. Sada poče pucnjava za njima.
To je počinjao veliki lov. Lovci su se pritajili oko močvare, a neki su se popeli i na drveće čije su grane padale na ševar. Plavičasti dim poput oblaka provlačio se između tamnog drveća i dugo se rasplinjavao iznad močvare, a lovački psi su kroz šaš i trsku jurili preko te močvare. Kako se samo uplašilo jadno pače! Zakrenulo je glavu da je sakrije pod krilo, ali u tom trenutku pred njim se pojavila strašna psina, isplazila jezičinu, a oči sevaju. Pas iskezi zube, gotovo njuškom da ga takne, ali ga ne taknu, nego ode kako je i došao.
„Oh, hvala bogu!“, odahnu pače, „Toliko sam ružan da ni pas neće da me ugrize.“ I tako je pače ostalo na miru. Ono se šćućurilo, a oko njega su odjekivali pucnji sve jedan za drugim. Tek pri kraju dana nastala je tišina, ali se jadno pače nije usuđivalo ni da se pomakne. Pače je još nekoliko sati tako pritajeno čekalo, a onda je pogledalo oko sebe i najednom potrčalo što ga noge nose.
Duvao je vetar i pače je jedva batrgalo preko njiva i livada. U kasno predvečerje nekako je stiglo do jedne siromašne seljačke kućice, koja je bila tako trošna da ni sama nije znala na koju će se stranu srušiti. A vetar je duvao sve jače i jače, i jadno pače je moralo da sedne da ga vetar ne bi odneo. Najednom pače opazi da su vrata na kući bila tako nakrivljena da bi se moglo uvući u kuću. U toj kući je živela jedna starica sa mačkom i kokoškom. Mačak, koga ga je nazivala sinčićem, umeo je da izvija leđa i da prede, umeo je čak i iskre da baca ako ga neko u mraku uz dlaku gladi. Kokoška je imala vrlo male i kratke noge i zato su je zvali Kratkonoga. Dobro je nosila jaja i starica ju je volela kao rođeno dete.
Odmah ujutro su primetili strano pače i mačak je počeo da frče a kokoška da kakoće. „Šta je ovo?“, začudila se starica i pogledala oko sebe, ali nije dobro videla, pa pomisli da je pače neka ugojena patka što je ovamo zalutala, pa uzviknu: „Gle lepe lovine! Sad ću imati i pačjih jaja! Samo da nije patak? To ćemo mi već videti! I starica odluči da sačeka tri nedelje. Tri nedelje su prošle, ali od jaja ne bi ništa. Mačak je bio gospodar u kući, a kokoš gospodarica. Stalno su govorili: „Mi i svet!“, jer su smatrali da oni predstavljaju polovinu sveta, i to onu bolju.
Pače je smatralo da se i drugačije može gledati na te stvari, ali kokoška nije trpela njegovo mudrovanje. „Možeš li ti da nosiš jaja?“ pitala ga ona. „Ne mogu…“ „E, onda ne otvaraj svoj kljun!“ A mačak ga je pitao: „A umeš li ti da izvijaš leđa? Umeš li da predeš i da dlakom iskre bacaš?“ „Ne umem“. „E, onda se ne uplići kad pametniji govore!“
Snuždeno i ojađeno, pače se povuklo u ćošak i počelo da mašta o svežem vazduhu i toplom suncu. I najednom ga obuzela neodoljiva želja da zapliva. Nije moglo izdržati pa kaže i kokoški. „Šta ti bi odjednom?“, začudi se ona. „Nemaš prečeg posla, pa ti gluposti u glavu dolaze. Bolje bi ti bilo da nosiš jaja ili da predeš, onda ne bi ludovao.
„Ah, a tako je divno plivati po vodi!“, uzdahnulo je pače. „Nema ništa lepše nego kada zaroniš i glavom do dna dođeš!“ „Čudna mi zadovoljstva!“, reče kokoš. „Ti si pošašavio! Mačak je najpametnije stvorenje koje znam, pa njega pitaj da li on voli da pliva i da roni! A o sebi neću ni da govorim! A pitaj i našu staru gazdaricu, od nje na svetu pametnije nema! Pitaj je da li bi ona htela da pliva i da tone na dno!“
„Vi mene ne razumete!“, reklo je pače. „Ako te mi ne razumemo, ko će te onda razumeti? Ne misliš valjda da si pametniji i od mačka i naše gazdarice, a o sebi da i ne govorim. Ne diži nos, drago dete, i zahvali se stvoritelju za sve dobro kojim si nagrađen. Zar nisi došao u toplu sobu i društvo od kojeg možeš nešto i da naučiš? Ali ti si žutokljunac i nije nimalo zanimljivo s tobom drugovati! Ja ti želim samo dobro, zato ti i govorim neprijatne stvari. Po tome se i poznaje pravi prijatelj. Pobrini se samo da sneseš jaje i da naučiš da predeš ili bacaš varnice.“
„Mislim da bih radije pošao u svet.“ odgovorilo je pače. „E, onda srećan put!“ reče kokoška. I pače je zaista otišlo.
Ono je plivalo i ronilo, ali su ga zbog njegove ružnoće sve životinje popreko gledale. Tako je došla jesen. Lišće u šumi je požutelo, potamnelo i opalo. Vetar se poigravao s opalim lišćem i u vazduhu se već osećala zima. Nadvili su se oblaci puni kiše i snega, a na ogradi je stajao gavran i od hladnoće graktao: „Gra-gra!“ Jadnom pačetu su se približili crni dani!
Jedne večeri kad je već sunce zalazilo, iza grmlja se u rumenilu sunca pojavilo čitavo jato divnih velikih ptica. Takve divne ptice pače još nikada nije videlo, blistavo bele, dugih gipkih vratova. To su bili labudovi koji su, klikćući i šireći lepa, duga krila, leteli iz tih hladnih krajeva u toplije predele gde se vode ne smrzavaju. Labudovi su leteli visoko, visoko i malo pače je obuzeo neki čudan osećaj.
Ono se na vodi okretalo poput nekog točka, a onda je najednom isteglo vrat i podiglo glavu koliko je moglo i pustilo tako snažan i prodoran krik da se i samo od njega uplašilo. Pače nikako nije moglo da odvoji pogled od tih divnih i srećnih ptica.
Kada ih izgubi iz vida ponovo zaroni na dno, a kada opet izroni bilo je izvan sebe. Ono nije znalo ni kako se te ptice zovu, ni kuda lete, ali je osećalo da ih je zavolelo i da su mu bliže nego bilo ko do sada. Međutim, pače im nije zavidelo, nije mu bilo ni na kraj pameti da poželi ovakvu lepotu za sebe. Ono bi bilo srećno kada bi ga bar patke primile u svoju sredinu. Jadno ružno pače! A zima je bila hladna, tako hladna!
Pače je moralo stalno plivati da se voda ne bi zaledila, ali se otvor u kom je pače plivalo ipak iz noći u noć smanjivao. Pače je moralo svom snagom veslati svojim nožicama da bi sprečilo potpuno zamrzavanje vode, ali je najzad sasvim malaksalo, zastalo je i zamrzlo se u novoj kori leda.
Ujutro je naišao neki seljak, pa kada je video šta se dogodilo, razbije led svojom desnom klompom i odnese pače svojoj ženi. U njihovoj kući pače se povratilo u život. Deca su htela da se igraju s njim, ali ono je pomislilo da i ona hoće da mu nešto napakoste, pa poče da beži. Palo je u sud sa mlekom i ono se prosu po podu. Žena vrisnu, raširi ruke, a pače u strahu upade u sud sa maslom, pa u brašno i tek onda se, onako brašnjavo, nekako nađe na podu. Sada nasta prava gužva. Žena podiže graju i baci za njim mašice, a deca uz smeh i viku krenuše da ga hvataju. Sva sreća pa su vrata bila otvorena, te pače pobeže napolje, zavuče se pod grm i iznemoglo klonu u sveži sneg.
I suviše bi bilo tužno kada bi pričali sve nevolje koje je pače prepatilo tokom duge zime. Ležalo je u maloj bari među trskama sve dok nije dugo očekivano sunce opet zasjalo i ogrejalo. A onda su i ševe zapevale i nastalo je divno proleće.
Jednog dana pače uzmahnu krilima, a ona, sada ojačala, zašuštaše jače nego ikada ranije i pače se vinu uvis. Pače još nije ni došlo k sebi od uzbuđenja, a već se našlo u nekom vrtu gde su jabuke cvetale i opijao miris jorgovana što se svojim granama nadneo nad vodu dubokog kanala.
O, kako je to sve bilo divno! Kako je opijao dah proleća! Šušteći krilima i lagano klizeći po vodi, najednom su se iza žbunja pojavila tri bela labuda. Pače je već videlo takve ptice, ali sada, kada ih ugleda tu pred sobom, obuze ga neizdrživa tuga i ono uzdahnu: – Poleteću u susret tim kraljevskim pticama! Znam, ubiće me što se ovako ružan usuđujem da im se približim. Ali neka! Bolje je da me oni ubiju nego da me patke grizu, kokoši kljucaju i ona devojka u dvorištu nogama ćuška. Bolje mi je da umrem tako nego da skapavam na zimi!
I pače prhnu u vodu i zapliva prema divnim labudovima, a kada ga labudovi ugledaše, oni uzdignutih krila poleteše prema njemu. „Evo, ubijte me!“, promuca jadno pače i nakloni glavu prema vodi da tako dočeka svoju smrt. Ali šta je to? Na glatkoj vodenoj površini vidi sebe! To više nije bilo ono nezgrapno, sivo i ružno pače, nego pravi pravcati labud!
Nije bilo presudno to što se izlegao u pačijem gnezdu, nego to što je na svet došao iz labuđeg jajeta! Posle svih onih nevolja i stradanja kroz koje je prošao, mladi labud je, eto, dočekao dane radosti. I on je zaista znao ceniti ovaj trenutak sreće! Veliki labudovi su plovili oko njega i milovali ga svojim kljunovima. U vrt je dotrčalo nekoliko dečaka i devojčica i počeli su u vodu bacati komadiće hleba i zrnevlja. Najednom je najmlađi dečak uzviknuo: „Evo novog labuda!“
I svi ostali se obradovaše i zapljeskaše: „Novi labud! Novi labud!“ Poskakujući od radosti, deca su otrčala po svoje roditelje, a kad su se svi iskupili oko labudova, svi su u jedan glas ponavljali: „Ovaj labud je najlepši! Najmlađi, a najlepši!“ Stari labudovi se izmakoše i pred njim pokloniše. Mladi labud se zastidi i sakri glavu pod levo krilo. Od velike sreće bio je potpuno zbunjen.
Bio je ponesen osećanjem iznenadne sreće, ali ne i osećanjem oholosti, jer nijedno dobro srce nije sklono oholosti. Dobro se on sećao toga kako su ga progonili i ismevali, a sada mu, eto, govore da je najlepši među ovim divnim pticama. Rascvetali jorgovan pruža svoje grane prema njemu, a sunce ga greje tako toplo i tako nežno. I mladi labud raširi krila, izdiže glavu i iz dubine srca zaklikta: „Kad sam bio ružno pače, o ovakvoj sreći ni sanjao nisam!“
Hans Kristijan Andersen
Pročitajte više:
BAJKE I PRIČE – Najlepše bajke i priče svih vremena
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂