SVET POD JEZEROM – Desanka Maksimović / Bajka, Tekst, Dečja riznica
SVET POD JEZEROM
Bio neki mali čobanin. Spavao je u kućici od brvana, na postelji od sena, a kašika i zdela iz koje je jeo bile su od drveta. Nije mali čobanin Ivan ništa imao, ali mu se činilo da je njegova sva planinska lepota, celo nebo i jezero, i šuma. I nikad te lepote nije bio sit.
Čim bi isterao stado na pašnjak, odlazio bi na obalu jezera koje se nalazilo u planinskoj uvali i po kome je uvek plovio veliki ćutljiv labud. Jezero je obično bivalo mirno i ravno kao ogledalo i Ivanu se činilo da jedan labud plovi vodom a neki drugi roni kroz vodu. Kad god bi labud na jezeru savio svoj beli dugi vrat, savio bi i njegov drug, labud po vodom, kad bi gornji raširio
krila, raširio bi ih i onaj u jezeru i Ivan je mislio da je to zbog toga što se njih dvojica mnogo vole, što su prijatelji. Borovi koji su se ogledali u vodi, čobanske kolibe, oblaci i ptice smatrao je da pripadaju nekom tajanstvenom svetu u jezeru, koji mu se sviđao mnogo više nego svet u kome je živeo.
„Kada bih bio labud, zagnjurio bih se pod vodu da vidim kako je dole, da li je zbilja tako lepo“, mislilo je čobanče žedno lepote.
Kad se labud po nekoliko dana ne bi na jezeru javio, verovao je da je zacelo u gostima kod svoga druga pod vodom, i zavideo mu. Sviđalo mu se što je tamo sve obasjano zelenkastom svetlošću, i sviđalo mu se što drveće dubi na glavi a kućice stoje natraške, što je sve neobično.
Jednog prolećnog dana istera opet Ivan stado na pašu pa sede na kamen kraj jezera i zagleda se u vodu. I u njoj se blistalo proleće kao i u planini.
Oblaci su se prevrtali preko glave, po jelama i borovima nicale bledozelene svećice, a ptice rasecale vodu lako kao vazduh. Čak je i neko čobanče slično Ivanu sedelo na kamenu. Kad eto ti labuda. Plovio je tiho, pravo prema Ivanu.
– Ivane, – rekne mu – zašto sediš uvek tako sam kraj vode? O čemu misliš?
– Mislim kako je u svetu pod jezerom.
– To je tajna – odgovori labud. – Tamo niko sem mene ne može da ide. I ja često krišom prolazim.
Ili je labud bio ptica odveć nežna srca pa nije hteo dete da razočarava i da mu govori da pod jezerom nema nikakva čarobna sveta, ili je takav svet tamo zbilja postojao, tek on mu tako reče i obeća da će mu otud doneti štogod po čemu će moći bar nazreti kako je u tom čudesnom svetu.
Bela ptica sutradan ne zaplovi jezerom i pojavi se tek posle pet dana sa ,zrnom bisera u kljunu. Spustivši ga Ivanu na šaku, reče:
– Kao semenom kod nas, ovim se tamo hrane ptice.
Bogzna odakle je labud taj biser doneo, tek tako reče čobančetu i ono nekoliko dana ostade mirno igrajući se zrnom bisera i zamišljajući ptice koje se time hrane.
Nije prošlo mnogo vremena, a Ivan stade moliti labuda da jednom i njega povede kada pođe u svet pod vodom. Pritom je plakao i tako ga milo gledao da labud reče:
– Ne plači! Tamo te, istina, ne mogu povesti, ali ću ti opet doneti štogod lepo po čemu ćeš nazreti taj čudesni svet.
Posle nekoliko dana labuda ponovo nestade i kad se vrati, donese Ivanu u kljunu ljuspu zlata.
– Kao što kod nas pada sneg u belim pahuljicama kad nastane zima, tako tamo i zimi i leti sunce svet zasipa ovim zlatnim pahuljama.
Bogzna da li je to bilo istina, tek ovako mu reče, a Ivan je nedelju dana bio zadovoljan igrajući se zlatnom pahuljicom i zamišljajući svet pod ovakvim ljuspicama zlata. Čežnja da tamo zaviri bila je još veća sad kad je nazreo lepotu toga čarobnoga sveta i opet je stao moliti labuda da ga kad onamo pođe, povede. Labud ga nije ni ovoga puta poveo, ali mu je opet posle jednog putovanja doneo zrno srebra veliko koliko lešnik.
– To je šljunak po stazama u svetu ispod jezera, sad možeš misliti kako su svetle reke odakle se ovakav šljunak vadi.
Pri tome se potuži čobančetu kako su ga uhvatili da odaje jezerske tajne nekom na gornjem svetu i ako još samo jednom pokuša da na zemlju iznese ma i jednu trun, neće ga nikad više otud pustiti.
Prevari se čobanče i po četvrti put zamoli labuda da ga sa sobom povede ili mu donese još što po čemu bi znalo kako je pod jezerom. Labud je samo tužno zaćutao, gledajući ga kao da se zanavek oprašta.
I zbilja se nikada više nije vratio.
Ko zna, možda je i postojao neki čarobni28 svet pod jezerom, možda su mu i bili zapretili da jezerske tajne na izdaje, a on je možda, ne mogući nikom molbe odbiti, opet hteo čobančetu nešto poneti pa su ga na delu uhvatili, a možda34 je poginuo prosto u jezerskom šipragu.
I kad je jednog dana dečak shvatio da se labud neće nikad vratiti i mašio se opet rukom u nedra gde su stajali darovi što mu ih je nežni prijatelj donosio sa putovanja – tamo su stajala samo tri obična kamička.
Desanka Maksimović
Pročitajte više:
Desanka Maksimović – BAJKE, PESME I PRIČE ZA DECU
PRIČE ZA DECU – Antologija najlepših priča i dramskih tekstova za decu svih vremena
BAJKE – Najlepše bajke za decu svih vremena
BASNE – Antologija najlepših basni
POEZIJA – Antologija najlepših pesama naše i svetske književnosti
DEČJA RIZNICA ~ Antologija najlepših pesama, bajki, crtanih filmova, priča, knjiga za decu…
ANTOLOGIJA – RIZNICA KULTURNOG BLAGA
Foto kolaži: ANTOLOGIJA – www.antologija.in.rs
Preuzimanje delova tekstova, tekstova u celini, fotografija i ostalog sadržaja na sajtu je dozvoljeno bez ikakve naknade, ali uz obavezno navođenje izvora i uz postavljanje linka ka izvornom tekstu ili fotografiji na www.antologija.in.rs. Ispoštujte naš trud, nije teško biti fin. 🙂