СРЕЋНИ ПРИНЦ – Оскар Вајлд / Бајка, Дечја ризница, Текст
СРЕЋНИ ПРИНЦ
ВИСОКО изнад града, на витком стубу стајала је статуа Срећног Принца. Сав је био покривен танким листићима злата, уместо очију имао је два сјајна сафира, а крупни црвени рубин блистао је на балчаку његова мача. Сви су му се много дивили.
— Леп је као ветроказ — приметио је један од градских саветника, који се трудио да га сматрају човеком са уметничким укусом. — Али није користан као он — додао је плашећи се да га људи не сматрају непрактичним, што он заиста није ни био.
— Зашто не можеш да будеш као Срећни Принц? — питала је нежна мајка дечкића који је плакао за месецом. — Срећни Принц никад ни због чега не плаче.
— Задовољан сам што има бар неког на свету ко је потпуно срећан — мрмљао је разочарани човек гледајући прекрасну статуу.
— Изгледа управо као анђео — говорила су деца.
— Откуд знате — питао је професор математике — кад никад нисте видели ни једнога?
— О, јесмо. На сликама.
А професор математике се намргодио и изгледао врло строго, јер није одобравао дечје сањарење.
Једне ноћи мала Ластавица долетела је изнад града. Њени пријатељи су отишли у Египат пре шест недеља, а опа је остала јер се заљубила у најлепшу трску. Срела ју је у рано пролеће, летећи низ реку за великом жутом лептирицом, и била је толико очарана витким струком трске, да се зауставила и желећи одмах да пређе на ствар, почела да јој говори:
— Смем ли да те волим? — а трска се дубоко поклонила.
И тако је Ласта облетала око трске додирујући воду крилима и правећи сребрне таласиће. То је потрајало цело лето.
— Чудна веза — цвркутале су друге ласте. — Та трска није богата, а има много родбине. — И збиља, река је била пуна трске. А кад је дошла јесен, Ласта се осећала усамљеном јер су јој све
другарице одлетеле на југ.
Најзад у позну јесен, кад је изгубила сваку наду да ће трска проговорити или кренути за њом, Ласта одлучи да одлети у град и потражи склониште. Прво што је угледала био је Срећни Принц.
— Овде ћу одсести. Ово је леп положај, има свежег ваздуха — и говорећи то, слетела је међу Принчева стопала. — Имам златну постељу — рекла је гледајући около и припремајући се за спавање. Али баш кад је стављала главу под крило, осетила је кап воде како је пала на њу.
— Чудна ствар. Нема ни облачка на небу, звезде су потпуно јасне и сјајне, а ипак пада киша. Клима на северу Европе збиља је страшна.
Трска је волела кишу, али то је била само њена себичност.
Тада је канула и друга кап.
— Каква је корист од статуе, ако не може ла ме сачува од кише. Морам да потражим неку добру стреху.
Одлучила је да одлети, али пре него што је раширила крила, пала је и трећа кап. Тада је погледала горе и угледала… О, шта је угледала?
Очи Срећног Принца биле су пуне суза, које су му текле низ златне образе. Лице му је било тако дивно на месечевој светлости, да је мала Ластавица осетила сажаљење.
— Ко си ти?
— Ја сам Срећни Принц.
— Па зашто онда плачеш? Сву си ме поквасио.
— Кад сам био жив и имао људско срце, нисам знао шта су то сузе, јер сам живео у палати Сан Суси, где тузи није био допуштен улаз. Да- њу сам се играо с друговима у башти, а увече сам
био на балу у великој сали! Око баште се протезао висок зид, али се никад нисам запитао шта је иза њега, јер је све око мене било тако дивно. Моји дворјани су ме звали Срећни Принц. И доиста, био сам срећан — ако је уживање срећа. Тако сам живео, и тако сам умро. Сад, кад сам мртав, ставили су ме овде тако високо, да могу да видим сву гнусобу и беду свога града и — мада ми је срце начињено од олова — могу само да плачем.
„Шта, зар није сав од злата?” — рекла је Ластавица за себе, јер је била сувише учтива да такву примедбу каже гласно.
— Тамо, далеко, — наставио је Срећни Принц дубоким мелодичним гласом — далеко одавде, у малој улици налази се сиромашна кућица. Један од прозора је отворен, па кроз њега могу да видим убогу жену како седи за столом. Лице јој је мршаво и исцрпено, руке су јој црвене и храпаве, све избодене иглама, јер је шваља. Она везе цвет љубави на сомотском огртачу за најљупкију краљичину дворску даму, за следећи бал. А на кревету, у углу собе, њен мали дечак лежи болестан. У грозници је и тражи поморанџе. Али, мајка нема да му да ништа друго осим воде с реке. Зато он плаче, Ласто, Ластавице, мала Ласто! Да ли би јој однела црвени рубин из мог балчака? Моја стопала су причвршћена за ово постоље, па не могу да се покренем.
— Мене очекују у Египту. Моји пријатељи круже изнад Нила и причају с великим лотосима. Ускоро ће поћи да спавају у гробници великог фараона. Он је сада тамо сам у свом скупоценом саркофагу, увијен у жуто платно и балсамован мирисима. Око врата му је ниска бледозелених нефрита, а руке су му сличне увелом лишћу.
— Ласто, Ластавице, мала Ласто, зар нећеш да останеш са мном и будеш мој весник? Дечак је тако жедан, а мајка тако тужна.
— Мислим да не волим дечаке — одговори Ластавица. — Прошлог лета, кад сам стајала на реци, била су тамо два груба дечака, воденичареви синови, који су увек бацали камење на мене. Наравно, нису ме никад погодили, јер ми ласте летимо веома брзо. А поред тога, ја сам из породице познате по својој брзини. Па ипак, то је било свирепо од њих, јер шта би било са мном да су ме погодили?
Срећни Принц је био тако тужан да се мала Ластавица сажалила.
— Овде је веома хладно, али ћу ипак остати с тобом једну ноћ и бити твој гласник — рече она.
— Хвала ти, мала Ласто, — рече Срећни Принц.
Тако је Ластавица извадила велики рубин из Принчевог мача и, носећи га у кљуну, полетела изнад кровова града. Прошла је поред црквеног торња с анђелима извајаним у белом мермеру, прошла је поред палате и чула звуке музике. Прошла је изнад реке, видела светла како сјаје на катаркама бродова.
Најзад је дошла до сиромашне куће и погледала унутра. Дечак се тресао у грозници, а мајка је била заспала од умора. Одскакутала је унутра и положила велики рубин на сто поред жениног напрска. Затим је благо облетала око кревета хладећи дечаково чело својим крилима.
— Како се одједном осећам свеж — рече малишан. — Сигурно ми је боље. — И утонуо је у дубок сан.
Онда се Ластавица вратила Срећном Принцу и испричала му шта је урадила.
— Чудно — приметила је. — Осећам да ми је сада сасвим топло, иако је у ствари хладно.
— То је зато што си учинила добро дело — рече Принц, а мала Ласта поче да размишља, и тако размишљајући заспа. Размишљање ју је увек успављивало.
Зором је одлетела на реку и окупала се.
— Каква чудна појава — прелазећи преко моста, рече професор који је изучавао живот птица. — Ласта у зиму. — И написао је опширан чланак о томе у новинама, који је био пун толико непознатих речи, да га нико није разумео.
— Ноћас идем за Египат — рече Ластавица, и била је на врхунцу среће због тога. Посетила је све јавне споменике и провела доста времена на торњу цркве. Куд год је ишла, врапци би стали да цвркућу: „Гле, уваженог туђинца”, што је њој веома ласкало.
Кад је изашао месец, одлетела је натраг до Срећног Принца.
— Имаш ли какву поруку за Египат? — довикнула је. — Управо крећем.
— Ласто, Ластавице, мала Ласто, — рече Принц — хоћеш ли остати са мном само још једну ноћ?
— Мене очекују у Египту — одговори Ласта.
— Сутра ће моји другови летети до Другог Водопада. Тамо нилски коњ лежи у шевару, а па великом гранитном престолу седи бог Мемнон. Сву дугу ноћ оп посматра звезде, а кад засја Зорњача, он је поздрави радосним узвиком, а затим се умири. У подне, риђи лавови силазе на реку на појило. Очи су им зелене као берили, а њихова рика је бучнија од рике водопада.
— Ласто, Ластавице, мала Ласто, — рече Принц — тамо далеко, у предграђу на мансарди, видим младића. Нагнут је над столом прекривеним хартијама, а поред њега је у чаши букет свелих љубичица. Коса му је тамна и коврџава, усне црвене као нар, а очи крупне и замишљене. Покушава да заврши комад за директора позорншта, али сувише му је хладно да би могао ма шта написати. У камину нема ватре, а од глади је малаксао.
— Остаћу с тобом још једну ноћ — рече Ласта, која је заиста имала добро срце. — Хоћу ли да му однесем други рубин?
— Авај! Немам више рубина. Све што ми је остало, то су моје очи. Оне су начињене од ретких сафира, који су донети још пре хиљаду година. Извади једно око и однеси му. Он ће га продати, купити дрва за ватру и завршити свој комад.
— Драги Принче, — рече Ласта — то не могу да учиним — и поче да плаче.
— Ласто, Ластавице, мала Ласто. Учини по мојој вољи.
Тако је Ласта извадила Принчево око и одлетела до студентове собице. Било је сасвим лако ући, јер је кров био начет. Младић је држао главу мећу рукама, па није чуо лепршање птичјих крила, а кад је подигао главу, угледао је диван сафир како лежи на свелим љубичицама.
— Почели су да ме цене! — узвикну радосно.
— То је од неког великог поштоваоца. Сад ћу моћи да завршим свој комад. — И његово лице сијало је од среће.
Следећег дана Ласта је одлетела до пристаништа. Слетела је на катарку великог брода и по- сматрала морнаре како конопцима извлаче велике сандуке на палубу.
— О-рук! — узвикивали су они добро запињући.
— Идем у Египат! — довикивала им је Ласта, али нико није марио за то, а када је изашао месец, одлетела је Срећном Принцу.
— Дошла сам да ти кажем збогом — рече.
— Ласто, Ластавице, мала Ласто, — рече Принц — зар нећеш остати са мном још једну ноћ?
— Хладно је — одговори Ласта — и ледени снег ће ускоро завејати. У Египту, изнад зелених палми је топло сунце, а крокодили леже у муљу и лепо посматрају око себе. Моји другови свијају гнезда у храму града Балбека, а ружичасти и бели голубови их посматрају гучући један другоме. Драги Принче, ја те морам напустити, али те никад нећу заборавити и идућег пролећа ћу ти донети два сјајна драгуља, уместо оних које си дао. Рубин ће бити црвенији од црвене руже, а сафир ће бити плав као дубоко море.
— На углу, доле, стоји мала продавачица шибица — рече Принц. — Испустила је шибице у канал и оне су се поквасиле. Отац ће је истући ако не донесе кући новац, па зато плаче. Нема ципела ни чарапа, а и гологлава је. Извади и моје друго око, однеси јој га па је отац неће истући.
— Остаћу с тобом још једну ноћ, — одговори Ласта — али не могу да ти извадим око. Онда би био потпуно слеп.
— Ласто, Ластавице, мала Ласто. Учини као што сам ти рекао — молио је Принц.
Тако је Ласта извадила и друго Принчево око. Прелетела је изнад девојчице спустивши драгуљ у њену руку.
— Какав диван комадић стакла — изненадила се девојчица и отрчала кући смејући се.
Ластавица је одлетела натраг Принцу.
— Ти си сад слеп, — рекла је — и ја ћу остати с тобом заувек.
— Не, мала Ласто, — одговорио је сироти Принц — ти мораш отпутовати за Египат.
— Остаћу с тобом заувек — одговорила је Ласта и заспала крај Принчевих ногу.
Цео следећи дан је преседела на Принчевом рамену и причала му о томе шта је видела у страним земљама. Причала му је о црвеним ибисима, који стоје у дугом реду на обалама Нила и хватају златне рибе својим кљуном; о сфинги која је стара колико и свет, живи у пустињи и зна све; о трговцима који иду полако поред камила и носе у рукама ћилибарске бројанице; о краљу Месечевих планина, који је црн као абонос и обожава велики биљур; о великом зеленом змају који спава у палминој круни, а двадесет свештеника га хране слаткишима; о кепецима који плове преко великог језера на великим лотосовим листовима и вечито ратују с лептирима.
— Драга мала Ласто, — рече Принц — причаш ми о чудесним стварима, али најчудеснија је од свега људска патња. Нема веће несреће од беде. Облети мој град, мала Ласто, и испричај ми све што будеш видела.
Тако је Ластавица летела изнад великога гра- да и видела богаташе и њихов раскошни живот у лепим кућама, док су сиромаси седели на праговима бедних кућерака. Летела је кроз мрачне уличице и видела бледа лица изгладнеле деце како равнодушно посматрају црну улицу. Испод свода моста два малишана су лежала загрљена, да би им било топлије.
— Како смо гладни — говорили су.
— Забрањено је лежати ту! — довикнуо им је чувар и они су одлутали кроз кишу.
А онда се Ласта вратила и испричала Принцу шта је све видела.
— Ја сам прекривен чистим златом, — рекао је он — мораш га скидати, лист по лист, и носити мојој сиротињи.
Ластавица је скидала лист по лист чистога злата све док Принц није остао сасвим таман и сив.
Лист по лист чистога злата односила је сиротињи н дечја лица постала су руменија.
— Сад имамо хлеба! — узвикивала су деца.
Али је дошао снег, а после њега мраз. Улице су изгледале као да су начињене од сребра, тако су биле светле и блиставе; дуги ледењаци као кристални мачеви висили су са стреха; сви су но-
сили крзнену одећу, а мали дечаци имали су скерлетне капе и клизали се по леду.
Сиротој малој Ласти било је све хладније и хладније, али она није хтела да напусти Принца — сувише га је волела. Кљуцала је мрвице хлеба пред вратима пекаре кад пекар није гледао и покушавала да се загреје лепршајући крилима.
На крају је схватила да ће умрети. Имала је само толико снаге да још једном одлети на Принчево раме.
— Збогом, драги Принче, — једва је изустила.
— Дозволи ми да ти пољубим руку.
— Срећан сам што најзад одлазиш у Египат, мала Ласто, — рече Принц. — Остала си овде предуго. Али, мораш ме пољубити у уста, јер те волим.
— Не одлазим у Египат — одговори Ласта. — Одлазим у Царство Смрти. Смрт је брат Сна, зар не?
Пољубила је Принца у уста и пала мртва крај његових ногу.
У томе моменту проломио се чудан прасак, као да се нешто сломило у статуи. Оловно срце је препукло надвоје. Био је, уистину, жесток мраз.
Рано, сутрадан, градоначелник је шетао тргом у друштву градских већника. Кад су пролазили покрај стуба, погледали су горе на статуу.
— Боже мој, како јадно изгледа Срећни Принц!
— Врло јадно — рекоше градски већници, који су увек одобравали оно што каже градоначелник, и прићоше ближе да боље виде.
— Рубин недостаје на мачу, очи су му испале и више није златан — говорио је градоначелник. — V ствари, мало се разликује од неког споменика просјака.
— Тако је! — сложише се градски већници.
— Ено и мртве птице крај његових ногу — наставио је градоначелник. — Збиља је време да издамо прокламацију да је птицама забрањено да овде умиру — а градски писар је сместа записао
тај предлог.
Ускоро су они скинули статуу Срећног Принца.
— Пошто више није леп, није више ни користан — рекао је професор естетике.
Затим су статуу истопили у ливници, а градоначелник је одржао састанак, да би се одлучило шта да се уради с истопљеним металом.
— Ми, наравно, морамо имати другу статуу на тргу, а то ће бити моја.
— Не, већ моја — рекао је сваки од већника, и они се почеше свађати.
Кад сам последњи пут чуо о њима, они су се још свађали.
Оскар Вајлд
Из књиге: СРЕЋНИ ПРИНЦ И ДРУГЕ БАЈКЕ – Оскар Вајлд, Издавач: Младо поколење, Београд, 1965.
Превели: ИЛИЈА БУКИН и МИРОСЛАВ ПЕЧУЈЛИН
Прочитајте више:
БАЈКЕ – Најлепше бајке за децу свих времена
ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија најлепших прича и драмских текстова за децу свих времена
БАСНЕ / Езоп, Доситеј Обрадовић, Бранко Ћопић, Народне басне…
ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…
АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА
Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂