СВЕТ ПОД ЈЕЗЕРОМ – Десанка Максимовић

СВЕТ ПОД ЈЕЗЕРОМ – Десанка Максимовић / Бајка, Текст, Дечја ризница

СВЕТ ПОД ЈЕЗЕРОМ

Био неки мали чобанин. Спавао је у кућици од брвана, на постељи од сена, а кашика и здела из које је јео биле су од дрвета. Није мали чобанин Иван ништа имао, али му се чинило да је његова сва планинска лепота, цело небо и језеро, и шума. И никад те лепоте није био сит.

Чим би истерао стадо на пашњак, одлазио би на обалу језера које се налазило у планинској ували и по коме је увек пловио велики ћутљив лабуд. Језеро је обично бивало мирно и равно као огледало и Ивану се чинило да један лабуд плови водом а неки други рони кроз воду. Кад год би лабуд на језеру савио свој бели дуги врат, савио би и његов друг, лабуд по водом, кад би горњи раширио
крила, раширио би их и онај у језеру и Иван је мислио да је то због тога што се њих двојица много воле, што су пријатељи. Борови који су се огледали у води, чобанске колибе, облаци и птице сматрао је да припадају неком тајанственом свету у језеру, који му се свиђао много више него свет у коме је живео.

„Када бих био лабуд, загњурио бих се под воду да видим како је доле, да ли је збиља тако лепо“, мислило је чобанче жедно лепоте.

Кад се лабуд по неколико дана не би на језеру јавио, веровао је да је зацело у гостима код свога друга под водом, и завидео му. Свиђало му се што је тамо све обасјано зеленкастом светлошћу, и свиђало му се што дрвеће дуби на глави а кућице стоје натрашке, што је све необично.

Једног пролећног дана истера опет Иван стадо на пашу па седе на камен крај језера и загледа се у воду. И у њој се блистало пролеће као и у планини.

Облаци су се превртали преко главе, по јелама и боровима ницале бледозелене свећице, а птице расецале воду лако као ваздух. Чак је и неко чобанче слично Ивану седело на камену. Кад ето ти лабуда. Пловио је тихо, право према Ивану.

– Иване, – рекне му – зашто седиш увек тако сам крај воде? О чему мислиш?

– Мислим како је у свету под језером.

– То је тајна – одговори лабуд. – Тамо нико сем мене не може да иде. И ја често кришом пролазим.

Или је лабуд био птица одвећ нежна срца па није хтео дете да разочарава и да му говори да под језером нема никаква чаробна света, или је такав свет тамо збиља постојао, тек он му тако рече и обећа да ће му отуд донети штогод по чему ће моћи бар назрети како је у том чудесном свету.

Бела птица сутрадан не заплови језером и појави се тек после пет дана са ,зрном бисера у кљуну. Спустивши га Ивану на шаку, рече:
– Као семеном код нас, овим се тамо хране птице.

Богзна одакле је лабуд тај бисер донео, тек тако рече чобанчету и оно неколико дана остаде мирно играјући се зрном бисера и замишљајући птице које се тиме хране.

Није прошло много времена, а Иван стаде молити лабуда да једном и њега поведе када пође у свет под водом. Притом је плакао и тако га мило гледао да лабуд рече:

– Не плачи! Тамо те, истина, не могу повести, али ћу ти опет донети штогод лепо по чему ћеш назрети тај чудесни свет.

После неколико дана лабуда поново нестаде и кад се врати, донесе Ивану у кљуну љуспу злата.

– Као што код нас пада снег у белим пахуљицама кад настане зима, тако тамо и зими и лети сунце свет засипа овим златним пахуљама.

Богзна да ли је то било истина, тек овако му рече, а Иван је недељу дана био задовољан играјући се златном пахуљицом и замишљајући свет под оваквим љуспицама злата. Чежња да тамо завири била је још већа сад кад је назрео лепоту тога чаробнога света и опет је стао молити лабуда да га кад онамо пође, поведе. Лабуд га није ни овога пута повео, али му је опет после једног путовања донео зрно сребра велико колико лешник.

– То је шљунак по стазама у свету испод језера, сад можеш мислити како су светле реке одакле се овакав шљунак вади.

При томе се потужи чобанчету како су га ухватили да одаје језерске тајне неком на горњем свету и ако још само једном покуша да на земљу изнесе ма и једну трун, неће га никад више отуд пустити.

Превари се чобанче и по четврти пут замоли лабуда да га са собом поведе или му донесе још што по чему би знало како је под језером. Лабуд је само тужно заћутао, гледајући га као да се занавек опрашта.

И збиља се никада више није вратио.

Ко зна, можда је и постојао неки чаробни28 свет под језером, можда су му и били запретили да језерске тајне на издаје, а он је можда, не могући ником молбе одбити, опет хтео чобанчету нешто понети па су га на делу ухватили, а можда34 је погинуо просто у језерском шипрагу.

И кад је једног дана дечак схватио да се лабуд неће никад вратити и машио се опет руком у недра где су стајали дарови што му их је нежни пријатељ доносио са путовања – тамо су стајала само три обична камичка.

Десанка Максимовић

Прочитајте више:

Десанка Максимовић – БАЈКЕ

Десанка Максимовић – БАЈКЕ, ПЕСМЕ И ПРИЧЕ ЗА ДЕЦУ

ПЕСМЕ ЗА ДЕЦУ – Антологија поезије за децу – Текстови песама, Рецитације, Књиге, Отпеване песме, Видео…

Најлепше бајке и приче за децу – Дечја ризница

БАСНЕ – Антологија најлепших басни

ПОЕЗИЈА – Антологија најлепших песама наше и светске књижевности

ДЕЧЈА РИЗНИЦА ~ Антологија најлепших песама, бајки, цртаних филмова, прича, књига за децу…

АНТОЛОГИЈА – РИЗНИЦА КУЛТУРНОГ БЛАГА

Фото колажи: АНТОЛОГИЈА – www.antologija.in.rs
Преузимање делова текстова, текстова у целини, фотографија и осталог садржаја на сајту је дозвољено без икакве накнаде, али уз обавезно навођење извора и уз постављање линка ка изворном тексту или фотографији на www.antologija.in.rs. Испоштујте наш труд, није тешко бити фин. 🙂