SREĆNI PRINC – Oskar Vajld / Bajka, Dečja riznica, Tekst
SREĆNI PRINC
VISOKO iznad grada, na vitkom stubu stajala je statua Srećnog Princa. Sav je bio pokriven tankim listićima zlata, umesto očiju imao je dva sjajna safira, a krupni crveni rubin blistao je na balčaku njegova mača. Svi su mu se mnogo divili.
— Lep je kao vetrokaz — primetio je jedan od gradskih savetnika, koji se trudio da ga smatraju čovekom sa umetničkim ukusom. — Ali nije koristan kao on — dodao je plašeći se da ga ljudi ne smatraju nepraktičnim, što on zaista nije ni bio.
— Zašto ne možeš da budeš kao Srećni Princ? — pitala je nežna majka dečkića koji je plakao za mesecom. — Srećni Princ nikad ni zbog čega ne plače.
— Zadovoljan sam što ima bar nekog na svetu ko je potpuno srećan — mrmljao je razočarani čovek gledajući prekrasnu statuu.
— Izgleda upravo kao anđeo — govorila su deca.
— Otkud znate — pitao je profesor matematike — kad nikad niste videli ni jednoga?
— O, jesmo. Na slikama.
A profesor matematike se namrgodio i izgledao vrlo strogo, jer nije odobravao dečje sanjarenje.
Jedne noći mala Lastavica doletela je iznad grada. Njeni prijatelji su otišli u Egipat pre šest nedelja, a opa je ostala jer se zaljubila u najlepšu trsku. Srela ju je u rano proleće, leteći niz reku za velikom žutom leptiricom, i bila je toliko očarana vitkim strukom trske, da se zaustavila i želeći odmah da pređe na stvar, počela da joj govori:
— Smem li da te volim? — a trska se duboko poklonila.
I tako je Lasta obletala oko trske dodirujući vodu krilima i praveći srebrne talasiće. To je potrajalo celo leto.
— Čudna veza — cvrkutale su druge laste. — Ta trska nije bogata, a ima mnogo rodbine. — I zbilja, reka je bila puna trske. A kad je došla jesen, Lasta se osećala usamljenom jer su joj sve
drugarice odletele na jug.
Najzad u poznu jesen, kad je izgubila svaku nadu da će trska progovoriti ili krenuti za njom, Lasta odluči da odleti u grad i potraži sklonište. Prvo što je ugledala bio je Srećni Princ.
— Ovde ću odsesti. Ovo je lep položaj, ima svežeg vazduha — i govoreći to, sletela je među Prinčeva stopala. — Imam zlatnu postelju — rekla je gledajući okolo i pripremajući se za spavanje. Ali baš kad je stavljala glavu pod krilo, osetila je kap vode kako je pala na nju.
— Čudna stvar. Nema ni oblačka na nebu, zvezde su potpuno jasne i sjajne, a ipak pada kiša. Klima na severu Evrope zbilja je strašna.
Trska je volela kišu, ali to je bila samo njena sebičnost.
Tada je kanula i druga kap.
— Kakva je korist od statue, ako ne može la me sačuva od kiše. Moram da potražim neku dobru strehu.
Odlučila je da odleti, ali pre nego što je raširila krila, pala je i treća kap. Tada je pogledala gore i ugledala… O, šta je ugledala?
Oči Srećnog Princa bile su pune suza, koje su mu tekle niz zlatne obraze. Lice mu je bilo tako divno na mesečevoj svetlosti, da je mala Lastavica osetila sažaljenje.
— Ko si ti?
— Ja sam Srećni Princ.
— Pa zašto onda plačeš? Svu si me pokvasio.
— Kad sam bio živ i imao ljudsko srce, nisam znao šta su to suze, jer sam živeo u palati San Susi, gde tuzi nije bio dopušten ulaz. Da- nju sam se igrao s drugovima u bašti, a uveče sam
bio na balu u velikoj sali! Oko bašte se protezao visok zid, ali se nikad nisam zapitao šta je iza njega, jer je sve oko mene bilo tako divno. Moji dvorjani su me zvali Srećni Princ. I doista, bio sam srećan — ako je uživanje sreća. Tako sam živeo, i tako sam umro. Sad, kad sam mrtav, stavili su me ovde tako visoko, da mogu da vidim svu gnusobu i bedu svoga grada i — mada mi je srce načinjeno od olova — mogu samo da plačem.
„Šta, zar nije sav od zlata?” — rekla je Lastavica za sebe, jer je bila suviše učtiva da takvu primedbu kaže glasno.
— Tamo, daleko, — nastavio je Srećni Princ dubokim melodičnim glasom — daleko odavde, u maloj ulici nalazi se siromašna kućica. Jedan od prozora je otvoren, pa kroz njega mogu da vidim ubogu ženu kako sedi za stolom. Lice joj je mršavo i iscrpeno, ruke su joj crvene i hrapave, sve izbodene iglama, jer je švalja. Ona veze cvet ljubavi na somotskom ogrtaču za najljupkiju kraljičinu dvorsku damu, za sledeći bal. A na krevetu, u uglu sobe, njen mali dečak leži bolestan. U groznici je i traži pomorandže. Ali, majka nema da mu da ništa drugo osim vode s reke. Zato on plače, Lasto, Lastavice, mala Lasto! Da li bi joj odnela crveni rubin iz mog balčaka? Moja stopala su pričvršćena za ovo postolje, pa ne mogu da se pokrenem.
— Mene očekuju u Egiptu. Moji prijatelji kruže iznad Nila i pričaju s velikim lotosima. Uskoro će poći da spavaju u grobnici velikog faraona. On je sada tamo sam u svom skupocenom sarkofagu, uvijen u žuto platno i balsamovan mirisima. Oko vrata mu je niska bledozelenih nefrita, a ruke su mu slične uvelom lišću.
— Lasto, Lastavice, mala Lasto, zar nećeš da ostaneš sa mnom i budeš moj vesnik? Dečak je tako žedan, a majka tako tužna.
— Mislim da ne volim dečake — odgovori Lastavica. — Prošlog leta, kad sam stajala na reci, bila su tamo dva gruba dečaka, vodeničarevi sinovi, koji su uvek bacali kamenje na mene. Naravno, nisu me nikad pogodili, jer mi laste letimo veoma brzo. A pored toga, ja sam iz porodice poznate po svojoj brzini. Pa ipak, to je bilo svirepo od njih, jer šta bi bilo sa mnom da su me pogodili?
Srećni Princ je bio tako tužan da se mala Lastavica sažalila.
— Ovde je veoma hladno, ali ću ipak ostati s tobom jednu noć i biti tvoj glasnik — reče ona.
— Hvala ti, mala Lasto, — reče Srećni Princ.
Tako je Lastavica izvadila veliki rubin iz Prinčevog mača i, noseći ga u kljunu, poletela iznad krovova grada. Prošla je pored crkvenog tornja s anđelima izvajanim u belom mermeru, prošla je pored palate i čula zvuke muzike. Prošla je iznad reke, videla svetla kako sjaje na katarkama brodova.
Najzad je došla do siromašne kuće i pogledala unutra. Dečak se tresao u groznici, a majka je bila zaspala od umora. Odskakutala je unutra i položila veliki rubin na sto pored ženinog naprska. Zatim je blago obletala oko kreveta hladeći dečakovo čelo svojim krilima.
— Kako se odjednom osećam svež — reče mališan. — Sigurno mi je bolje. — I utonuo je u dubok san.
Onda se Lastavica vratila Srećnom Princu i ispričala mu šta je uradila.
— Čudno — primetila je. — Osećam da mi je sada sasvim toplo, iako je u stvari hladno.
— To je zato što si učinila dobro delo — reče Princ, a mala Lasta poče da razmišlja, i tako razmišljajući zaspa. Razmišljanje ju je uvek uspavljivalo.
Zorom je odletela na reku i okupala se.
— Kakva čudna pojava — prelazeći preko mosta, reče profesor koji je izučavao život ptica. — Lasta u zimu. — I napisao je opširan članak o tome u novinama, koji je bio pun toliko nepoznatih reči, da ga niko nije razumeo.
— Noćas idem za Egipat — reče Lastavica, i bila je na vrhuncu sreće zbog toga. Posetila je sve javne spomenike i provela dosta vremena na tornju crkve. Kud god je išla, vrapci bi stali da cvrkuću: „Gle, uvaženog tuđinca”, što je njoj veoma laskalo.
Kad je izašao mesec, odletela je natrag do Srećnog Princa.
— Imaš li kakvu poruku za Egipat? — doviknula je. — Upravo krećem.
— Lasto, Lastavice, mala Lasto, — reče Princ — hoćeš li ostati sa mnom samo još jednu noć?
— Mene očekuju u Egiptu — odgovori Lasta.
— Sutra će moji drugovi leteti do Drugog Vodopada. Tamo nilski konj leži u ševaru, a pa velikom granitnom prestolu sedi bog Memnon. Svu dugu noć op posmatra zvezde, a kad zasja Zornjača, on je pozdravi radosnim uzvikom, a zatim se umiri. U podne, riđi lavovi silaze na reku na pojilo. Oči su im zelene kao berili, a njihova rika je bučnija od rike vodopada.
— Lasto, Lastavice, mala Lasto, — reče Princ — tamo daleko, u predgrađu na mansardi, vidim mladića. Nagnut je nad stolom prekrivenim hartijama, a pored njega je u čaši buket svelih ljubičica. Kosa mu je tamna i kovrdžava, usne crvene kao nar, a oči krupne i zamišljene. Pokušava da završi komad za direktora pozornšta, ali suviše mu je hladno da bi mogao ma šta napisati. U kaminu nema vatre, a od gladi je malaksao.
— Ostaću s tobom još jednu noć — reče Lasta, koja je zaista imala dobro srce. — Hoću li da mu odnesem drugi rubin?
— Avaj! Nemam više rubina. Sve što mi je ostalo, to su moje oči. One su načinjene od retkih safira, koji su doneti još pre hiljadu godina. Izvadi jedno oko i odnesi mu. On će ga prodati, kupiti drva za vatru i završiti svoj komad.
— Dragi Prinče, — reče Lasta — to ne mogu da učinim — i poče da plače.
— Lasto, Lastavice, mala Lasto. Učini po mojoj volji.
Tako je Lasta izvadila Prinčevo oko i odletela do studentove sobice. Bilo je sasvim lako ući, jer je krov bio načet. Mladić je držao glavu meću rukama, pa nije čuo lepršanje ptičjih krila, a kad je podigao glavu, ugledao je divan safir kako leži na svelim ljubičicama.
— Počeli su da me cene! — uzviknu radosno.
— To je od nekog velikog poštovaoca. Sad ću moći da završim svoj komad. — I njegovo lice sijalo je od sreće.
Sledećeg dana Lasta je odletela do pristaništa. Sletela je na katarku velikog broda i po- smatrala mornare kako konopcima izvlače velike sanduke na palubu.
— O-ruk! — uzvikivali su oni dobro zapinjući.
— Idem u Egipat! — dovikivala im je Lasta, ali niko nije mario za to, a kada je izašao mesec, odletela je Srećnom Princu.
— Došla sam da ti kažem zbogom — reče.
— Lasto, Lastavice, mala Lasto, — reče Princ — zar nećeš ostati sa mnom još jednu noć?
— Hladno je — odgovori Lasta — i ledeni sneg će uskoro zavejati. U Egiptu, iznad zelenih palmi je toplo sunce, a krokodili leže u mulju i lepo posmatraju oko sebe. Moji drugovi svijaju gnezda u hramu grada Balbeka, a ružičasti i beli golubovi ih posmatraju gučući jedan drugome. Dragi Prinče, ja te moram napustiti, ali te nikad neću zaboraviti i idućeg proleća ću ti doneti dva sjajna dragulja, umesto onih koje si dao. Rubin će biti crveniji od crvene ruže, a safir će biti plav kao duboko more.
— Na uglu, dole, stoji mala prodavačica šibica — reče Princ. — Ispustila je šibice u kanal i one su se pokvasile. Otac će je istući ako ne donese kući novac, pa zato plače. Nema cipela ni čarapa, a i gologlava je. Izvadi i moje drugo oko, odnesi joj ga pa je otac neće istući.
— Ostaću s tobom još jednu noć, — odgovori Lasta — ali ne mogu da ti izvadim oko. Onda bi bio potpuno slep.
— Lasto, Lastavice, mala Lasto. Učini kao što sam ti rekao — molio je Princ.
Tako je Lasta izvadila i drugo Prinčevo oko. Preletela je iznad devojčice spustivši dragulj u njenu ruku.
— Kakav divan komadić stakla — iznenadila se devojčica i otrčala kući smejući se.
Lastavica je odletela natrag Princu.
— Ti si sad slep, — rekla je — i ja ću ostati s tobom zauvek.
— Ne, mala Lasto, — odgovorio je siroti Princ — ti moraš otputovati za Egipat.
— Ostaću s tobom zauvek — odgovorila je Lasta i zaspala kraj Prinčevih nogu.
Ceo sledeći dan je presedela na Prinčevom ramenu i pričala mu o tome šta je videla u stranim zemljama. Pričala mu je o crvenim ibisima, koji stoje u dugom redu na obalama Nila i hvataju zlatne ribe svojim kljunom; o sfingi koja je stara koliko i svet, živi u pustinji i zna sve; o trgovcima koji idu polako pored kamila i nose u rukama ćilibarske brojanice; o kralju Mesečevih planina, koji je crn kao abonos i obožava veliki biljur; o velikom zelenom zmaju koji spava u palminoj kruni, a dvadeset sveštenika ga hrane slatkišima; o kepecima koji plove preko velikog jezera na velikim lotosovim listovima i večito ratuju s leptirima.
— Draga mala Lasto, — reče Princ — pričaš mi o čudesnim stvarima, ali najčudesnija je od svega ljudska patnja. Nema veće nesreće od bede. Obleti moj grad, mala Lasto, i ispričaj mi sve što budeš videla.
Tako je Lastavica letela iznad velikoga gra- da i videla bogataše i njihov raskošni život u lepim kućama, dok su siromasi sedeli na pragovima bednih kućeraka. Letela je kroz mračne uličice i videla bleda lica izgladnele dece kako ravnodušno posmatraju crnu ulicu. Ispod svoda mosta dva mališana su ležala zagrljena, da bi im bilo toplije.
— Kako smo gladni — govorili su.
— Zabranjeno je ležati tu! — doviknuo im je čuvar i oni su odlutali kroz kišu.
A onda se Lasta vratila i ispričala Princu šta je sve videla.
— Ja sam prekriven čistim zlatom, — rekao je on — moraš ga skidati, list po list, i nositi mojoj sirotinji.
Lastavica je skidala list po list čistoga zlata sve dok Princ nije ostao sasvim taman i siv.
List po list čistoga zlata odnosila je sirotinji n dečja lica postala su rumenija.
— Sad imamo hleba! — uzvikivala su deca.
Ali je došao sneg, a posle njega mraz. Ulice su izgledale kao da su načinjene od srebra, tako su bile svetle i blistave; dugi ledenjaci kao kristalni mačevi visili su sa streha; svi su no-
sili krznenu odeću, a mali dečaci imali su skerletne kape i klizali se po ledu.
Sirotoj maloj Lasti bilo je sve hladnije i hladnije, ali ona nije htela da napusti Princa — suviše ga je volela. Kljucala je mrvice hleba pred vratima pekare kad pekar nije gledao i pokušavala da se zagreje lepršajući krilima.
Na kraju je shvatila da će umreti. Imala je samo toliko snage da još jednom odleti na Prinčevo rame.
— Zbogom, dragi Prinče, — jedva je izustila.
— Dozvoli mi da ti poljubim ruku.
— Srećan sam što najzad odlaziš u Egipat, mala Lasto, — reče Princ. — Ostala si ovde predugo. Ali, moraš me poljubiti u usta, jer te volim.
— Ne odlazim u Egipat — odgovori Lasta. — Odlazim u Carstvo Smrti. Smrt je brat Sna, zar ne?
Poljubila je Princa u usta i pala mrtva kraj njegovih nogu.
U tome momentu prolomio se čudan prasak, kao da se nešto slomilo u statui. Olovno srce je prepuklo nadvoje. Bio je, uistinu, žestok mraz.
Rano, sutradan, gradonačelnik je šetao trgom u društvu gradskih većnika. Kad su prolazili pokraj stuba, pogledali su gore na statuu.
— Bože moj, kako jadno izgleda Srećni Princ!
— Vrlo jadno — rekoše gradski većnici, koji su uvek odobravali ono što kaže gradonačelnik, i prićoše bliže da bolje vide.
— Rubin nedostaje na maču, oči su mu ispale i više nije zlatan — govorio je gradonačelnik. — V stvari, malo se razlikuje od nekog spomenika prosjaka.
— Tako je! — složiše se gradski većnici.
— Eno i mrtve ptice kraj njegovih nogu — nastavio je gradonačelnik. — Zbilja je vreme da izdamo proklamaciju da je pticama zabranjeno da ovde umiru — a gradski pisar je smesta zapisao
taj predlog.
Uskoro su oni skinuli statuu Srećnog Princa.
— Pošto više nije lep, nije više ni koristan — rekao je profesor estetike.
Zatim su statuu istopili u livnici, a gradonačelnik je održao sastanak, da bi se odlučilo šta da se uradi s istopljenim metalom.
— Mi, naravno, moramo imati drugu statuu na trgu, a to će biti moja.
— Ne, već moja — rekao je svaki od većnika, i oni se počeše svađati.
Kad sam poslednji put čuo o njima, oni su se još svađali.
Oskar Vajld
Iz knjige: SREĆNI PRINC I DRUGE BAJKE – Oskar Vajld, Izdavač: Mlado pokolenje, Beograd, 1965.
Preveli: ILIJA BUKIN i MIROSLAV PEČUJLIN
Pročitajte više:
BAJKE – Najlepše bajke za decu svih vremena
PRIČE ZA DECU – Antologija najlepših priča i dramskih tekstova za decu svih vremena
BASNE / Ezop, Dositej Obradović, Branko Ćopić, Narodne basne…
DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…
ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂